Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Sve je već viđeno, ali nije istim očima

Objavljeno prije

na

Najteže je kada shvatiš da neke situacije u tvom životu nemaju bravu sa one strane u kojoj se ti nalaziš

 

A dan, prašnjavi, umorni dan srećom je uvek imao kraj. Napravili smo On i ja, nekoliko krugova, i nebo je još bilo blagonaklono, čula se neka muzika, jedna sonata. Naterala me je da se pažljivo zagledam, kao da ga prvi put vidim, u nebo, nametnule su se reči… O nebo, nebo, zar sam te zaboravila… i nešto je prepuklo.

Odjednom sam primetila ono usisavanje, ulica kojom smo išli izdizala se do nekog mesta, a zatim spuštala. Sa tog mesta, činilo se iz daljine, ide se ravno gore u nebo, jer dalje se nisu više videle ulice. Odjednom je potekla u toj struji, u pravcu neba, u požaru koji se na ivicama beleo kao tkivo koje se topi. Shvatih da više ne hodam, da više ne vidim. Muzika me napustila ostavivši, kao i uvek, samo gorku prazninu. Iako osetljiva i spremna na takve senzacije, pogotovo ako su imale negativan predznak. On je sve vreme hodao kraj mene, poguren, mrveći u sebi ono što je zvao svojom bedom, svojom jedva ljudskom bedom, kako je voleo da kaže. Uskoro se ni ja nisam razlikovala od njega, jednako opustošena i mrzovoljna, jedini ostatak ludila bila je do odvratnosti bolna želja za odlaskom. A da se ode, nije se moglo. Mnogo je toga bilo između potrebe i stvarnosti, a najviše straha, skučenosti, neslobode, nemoći.. Bio je on nekakvo upozorenje, otrovan i spasonosan u isto vreme.

Tog dana počela sam da se udaljavam od njega. To znači da sam počela da ga shvatam. Preda mnom je odjednom bila jedna sudbina, jedno značenje, jedan lik, simbol. Polako je nestajao u mom svakidašnjem životu, postajala sam nesvesna njegove prisutnosti, on je govorio – ja sam ga rastreseno slušala, loveći samo one izreke koje su mi se činile obaveznim za njegovu sliku, bezobzirna i ravnodušna prema njegovom životu i osetljivosti. Imaginacija je grozničavo radila, nadopunjujući, doterujući, brišući, odbacujući i naizgled značajne delove. Tada sam prvi put shvatila, osetila, da mi tako uvek radimo, ubijamo svoje bližnje u slikama koje u sebi o njima stvaramo. U svom zaslepljenom egocentrizmu mi taj proces nevino i naivno nazivamo razumevanjem. Već prema pameti, daru, fantaziji, svesti, čemu li,  ta su ubistva notornija, rafiniranija, brzopletija ili promišljenija, samo je teško ustanoviti kvalitet tih razlika. Jer, u čemu je razlika između raskošne grobnice i bezimenog groba kraj puta?

Ali sve to nije važno, možda, dobro je toga biti svestan, ipak, svi to radimo, on jednako kao i ja, kao i drugi, svi uzimamo od ljudi onoliko koliko nam treba, koliko možemo, uglavnom malo jer malo možemo, nesvesni da mnogo treba i da bismo puno morali, vršimo svoja blaža ili okrutnija ubistva svakodnevno i tako trajemo.

Najteže je kada shvatiš da neke situacije u tvom životu nemaju bravu sa one strane u kojoj se ti nalaziš. Odrastao si kad shvatiš da moraš sam sebi biti utočište kada ti je teško. I ne samo to. Utočište moraš da sagradiš da bude toliko bezbedno, da se tu sklone i oni kojima je teško, a još ne znaju da sagrade svoje.

P.S. Je l’ znate ko je pobednik u disciplini cepanje drva za kazan za pečenje rakije? I ja.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati
Click to comment

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

BAŠTE BRIGANJA

Ima tih trenutaka, vječnost im nije ravna

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nemamo običaj da u fontane bacimo novčić za sreću. Radije bacamo opušak. Kakav ulog takva i sreća

 

Porodila se Megan na Đurđevdan, Srbija do Saseksa! Britanski princ se rodio na Đurđevdan, pa vi recite da to nije znak da vraćamo Kosovo. Prema narodnom verovanju, Đurđevdan se smatra granicom između proleća i leta. Sudeći po ovom vremenu napolju, izgleda da je baš gužva na graničnom prelazu.

I danas će pola Srbije da slavi, a pola da ide na slavu. Mene su jednom pozvali da idem na slavu gde, pajsad, nema pušenja. Odmah sam videla sebe kako, kao Sharon Stone, pitam: „Šta ćete da uradite, da me uhapsite?” Otad ne idem. Ali da vas posavetujem kad idete po slavama: Čorbu sipate poslednji, svo meso ostane na dnu čanka, ostali se nasrču vode. A pečenje uzimate prvi, jer odozgo naslagano sve u fulu, da bude fotogenično za oko i da se pokažu. Nikako prva dva reda da propustite, jer ispod su koske i masnoća. Na slavama je bitno da razbacate hranu po tanjiru i jedete sporo, kako bi svi domaćini videli da vam je tanjir uvek pun, tako vam oni neće samoinicijativno trpati hranu na tanjir i smarati: „Uzmi, uzmi, uzmi.“ Jedna od bitnijih stvari na slavama je da sednete na mesto odakle dohvatate oba ovala sa predjelom. Najgore je kad odete negde na slavu i kao: „Izvoli, desno su matori, a levo mladi“. I onda stojite tako na sredini jer niste ni ovi ni oni. Zbog “Ostavi, to je za goste“ se baca hrana na slavama.

Svi mi plačemo za pažnjom, samo što neko nariče, a neko svira bluz. Praktikujem klimanje glavom sa osmehom sveže razbuđene sfinge kad god neko priča priču za ošamariti. Nemamo običaj da u fontane bacimo novčić za sreću. Radije bacamo opušak. Kakav ulog takva i sreća!

Nedostatak ukusa i duševne finese direktno su vezane za muzički izbor individue. Ne verujte nikom ko na ringtonu ima lošu muziku.

Ta prevelika tuga koja se jednom dogodi, a promeni te zauvek, vremenom iščezne iz očiju, srca, al zauvek ostaje u uglu usana, svaki put kada pokušaš da razvučeš osmeh. Kad mi neko drag ode, obrišem sve tragove, zatrem mirise i molim se da mi neka slučajna radost ne dovuče uspomene. Poneo mi je kofere spakovane za put u zaborav. Tako lako, kao da u njima nije bilo ni trunke težine zaboravljanja. Navikneš da kroz život ideš sam, pa kad ti neko pruži ruku ti se braniš iako  te ne napada. Kakve sam sreće, kad dođe mojih pet minuta to će biti bukvalno. Realno… većina od nas ne može u testament da stavi ono… pri zdravom razumu.

Eto, na kraju da vam kažem da je moj komšija odneo jutros u pola sedam žito za slavu u crkvu, kad ono ne radi, počinje u sedam. Jutros se pre Boga probudio.

Evo, ja trabunjam ovde… Nit me ko sluša, nit koga zanima… Bez mnogo smisla… Skačem sa teme na temu… Osećam se kao moja baba kad se okupimo svi za slavu.

 

P.S. Je l’ zna neko kad će proleće?

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Poljubi i ostani

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nije dobro među ljude ići sa dečijom iskrenošću i srcem na dlanu. Kažu da se djeca iskreno nasmiju oko četristo puta na dan. Odrastao čovjek jedva dvadeset. Dakle, odrastao si kad prestaneš da budeš iskren i kad prestaneš da se smiješ

 

 Desilo mu se u jednom momentu neuhvatljivom, ima tu već neko vreme. Možda se zapravo vara, možda mu se prosto učinilo.

  • Kuc, kuc!
  • Ko je?
  • Pogrešne odluke i krive procene.

Pa šta kucate sunce li vam žarko, uđite, znamo se!

Pošalje nepušača po cigare, vrati se, kaže nije bilo tvojih cigara, al kupio sam ti SLIČNE.

Slične?? Slične???? Bukvalno se samo u sebe možeš pouzdati danas.

Kad dođe kući s posla ako se presvuče samo ga elementarna nepogoda može isterati napolje. Zato sredi stan. Uključi jednu mašinu. Uključi drugu mašinu. Baci smeće. Napravi ručak. Jebote, on je očajna domaćica. Ako je prilegao popodne baš tada svakom koga je ikad upoznao treba baš sve. Familija sa sela zove da vidi kako je, a s posla zovu da pitaju gluposti. Tata po običaju priča istu priču po stoti put, on kaže: „Znam, pričao si već“, a tata će onako entuzijastično „E, to!“, i onda nastavi gde je stao. Očekuje da jednom kaže: „Znaš je li?!, E pa nastavi onda đe sam stao, ajde kad znaš!“

Nije dobro među ljude ići sa dečijom iskrenošću i srcem na dlanu. Kažu da se deca iskreno nasmeju oko četristo puta na dan. Odrastao čovek jedva dvadeset. Dakle, odrastao si kad prestaneš da budeš iskren i kad prestaneš da se smeješ.

U Norveškoj recimo, kad imaju višak voća, kače na ogradu, a moj čoek za koji dan peče rakiju. Reprodukcija znanja nije pamet, to se zove Bubanje, ili mesto u kome će rakija poteći.. Kome treba – šest evra litar.

Svi bismo trebali imati nekoga ko nas brani od nas samih. Da nas zaustavi kad vidi da uporno pritiskamo dugme za samouništenje. Kad nekoga zaista voliš, možeš naći hiljadu razloga zašto bi mogao da ga ostaviš, i svi oni zajedno slabiji su od onog jedinog, zbog kojeg ga nikad nećeš ostaviti.

Nekada sam volela tmurne dane ispunjene kišom i grmljavinom, kad svet poprima neke druge nijanse zvuka. Onda sam upoznala njega, i u svakom udaru groma čula njegovo ime. Danas, čim se nebo ispuni tamnim oblacima, sklanjam se unutra i dobro, dobro zatvaram sve prozore. Najteže je zauvek zalupiti onim vratima kroz koja nikada nisi hteo da izađeš. I ko zna, možda su se dva slučajna sveta sudarila baš u trenu udara groma, a ja se nekako našla tu gde je varnica odskočila.

Levo rame kaže da će se menjati vreme, rebra su uzdržana, a donji deo leđa misli da možda ipak neće. Isto ko prognoza. Bože, daj mi malo pameti i uzmi sebi šta hoćeš!

Odoh da naoštrim šarm, da smuvam ovo sivilo.

 

P.S. Po ovakvom vremenu Karenjina se bacila pod voz.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Inserti iz glave

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jednom ćete shvatiti da je život sve ono što nisu imali petlje da nam kažu u školi, i da život baš briga, koliko Maša i Moša imaju jabuka

 

Proleće je. Ljudi idu unaokolo sa ludačkim osmesima. Napolju je sve što ima noge, a

četvoronošci deluju i kao da znaju gde su pošli. Rekoše na radiju: „Dobar dan“, i nastaviše narednih pola sata da mi pričaju zašto nije.

Čekam da mi padne na pamet kako da kažem ono što mi je na pameti, a niđe pameti jer kad padne na pamet, a pamet se ne brani, onda pamet i strada. Ako uzimate stvar u svoje ruke, činite to u svoja četiri zida! Ima tih reakcija koje se uopšte ne vide, toliko su velike.

Ako pokušaš da dovučeš tačku, ona prvo vrišti i ciči, a onda domami još dve drugarice i ti jedino možeš da napišeš ”propalo”. Ali čitko. “Ja sam samohrana majka“ kao opravdanje za bezobrazluk. Moja baba Leposava je govorila: „Pomisli šta god hoćeš ali ne moraš sve kasti.“ Ja postajem moja baba. Ženka hijene ima lažni penis. Od ženke homosapiensa se nekad očekuje da ima praviji od pravog. Osećati se nedorečeno nakon predugog razgovora je gore od mamurluka. Nauka je da naučiš, umetnost je da u um-metneš ono što se ne može naučiti. Život ne može biti lepši kad te pukne tramvaj po sred tvoje sobe. Sumnja mora biti devojčica velikih očiju koja, pod tatinim nadzorom, ne priča sa strancima. Ako smo se sapleli o kabl i zamalo pali, bili smo saplitanju o kabl i zamalo padu skloni.
– Šta radiš? – pitam Necu.
– Jašem žirafu.
– Stvarno?
A on će: – A ti kao znaš šta je stvarno.-

Pošto da padneš u nešto možeš samo sa visine, preventivno ću, protiv padanja u očaj, da legnem na pod i ostanem tako zauvek. (Ljudi sposobni za samodisciplinu su ljudi sposobni za svašta što nikad ne bi priznali. Zato se i samodisciplinuju).
Meni je tata još kao maloj davao da o mnogo čemu u životu sama odlučujem, kao na primer: „Hoćeš li da radi kaiš ili prut?” Moja baba je sveću gasila prstima. Bila je to hrabra baba, baba hajduk. Govorila je i: „Ćero, uzmi ovaj šećer pa posoli.” Koliko ja volim moju babu! Zabluda je da stoka živi u ruralnim područjima. Istina je da živi u gradovima, a kreće se pojedinačno i u krdima. Kunem se, mogu da čujem lance kako zveckaju dok hodamo. To su tamnice u nama koje robijamo. To su granice na koje smo pristali.
Imate ramena. Koristite ih. Nisu ona tu samo da drže gornje delove odeće. Ramena služe da bi se odgovaralo na razna pitanja.
Svojevremeno mi je baba govorila: „Ma videćeš ti kad ja umrem…“, i videla sam.

Jednom ćete shvatiti da je život sve ono što nisu imali petlje da nam kažu u školi, i da život baš briga, koliko Maša i Moša imaju jabuka.

 

P.S. Vreme najsporije prolazi dok čekaš Nenada da ti donese ćevape.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo