Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Sve je već viđeno, ali nije istim očima

Objavljeno prije

na

Najteže je kada shvatiš da neke situacije u tvom životu nemaju bravu sa one strane u kojoj se ti nalaziš

 

A dan, prašnjavi, umorni dan srećom je uvek imao kraj. Napravili smo On i ja, nekoliko krugova, i nebo je još bilo blagonaklono, čula se neka muzika, jedna sonata. Naterala me je da se pažljivo zagledam, kao da ga prvi put vidim, u nebo, nametnule su se reči… O nebo, nebo, zar sam te zaboravila… i nešto je prepuklo.

Odjednom sam primetila ono usisavanje, ulica kojom smo išli izdizala se do nekog mesta, a zatim spuštala. Sa tog mesta, činilo se iz daljine, ide se ravno gore u nebo, jer dalje se nisu više videle ulice. Odjednom je potekla u toj struji, u pravcu neba, u požaru koji se na ivicama beleo kao tkivo koje se topi. Shvatih da više ne hodam, da više ne vidim. Muzika me napustila ostavivši, kao i uvek, samo gorku prazninu. Iako osetljiva i spremna na takve senzacije, pogotovo ako su imale negativan predznak. On je sve vreme hodao kraj mene, poguren, mrveći u sebi ono što je zvao svojom bedom, svojom jedva ljudskom bedom, kako je voleo da kaže. Uskoro se ni ja nisam razlikovala od njega, jednako opustošena i mrzovoljna, jedini ostatak ludila bila je do odvratnosti bolna želja za odlaskom. A da se ode, nije se moglo. Mnogo je toga bilo između potrebe i stvarnosti, a najviše straha, skučenosti, neslobode, nemoći.. Bio je on nekakvo upozorenje, otrovan i spasonosan u isto vreme.

Tog dana počela sam da se udaljavam od njega. To znači da sam počela da ga shvatam. Preda mnom je odjednom bila jedna sudbina, jedno značenje, jedan lik, simbol. Polako je nestajao u mom svakidašnjem životu, postajala sam nesvesna njegove prisutnosti, on je govorio – ja sam ga rastreseno slušala, loveći samo one izreke koje su mi se činile obaveznim za njegovu sliku, bezobzirna i ravnodušna prema njegovom životu i osetljivosti. Imaginacija je grozničavo radila, nadopunjujući, doterujući, brišući, odbacujući i naizgled značajne delove. Tada sam prvi put shvatila, osetila, da mi tako uvek radimo, ubijamo svoje bližnje u slikama koje u sebi o njima stvaramo. U svom zaslepljenom egocentrizmu mi taj proces nevino i naivno nazivamo razumevanjem. Već prema pameti, daru, fantaziji, svesti, čemu li,  ta su ubistva notornija, rafiniranija, brzopletija ili promišljenija, samo je teško ustanoviti kvalitet tih razlika. Jer, u čemu je razlika između raskošne grobnice i bezimenog groba kraj puta?

Ali sve to nije važno, možda, dobro je toga biti svestan, ipak, svi to radimo, on jednako kao i ja, kao i drugi, svi uzimamo od ljudi onoliko koliko nam treba, koliko možemo, uglavnom malo jer malo možemo, nesvesni da mnogo treba i da bismo puno morali, vršimo svoja blaža ili okrutnija ubistva svakodnevno i tako trajemo.

Najteže je kada shvatiš da neke situacije u tvom životu nemaju bravu sa one strane u kojoj se ti nalaziš. Odrastao si kad shvatiš da moraš sam sebi biti utočište kada ti je teško. I ne samo to. Utočište moraš da sagradiš da bude toliko bezbedno, da se tu sklone i oni kojima je teško, a još ne znaju da sagrade svoje.

P.S. Je l’ znate ko je pobednik u disciplini cepanje drva za kazan za pečenje rakije? I ja.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

AKO TE NE GRIZE, MOŽDA NIJE ČISTA (SAVJEST)

Objavljeno prije

na

Objavio:

Rasprave o Tesli najbolje pokazuju zašto je čovjek morao da ode u Ameriku

 

Skok broja zaraženih iliti u narodu poznatiji kao prelaz sa pretrage aranžmana za Tursku i Egipat na aranžmane za Banju Koviljaču i Zlatibor. Doduše Koviljača otpada, ona prva ide u kovid sistem. U klimatizovanom i sa svih strana zatvorenom stanu smo moj pas i ja. On dremka, dok ja pokušavam da nešto pročitam. Idilu remeti samo jedna muva, koja je preživela pet mojih pokušaja atentata. Odustala sam. Naklon muvi. „Svečano na psihijatriji, raste broj pacijenata, stiže nova oprema”.  Ono kad novinari znaju da koncentrišu info… Teški psihički bolesnici sa zlikovačkim porivima se na prvi pogled ne razlikuju od običnih ljudi. U prilog tome govori činjenica da oni koji kupuju štampu otkad se po glasilima pričalo o ćevapima od ljudi izgledaju kao da su normalni. Prizori iskasapljenih leševa mogu da šokiraju neko vreme, kad postanu svakodnevica postaju nezanimljivi i gube funkciju zaokupljanja pažnje javnosti, kao kod pucanja petardi, posle nekoliko prasaka više niko ne reaguje.

Narod piše peticije da odbrani reke od cevi, parkove od seče i betoniranja, vazduh od otrova, kulturno-istorijske spomenike od uništenja, da traži pravdu za poginulu decu… da živi normalno. A on naručuje peticiju da brani svoj ugled?! Pa čija slika je sve gore navedeno? I odakle to sad u vreme ovolike sreće i prosperiteta? Narod je toliko predano radio na razvoju države od 1945. do 1985, da, evo, već trideset godina propadamo i još uvek ima šta da se ukrade. Mi se još uvek lečimo od vekova osmanskog i habsburškog kolonijalizma, pa se ili izgovaramo zbog svoje lenjosti i inertnosti na sudbinu i surovu državu, ili malograđanski čeznemo za sjajem dvorskog luksuza za koji ćemo večito biti provincija i građani drugog reda.

Užasno je, da je vest, da je voz iskočio iz šina i da ga železničari traže, realna i da su ljudi poveravoli u mogućnost da je istinita. Što su poverovali, nego što hoće da idu da pomognu u traženju.  A da smo ekonomski gigant u Evropi, i to verujete? Naša stvarnost je lažna! 2013. pukla je vremenska linija i stvorila paralelnu budućnost u kojoj vladaju pravila jednog čoveka jedne stranke! U kojoj je sve normalno nenormalno i sve nenormalno normalno. Rasprave o Tesli najbolje pokazuju zašto je čovek morao da ode u Ameriku.

Nedavno je neko umro. Iznenada, bez najave, bez razuma i logike, bez objašnjenja Univerzuma ili Svevišnjeg. Kažu: „Život ide dalje“. Ta fraza mi sve češće zvuči kao uvreda… Nemam ni početak ni kraj, imam samo jednu vrelu nedelju, jedno ,,sve se dešava s razlogom“, a možda čak i jedno ,,čudni su putevi Gospodnji“.

P.S. Moju srećnu detelinu sa četiri lista je opaslo neko nesrećno govedo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Priznala sam kišu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Često sve to prati nizak pritisak, to je ono kada bi te Gospod uzeo sebi, ali ga mrzi

 

Vrata ka trpezariji u manastiru Alkobaka u Portugalu namerno su napravljena ultra uska da bi svaki monah koji ne može da prođe odmah morao da krene na post. Mudra strategija. Svaki čovek nastoji da preživi u svom svetu i vremenu, a to podrazumeva da se neprestano prilagođavamo i odgovaramo na izazove koji se nameću.

Pročitah juče, u novinama, da dobar seks sagoreva 2000 kalorija. Znači, manite se tih priča da ste debeli jer mnogo jedete! Nazovite stvar pravim imenom! Svako od nas jednom zaluta u nepriliku zvanu nemoć. Pa bude isti onaj dobar čovek, koji je počinio zločin ne čineći ništa. Baš ništa. Moja pokojna baba je imala jednu pametnu (čuj jednu!): „Slatkim rečima najbolje se soli pamet“. E, sad što ja nisam na babu, to je druga priča. Petlja je najmanja jedinica odvažnosti da nešto započnete.

To što mi deca polude, s vremena na vreme, baš onako kvalitetno, to im je od mene, oca im dede (mog oca), mog brata i od jednog strica Rista. Neverovatno koliko svi mislimo da najbolje odgajamo svoju decu i da su nas isto tako odgajali najbolji roditelji. Ko je onda ovaj narod što ovako glasa, postupa i živi? Ko poltroniše, opanjkava, prlja, smrdi, krade, laže? Bugari? Više je to pitanje iz matematike nego iz etike .Oduzmeš, podeliš, sabereš, pomnožiš. Godine, ljude, novce, površine…

Moje odluke često nisu bile moji izbori, više snaga da prihvatim stvarnost onaku kava jeste, i to je ono što me teši i razdire istovremeno. Često sve to prati nizak pritisak, to je ono kada bi te Gospod uzeo sebi, ali ga mrzi. Bude i dana u kojima te ćutanje guta, a misli ti jure u neke mračne dubine. Ruka spasa je tada razgovor. O bilo čemu, o kamenčićima, pticama i sitnicama. Samo da se kotrlja. Dan su mi, ipak, ulepšale laste koje su danas prvi put napustile gnezdo i poletele. Skoro nisam videla toliko radosti, cike i nadletanja po dvorištu, a onda su se umorile i vratile na sigurno.

„A šta radiš dok žmuri dan i noć ne čuje ništa? I znaš li da vetar, nikad iste oblake ne spušta na mrak?“ Misliću o tome, baš često, kako me čekaš u parku na klupi na kojoj se nikada nismo sreli. Onaj sićušni trenutak, nalik večnosti. O njemu ne svedoče ni fotografije, ni pisma, niti pesme. A postoji, znam da znaš. Puls odjekuje, kamen puca nad nemirnim svodom. Noć je pouzdani okov. Ostajem ovde zbog zagrljaja koji se neće vratiti. Nema ništa između nas, tako da nas ništa i niko ne može rastaviti.

P.S. Menjam mir koji nema cenu za nemir koji ima vrednost.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Čarobni beg

Objavljeno prije

na

Objavio:

Samo nemojte da se plašite starosti. Pravite zalihe ljepote i mladosti u srcu i duši

 

„Pakleno i danas. Srbija u crvenom…“ Smešio mi se dan, nepoznat i lep, mangupski naslonjen na veliku, zelenu krošnju, vrteći na prstu sunce kao košarkašku loptu. Podsetilo me na jedno leto pre cirka dvadeset godina… Krenemo u šetnju, mala Tara i ja, obavezno prođemo pored niza radnjica da Tara s vrata mahne i kaže: „Dobarrrr dan!“ krojačici, frizerki, cvećarki… , a one radosno odgovore. Naše svakodnevne, malene epizode komšijske srdačnosti i vedrine, protiv sve teskobnijeg distanciranja. Kad stignem s posla, Tara se obraduje, zagrli me i kaže: O mama kozo, mislila sam na tebe!“

Retko kome se desi da ga pri povratku kući podigne drvo i da ga onda čitav drvored golica. A možda se i desi, ali kako o tome pričati ikom?! Od ovoliko svega, teško čoveku da ne levitira. Povlačim se u sebe, ali ne mogu da stanem tamo. Čovek uvek ima te dileme i uvek ima pitanja, da li je to pravi put, zato što vrlo često ono što smo izabrali ne liči na ono o čemu smo sanjali. Violeta i ja smo jednom prilikom pile ‘ladno pivo u Pevcu. Dan vreo, avgustovski. „Slušajte me dobro“, obrati nam se konobar, te davne 86. „Pažljivo birajte šta želite, jer kad vam se želja ostvari, sreća iscuri“. Pipi nam je pokazala da sasvim OK biti drugačiji i živeti van ustaljenih normi. Odrastajući, nekako smo to zaboravili i zatvorili srce pred svim što se ne uklapa u kalup prosečnosti. Život je pun nekih čudnih pukotina pa ih popunjavaš smehom, ljubavlju, zagrljajima, poljupcima, kako se ko snađe i dokle god se snalaziš to je znak da si živ. Samo nemojte da se plašite starosti. Pravite zalihe lepote i mladosti u srcu i duši.

Negde u sebi, potiskujući ono što ne postoji – granice, ljude i beskraj, čuvamo sebe strahom… u tom svetu van domašaja nekog drugog, nekog već viđenog, nekog sebi sličnog… vreme nas izdiše, a svet živi i bez nas… dok maštamo o običnoj, skromno skrojenoj slobodi…

Ima tako nekih mesta na kojima nam se jače desi život, i onda kada životarimo, opet mu u mislima odemo, da živimo. Tako mi se jednom slomio pogled i pao na zemlju. Došao je i vratio ga u prazne oči koje tada dobiše sjaj. Neki odlasci bez reči imaju eho za ceo život. Samo da niko nikoga ne izgubi kao što sam ja njega. Samo da niko nikoga ne izgubi. Nikad. Osim vremena, ništa prošlo nije. Pukotina je kroz koju gledam svet. A svet se svlači.

Neki unutrašnji strahovi vas probude u ponoć, sednu sa vama za sto, parališu vas i drže sat vremena u tišini. Gde je sad moja baba da mi kaže: „Ćuti si, će da pomine“?

P.S. Više ne razgovaram sama sa sobom. Sad samo ćutimo.

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo