Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Sve je već viđeno, ali nije istim očima

Objavljeno prije

na

Najteže je kada shvatiš da neke situacije u tvom životu nemaju bravu sa one strane u kojoj se ti nalaziš

 

A dan, prašnjavi, umorni dan srećom je uvek imao kraj. Napravili smo On i ja, nekoliko krugova, i nebo je još bilo blagonaklono, čula se neka muzika, jedna sonata. Naterala me je da se pažljivo zagledam, kao da ga prvi put vidim, u nebo, nametnule su se reči… O nebo, nebo, zar sam te zaboravila… i nešto je prepuklo.

Odjednom sam primetila ono usisavanje, ulica kojom smo išli izdizala se do nekog mesta, a zatim spuštala. Sa tog mesta, činilo se iz daljine, ide se ravno gore u nebo, jer dalje se nisu više videle ulice. Odjednom je potekla u toj struji, u pravcu neba, u požaru koji se na ivicama beleo kao tkivo koje se topi. Shvatih da više ne hodam, da više ne vidim. Muzika me napustila ostavivši, kao i uvek, samo gorku prazninu. Iako osetljiva i spremna na takve senzacije, pogotovo ako su imale negativan predznak. On je sve vreme hodao kraj mene, poguren, mrveći u sebi ono što je zvao svojom bedom, svojom jedva ljudskom bedom, kako je voleo da kaže. Uskoro se ni ja nisam razlikovala od njega, jednako opustošena i mrzovoljna, jedini ostatak ludila bila je do odvratnosti bolna želja za odlaskom. A da se ode, nije se moglo. Mnogo je toga bilo između potrebe i stvarnosti, a najviše straha, skučenosti, neslobode, nemoći.. Bio je on nekakvo upozorenje, otrovan i spasonosan u isto vreme.

Tog dana počela sam da se udaljavam od njega. To znači da sam počela da ga shvatam. Preda mnom je odjednom bila jedna sudbina, jedno značenje, jedan lik, simbol. Polako je nestajao u mom svakidašnjem životu, postajala sam nesvesna njegove prisutnosti, on je govorio – ja sam ga rastreseno slušala, loveći samo one izreke koje su mi se činile obaveznim za njegovu sliku, bezobzirna i ravnodušna prema njegovom životu i osetljivosti. Imaginacija je grozničavo radila, nadopunjujući, doterujući, brišući, odbacujući i naizgled značajne delove. Tada sam prvi put shvatila, osetila, da mi tako uvek radimo, ubijamo svoje bližnje u slikama koje u sebi o njima stvaramo. U svom zaslepljenom egocentrizmu mi taj proces nevino i naivno nazivamo razumevanjem. Već prema pameti, daru, fantaziji, svesti, čemu li,  ta su ubistva notornija, rafiniranija, brzopletija ili promišljenija, samo je teško ustanoviti kvalitet tih razlika. Jer, u čemu je razlika između raskošne grobnice i bezimenog groba kraj puta?

Ali sve to nije važno, možda, dobro je toga biti svestan, ipak, svi to radimo, on jednako kao i ja, kao i drugi, svi uzimamo od ljudi onoliko koliko nam treba, koliko možemo, uglavnom malo jer malo možemo, nesvesni da mnogo treba i da bismo puno morali, vršimo svoja blaža ili okrutnija ubistva svakodnevno i tako trajemo.

Najteže je kada shvatiš da neke situacije u tvom životu nemaju bravu sa one strane u kojoj se ti nalaziš. Odrastao si kad shvatiš da moraš sam sebi biti utočište kada ti je teško. I ne samo to. Utočište moraš da sagradiš da bude toliko bezbedno, da se tu sklone i oni kojima je teško, a još ne znaju da sagrade svoje.

P.S. Je l’ znate ko je pobednik u disciplini cepanje drva za kazan za pečenje rakije? I ja.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Život je lak, čim može da visi o koncu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jednog dana imaćemo samo ono što smo klesali očima, što nam je dušu vajalo bez predumišljaja, samo ono što je zadržalo miris žudnje i prvog sna

 

U Srbiji danas znatno prijatnije, nažalost reč je samo o temperaturi vazduha. Čim čovek stavi prst na čelo odmah mu dođe da dva gurne u usta. A nekada davno smo krenuli od nule, šalili se na svoj račun i evo nas sad u nedozvoljenom minusu. O promašenim životima se peva i piše. Ovi ispunjeni su totalna praznina.

Razmišljam o nepoznatom pravcu. Neke stvari te muče više od dvadeset godina, a ljudi su u stanju da te pitaju “šta ti je odjednom”. Da, odjednom. Sedmo je nebo, kaže mi predsednik, nelegalno izgrađeno odmah iznad drugog. Srušiše ga. Ako ima muškaraca koji žive po svom, trebalo bi da ima žena koje žive po svojoj. Ovom prilikom bih želela srdačno da se zahvalim izumitelju ćoška. Ako se lepo leđima nabijete u ćošak, drastično smanjujete broj potencijalnih pravaca napada. Kad ljubav prestane, skuvajte dobar pasulj. Tja, sve što kažem nije ono što sam rekla, nego ono što je neko razumeo. Bolje da ne znam šta ste razumeli. A tako lepo umem da ćutim, toliko jako umem da ćutim da mi je život modar. Teško je do prve suze, a onda shvatiš da si … (ovde sad treba jedna reč na bezobrazno slovo j, pozdrav za Esada) izvor i uliješ se u more… Zagrcnuli su se naši stari kad su zagrljaju davali ime. Onaj ko ne plače, ne zarasta. Odoh u krajnost. Vidimo se tamo, ako nam je suđeno. Kad god. U principu, i nema neke razlike između prerano i prekasno. Kao da se to nešto dogodilo nekom drugom ti. Nezrelom ili prezrelom, svejedno.

Volim kad mi ciganka koja gleda u dlan pogodi da imam smeđe oči i kosu. Ja bih ubila za takav dar od Boga. Sve ono što pomislimo i poželimo drugima, bilo da je dobro ili loše, najpre prođe kroz našu dušu. Ne ubije čoveka svejedno, i odatle može da se vrati sebi. Put bez povratka je jedino osećaj bespotrebnosti. Jednom sam prišla sreći strašno blizu. Opekla me je kao Sunce.

Nekada su se tuge delile. Sada ih svako od nas ima toliko, da uglavnom nema prostora za druge. Da su nam bar i sreće takve. Ponekad naiđe neki sasvim nebitan, tužan trenutak pa isplačeš, neke sasvim bitne stvari.

Uvek kroz život koračajte sa osmehom. To i nema nekog efekta, izuzev što će svi misliti da ste čvaknuti u glavu i sklanjaće se. Nikoga nećete štititi snažnije, od nekog ko vam zaliči na vas, onda kada ste bili budala… I na kraju, sve se svede na ljude kojima prvim javiš lepe vesti.

Jednog dana imaćemo samo ono što smo klesali očima, što nam je dušu vajalo bez predumišljaja, samo ono što je zadržalo miris žudnje i prvog sna.

P.S. Treću noć sanjam pokojnike. Ako bi neko nekog da pozdravi, nek se upiše da prenesem, pa da bude neke vajde od ovoga.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Ko može da se popne, neka radi na sebi

Objavljeno prije

na

Objavio:

Moja Baba je imala neke kristalne čaše u vitrini, nije dala nikome da pije iz njih. „Ne diraj, možda dođe Tito, pa da se ne obrukamo“. Inat je kada zaboravljeni čovjek drži glavu gore, iako sjutrašnjca nije stvorena za njega

 

Zapevali i ovi što zlo misle. Pre svih drugih krađa ukrali su nam vreme. A nešto smo i sami proćerdali. Važno je razmišljati, ali tako da misao ne vlada tobom. Važno je da misao možeš zaustaviti kada ti je, na primer, potreban trenutak za nerazmišljanje. Proći će. Vreme će se postarati da reči izblede. Vrisak će postati šapat. Stisak ruke zaličiće na slučajan dodir. Zaboraviće se razlog. Samo će lice imati boru više. I dan manje. Pregazilo nas je vreme. Pa ostavilo na mestu nesreće.

Sećam se tih dana koji su počinjali njenim pozivom i uvek istim pitanjem: „Šta radite? Kako si?“ Sećam se i svog odgovora: „Mamaaa, svi smo dobro, pa čule smo se sinoć, dosadna si!“ Danas uzalud priželjkujem taj zvuk zvona i njen glas. Telefon ćuti, a misli ponavljaju: „Majko, oprosti mi”. Da uvek imam mirnu savest, ja bih proverila imam li uopšte savest.

Neki delovi života ostaju duboko urezani u nama, čuvajući svu težinu tih nekih trenutaka… nikad ispričanih. I svi smo bar jednom prisustvovali istorijskoj bici srca i razuma. U nekom svom malom, privatnom, ličnom ratu. Kad neko ispadne kreten, danas sa sigurnošću mogu da mu kažem: „Pomeri se da ti ja pokažem kako se to radi“.

Ugrize te jedan pas i bojiš se svih pasa celi život. Isto je i kad te ugrize čovek. Jer iz svake naše rane prvo počne da ističe poverenje. Jedini savet koji mogu bilo kome da dam, a bez trunke kajanja je: SLUŠAJTE MUZIKU! Sve je u muzici. Ponekad izmislim sadašnjost da imam gde da prenoćim. Žmurim i režiram i toliko to dobro radim, da mislim da biste neke scene i sami premotavali. Muškarci idu do neba da skidaju zvezde, jer da idu žene potrajalo bi kao šoping . Te nije to ta boja, pa oblik, pa kako mi stoji, hoće li mu se svideti baš ova… Goli živote, navuci gaće!

Moja Baba je imala neke kristalne čaše u vitrini, nije dala nikome da pije iz njih. „Ne diraj, možda dođe Tito, pa da se ne obrukamo“. Inat je kada zaboravljeni čovek drži glavu gore, iako sutrašnjca nije stvorena za njega.

Nije važno da li vam nedostaje nešto što ste izgubili ili što nikada nije bilo vaše, da li je realno ili apstraktno. Nedostajanje ne zna za te nijanse, svejedno mu je da li se dogodilo ili ne, jedino mu je važno da vam sedne na grudi i konstantno pojačava pritisak. Hodam po kući i isključujem mogućnosti. Da bi mogao da se povučeš u sebe, moraš da budeš prazan. Na kraju shvatiš da je sasvim u redu da živiš život koji drugi ne razumeju.

 

P.S. Nemamo tri čiste, nemamo tri blage, al boli nas uvo, imamo tri prsta i tri materine (da prosti Esad).

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Riječ nasušna za primarnu glad

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ne otimajte se ako vas je trenutak poneo. Može vam se desiti, da vas tako nespremne, ispusti među srećne ljude

 

Stvarno mislite da treba umreti da biste posetili nebo? Ne trudite se mnogo da zavirite u sebe, to će jednog dana patolog na obdukciji da pregleda detaljno. Ne punite ključne kosti suzama, to udubljenje služi za spokoj. Žuljaju me uskogrudi. Samoća je posesivna. Prisvoji, osvoji, očara. Počne da ujeda sve koji pokušaju da je ugroze. Čak i ljubav. Tužno je kada se svaki dan trudiš da nasmeješ druge, jer sebe ne možeš… I čelični oklop ima svoju slabu tačku. Važno je znati. Otvorim prozor da izluftiram oči, kada mozga nemam. Malo me ima, više me nema, al’ nije bitno. Svejedno je.

U svemu mora postojati mrvica ludila i iskrica strasti inače je bezvredno. Ubija nas kolotečina, igranje na sigurno i uklapanje u sredinu, jer to guši i strast, i ludilo, i želju za životom. Ne otimajte se ako vas je trenutak poneo. Može vam se desiti, da vas tako nespremne, ispusti među srećne ljude.

Nekad se pitam koliko sam, zapravo, daleko od prave predstave o sebi, pa u ulozi dublera plagiram sopstveni komad u kom je šaptač uobrazilja. Nije važno ko od nas dvoje više i lepše mašta. Važno je da za to ne sazna stvarnost. Tu smo bili da jedno drugom oduzmemo dah. Uzalud sam tvojim odbeglim leptirima slala poruke da probude one još usnule, kad počnu da šušte po srcu da znaju da nisu sami. Greška je moćna reč. Na leđima nosi krivice čije breme je ćutalo najteže otkucaje srca.

Sad pišem nevidljivim mastilom, da trag nikad ne pokuša da postane stvaran. Kud si pošao tako gologrud u tuđ svet, bez mene u nedrima? Najteže mi je nositi ovo ništa što je između nas. Život je jedno veliko mimoilaženje.

Da te prepričavam danima, skidajući te sa sebe u slojevima i do kostiju da se ogolim, ne bih te… Idem da podmitim snove valutom mašte, da zaspu stvarni.. Dajem ti najskuplje, svet iza kapaka. Nikad ne tražim i ne očekujem da mi nešto bude uzvraćeno, jer to je onda obaveza, a obaveze su, uglavnom, okovi.

(Gledala sam ženu koja je grizla donju usnu i pokušavala da zaustavi suze. Kad mi je prizor postao nepodnošljiv, razbila sam ogledalo.)

Kad se setim da moj život zavisi isključivo od mene, bude mi ga nešto žao. Za sve što nemam, sama sam se izborila. Na obećavajućim skretanjima i primamljivim čistinama, pričekam sve što me nije stiglo. Prolazim kroz ovaj grad, ali ga ne osetim u venama. Istina, krv mi je prokrvljena ritmom nereda, ali ne i užasa. Kako ja umem lepo da se okrenem i odem, ovaj grad je zaslužio to da vidi…

P.S. Ako nešto shvatite kasno, nemojte da priznate! Samo recite da vam je iz dupeta u glavu došlo po julijanskom kalendaru.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo