Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Gubim interesovanje, a nalazača nema

Objavljeno prije

na

Kasno shvatimo da je mrvica najkrupnija stvar na svetu. Mrvica – ono malo što nedostaje da nešto uspe – mrvica razumevanja, vremena, strpljenja, ljubavi… Uvek neka mrvica koja sve pokvari

 

Zima se završila, ali nije htela da popusti zagrljaj, pa su noći i dalje hladne. Zalihe ogreva odavno su se istanjile i svaka mi je zora zadavala brige hoće li ga biti dovoljno. Preko dana sam još nekako gurala, ali čim bi veče oborilo temperaturu i vatra u meni bi počinjala da se gasi. I nije bilo od pomoći što sam koristila bukova drva, prosto nisam mogla da raspalim plamen u grudima kao nekad. Znam da su godine krive, ložište je bilo oštećeno, i već se previše pepela nakupilo u meni. Sve se zapušilo i nisam mogla da očistim kako treba. Pokreti su mi se usporili, dim se vukao iza  mene kao trag koji optužuje, a ja više nisam imala snage. Studen se zavukla duboko u moje metalno srce, kao da se zima sakrila u njemu da potraje dok je vremena. Uskoro, vatra će se ugasiti i ja ću se ohladiti, jednostavno stati. I ne pomaže što se bliži leto. Neke stvari sunce ne može ugrejati.

U 21h sam rekla da ću zaspati pre ponoći. Sada u 2:30h kroz glavu mi prolazi da je svemir leden, Sunce vatra, a samo zemlja topla. O čemu li se tu tačno radi ne znam, trebalo je da budem pažljivija na geografiji, a ne da se u praskozorje osuđujem zbog neznanja. Jednom shvatiš da si jedino ostao željan onoga što ti je bilo nadohvat ruke. Verujući da te to čeka, da je za tebe uvek tu, nesvestan da ga je vreme promenilo, kao i tebe. Kasno shvatimo da je mrvica najkrupnija stvar na svetu. Mrvica – ono malo što nedostaje da nešto uspe – mrvica razumevanja, vremena, strpljenja, ljubavi… Uvek neka mrvica koja sve pokvari.

Nemojte da mislite da nisu u stanju da sruše Kalemegdan. Ljudi su svašta u stanju. Ljudi su u stanju da granatiraju Dubrovnik, da sruše Stari most u Mostaru, ljudi su sposobni na nezamislive stvari, o čemu svedoči čitava istorija čovečanstva. Naravno, ne treba isključiti mogućnost da je Amfilohije, onako za sebe, bacio neku anatemu. Eto, sad imam neki utisak da je, onaj jedan put kad sam ušla u crkvu, moj duh ostao pred vratima da me čeka, jer umesto da se nešto pomolim ja sam gledala gore i pitala se čime skidaju paučinu tako visoko.

Malo je zagrmelo u daljini. A ja se plašim insekata, grmljavine i svega što još ide uz to. I onda kažu da sam jaka žena. Kad neko izgovori termin ,,jaka žena“ kroz glavu mi prođe neka brkata mesarka koja iscepa kubik drva pa uđe u kuću da se okrepi grejanom rakijom koju joj je muž spremio. Ima ovde u mesari stvarno jedna takva nabijena žena, izrazito lepa i okrugla, sa nekom hormonskom bradom i kad zabije sataru kroz neko meso, vidiš da se ne šali. Eto, to je jaka žena. Ja odoh sad vani. Neću se žaliti na vetar, jer ko bi mi inače mrsio kosu.

 

P.S. Treba se učlaniti kod Palme i samo putuješ, veseliš se u moru, slušaš Đanija u Beču, naučiš boks, dobiješ tri hiljade ako ti je nosilja stradala, ništa te ne zanima.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Na dohvat muke

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kad se pritajim i zadržim dah, čini mi se da mogu da čujem i kako život prolazi

 

Txt:  Trinaest stepeni, nit’ da se širiš, nit’ da se skupljaš. Ispijam kafu, dok s druge strane jastuka sad cvetaju trešnje. Samo jedan suvišan pokret između buđenja i postizanja radne temperature, i već kasniš. Nepospremljen krevet, deca proizvode previše visokih tonova, papagaj cvokoće, pas po podu razvlači nečije papuče, dok se u pozadini sa radija čuje “zar ja da ti brišem suze”… Upala sam u kadar jugoslovenskog crnog talasa. Nekad imam utisak da me život sve vreme šutira dok ležim na podu. Hladnoća je vrlo privatna stvar. Nije svejedno koja ti je zima po redu  I evo, ja sam odlično, ali kafa mi izgleda nekako ispijeno.

Onog trenutka kad pomislite da ste spremni na sve, sudbina vam natovari toliko toga kao opomenu da se ne kurč.. (pozdrav za Esada, nadam se da je dobro), pravite važni, jer ne znate šta je SVE. Mnogi se plaše da rašire ruke i zagrle. Ako su ih nekada spustili prazne, nikada neće zaboraviti.

Mrak pao još juče. Kako ću bez fotosinteze? Izdrži još malo. Strpi se još malo. Sačekaj još malo. A to još malo je, u stvari, ono od čega čovek pukne, što ga dotuče. Ne krupne stvari, već mrve. Užas prihvatam kao normu. U smeni slika koje mi promiču pred očima nema nikakve logike, od perona podmoskovskih stanica do pejzaža arganskih drvoreda u Marakešu. Pa ushićeno gvirnuh na desno oko i vedro priupitah tavanicu: „Izvini, gde smo ovo“.

Teško je boriti se sa sopstvenim demonima, uglavnom nevaljalci imaju bolje argumente. Borila sam se sa sobom i iz svake pobede izlazila poražena. Sad sve svoje revolucije mogu da smestim u nešto duvana, uzdah i pesmu koju neću umeti da napišem. Infiltriram se u civilizaciju, dok divljinu u sebi pretvaram u stav. Kad sediš sam u mrklom mraku telo ti se rastura u paramparčad i nanovo sklapa. Samo što to ne možeš da vidiš jer je mrak. Kad se pritajim i zadržim dah, čini mi se da mogu da čujem i kako život prolazi. Jednom sam sedela na trešnji dva dana i deda  je obilazio, pretio štapom i govorio da sam najveća tupoglavica u porodici. Sišla sam sa drveta, ali sad tek vidim da nije trebalo. Zavede me b(r)uka koju dižem oko sebe, pa pomislim da sam strašno važna. Al’ nikad ne mogu da se setim i zbog čega.

Zaogrnuta mrakom, umela sam da sa jutrom dočekujem umorne istine. Kad počne da grebe, škripi, plaši, vratim prašinu na stare priče i zaključam tavan. Da bar mogu napustiti prostoriju i izviniti se sebi uz rečenicu: „Ako želiš biti sama, ja ću to razumeti“. Uzdržavam se od stvarnosti. Ponekad se pitam šta li je s ljudima kojima sam ja dala savet. Na kraju, duša je da boli, da se proda đavolu, da nam bude grešna, da se spasi, da bude u nosu, da nosimo nekoga na njoj, da se ispusti… nevidljiva i moćna u svakom smislu.

Neko vreme sam bila odsutna iz svoje suštine, a onda mi je život svratio u vene. Ne mogu da se odbranim, suviše je doticanja. Posložim slova, pa se postidim reči, zgužvam misao i sebe obrišem. Činjenice su tako dosadne, uvedimo u priču malo slepog verovanja! Sve što želim u ovom trenutku je da se pripijem uz tebe, u nekom malom stanu sa belim zidovima, i da konstatujemo kako moramo da odemo odavde da bismo preživeli. Ne znam što sam se sad setila da je moja baba imala jorgane toliko teške da, kada te pritisnu, ništa glupo ti više ne pada na pamet. Ne odustajem, samo se odričem. Ovo je epilog, žrtvovani smo još u uvodnoj priči.

P.S. Najtužnija priča u tri reči: Ćutim te… doživotno.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Istekao mi rok kajanja

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ko očima ne vjeruje, nek ispruži ruke dok ide kroz život.. zgodno je da se ne lupi glavom u zid ili pak da se neko zagrli

 

Toliko uživam u svojoj današnjoj sporosti da me baš briga šta ću da mislim o meni. Jer i kad iskoristim dan, na kraju ne znam ko je tu, u stvari, koga. Ako nešto moram ili ću da umrem, a ništa se ne mora sem da se umre, onda znači da ne moram da ne umrem. Nekako mi je od ovog zaključka lakše.

Nijansa od kliničke smrti je gubitak reči u životu. Okolnosti su najopasnije pravdanje koje je čovek smislio. Tim više, jer daje privid da nije besmislica. Mudro ćutanje ima svoje vremensko ograničenje. Posle počinješ glupo da ćutiš. Ko očima ne veruje, nek ispruži ruke dok ide kroz život.. zgodno je da se ne lupi glavom u zid ili da se neko zagrli. Trudim se da uhvatim momenat. A kad ga budem uhvatila, vezaću ga konopcem, baciti u podrum i mučiti što je bežao! Povremeno zavirim u sebe samo da proverim da li je i dalje tu sve što mi fali. Drmne me tako nekad misao, u sred nekog moranja: „Šta ću ja ovde, dovraga, ja volim konje?!“ I onda gotovo. Kao da ja sad ne bih odjahala u Sunce i talase dok mi vetar drži obraze i puni pluća, al’ odakle mi konj? Taman spakujem moranje u kutiju, a ovaj vetar, đubre, podigne poklopac.

Ljubav na prvi pogled je kad ti neko odmah izgleda nekako tvoj. Sve sam izbacila iz te ljubavi. Svaki detalj, ukras, dodatak. Toliko je gola da je zastrašujuće lepa. Kad meni neko priraste srcu, mora da se s tim nosi, ili da se nosi s tim! Znači, i nema nekog izbora. Dobar seks počinje mnogo pre spavaće sobe. Ne budite amateri. U slobodno vreme borim se da ne odem u šumu i jednostavno proglasim odustajanje…

A što sam, nekad davno, sanjala da mi neko priča kako u Portugalu ljudi stavljaju kolače u živu ogradu jer onda ptice dođu da jedu te kolače, to ništa? Ja sam samo pokušaj magarca. Neuspeli pokušaj, jer još uvek ne umem da se ukopam u mestu i otkažem poslušnost. Magarci su hrabriji od mene. Košmar uvek nađe svog čoveka.

Čak i za mene je ovo previše noći. Posekla sam se na ivicu razuma. Ne znam više koja je neprospavana noć. I svaka ima neku svoju priču i težinu teretnog voza koji me je pregazio. Budnost mi privezana za članak, kao zatvorska kugla. Ne mogu da zaspim, kao da ujutru idem na ekskurziju. Zašto se kaže jedva čekam, a misli se na čekam iz sve snage?  Za razliku od sebe, druge primetim kad ih nema. Kad ja nestanem, uradim to tako temeljno da nam treba – par godina za nas – da me nađemo. Volim raskošne dane, koji mi donose toliko zadovoljstva, da rasipam sitniš od sreće svuda unaokolo, kao što se rasipaju bombone i novčići deci na starinskim svadbama. I ne pitam koliko košta. Meni je lako, ja ništa nemam.

Sećam se, kao dete sam crtala ptice koje su imale oblik gornje usne. Sad pomislim da su sve ptice na nebu poljupci koji su oživeli.

Pada kiša, a da vidite tek mene! Jedva čekam da se raznedri.

P.S. Ima li neko da mi posudi vrh neke planine pa da odem i vrisnem par puta?

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Uzaludnica

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vodite računa kako živite, da ne biste posle morali da se hranite zdravo

 

Novembar. Što bi Šobić rekao: „Bio sam jednom novembar i danas je pola mene“. Novembar je namršten muškarac srednjih godina, prosede brade, u kaputu od tvida boje magle. Sedi u uglu nekog kafea i u jednoj ruci, umesto cigarete, drži odžak koji se dimi, a u drugoj olovku od vetra kojom crta kroki crtež kratkog, jesenjeg dana. A meni se smešio dan, nepoznat i lep, mangupski naslonjen na veliku zelenu krošnju, vrteći na prstu sunce kao košarkasku loptu. Pomislila sam na tebe i baš u tom trenutku od tebe ni traga ni glasa.

Kad vam nije do ljudi sklonite se od ljudi, kad vam nije do sebe dovoljno je da pored sebe imate jednu osobu kojoj je do vas. Je l’ i vi imate nekog ko vam je sve, a ništa vam je? Koliko imamo ista razmišljanja i koliko volimo iste stvari toliko se nemamo. Čovek je bogat ako je u životu bio voljen, a ako je bio voljen na mnogo različitih načina, onda je privilegovan. Najtužnije mi je kad vidim kod nekog onaj pogled u prazno… Odluta pogled, a suze ostanu u vazduhu. Čak i kao odrasli trebalo bi da imamo pravo da nas neko nakon kupanja snažno protrlja bade mantilom i osuši kosu dok mi sedimo i pevamo. Sve ima početak i kraj. Jedino što se nikad ne završava je ono što je moglo da bude i nikad nije bilo. Nije svako kadar da voli u dobru i u zlu.

Često ti se desi da napišem stih o tebi u pesmi koja mi je život. Još malo i probudiću se u snu kao želja. Okrećem još jedan krug. Promiču lica, niske stvarnih priviđenja i prolazna čula, kolotečina dana, svetlo, i na kraju nepregledna tama. U pokrovu od tela leži vezani duh, nag. Samo prsti, bojama i slovima, na svetu ostavljaju trag. Ništa ne odjekuje tako dugo i snažno kao praznina posle izgovorenih reči. Onih za koje znate da su poslednje koje želite da izgovorite da biste nešto spasili, pre ćutanja koje dolazi, u kome svako za sebe traži spas. A ti si sve vreme bio tu, daleko od mene, u mimohodu prošlih i budućih ljubavi. Kakva je samo to preminula nada! Šamar otrežnjenja ili onaj trenutak kada te život, umesto tamo gde težiš, smesti tamo gde pripadaš. Vodite računa kako živite, da ne biste posle morali da se hranite zdravo, jer od zdravog se niko nije najeo. Najteže je ponovo naći smisao u svakodnevici. Misterija i melanholija iz police iz koje isplivaju fragmenti prošlosti u vidu dečje lutke bez ruku, slagalice koja nikada nije sastavljena, ključa od nepostojećih vrata i prazne kutijice sa mašnicom… Zaletiš se srcem, pa ostane fleka na zidu.

A vreme i daljina su obećavali. Dođi, rekli su, daćemo ti zaborav. Nije mi bilo lakše zbog toga. Trebalo je još dosta, dosta preći. Vatra je zamrla iza mojih leđa, a noge su mi pokleknule pod teretom. Noć me je izdajnički udarila još jače.

P.S. Ima li šta gore nego kad nekome obećaš da ćete ići na kafu i on zapamti.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo