DRUŠTVO
Usporeni film evrointegracija
Slovenačka iskustva na putu do punopravnog članstva u EU mogu biti korisna Crnoj Gori kako zbog poređenja, tako i zbog suočavanja sa novim zahtevima Brisela i izbegavanja ponavljanja grešaka.
Slovenija je postala član Evropske unije 1. maja 2004. Za ulazak u Uniju je na referendumu održanom 23. marta 2003. godine glasalo 89,64 odsto slovenačkih birača. Slovenija je u EU ušla relativno brzo, samo osam godina od trenutka kada je predala kandidaturu za punopravno članstvo. Sedam teških zadataka koje Evropska komisija u najnovijem izveštaju postavlja Crnoj Gori, suštinski se ne razlikuju od zahteva koja je Evropska komisija tražila da i Sloveniji ispuni prilikom prihvatanja zajedničkog pravnog reda Unije. Slovenija je zbog ulaska u EU morala da menja čak i – Ustav.
Slovenačku ,,mapu puta” od crnogorske, razlikovao je redosled poteza. Slovenija je, na primer, ,,evropski sporazum” o pridruživanju, današnji pandan ,,sporazumu o pridruživanju i stabilizaciji”, potpisala sa EU 10. juna 1996. godine. Slovenačka vlada je istog dana Uniji uputila molbu za punopravno članstvo. Strategiju pristupa Uniji, Slovenija je usvojila maja 1997. godine, a već 16. jula iste godine Evropska komisija u ,,Agendi 2000” predstavlja svoje mišljenje o kandidatima. Godinu dana kasnije, u martu 1998, pregovori su zvanično počeli.
Za države koje su ostale da čekaju sledeću rundu proširenja Unije, situacija je drugačija pošto je posle 2004. kada je Unija primila 15 novih članica, usledio zamor EU i usporavanje procesa pridruživanja. Taj trend je pojačan posle ulaska Rumunije i Bugarske, što je delimično rezultat i unutrašnjih evropskih problema sa zajedničkim ustavom, kašnjenja usvajanja Lisabonskog ugovora i privredne krize. Faze ,,harmonizacije” želja države kandidata sa zahtevima Unije, u slučaju Slovenije bile su u poređenju sa današnjim izuzetno brze. Danas je isti proces razvučen, pa se svaki skromni korak neke nove članice u pravcu evrointegracija često predstavlja kao veliki skok, iako napredak uistinu i nije naročit. Kada je, recimo, Slovenija na isti dan potpisala ,,asocijacijski sporazum” i istovremeno predala molbu za punopravno članstvo u EU, to je za slovenačke medije bila jedna te ista vest.
U slučaju Crne Gore i drugih država nastalih na tlu SFRJ, isti procesi su sada razdrobljeni na pregršt malih pomaka. To se dobro vidi na primeru Srbije kojoj je sporazum o pridruživanju zamrznut istog trenutka kada je potpisan, pa je ,,odmrzavanje” postalo predmet posebnih mukotrpnih pregovora. Tek dve godine kasnije usledila je predaja molbe za punopravno članstvo, a onda sleduje dugotrajno čekanje na ,,zeleno svetlo” Saveta EU i tek posle toga rad na oblikovanju mišljenja Komisije EU o kandidatu, što će potrajati bar godinu dana. Zato se ponekad stiče utisak da mediji država-kandidata za punopravno članstvo ogromnu pažnju fokusiraju na nebitne poteze, poput veličanja pukog prenošenja svežnja dokumenata iz jedne, u drugu zgradu Unije.
Proces pridruživanja Crne Gore i nekih drugih država ponekad izgleda kao usporen film. Ali, uprkos birokratskim preprekama koje je Brisel nagomilao na ,,evropskom putu” novih kandidata, za većinu evropskih zemalja Unija zaista nema alternativu. Kako je rekao Janez Potočnik, drugi najpopularniji političar u Sloveniji (prvi je predsednik države Danilo Tirk) i evropski komesar za okolinu: ,,Alternativa je država-tvrđava, zatvoreno tržište koje stimuliše država i sve ono što smo, nadam se, izlaskom iz bivšeg (socijalističkog) sistema – prevazišli! Jedina alternativa jeste EU, iako je jasno da put nije jednostavan. Na tom putu su najveće prepreke zapravo unutar same države-kandidata.”
Postupak prijema u EU nije samo proces ,,usvajanja akija” (acquis communautaire – skup evropskih propisa), jer se u pregovore često ,,podvuku” i bilateralni problemi, te ih dodatno opterete. Slovenija je, kako bi izbegla veće usporavanje približavanja Uniji, morala da popusti susednoj Austriji i na granicama prevremeno zatvori svoje ,,djuti fri šopove”, iako je to bio težak udarac za državnu kasu. Istovremeno je službenu Ljubljanu priklještio i zvanični Rim, zahtevom da se revidiraju Osimski sporazumi koje je Italija svojevremeno sklopila sa SFRJ. Prema rečenom sporazumu, Jugoslavija je trebalo da plati 110 miliona dolara na ime odštete za nekretnine ,,optanata”, Italijana koji su posle Drugog svetskog rata i izmene granice u Dalmaciji i Istri izbegli iz novonastale komunističke države, u maticu.
Rim je posle raspada SFRJ naprasno zatražio od Slovenije da vrati otete nekretnine inicijalnim vlasnicima, i to u naturi. Slovenački pravnici su uzalud dokazivali da se zahtev Italije kosi sa međunarodnim pravom. Spor je skinut s dnevnog reda zahvaljujući medijaciji Havijera Solane. Sklopljen je tzv. ,,Španski kompromis” kojim je Ljubljana dozvolila državljanima Italije pravo preče kupovine nekretnina u slovenačkom priobalnom pojasu.
Natezanja oko sprečavanja ,,rasprodaje obale”, koštala su Sloveniju tri godine zastoja u potpisivanju sporazuma o pridruživanju sa EU.
Sličan scenario je iskusila Hrvatska. Ovog puta je uticaj članice EU iskoristila – Slovenija. Pogranični spor je eskalirao u trenutku kada su slovenačke diplomate, češljanjem nekoliko hiljada stranica dokumenata koje je Hrvatska poslala u Brisel kako bi otvorila odnosno zatvorila nova pretpristupna poglavlja, u njima otkrile dokumente i geografske karte na kojima je granica u Piranskom zalivu nacrtana na polovini zaliva (što Slovenija odbacuje).
Slovenija je Hrvatskoj blokirala pregovore o punopravnom članstvu. Spor je posle godinu dana rešen arbitražnim sporazumom koji, tvrdi vlada u Ljubljani, štiti slovenačke nacionalne interese. Slična snaga ,,veta” viđena je i u brojnim drugim primerima ,,bilateralnih uslovljavanja” država članica na račun ranjivih kandidata. Zato su dobri odnosi ne smo sa Briselom nego i glavnim članicama ,,kluba EU”, možda najvažniji nenapisani uslov za svakog kandidata za članstvo u Uniji.
Igor MEKINA
Komentari
Veljko Belivuk, Marko Miljkovići njihova kriminalna grupa se pred Specijalnim sudom u Beogradu terete , za sada, za sedam teških ubistava, silovanje, posjedovanje oružja, dilovanje droge i zločinačko udruživanje. Crnogorsko Specijalno državno tužilaštvo ih tereti da su ilegalno ušli u Crnu Goru u drugoj polovini 2020. gdje su izvršili ubistvo Damira Hodžića, Adisa Spahića i otmicu Mila Radulovića zvanog Kapetan iz Škaljarskog klana, koji je kasnije likvidiran i tajno zakopan na Lovćenu
Skidanje zabrane ulaska u Crnu Goru dvojici elitnih beogradskih kriminalaca 28. decembra 2020. godine je nedavno koštalo slobode dvojicu možda najvažnijih menadžera bivšeg režima Demokratske partije socijalista (DPS). Veljko Belivuk, Marko Miljković i njihova kriminalna grupa se suočavaju sa ozbiljnim optužbama pred Specijalnim sudom u Beogradu. Terete se, za sada, za sedam teških ubistava, silovanje, posjedovanje oružja, dilovanje droge i zločinačko udruživanje.
Crnogorsko Specijalno državno tužilaštvo (SDT) ih tereti da su ilegalno ušli u Crnu Goru u drugoj polovini 2020. gdje su izvršili ubistvo Damira Hodžića, Adisa Spahića i otmicu Mila Radulovića zvanog Kapetan iz Škaljarskog klana. Radulović je kasnije takođe likvidiran i tajno zakopan na Lovćenu. Ova ubistva su dotični komentirali preko SKY aplikacije. Belivuk i Miljković su na ove okolnosti prvi put saslušani u Beogradu krajem 2021. godine od strane tadašnjeg Glavnog specijalnog tužioca (GST) Milivoja Katnića i njegovog zamjenika Saše Čađenovića. Obojica su sada u pritvoru. I Belivuk i Miljković su negirali djela tvrdeći da tada nisu bili u Crnoj Gori jer su imali zabranu ulaska u zemlju.
Međutim, oni su godinama imali podršku osoba iz vrha dva bratska režima – vučićevskog i đukanovićevskog. Suđenje Belivuku i Miljkoviću za ubistvo bivšeg karate reprezentativca Vlastimira Miloševića (upucanog i “overenog u glavu” 30. januara 2017. u centru Beograda) je ogolilo zarobljenost srpskog pravosuđa i države. Maskirani ubica se lagodno ponašao ne obazirući se ni na svjedoke ni na ulični video-nadzor. Terenski operativci srbijanske policije su prikupili obilje dokaza među kojima i tri uzorka DNK Belivuka – jedan na vratima zgrade gdje je živio pokojni Milošević, drugi na vozilu korišćenom za bjekstvo (po policijskoj pretpostavci), dok je navodno treći uzorak nađen na tijelu ubijenog. Zahvaljujući kamerama policija je rekonstruirala rutu kojom su se kretali likvidatori dok je snimak bio dovoljnog kvaliteta da se odradi i antropološko vještačenje. Policija je Belivuku i Miljkoviću oduzela mobilne telefone prilikom hapšenja pet dana nakon ubistva.
Jovo MARTINOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 19. aprila ili na www.novinarnica.net
Komentari
U premijerovom obećanju o “mogućoj” plati većoj od EU prosjeka nema preciznijih rokova pa bi se moglo pokazati da smo mi, a ne Milojko Spajić nepopravljivi optimisti. Dok on to samo vješto koristi
Premijer Milojko Spajić ostaje nepopravljivi optimista. Ili je čovjek sa rijetko viđenim talentom da relativizuje činjenice. Uglavnom, umjesto ispunjenja prošlogodišnjih, predizbornih, obećanja dobili smo nova. Ljepša, bolja, veća. “Do vremena kad Crna Gora bude bila predložena za članicu Evropske unije, mogla bi da ima prosječnu zaradu veću od prosjeka EU”, prenijeli su mediji premijerovu izjavu datu pred Odborom za spoljne poslove Evropskog parlamenta.
Spajić je ovo rekao odgovarajući na pitanja evropskih poslanika. To mu, začudo, nije bilo “gubljenje vremena”. Dolazak u parlament u kome je izabran i gdje je dužan da, makar s vremena na vrijeme, podnosi račune – jeste. Ali, da se vratimo ljepšim temama: kako ćemo trošiti tih skoro 2.200 eura, koliko danas iznosi prosječna neto zarada u Evropskoj uniji? Čim ih zaradimo (uzajmimo) – mi ili država.
Jedni su na ove najave veselo trljali ruke, drugi zbunjeno slijegali ramenima, a traći pokušali racionalizovati premijerovo obećanje. Tražeći odgovor na pitanja kad i kako. I ko će to da plati. A ko da vrati (kredit).
Pomalo bajati podaci s kraja 2022. pokazuju da je prosječna zarada u privatnom sektoru bila za skoro 160 eura manja od prosječne (555 naspram 712 eura, koliko je tada iznosila prosječna neto zarada). Pa kako smo onda dobacili do prosjeka?
Da je broj zaposlenih u javnom i privatnom sektoru jednak, a nije, to bi značilo da je zaposleni koji je platu primao iz državnog ili nekog od lokalnih budžeta, ili je zarađivao u nekom državnom (javnom) preduzeću, prije dvije godine, u prosjeku, primao zaradu za 300 eura veću od zaposlenog u privatnom sektoru. Pošto je odnos broja zaposlenih u javnom i privatnom sektoru ipak nešto drugačiji (više je zapošljenih u privatnim firmama), to znači da je razlika u zaradama jednih i drugih bila još veća. U korist tzv. budžetskih korisnika.
Zoran RADULOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 19. aprila ili na www.novinarnica.net
Komentari
Izbor su pratile brojne primjedbe i sumnje na nepravilnosti. Bratićeva protivkandidatkinja Tanja Bakić tvrdi da Vijeće Filološkog niti Senat nisu sankcinisali Komisiju za pisanje izvještaja o kandidatima, iako su dva člana predala potpuno identične tekstove
Senat Univerziteta Crne Gore je 15. marta ove godine izabrao dr Vesnu Bratić u akademsko zvanje redovne profesorica iz oblasti Anglistika – Anglofona književnost i civilizacija i Engleski jezik na Filološkom fakultetu Univerziteta Crne Gore. Bratić je od kraja 2020. do kraja aprila 2022. bila ministarka prosvjete, nauke, kulture i sporta u 42. Vladi. Bratić nije bila jedina kandidatkinja, pored nje na konkursu za izbor u akademsko zvanje iz navedenih oblasti, koji je raspisan u junu prošle godine, prijavila se i dr Tanja Bakić.
Sam tok konkursa i izbor zanimljivi su zbog brojnih primjedbi i sumnje na nepravilnosti koje su se dešavale tokom njegovog trajanja.
U septembru 2023. imenovana je Komisija za razmatranje konkursnog materijala i pisanje izvještaja u sastavu prof. dr Radojka Vukčevič sa Filološkog fakulteta u Beogradu, prof. dr Janko Andrijašević sa Filološkog fakulteta UCG i prof. dr Zoran Paunović sa Filološkog fakulteta u Beogradu. Nakon što je Andrijašević u oktobru iz zdravstvenih razloga odustao od rada u komisiji, za novog člana je imenovana prof. dr Vesna Lopičić sa Univerziteta u Nišu.
Krajem prošle godine u Biltenu UCG objavljeni su izvještaji o kandidatima članova Komisije. Sva tri člana Komisije pozitivno su ocijenili kandidatatkinju Bratić i dali preporuku da se Bratić izabere.
Prigovor na recenzije, u januaru ove godine, Vijeću Filozofskog fakulteta UCG, upućuje Tanja Bakić. Ona u njemu kao apsurd ocjenjuje da su dva člana komisije potpisala istovjetne recenzije. Dr Bakić tvrdi da su izvještaji prof. dr Zorana Paunovića i prof. dr Radojke Vukčević potpuno identični: ,,Jedina razlika je u tome što je dr Paunović, redovni profesor Univerziteta u Beogradu, koji izvorno govori ekavicu, pokušao da ekavizira tekst profesorke Vukčević, izvorno napisan na ijekavici. Nažalost, u tome nije savim uspio, ostavivši znatan dio predatog teksta u ijekavici”, napisala je dr Bakić.
Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 19. aprila ili na www.novinarnica.net
Komentari
HAPŠENJE ZORANA LAZOVIĆA I MILIVOJA KATNIĆA: Odoše drugovi, samo njega nema
KRIMINAL U SLUŽBI DRŽAVE I OBRNUTO: Belivuk i Miljković – državni vojnici oba oka u glavi
PREMIJER OBEĆAVA JOŠ VEĆE PLATE: EU da nam zavidi
-
INTERVJU3 sedmicePAULA PETRIČEVIĆ, MIROVNA I FEMINISTIČKA AKTIVISTKINJA: Osokoljeni nacionalistički šerifi se ne boje institucija sistema
-
FOKUS4 sedmicePOLITIKA I DEGRADACIJA PROFESIJE: Ko su policajci zbog kojih je uzdrmana Vlada
-
FOKUS2 sedmiceFAMILIJA ĐUKANOVIĆ NAKON GUBITKA VLASTI: Manje moći, manje profita, ali poslovi traju
-
DRUŠTVO4 sedmiceDRAMA OKO SMJENE DIREKTORA MONTEFARMA: Politički i drugi lobiji
-
DRUŠTVO4 sedmiceKOLAPS ZIMSKE TURISTIČKE SEZONE: Uzdanje se u nebo i državnu kasu
-
DRUŠTVO3 sedmiceHAPŠENJE IGORA KRSTOVIĆA: Jedna lasta ne čini proljeće
-
Izdvojeno4 sedmiceKAKO JE IBAR SPASIO VLADU: Političarenje
-
Izdvojeno3 sedmiceKRIZE VLASTI OD LOKALA DO VRHA: Puca po dubini