Povežite se sa nama

INTERVJU

Vladimir Gligorov, profesor na bečkom Institutu za međunarodne ekonomske studije: Demokratija je uslov stabilnosti balkanskih zemalja

Objavljeno prije

na

MONITOR: Neposredan povod za ovaj razgovor je ideja Njemačke o formiranju zajedničkog tržišta Zapadnog Balkana. Kakav je Vaš stav o tome?
GLOGOROV: CEFTA je praktično već stvorena sa tim ciljem. Bilo bi dobro da se taj proces ubrza. Problem je jednim delom teškoća sa stvaranjem carinske unije. To bi verovatno bilo najlakše tako što bi sve zemlje preuzele trgovinski režim EU prema trećim zemljama, što će reći ako bi se pristupilo carinskoj uniji sa EU.

MONITOR: U Crnoj Gori se protive toj ideji jer smatraju da je to politički, a ne ekonomski projekat i da predstavlja svojevrsno odgađanje integracija Crne Gore u Evropsku uniju…
GLIGOROV: Koliko ja to razumem, cilj je pre svega da se regija učini privlačnijom za ulaganja iz EU. Jer su zemlje male i stoga nedovoljno zanimljive za veće multinacionalne kompanije. Zajedno, to je kao rumunska privreda, što je praktično drugi red privrednih veličina.

MONITOR: Profesorica Ekonomskog fakulteta u Podgorici i bivša ministarka evropskih integracija Gordana Đurović izjavila je da zajedničko tržište za jedne zemlje predstavlja podsticaj integracijama, a za druge odgađanje integracija u EU i pokušaj pravljenja balkanskog integracionog konvoja, umjesto važećeg „regata” pristupa i da ne treba ulaziti u takvu avanturu.
GLIGOROV: Ne mislim da će se postojeći pristup integracijama menjati. Ne verujem da bi stvaranje zajedničkog tržišta značilo da bi, recimo, Crna Gora morala da sačeka Kosovo da bi postala član EU. Imajući u vidu trgovačke i druge odnose sa EU, koji su regulisani Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju, kao i proces pregovaranja, to ne bi ni bilo moguće. Podstakle bi se evroskeptičnije i zemlje koje zaostaju, iz jednog ili drugog razloga, ali bi se verovatno podstakla i zemlja kao što je Crna Gora da ubrza proces pregovaranja, u meri u kojoj to od nje zavisi.

MONITOR: Da li je do pristupanja Evropskoj uniji, dovoljno da Crna Gora bude zona slobodne trgovine zemalja regiona, kao što su bile zemlje istoka Evrope?
GLIGOROV: Za članstvo ništa od toga nije uslov. Postoji opšti uslov regionalne saradnje, koji podrazumeva dobrosusedske odnose i rešavanje problema sa susedima. Ostalo je stvar privrednih i drugih interesa.

MONITOR: Da li države Zapadnog Balkana treba prije evropskog da prave zajedničko balkansko tržište i da li je realizacija takve ideje moguća zbog zakonodavnih okvira i praktičnih potreba ekonomskog razvoja tih zemalja?
GLIGOROV: Pa, sve zemlje imaju sporazume sa EU koji donose određeni nivo međusobne harmonizacije. Potom tu je proces pregovaranja, koji takođe povećava harmonizaciju sa EU i međusobnu. Tako da bi svako povećanje regionalne integracije moralo da bude u okviru postojećih sporazuma sa EU i u skladu sa procesom pregovaranja, bilo da je on već u toku ili se očekuje da će otpočeti.

MONITOR: Premijer Albanije Edi Rama takođe je kazao da mu nije prihvatljiva ideja o zajedničkom tržištu, odnosno da neće da prihvati nikakvu ,,alternativu evropskim integracijama”…
GLIGOROV: Da ponovim, to nisu alternative. Ideja jeste da se region učini privredno važnijim za EU u smislu ulaganja i u smislu normalizacije prilika. Koliko sam u stanju da vidim, Albanija i Kosovo bi na taj način ubrzale svoj put ka EU.

MONITOR: Američki analitičar Januš Bugajski smatra da iza takvih ideja zapravo stoji Rusija.
GLIGOROV: To ne razumem.

MONITOR: Da li je onda korisnije formiranje balkanske carinske unije?
GLIGOROV: To je izvodljivije ukoliko bi to bila carisnka unija sa EU, jer bi u tom slučaju bilo lakše Srbiji da se odrekne ugovora o slobodnoj trgovini sa Rusijom. Jer ga se svakako mora odreći pri pristupanju u EU. Ukoliko bi to bila samo regionalna carinska unija, mislim da bi to bilo politički teže Srbiji, osim ukoliko bi Rusija bila spremna da carinskoj uniji ponudi ugovor o slobodnoj trgovini, što mi se čini nerealnim.

MONITOR: Hoće li opstati Evropska unija s obzirom na to da je zasnovana na ugovoru, da nema značajniji uticaj na socijalnu bezbjednost svojih građana, nema vojsku, policiju, izvršnu vlast…
GLIGOROV: Hoće dok god ima jedinstveno tržište i dok postoje interesi da se dodatno integriše. To bi sada trebalo da bude sadržano u novoj Francusko-Nemačkoj inicijativi koja bi trebalo da sadrži određene elemente zajedničke fiskalne politike. To je ključni korak ka održivosti, ukoliko za to bude volje.

MONITOR: Može li Bregzit uticati na ulazak Crne Gore u EU?
GLIGOROV: Može, u meri u kojoj će se Komisija mnogo više baviti time nego proširenjem. Pored toga, UK je bila promotor proširenja, a sada više na to neće imati uticaj. Svejedno, mislim da će to biti više problem drugih zemalja kandidata a ne Crne Gore. Pridruživanje Crne Gore bi trebalo da je relativno lak zadatak, ukoliko bi se uložilo više truda pre svega na crnogorskoj strani.

MONITOR: Pošto se bavite globalnim problemima, šta je, po Vašem mišljenju, savremeni svijet – globalna zajednica ili samo arena u kojoj se nadmeću države i drugi razni akteri?
GLIGOROV: Pa, globalizacija je i privredno i sa stanovišta bezbednosti prirodan politički odgovor na dva svetska rata plus jedan svetski hladni rat. To jeste arena konkurencije, ali ne bi trebalo da je poprište borbi za moć, da se tako izrazim. Upravo zbog toga što znamo iz iskustva prošloga veka šta to znači. Mislim da će ovo razumevanje globalne zajednice prevladati, ako bude razuma.

MONITOR: Sudeći po aktuelnoj situaciji, u državama bivše Jugoslavije nisu riješeni dugoročni politički problemi. Naprotiv. Da li to može biti povod za nove ratne sukobe?
GLIGOROV: Prostor bivše Jugoslavije nije samoodrživ sa stanovišta regionalne bezbednosti. Zbog postojanja zamrznutih sukoba, dakle teritorijalnih sukoba. Usled toga je i tako veliki strani nadzor. Usled toga, zaista ukoliko bi se promenile spoljašnje okolnosti, nasilna posezanja za jednom ili drugom spornom teritorijom su svakako mogući. Bilo bi svakako dobro kada bi se postigao neki regionalni sporazum o uzajamnom priznanju, o normalizaciji i o poštovanju granica. Da se to skine sa dnevnog reda, onda bi sve bilo jednostavnije i unutar regije i prema EU i svetu uopšte.

MONITOR: Šta je cilj ruske politike kada je riječ o Srbiji i Crnoj Gori?
GLIGOROV: Dugoročno posmatrano, ruska politika bi trebalo da bude pijateljska prema tim dvema zemljama. Trenutna ruska politika nije u skladu sa dugoročnim ruskim interesima manje više svuda u svetu i rukovodi se ciljem proširenja uticaja pre svega u Evropi kroz sukob sa SAD. Tako da je reč o politici koja teži da se koristi sukobima u Evropi kako bi eventualno bila partner dogovora sa SAD o zajedničkoj upravi nad Evropom, kao za vreme hladnog rata. Tako da se radi na političkoj nestabilnosti gde god je to moguće. Ali to će se promeniti. Rusija bi mogla da igra konstruktivnu ulogu na Balkanu, i računam da će tako i biti kada se promene političke okolnosti u samoj Rusiji.

MONITOR: Kako je moguće da u Crnoj Gori, a i u državama u okruženju, toliko dugo opstaju autokratski režimi?
GLIGOROV: Zapravo, balkanske zemlje mogu da budu stabilne samo kao demokratije. U Crnoj Gori je srpska politika bila pogrešna, jer je težila polarizaciji i negiranju crnogorske državnosti. Tako da efektivne opozicije nije bilo. Kada se to promeni, Crna Gora će se dodatno demokratizovati. U okruženju, jedino u Srbiji postoji zabluda poželjnosti i održivosti autokratskog režima. Jednim delom zbog još uvek nerazrešene nacionalističke ambicije, gde se veruje da bi jak vođa konačno rešio srpsko teritorijalno pitanje. Drugim delom su tu pokušaji stranaka i njihovih vođa da produže vreme na vlasti, pre svega da bi se obezbedile privatne koristi. No, autokratska vlast u Srbiji izaziva otpor koliko i podstiče ambicije, usled čega i te turbulentne promene na vlasti.

MONITOR: Imaju li države bivše Jugoslavije, prije svega Crna Gora, vladu u uobičajenom smislu te riječi?
GLIGOROV: Imaju. Pitanje je više legitimnosti tih vlada. U Crnoj Gori se mogu naravno osporavati izborni rezultati, kao što se može svakako postaviti pitanje dugovečne vladavine jedne stranke i njenog vođe, što otvara problem legitimnosti, ali stvarni će test biti kada se oformi demokratska opozicija koja će biti sposobna da ponudi crnogorski odgovor glasačima. Ne u nacionalnom, već u ustavnom i političkom smislu. To je u određenom smislu i generacijsko pitanje.

MONITOR: Zašto bi njihovo eventualno uspostavljanje destabilizovalo sistem vlasti i otežalo poslovanje i uopšte funkcionisanje svakodnevnog života?
GLIGOROV: Stabilizacija demokratskog načina rešavanja sporova je svakako dobra i za vladavinu prava i za privredni napredak.

MONITOR: Jednom ste rekli da se neoliberalizam, o kojem se ovdje dosta govori, sastoji od nacionalizma, protekcionizma i realizma u međunarodnim odnosima. Šta mu je alternative?
GLIGOROV: Svuda imate nacionaliste koji se pozivaju na privredne slobode i koji razumeju međunarodne odnose kao sukob nacionalnih interesa koji ne priznaju ništa osim relativne moći. To je jedna verzija toga što se naziva neoliberalizmom. To je naravno u neskladu kako sa liberalnom mišlju tako pogotovo sa klasičnim liberalizmom, što je zapravo značenje pojma neoliberalizam. To je istorijski posmatrano problem balkanskog liberalizma, no to je tema za neki drugi razgovor.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

LJUPKA KOVAČEVIĆ, ANIMA: Vrijeme je za izbore

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vjerujem da je prva ekspertska vlada kao koncept imala potencijala ali sa našim neodgovornim, pohlepnim i bahatim političarima dodatno je destabilizovala stanje u zemlji. Širiti taj koncept nije logično ni korisno a praviti kompromisni bućkuriš još manje. Po mom mišljenju vrijeme je za nove izbore i nadam se da URA neće pristati na još jedan ustupak

 

MONITOR: Ove sedmice pričamo o uvođenju vjeronauke u škole, a nakon najave tek ustoličenog mitropolita Joanikija da je to „osnovno dječije pravo“, te da samo rijetke zemlje u Evropi nemaju tu vrstu obrazovanja. Kako vidite želju mitropolita, i da li bi nam uvođenje vjeronauke pomoglo da budemo više evropski?

KOVAČEVIĆ: Izjavu  mitropolita shvatam kao znak namjere da povećava tenzije u Crnoj Gori i da one trenutno odgovaraju SPC. Crna Gora je definisana kao građanska i sekularna i to je najoptimalniji okvir za multietničku i multikonfesionalnu zajednicu. Svaka vjerska zajednica ima pravo da organizuje vjersku nastavu i to već funkcioniše. Najslabije funkcioniše građansko obrazovanje u okviru zvaničnih institucija. Podržavalo se djelovanje i razvoj vjerskih zajednica a nipodoštavalo građansko obrazovanje i inicijative. Rezultati su prisutni i vidljivi kroz nizak stepen emancipatorske i kritičke svijesti. To što većina zemalja Evrope ima vjersko obrazovanje ne znači da je dobro za Crnu Goru, malu teritoriju sa malim brojem stanovnika čija je situacija ekonomska, istorijska, obrazovna i politička specifična. U tim zemljama je vjerska odrednica stvar intime i slobodnog izbora, kod  nas se vjerskim odrednicama maše u javnosti i služe za demonstriranje  moći i ugrožavanje drugačijih. Religija je u našim uslovima vrlo opasno oružje u rukama neodgovornih vjerskih vođa i političkih elita i udaljava nas od Evrope.

MONITOR: Kako komentarišete ustoličenje mitropolita Joanikija, te sve što je pratilo taj događaj, ali i prve poteze mitropolita naokon ustoličenja, poput ugošćavanja Milorada Dodika?

KOVAČEVIĆ: Ustoličenje je bilo „silom na sramotu” kako se kaže u narodu. I sila i sramota su očite, izuzimajući  iz toga veliki broj onih koji su protestovali sa  iskrenim ubjeđenjem da brane državu i dostojanstvo, došlo se do „crvene linije” i pružen je otpor. Mislim da su ti građani i građanke, i  razumne  intervencije bezbjednosnih službi obezbijedili da se krizna situacija završi bez žrtava, iako je bilo prekomjerne upotrebe sile. I to se mora preispitati i sankcionisati. Dvije slike koje su za mene vrlo značajne sa Cetinja su dva lica. Lice premijera koje je jasno pokazalo beskompromisnost i odvažnost da po svaku cijenu brani vlastite ciljeve i  spremnost da interese svoje crkve stavi iznad interesa države i ljudi što liči vjerskom fundamentalizmu. U kriznoj situaciju u pomoć su pristigli oni koji dijele ista vjerska ubjeđenja a ne nezavisni eksperti. Nakon ostvarenja cilja logično je očekivati da će pokazati umjerenost i spremnost za dijalog  o pitanjima državnog i društvenog funkcionisanja  uz obavezne „konsultacije“ sa zapadnim saveznicima.  Drugo lice je lice predsjednika države. Jasna je bila neusklađenost sa pozicijom i situacijom. Izlazak na ulicu kao približavanje građanima sa svitom obezbjeđenja bilo je karikaturalno a djelovanje besmisleno. Nakon ove situacije duboke narcističke povrede (možda i ugroženosti drugih interesa), logičan je žešći sukob sa svima onima koje prepozna kao prijetnju. Vidljivo oslabljen računa na sve članove partije i nastaviće  mobilizaciju članstva i sluđivanje stanovništva tzv. ugroženošću države i intenziviraće  „konsultacije”  uz pokušaj mobilizacije  zapadnih saveznika. Obje slike pokazuju autoritarne vođe koje gaje duboko potcjenjivanje i prezir prema onima koji su ih birali i nemaju povjerenja, ni sposobnosti da riješe sukobe koje su proizveli i proizvode u zemlji. Saveznici van zemlje već preuzimaju kontrolu i u skladu sa njihovim interesima dalje diriguju sukobom. Milorad Dodik je znak takvih uticaja, prijetnja primjerom i simbol stvaranja uticaja koji prevazilazi granice i ne priznaje legalne državne granice.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVANA ŽANIĆ, IZVRŠNA DIREKTORKA FONDA ZA HUMANITARNO PRAVO: Vučić neće protiv bivših mentora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nije u Srbiji problem u nepostojanju zakonodavnog okvira već u neprimjenjivanju zakonskih mogućnosti i u opštem neradu oko istraživanja i procesuiranja ratnih zločina. Dakle, naše institucije imaju sve, samo je potrebno da sjednu i da rade, a to izgleda njima najteže pada

 

MONITOR: Ovih dana je u Beogradu održana Regionalna konferencija tužilaštava o saradnji u krivičnom progonu počinilaca ratnih zločina, u organizaciji srpskog Tužilaštva za ratne zločine, a uz podršku UN i vlade Velike Britanije. Kako ocjenjujete ovaj događaj?

ŽANIĆ: O održavanju ovog događaja znamo samo na osnovu šturog saopštenja Tužilaštva za ratne zločine i članaka malobrojnih medija koji još uvek prate ove teme. Osim floskula koje slušamo duži niz godina kako je regionalna saradnja važna i kako mora biti unapređena jer žrtve to očekuju, nismo čuli ništa novo. U stvarnosti je baš sve suprotno od toga. Nema iskrene volje da se sarađuje i veruje pravosudnim organima država u regionu, da se razmenjuju važni predmeti i dokazi, da se radi na otkrivanju masovnih grobnica.

Od vidiljive regionalne saradnje imamo dva medijska članka da je organizovana regionalna konferencija tužilaca u regionu. Koji su zaključci te konferencije i koji su naredni koraci dogovoreni – o tome nema ni reči. Tako da ja ovaj sastank ocenjujem kao potpuno trošenje vremena na razgovor koji je vođen već mnogo puta do sada, a koji nije doveo ni do kakvih pomaka u procesuiranju ratnih zločina niti do poboljšanja regionalne saradnje.

MONITOR: Ministarka pravde u vladi Srbije Maja Popović tom prilikom je naglasila posvećenost Srbije procesuranju optuženih za ratne zločine, pozivajući se na Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina 2021–2026 i najavljujući skoro usvajanje Akcionog plana za njenu primjenu. Kako komentarišete tvrdnju ministarke o „jakim institucionalnim kapacitetima Srbije“?

ŽANIĆ: Što se tiče institucionalnog i zakonodavnog okvira – Srbija zaista ima sve na raspolaganju. Postoje zakoni na osnovu kojih se sudi, zaključeni memorandumi i protokoli o saradnji sa tužilaštvima u regionu. Imali smo čak i prvu Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina koja je i usvojena da bi se ubrzalo procesuiranje ratnih zločina. Uskoro ćemo dobiti i drugu strategiju sa propratnim akcionim planom. Nije problem u nepostojanju zakonodavnog okvira već u neprimenjivanju zakonskih mogućnosti i u jednom opštem neradu po pitanju istraživanja i procesuiranja ratnih zločina. Dakle, naše institucije imaju sve, samo je potrebno da sednu i da rade, a to izgleda njima najteže pada. Samo bih podsetila da mi trenutno u TRZ imamo 12 zamenika tužioca i za prošlu godinu samo dve optužnice koje su rezultat isključivo njihovog rada. Dakle, imamo šest puta više zamenika tužilaca nego optužnica.

MONITOR: Za vrijeme trajanja Regionalne konferencije, predsjednik Srbije Aleksandar Vučić sastao se sa glavnim tužiocem Mehanizma za međunarodne krivične sudove Seržom Bramercom. Vučić je saopštio da je to bio razgovor o poboljšanju regionalne saradnje u vezi sa optužbama za ratne zločine. Imate li saznanja o „konkretnijim“ zahtjevima Bramerca?

ŽANIĆ: Kad god bi dolazio u posetu Srbiji, Serž Bramerc bi dolazio i u FHP kako bismo razgovarali o tome ima li pomaka u procesuiranju ratnih zločina pred domaćim sudovima. Međutim, poslednje dve godine Bramerc razgovara isključivo sa tužiteljkom za ratne zločine Snežanom Stanojković i predstavnicima vlasti, tako da mi nemamo ni tu minimalnu mogućnost da saznamo koji su njegovi konkretni zahtevi. FHP stalno zahteva od Tužilaštva za ratne zločine da na svom web sajtu objavljuje informacije o podignutim optužnicama, donetim presudama,  sastancima, i još važnije, rezultatima sastanaka i da na taj način obaveštava javnost o svom radu. Međutim, ukoliko se informišete isključivo putem sajta TRZ tu gotovo ništa nećete saznati jer se na njemu nalaze dve ili tri rečenice o tome ko je prisustvovao sastanku i koja je bila tema, ali o konkretnim zahtevima nema ni reči. Da zaključim, ne znamo koji je bio konkretan zahtev Bramerca, ali pretpostavljam da se u razgovorima išlo u pravcu iskrenije regionalne saradnje, razmene dokaza, neophodnosti pronalska nestalih i izručenje Radete i Jojića Mehanizmu za krivične sudove u Hagu.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MARIJA ZIDAR, REDITELJKA: To nije moja fikcija, to je nečiji život

Objavljeno prije

na

Objavio:

Pomirenje je za mene priča o sukobu, sukobu u smislu sistema vrijednosti, ali i sukobu na ličnom, intimnom nivou

 

 

Film Pomirenje u režiji Marije Zidar otvorio je u srijedu veče 12. UnderhillFest, međunarodni festival dugometražnog dokumentarnog filma u Podgorici. Za okosnicu prvog dugometražnog dokumentarnog filma, rediteljka iz Slovenije odabrala je sukob dvije porodice u brdima sjeverne Albanije. Film prati proces pomirenja nakon ubistva osamnaestogodišnje Gjiste u regiji u kojoj se neke porodice još uvijek pridržavaju srednjovjekovnog kodeksa Kanuna i običajnog prava na krvnu osvetu. Pomirenje je nastao u koprodukciji Slovenije, Crne Gore, Srbije i Kosova, a imao je premijeru na jednom od najvažnijih festivala dokumentarnog filma u Evropi – CPH:DOX u Kopenhagenu. Već ima zapažen festivalski život i nekoliko nagrada.

Marija Zidar je završila osnovne studije novinarstva kao i engleski jezik i književnost, a doktorirala je sociologiju na Univerzitetu u Ljubljani. Interesuje je predstavljanje temeljno istraženih društvenih tema kroz intimno, osjetljivo i empatično vizuelno pripovijedanje. Napisala je tri i režirala jedan srednjemetražni dokumentarac za Televiziju Slovenije. Pomirenje, koji je sniman u Albaniji od 2014. godine, je njen debitantski dugometražni dokumentarni film.

MONITOR: UnderhillFest je otvorio dirljiv film „Pomirenje”. Priča o pokušaju pomirenja porodica, ali predstavlja svojevrsni anatomski prikaz patrijarhalnog društva zarobljenog između prošlosti i sadašnjosti. Kada i kako ste se zainteresovali za ovu temu, za ovaj događaj?

ZIDAR: Za mene je to priča o sukobu, sukobu u smislu sistema vrijednosti, ali i sukobu na ličnom, intimnom nivou.  Profesor Martin Berishaj, koji je istraživao i ovu temu, 2013. mi je rekao da je krvna osveta obrađena hiljadu puta, ali nikad pravilno. To me je zaintrigiralo i počela sam da istražujem. To što sam pronašla, bila je veoma aktuelna tema sukoba između različitih sistema vrijednosti, u nekom društvu u tranziciji, a najviše se to odnosilo na državno pravno uređenje, religiju i reinterpretaciju starih zakona, oko kojih u nekim regionima nema društvenog slaganja. U Albaniji se to desilo devedesetih godina kada je pala komunistička diktatura, u kojoj je Enver Hodža pola vijeka progonio i religiju i tradiciju, a slijedio je ekonomski kolaps. Država je bila na granici građanskog rata. U toj praznini vrijednosti, u pojedinim djelovima zemlje vraćali su se stari sistemi vrijednosti, ali bez kontinuiteta, reinterpretirani i ponekad čak zloupotrijebljeni. To me podsjeća na sadašnju situaciju ne samo po Balkanu nego i u Evropi, gdje krajni desni populizam masama obespravljenih ljudi, koji nemaju više povjerenja u državu i pravni red, kao rješenje nudi reinterpretaciju nacionalne tradicije, religije ali i neopatrijarhalne vrijednosti.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo