Povežite se sa nama

INTERVJU

TEA GORJANC-PRELEVIĆ, AKCIJA ZA LJUDSKA PRAVA: Ni ova, ni prethodna vlada, nisu reformske

Objavljeno prije

na

Sve reakcije nove vlasti nakon izjave ministra Leposavića o Srebrenici su pokušaj da i vuk bude sit i ovce na broju, ali one nikoga ne mogu da zavaraju. Dugoročno, mislim da ćemo vidjeti posledice. Ono što je sigurno je da je upaljena crvena lampica kod „partnera u međunarodnoj zajednici“, da ova Vlada koketira sa radikalnim nacionalističkim krugovima

 

MONITOR: Ocijenili ste da je ministar Vladimir Leposavić, izjavom da genocid u Srebrenici nije nedvosmisleno utvrđen i dovođenjem u pitanje legaliteta i legitimiteta Haškog tribunala, sebe diskvalifikovao kao ministra koji Crnu Goru može da vodi ka EU. Da li bi Leposavić trebalo da podnese ostavku, ili, ako to ne učini, da li to pitanje neko drugi treba da pokrene?

GORJANC-PRELEVIĆ: Trebalo je sam da podnese ostavku ili da mu je premijer zatraži, jer je ostavku, faktički, već podneo, dajući u svojstvu ministra pravde izjave kojima je doveo u pitanje i međunarodne obaveze Crne Gore i opredeljenje Vlade za učlanjenje u Evropsku uniju. Videli smo da su i URA i Savez građana CIVIS kritikovali te izjave, i da je potpredsednik Vlade Dritan Abazović jasno rekao: „Onome ko ne razumije da se u Srebrenici dogodio genocid nije mjesto na državnim funkcijama”, ali koalicija Crno na bijelo nije uslovila svoju podršku Vladi ostavkom ministra Leposavića, kao što se ni ranije nije usprotivila izboru poslanika DF-a Jovana Vučurovića za predsednika skupštinskog odbora za ljudska prava, iako je i on izričito negirao taj genocid. Radi se, nažalost, o opasnom političkom kompromisu, koji radikalizuje podele i kompromituje vrednosti za koje se ta koalicija deklarativno zalaže.

MONITOR: Kako vidite reakciju premijera Zdravka Krivokapića, odnosno izjavu Vlade povodom izjave ministra Leposavića, kao i na javne pozive da predloži Leposavićevu smjenu?

GORJANC-PRELEVIĆ: Izjava Vlade je iznuđena. Ona je elementarno korektna, ali neuverljiva. Ne priznaje se jasno genocid i ne odaje poštovanje njegovim žrtvama, što bi bio red, nego se izokola podržavaju sve „međunarodne obaveze” Crne Gore i odluke međunarodnih institucija i skupštinska deklaracija koja se time bavila, osuđuju se svi zločini i podržavaju sve žrtve. Srebrenički genocid je najveći masovni zločin posle Drugog svetskog rata, jedinstven zločin po svojoj grozoti i razmerama očaja koje je izazvao, gde je sistematski streljano preko 8000 bespomoćnih ljudi u nekoliko dana, zbog čega je u devet predmeta pred Haškim tribunalom 15 osoba do sad pravosnažno osuđeno za genocid. Posle skandala i štete koju je izazvao ministar pravde, Vlada je tom zločinu i njegovim žrtvama trebalo da posveti bar jednu, posebnu rečenicu, i izrazi jasno i iskreno saučešće. Uostalom, to bi sasvim odgovaralo i stavovima građana, koje smo ustanovili u istraživanju javnog mnjenja prošle godine – najveći broj crnogorskih građana i građanki, čak 90% je prepoznalo genocid u Srebrenici kao pojam ratnog zločina.

To sve ne bi smelo bilo koga da ugrožava, jer, naravno, ne znači da neki drugi ljudi, i Srbi i Hrvati i Crnogorci, Bošnjaci, Muslimani, Albanci i Romi, nisu stradali u nekim drugim zločinima. Svaki zločin zaslužuje da bude kažnjen i njegove žrtve zaslužuju posebne rečenice, a ne da se svi guraju u jednu i pod isti, bezimeni spomenik, kao na Pobrežju. Za to se Akcija za ljudska prava godinama zalaže.

MONITOR: Od izjave ministra Leposavića nije se ogradio ni ostatak nove vlasti, izuzev URE. Šta to govori?

GORJANC-PRELEVIĆ: Predsednik Demokrata i Skupštine Crne Gore Aleksa Bečić rekao je da „poštuje presudu međunarodnog suda pravde i usvojenu Deklaraciju o prihvatanju Rezolucije Evropskog parlamenta o Srebrenici, i da to očekuje od svih drugih, posebno od visokih javnih funkcionera“. To je zapravo bila preteča Vladine izjave, kojom nije kritikovan ministar Leposavić. Sve te izjave su pokušaj da i vuk bude sit i ovce na broju, ali one nikoga ne mogu da zavaraju. Dugoročno, mislim da ćemo videti posledice. Ono što je sigurno je da je upaljena crvena lampica kod „partnera u međunarodnoj zajednici“, kako onih iz EU tako i iz NATO da ova Vlada koketira sa radikalnim nacionalističkim krugovima.

MONITOR: Može li se Crna Gora suočiti s prošlošću sa ovakvim elitama, aktuelnim ili prošlim, ovakvim institucijama, i društvom koje je sve dublje podijeljeno?

GORJANC-PRELEVIĆ: Ni ova vlada, ni ona prethodna, nisu reformske vlade kakve Crnu Goru mogu da uvedu u Evropsku uniju. I da se sad postignu neviđeni uspesi u obračunu s korupcijom i organizovanim kriminalom, iako bi to pomoglo da se nova vlast učvrsti, opet samo po sebi nije dovoljno za ulazak u evropsko društvo. EU nisu potrebni dodatni problemi na balkanski način. Mislim da bi Crnoj Gori mnogo više koristilo da je vlada pragmatična, da ume da reformiše sve što je potrebno i prikupi dokaze o korupciji i drugim zločinima, ali ne po cenu ugrožavanja evropskih vrednosti.

MONITOR: Međunarodne adrese oštro su reagovale zbog Leposavićeve izjave. Prethodno su u njihovom fokusu bili tužilački zakoni. Gdje je Crna Gora sada kada je u pitanju evrointegracijski put?

GORJANC-PRELEVIĆ: Rekla bih da baš i nije na sigurnom putu ka EU. Sve zajedno što ste pomenuli ne samo da ne izgleda profesionalno, nego i ukazuje na to da Evropska unija nije svima u Vladi isključivi cilj, već da kao alternativa stoji i neka druga unija, javna ili tajna, koja ne bi zahtevala nikakve promene, osim da uzjaše Murta, a to je već obezbeđeno. Za evrointegracije uopšte nisu potrebni nacionalisti, nego menadžeri koji umeju da proizvedu rezultate u vladavini prava, finansijama i bezbednosti bar na istom nivou ili boljem od ranije vlasti. Ne bi trebalo da bude teško da se proizvedu bolji rezultati, jer nova vlast nema grehove iz prošlosti kao prethodna, koje mora da krije. Međutim, vidi se da vršiti vlast nije jednostavno, moraš da poštuješ mnoga pravila i interno i u međunarodnim odnosima, ako očekuješ da napreduješ u pregovorima sa EU, a to za sad ide trapavo.

MONITOR: Kako vidite cijelu situaciju sa Tužilaštvom, ali i pravosuđem? Kako do nezavisnih institucija?

GORJANC-PRELEVIĆ: Ne preko kolena, to je i poruka Venecijanske komisije. Poštovanje procedure je garancija protiv vladavine sile, koja je suprotna vladavini prava. VK nije rekla ništa što nije već rekla drugim državama, pa je njihovo mišljenje o tužilačkim zakonima očekivano u delu u kome se protive da se promenom zakona smene Glavni specijalni tužilac i specijalni tužioci, ali je i kreativno u delu u kome predlažu kako da se promenom zakona odmah promeni sastav Tužilačkog savjeta, tako da se odmah uvedu još jedna ili dvije osobe dok se čeka da istekne mandat sadašnjih članova. Mislim da bi i jedna prava osoba mogla da promeni atmosferu u Savjetu, posebno ako se izmenom zakona omogući da svaki njegov član može da pokrene disciplinski postupak. Inače, pravosuđu sledi ozbiljna smena generacija, velikom broju i sudija i tužilaca je već trebalo da prestanu funkcije, a ove i naredne godine izvesno odlaze u penziju, pa tako i Ivica Stanković, v.d. VDT i Miraš Radović, koga su sudije Vrhovnog suda sad predložile za njihovog predsjednika. Pored toga, efikasno procesuiranje nekoliko korumpiranih sudija i tužilaca bi moglo da podstakne profesionalizam i suzbije korupciju o kojoj se bruji. Promena vlasti je već doprinela da se shvati da ničija ne gori do zore, iako su ljudi koji sad idu u penziju to shvatili tek na samom kraju karijere.

MONITOR: U protekle dvije sedmice napadnuti su novinar Sead Sadiković, pa potom urednik Monitora Esad Kočan. HRA je ocijenila da očekuje od svih političkih lidera da svoje pristalice jasno i javno upozore da nikakvo nasilje nije prihvatljivo. Da li su to oni dovoljno jasno i učinili?

GORJANC-PRELEVIĆ: Povređena je nažalost i novinarka Vijesti Jelena Jovanović, iako napadač nije neposredno nju nameravao da pogodi, kako sam shvatila. Sve je to posledica bujanja nasilja zbog potpirivanja vatre nacionalizma, pitanja etničkih i verskih identiteta, koja ljudi vrlo često vrlo lično doživljavaju, pa i onda kad se ona pokreću iz razloga političkog oportunizma. Mi smo pokušali da tim saopštenjem, koliko toliko, vratimo duh u bocu a, u stvari, duhovi su odavno van boca, ali da kažemo – bar ih razoružajte. Jedino su URA i Socijaldemokrate u tom pravcu reagovali. Ostali su reakcije po pravilu koristili za politička prepucavanja. Svi će reći „osuđujemo napad na novinare” ali neće prihvatiti da su i njihove pristalice učesnici nasilja, da koriste nasilje i da je pitanje kada će neko novi da strada. Svi ljudi koji su na javnoj sceni su posebno izloženi, i morali bi da razumeju da je, kao što mudro reče Esad Kočan pre neki dan, solidarnost sa drugim, zaštita drugog, najbolji način brige o sebi.

MONITOR: Opet se govori da zakon mora normirati napad na novinara kao napad na službeno lice. HRA se još ranije zalagala za to rješenje. Da li bi to riješilo problem?

GORJANC-PRELEVIĆ: Ne, ali je deo rešenja. Problem može da se reši samo slaganjem više kockica. Jedna je da se uvedu ta nova krivična djela. Druga je da se konačno otkriju počinioci i nalogodavci napada na novinare i da se kazne. Treća je da se        smanje tenzije u društvu, da se podstiče civilizovani dijalog, koji je baština Crne Gore, i da se dosledno osudi svaki gubitak kontrole i ispoljavanje nasilja.

MONITOR: U najnovijem izvještaju Stejt Dipartmenta navodi se da Crna Gora „ima ozbiljne probleme sa pravosuđem”, „ozbiljna ograničavanja slobode izražavanja”, vladin uticaj na policiju…

GORJANC-PRELEVIĆ: Ovogodišnji izveštaj je veoma obiman i svedoči o pažljivom praćenju situacije i kroz izveštaje NVO. On prikazuje listu propusta u uspostavljanju vladavine prava, među kojima su po meni najvažniji nekažnjivost policijske torture i napada na novinare, selektivna primena zakona i korupcija, a sve zajedno je uzrokovano političkim uticajem na pravosuđe. Ovakvi izveštaji bi morali da budu putokaz za novu Vladu šta da se unapredi u odnosu na prethodnu vlast, što ne bi trebalo da je teško, ako ne nastave da se sapliću nacionalizmom.

Milena PEROVIĆ

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo