Povežite se sa nama

INTERVJU

STAŠA ZAJOVIĆ, KOORDINATORKA ŽENA U CRNOM: Dvadeset devet godina otpora 

Objavljeno prije

na

Između ŽUC-a  i Monitora postoji poveznica – neposlušnost prema bilo kojoj vlasti, obaveza da se svaka vlast kritikuje i uznemirava

 

MONITOR: Navršava se dvadeset devet godina od osnivanja Žena u crnom i trideset godina od kada se pojavio prvi broj Monitora. Nalazite li, sem brojeva, i neke druge paralele?

ZAJOVIĆ: Drugarski i solidarno čestitam Monitoru na trideset godina upornog i doslednog angažmana. Povezuje nas antiratni, antimilitaristički angažman. Od početka smo podržavali pobunjenike protiv rata. Zajedničko nam je obelodanjivanje politike terirorijalne ekspanzije oličene u Slobodanu Miloševiću i jednom od njegovih glavnih oslonaca Milu Đukanoviću. To nije bilo lako u to vreme, u vreme najveće homogenizacije i u Srbiji i u Crnoj Gori. Od tada  postoji poveznica izmđu nas – neposlušnost prema bilo kojoj vlasti, obaveza da se svaka vlast kritikuje i uznemirava, da se podrži samo neki pojedinačni gest sa kojim se slažemo. Pokazali smo da je moguća autonomija civilnog društva i medija. Vezuje nas aktivna solidarnost sa potlačenima. Pre svega sa onima koji su bili sa druge strane, prokazani kao neprijatelji a bili su žrtve zločina počinjenih u naše ime: od prognanih Bošnjaka koje je 1992 isporučio režim Mila Đukanovića, da ne pominjemo mnoge zločine srpskog režima…

Naš odnos prem žrtvama iskazivali smo i  kasnije, na globalnom planu, kroz solidarnost sa izbeglicama sa Bliskog istoka, Afrike, Latinske Amerike.

Tako nas povezuje naša alterglobalistička politika, kao i politika koja uključuje priznavanje posebnosti ne samo na etničkoj već i na seksualnoj osnovi…

To je bila naša obaveza, a malo medija je bilo prijemčivo za te teme, pogotovo u sredinama prilično patrijarhalnim kao što su Srbija i Crna Gora.

MONITOR: Kakvo je vaše „iskustvo sa margine“? Može li se, i sa te pozicije, uticati na događaje?

ZAJOVIĆ: Smatram da se sve važne stvari u svim oblastima na planeti dešavaju na margini. To ne znači da mi ne podržavamo one koji su odabrali da pokušaju da nešto promene sa pozicija moći. Naša pozcija nije samo permanentna pozicija kritike već i stalnog davanja alternativnih predloga.

MONITOR: Margina ako ne utiče na događaje utiče na procese u dužem trajanju?

ZAJOVIĆ: To je naša obaveza i privilegija, imamo privilegiju da budemo „prekršitelji“.

MONITOR: U Hrvatskoj je, posle poslednjih izbora, i alternativa, kroz koaliciju „Možemo“, ušla u institucije. Koliko je to važno i izazovno za alternativu?

ZAJOVIĆ: To je rezultat dugotrajnog rada civilnog društva koje je udružilo svoje nezadovoljstvo u koaliciju koja je dala primer hrvatskom građanstvu da se proces može završiti rezultatom. Tu se pokazuje rezultat spajanja onih koji su u svom djelovanju pokrivali više oblasti – ekologiju, feminizam i dodali nešto jako bitno za Hrvatsku i balkanska društva, pitanje odgovornosti i kažnjivosti za ratne zločine. Ta veza između ratnih zločina i postratnih profitera, ekonomsko-klasnog i „patriotskog“ interesa postratne oligarhije o kojoj su oni govorili, napravila je otklon od apologije domovinskog rata. Tu je i stalni zahtev za sekularnom državom, isključivanje bilo kakvog uticaja crkvenih institucija na državne odluke. To je najbolji način da se poštuje religija. Sve ostalo je jako opasni  fundamentalizam.

MONITOR: To je dobar prelazak na sledeće pitanje: pobeda opozicije u Crnoj Gori se uglavnom ocenjuje ili kao „istorijska“ ili kao „pirova“: kako biste se vi odnosili prema tom rezultatu?

ZAJOVIĆ: Mislim da je neumjesno i neprikladno da se iz Beograda mnogo izjašnjavamo o Crnoj Gori. Zašto? Zato što je i to jedan način miješanja u unutrašnje stvari i dio hegemone, velikosrpske politike, autoritarnog pristupa. Crna Gora je pokazala zrelost i demokratski kapacitet. Prvo, izlaznost je bila velika, i sve se odvijalo u demokratskom duhu, miroljubivom. Drugo, mislim da je pozitivno to što će biti kohabitacije jer nije dobro da neko ima potpunu premoć – što smo videli iz primjera u Srbiji, od 90-ih do danas. Kad je kohabitacija, onda moraju da polažu računa jedni drugima.

Mešanje Beograda bi bilo opasno, poguban je učinak te politike ujedinjavanja svih Srba. To je razorno za društvo i u Srbiji jer se veliki materijalni resursi troše na tu politiku. Ta omča oko vrata srpskog naroda  neprekidni je remetilački faktor u regiji. Ona ima i svoje eksponente u Crnoj Gori.

Bitno je i da li će promene u izvršnoj vlasti u Crnoj Gori voditi ka klerikalizaciji što je posebno za nas važno kada se radi o pravima žena i njihovoj reproduktivnoj ulozi, a imalo bi i širi uticaj na društvo koje bi moralo da se prikloni jednom teokratizovanom državnom ustrojstvu. Pogotovo što se zna ko bi stajao iza tih procesa: jedan od najglasnijih aktera politike SPC koja je dala podršku osvajačkim pohodima. Danas je SPC  bogata crkva koja vodi bespoštedan rat protiv žena, mizogin, pokazuje da se ne poznaje stvarnost u kojoj žene žive.

Za nas su veoma ohrabrujući rezultati našeg skorašnjeg istraživanja o ženskim reproduktivnim i radnim pravima, koji pokazuju da stavovoi SPC nisu ni legitimni ni validni niti imaju uporište u stavovima žena. Kada Amfilohije Radović kaže da su Srpkinje „čedomorstvom“ ubile više Srba nego Hitler i Musolini, to je zločinačka izjava, ali je i neutemeljena. I 83 posto vernica u našem ispitivnaju je reklo da su protiv abortusa – smatraju to krajnjom mjerom – ali da to nije ubistvo-čedomorstvo kako to kvalifikuju crkveni velikodostojnici.

One potpuno odbacuju stavove SPC. Hoću da kažem da su opasne fundamentalističke tendencije jer fundamentalizam nije verski pokret već pokret ultadesničarske, profašističke opcije zadobijanja političke moći. Najbolji recept je da se ne dozvoli ni miješanje države u crkvena pitanja, a ni miješanje crkve u državne odluke. Zdravstvene, obrazovne, kulturne. Opravdano nagomilano nezadovoljstvo u Crnoj Gori zbog užasne korupcije režima Đukanovića, kapitalizovao je Amfilohije Radović. Kako to da to nezadovoljstvo nije kapitalizovano od strane građanske opozicije?

MONITOR: Pa to i jeste važno pitanje za budućnost crnogorskog društva…

ZAJOVIĆ: Ali, bilo je građanske opozicije, za koju Đukanović i njegov režim nisu hteli ni da čuju. Bili su veličanstveni građanski protesti i najčistiji od svih koji su se dešavali u regionu, ali su bili demonizovani od strane režima.  I tako se otelovio stih Branka Miljkovića: Ko neće da sluša pesmu slušaće oluju. To je oluja koja je došla u Crnu Goru: Amfilohije postaje važna politička figura. To je jako opasno.

MONITOR: Kao organizacija koja se zalaže za globalnu solidarnost u mnogim vitalnim pitanjima, kako vidite sadašnju sliku svijeta?

ZAJOVIĆ: Mi smo odavno deo antimilitarisitičkog, feminističkog, antiglobalističkog pokreta. Kada pogledamo militarisitičku politiku velikih sila, vidimo da se rat uvek vraća kući. Rat je veoma skup i podstiče sve vrste nejednakosti. Mene zabrinjava stalno povećanje sredstava koja se ulažu u naoružavanje, a za civilne svrhe daje se sve manje novca. Tokom sadašnje pandemije nema zatvorenih fabrika oružja, trgovina oružjem nesmetano teče, kapital nema granica ali granica ima za one koji beže od ratova. Nepekidna proizvodnja raznih vrsta oružja uništava staništa živih bića. Velike sile dovode planetu do uništenja, civilni život je toliko unižen da bogate zemlje u jednom momentu nisu imale ni dovoljno maski. Zemlje neoliberalnog kapitalizma uništavaju sopstvene prirodne i društvene resurse. To ima razmere procesa geoloških promena. Videćemo da li će posle svega prevagnuti ova druga logika koja pokazuje da na našoj planeti ima dovoljno resursa za sve ljude i da je samo u pitanju način njihove distribucije. Da li će pandemija biti podsticaj da se drugačije ponašamo, da li će nastupiti nova epoha? Plašim se, jer dominiraju oni kojima je profit jedini zakon i koji sve pretvaraju u tržišnu robu. S druge strane, postoji ono u šta ja imam povjerenja, a to su ljudi koji se nikada neće smiriti. U SAD postoje levičarske snage koje rastu i koje pokazuju jednu veliku snagu njihovog društva…

MONITOR: Šta je sa Evropom?

ZAJOVIĆ: Evropa na svojim granicama vodi ono što se zove nekro politika, politika smrti. Ne osvrće se na to što su afričke zemlje iz kojih im dolaze migranti oštećene kako kolonijalnom politikom tako i svojim diktaturama.  To je politika smrti jer migracije su ključ razvoja, motor čovečanstva. To je potpuno protiv razvoja i koncepta Evrope. Politika sekuritizacije granica uništava sam koncept ljudskih prava u Evropi. Nadam se i vjerujem da postoji toliko snage u Evropi, u  „Evropi odozdo“, solidarnoj Evropi – koja je moja Evropa – da se tome odupre. I zato želim da čitava ova regija uđe u EU, jer onda ćemo svi zajedno moći da radimo na demontiranju tih nekrofilnih politika. I do sada se pokazivalo da alternativna moć onih neprekidno pobunjenih i solidarnih može uticati na mejnstrim politike. Ja ni EU ni SAD ne vidim samo kroz EU institucije ili Pentagon, jer postoji podsticajna alternativa u društvu Zapada, u kulturi koja ga je nekad emancipovala kroz rok muziku, na primer. Tako nešto može ponovo „spasiti svijet“.

Moj uzor je, u tom smislu, Džon Lenon, moj duhovni i politički prijatelj, od čije će se smrti uskoro navršiti četrdeset godina. On  je često govorio da se mir i pravda ne mogu prepustiti samo političarima – to zavisi od mene, od tebe, od svih nas.

 

Borba protiv nemoći

MONITOR: Da li je cijena borbe na margini prevelika?

ZAJOVIĆ: Imamo mnogo širi prostor djelovanja… Kao i Monitor, naša je zajednička borba da se stalno borimo protiv nemoći. Alternativna moć ne daje odmah rezultate, ali bez te alternativne moći koja se povezuje sa onima koji imaju institucionalnu moć, nema promjene. Ostalo je fasadna demokratija. Meni je najbliži slučaj Španije. Zahvaljujući toj alternativnoj moći, moći neposlušnih, nepokornih, solidarnih, došao je na vlast Podemos. Ali i on je stalno pod budnim okom najšireg pokreta u Španiji, pokreta indignadosa – ogorčenih, koji ne žele moć, a u stvari je njihova moć najveća, ogromna, jer imaju povjerenja u ono što su najvažnije ljudske vrijednosti. Nisu na vlasti – ne žele, ali imaju ulogu aktivnih sudionika društvenih procesa i zajedno sa akademskim činiocima, to je i naše iskustvo, kroz demokratizaciju znanja proizvode tu alternativnu moć

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

VIDOSAV STEVANOVIĆ, KNJIŽEVNIK IZ BEOGRADA: Ne treba nam lider, spasilac od kojeg nas treba spašavati

Objavljeno prije

na

Objavio:

Današnja srpska politika je nastavak Miloševićeve drugim sredstvima. Kad se ona istroše, a sve slabije deluju, onda će se pribeći i drugim sredstvima iz starog repertoara

 

MONITOR: Autor ste političke biografije Slobodana Miloševića, kritikovali ste „slabost“ zapadnih političara prema njemu kada su ga poslije Dejtonskog sporazuma titulisali kao faktora mira. Milošević je ipak optužen u Haškom tribunalu i preminuo u njegovom pritvoru. Danas Aleksandar Vučić kao da je za zapadne vlade još veći „faktor mira“ od Miloševića?

STEVANOVIĆ: U „Milošević, jedan epitaf“ – „knjizi koja je napisana protiv svih na tu temu i umesto onih koje nisu“, a može se naći čak i na srpskom – izašao sam jedini put iz literarne fikcije i bavio se stvarnom osobom, „neukim, slabim i nedarovitim političarem“  i „čovekom bez osobina“. Ocena koju pominjete glasi otprilike ovako, citiram se po sećanju. „Kad se zapadnjaci naljute na Miloševića, kazne Srbe. A kad se sažale na Srbe, nagrade Miloševića“. I to je trajalo sve dok nije preterao i svima se smučio.

Današnja srpska politika je nastavak Miloševićeve drugim sredstvima. Kad se ona  istroše, a sve slabije deluju, onda će se pribeći i drugim sredstvima iz starog repertoara. Evropska unija će kasniti i ponavljati neuspehe iz devedesetih, jer  nije država i nema sredstva prisile, a kod naših rodoljuba ubeđivanje ne uspeva. Pogotovo ako je zasnovano na razumnim argumentima. Amerika je daleko, a ruska propaganda i odgovarajuće službe, uključujući i paravojske, raširile su se po Zapadnom Balkanu.

Kako reče jedan istoričar, ne ponavlja se istorija, ponavlja se ljudska priroda. I ponavljaće se dok ne nestane ili dok se ne promeni. Ovo važi ne samo za nas ovde, koji se trudimo da budemo gori od sebe i često uspevamo u tome, nego i za sve druge.

MONITOR:  Tokom 90-ih bili ste osnivač liberalnih političkih i intelektualnih grupacija i aktivni učesnik  građanskih protesta. Niste bili zadovoljni sa  onima koji su 2000. srušili Miloševićev režim. Danas je  opoziciju u Srbiji još teže ujediniti i sve su vidljivije razlike pa i sukobi oko rešavanja najvažnijih državnih pitanja. Vidite li, kao zagovornik laičke države i građanskog društva, svoje sledbenike među opozicionarima?

STEVANOVIĆ: Nisam čeznuo ni za literarnim sledbenicima niti sam ih tražio, a sami se nisu zapatili. To je dobro za moje knjige, za eventualne čitaoce i za literaturu uopšte.

U umetnosti je najbolje i najvrednije ono što je najređe. A u politici je drukčije: značajno je i presudno  ono što je opšte. Politikom se nisam nikada bavio, osim kao građanin koji na to ima pravo, kome je i dužnost da iznosi svoje mišljenje i da civilizovano brani svoj pogled na svet.

Ako me pitati da li imam istomišljenike na teme liberalizma, odgovoriću vam kratko. Knezu Mihajlu je njegov sekretar predložio da se osnuje liberalna stranka. I knez je odgovorio: „Ajte, molim vas. Računajući vas i mene u Srbiji liberala ima otprilike dvanaest“. Ne bih ni da procenjujem koliko je to „otprilike“ danas i ovde. Da ne ispadnem optimista pod starost.

Ako je malo i premalo liberala, onda liberalizma jedva da ima u ekonomiji, politici, javnom životu, kulturi, u medijima, u školama i u akademijama nauka i umetnosti. A iz opozicije su bezmalo nestali.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 3. februara ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

BRANKA BOŠNJAK, POTPREDSJEDNICA PARLAMENTA I POSLANICA PZP-a: Neće se sve riješiti kompletiranjem Ustavnog suda

Objavljeno prije

na

Objavio:

Moja ideja za izbor sudija Ustavnog suda  je namjerno iskarikirana u javnosti od određenih interesnih grupa koje žele da političkim ucjenama i trgovinama, isforsiraju izbor sebi poželjnih kandidata

 

MONITOR: Ove sedmice je, iza zatvorenih vrata, napravljen djelimičan

dogovor oko sudija Ustavnog suda.

BOŠNJAK: Raduje činjenica da smo uspjeli da kompromisom dođemo do dvotrećinske podrške za troje kandidata za sudije Ustavnog suda. Nadamo se da će se do sjednice Ustavnog odbora postići dogovor i oko četvrtog kandidata, jer čini se da postoji šansa. Ne bi bila dobra poruka, ako smo sasvim blizu dogovoru da ne izaberemo svo četvoro sudija u prvom glasanju, posebno što niko ne osporava stručnost i profesionalni integritet  četvrtog kandidata, koji je nesporno ostavio dobar utisak i nakon intervjua.

Kada se radi o konkretnim imenima, onda zaista nije lako i nijansira se, a svi negdje imaju svoje favorite ali nadam se da će ipak doći do kompromisa, jer vrlo malo nedostaje.

MONITOR:  Vaša ideja da se sudije Ustavnog suda, u konačnici, od kvalifikovanih kandidata, biraju modelom žrijeba, nije prihvaćena, a izazvala je različite komentare, često krtične i ironične. Kako vidite te reakcije?

BOŠNJAK: Moja ideja je, usudiću se reći, namjerno iskarikirana u javnosti od određenih interesnih grupa koje žele da političkim ucjenama i trgovinama, isforsiraju izbor sebi poželjnih kandidata. Imajući u vidu haos i ogromno nepovjerenje između političkih subjekata, a svjesna činjenice koje bi posljedice bile neizbora sudija Ustavnog suda, ja sam kao izlazni, odblokirajući mehanizam, predložila slučajni izbor od onih koji su svima nesporni i prihvatljivi sa stanovišta referenci i integriteta, a da taj broj nespornih bude što je moguće manji, ali maksimum 12. To se onda ne može nazvati nikakvom lutrijom. Ovakva metoda je postojala još u Antičkoj Grčkoj, a poznata je i pri izboru patrijarha u pravosljavlju.

Svakako da bi mnoga bolja poruka bila da se postigne kompromis i da se dogovorimo, za šta ja i navijam, ali ako ne bude dogovora već prevlada isključivost i eskalira nepovjerenje između političkih subjekata, onda je ovo, i dalje tvrdim izlazna varijanta. Ne želim ni da pomislim da se neće izglasati sudije Ustavnog suda, to je nešto što ne smijemo dozvoliti.

Čini se da postoji želja, makar zasad, za kompromisom i dogovorom. Svi smo svjesni situacije i crvenog alarma, ali uvijek postoji bojazan kad krenemo da razgovaramo o konkretnim imenima, da stvari krenu u negativnom pravcu.  Nedavni sastanak je bio ohrabrujući.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 3. februara ili na www.novinarnica.net

 

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

ADRIAN PEZDIRC, GLUMAC: Nepopravljivi sam tužni optimista

Objavljeno prije

na

Objavio:

Žrtve će kao i uvijek do sada biti oni politički, ekonomski i socijalno najnezaštićeniji. Smatram da svako vrijeme u ljudskoj povijesti nosi svoje izazove i da je najbolje i najgore vrijeme za sve one koji ga žive

 

Adrian Pezdirc jedan je od najtalentovanijih i najangažovanijih mlađih glumaca u Hrvatskoj. Diplomirao je 2014. ulogom Tartifa u istoimenoj predstavi za koju je iste godine dobio Nagradu hrvatskog glumišta za najboljeg mladog glumca. Članom ansambla Zagrebačkog kazališta mladih (ZKM) postaje 2016. godine. U Sarajevu je 2018. godine nagrađen na uglednom Internacionalnom teatarskom festivalu – MESS-u.

U ZKM-u, u pozorišnom čitanju jednog od najznačajnijih romana u istoriji književnosti „Braće Karamazovih“ reditelja Olivera Frljića, Pezdirc igra Aljošu Karamazova. Frljićevi Karamazovi, kako su i najavljeni, savremena su obrada klasika ruske književnosti i antiratni poklič koji je sasvim nenadano na pozornici osvanuo u zoru novog evropskog rata. „Karamazovi” su rađeni kao dvije uslovno nezavisne predstave, koristeći Tolstojevu rečenicu „Sve sretne obitelji sretne su na isti način, svaka nesretna obitelj nesretna je na svoj“ kao podnaslove.

MONITOR: Premijera „Karamazovih“ desila se na početku ruske vojne invazije i ponudila je kontekst za aktuelizaciju. Kako su izgledali početak rada na predstavi, probe, kako je nastajao tekst i predstava.

PEZDIRC: Kada smo počeli raditi na predstavi krajem prosinca 2021. godine, slika svijeta je izgledala samo malo drugačije. Uz puno rada, truda, vlastitih promišljanja počeli smo zajedno graditi jedan naš svijet. Oliver i dramaturginja Nina Gojić otpočetka su znali da žele dvije predstave i dvije perspektive. Jedna kroz prizmu privilegirane klase braće Karamazovi, Grušenjke, Katarine Ivanovne i gospođe Hohlakove, a drugu kroz pogled svih onih na čijim je leđima nesreće i iskorištavanja, ponajviše obitelji Snegirev, izgrađen sustav vrijednosti vrlo sličan onome u kojem svi živimo. Na dan početka invazije i rata na Ukrajinu, imali smo generalnu probu, i apsolutno je cijela predstava poprimila potpuno novu konotaciju. Kao da je život imitirao predstavu. Tokom procesa jedan jedini pola kartice nadopisani tekst i sam Dostojevski kao da su najavili zbivanja kojima smo toga dana počeli svjedočiti.

MONITOR: U novonastalom tekstu priča o porodici Karamazov je osnova, ali korišćene su razne reference naročito veze s aktualnim političkim dešavanjima u Evropi. Kad sam gledao predstavu nedavno u januaru, u ZKM-u je bilo prepuno. Publika je pažljivo gledala predstavu i bila oduševljena. Da li je uvijek takva reakcija?

PEZDIRC: Kao ansambl zaista smo presretni i zahvalni na procesu kojeg smo imali. Svi smo dali svu mentalnu, fizičku i kreativnu snagu koju smo imali, a rezultat je predstava koju zbilja ponosno čuvamo. Takva energija nemoguća je da ne zarazi gledatelje. Reakcije su podijeljene, ali više oko toga o čemu je predstava, i jesmo li tehnički prebrzi, a ne toliko je li dobra ili nije. Što je ja mislim znak da je predstava i naša priča uspješna jer otvara rasprave u cijelom sijasetu tema. Zagrebačka publika je karakteristična. Uvijek u ideji da točno zna kako bi nešto trebalo napraviti, a kada im se nešto sviđa bojažljivo će dati do znanja da uživaju. Neki od komentara na predstavu su bili i da imaju osjećaj da je aktualnost predstave nadišla granice Balkana, i zaista zagrebačkoj publici donjela osjećaj pripadnosti širem kontekstu. Hrvatska i Zagreb boje se takvih promjena u ideji gubitka „identiteta”, ali po reakcijama publike tokom predstave i punoj dvorani zaključujem da uživaju jednako kao i mi na sceni.

Miroslav MINIĆ
Foto: Marko MIŠČEVIĆ

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 3. februara ili na www.novinarnica.net

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo