Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Zaboravljene riječi i pogrešna ćutanja

Objavljeno prije

na

Razočaraju me riječi nekad, njihova ograničenost i to klecanje koljenima kad naiđu na ono neopisivo

 

Ako imate dobro jutro viška, pošaljite jedno, ovo kod mene i nije bog zna kakvo. Izgleda da se u međuvremenu nešto dogodilo, ali znate šta, stvari se događaju u međuvremenu. Neko „Mama zašto mi jedemo decu životinja, zar to nije grozno?“ jutro. Klinci nas svojim pitanjima uvere da nemamo odgovore na fundamentalna pitanja o životu, samo je razlika u tome što smo kao odrasli prestali da tražimo odgovore, za razliku od dece. Sklupčani smo po uglovima, a prostor tesan od sunovrata, uzima nam vazduh, određuje dozu sunca i neba, zatvara nam radoznale oči… Moraš da razbiješ svoj odraz da bi mogao žeđ da utoliš – staro vodino pravilo. Život je lep. Svi bismo morali da nabavimo po jedan.

Htedoh da vam se požalim na genetski modifikovanu hranu. Kupila sam lubenicu, probala – potpuno joj izmenili ukus: slankasto-ljutkasta, pomalo i slatka. A onda se setim da verovatno nisam oprala nož posle pravljenja salate. Eto. Dakle, slobodno jedite, još ih nisu upropastili. Lubenice, mislim. Ljudi se plaše smrti, a smrt dođe samo na kraju, kad ti život već uzme sve. Dođe mi da mi nikad više ne dolazi. Čežnja je divno osećanje. Može da traje i dugo, i predugo, a da ne izgubi ništa od lepote, da se ne potroši nimalo. I da te prati dok si živ, nečujna i nevidljiva, nežnija od utehe, lepša od povratka.

O muškarcima mnogo toga govori činjenica da im je potrebno tri godine da donesu kilo dunja, aman, aman… A i o ženama da te dunje moraju biti iz Stambola, inače ništa. Hm, mora da su prskane, čim se ne kvare tri godine. Postoje ti neki totalno prirodni zagrljaji gde mozak nema kontrolu, a ruke same idu. Kad god ispadnem glupa, setim se da je važno da sam ,,živa i zdrava“. Nešto platim suzom, nešto osmehom… ostavim i bakšiš.

Nikola Tesla u svom poslednjem pismu napisao je majci: „Voleo bih da sam sada pored tebe, majko, da ti donesem čašu vode. Sve ove godine koje sam proveo služeći ljudskoj vrsti, nisu mi donele ništa drugo sem uvrede i poniženja“.

Sad bih ovde htela da kažem nešto, a ne ide. Razočaraju me reči nekad, njihova ograničenost i to klecanje kolenima kad naiđu na ono neopisivo. Ponekad mi tako nedostaju i neki likovi iz knjiga, kao da smo mesecima jedno drugom kuvali čajeve i ležali ispod istog ćebeta. Kad ti nepoznati ljudi zamirišu na poznate, pa se onesvestiš u marketu u odeljku između omekšivača za veš i sredstva za skidanje fleka. Pomislila sam da mi se sa nekim priča, ali ipak mi se samo veruje u nešto lepo dok gledam kroz prozor. Je l’ i vama jesen prvo dolazi iznutra? Gadan neki bes se uvlači u narod. Onaj najgori. Onaj koji ne vidi krivca i ne bira žrtvu.

Opet ću noćas da tražim lek. I noćas ću ponovo da pokušavam da na tom zgarištu, iz pepela preostalog sna, za sebe, za sve nas, pod trepavice zasejem novo jutro, veliko i plavo i zdravo. Da iz semena tog sna iznikne još malo života za sve nas koji, uprkos svemu, volimo da živimo.

„Šta to šapućeš?“, upitao je čovek iza kapije.

„Govorim molitvu za mrtve“.

„Govori ti molitvu za žive, njima je teže“.

(Derviš i smrt)

P.S. Znam da ćete me mrzeti, ali ja sam ona koju ne ujedaju komarci.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Nevrijeme, jer vremena odavno nema

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kad sam bila mala, obožavala sam kad napolju grmi, dobro i plašila sam se. Tad su se naravno gasili svi uređaji u kući, i nije se radilo ništa. I ja legnem, i tjeram babu da mi priča strašne priče

 

Pljušti. Ali nisu ni kiše iste. Postoje ljudi koji rominjaju i ljudi – letnji pljuskovi. I oni što samo beskorisno grme i sevači munja. Posle nekih duga, a posle nekih ne ostaje ništa. Sve je stvar perspektive. Otud gomila nesporazuma. Umalo se sapletoh. Srećom, matora sam, pa sam naučila da pogledam stvari i iz tuđeg ugla, koliko god je to moguće. Iznenađujuće često ljudi nemaju lošu nameru, samo stvari gledaju iz svog ugla.

Najplodnije se čitalo između redova kad zapovede: „Ti mala hvataj prva tri reda, ti Biserka tri u sredini, Milijana do tebe, ja ću ostalo, da razbacimo ovu prikolicu do mraka, snago moja.“ Kovertirala sam sećanja, grupisala, označila etiketama, da ne dođe do zabune. Pa tako, ima ih raznih: sećanja za vraćanje osmeha na lice, sećanja za lakše uspavljivanje, sećanja za izdržati nastupajući dan. A ima i onih na kojima piše: Ne otvarati ni za živu glavu. Opasno po život!

Kad sam bila mala, obožavala sam kad napolju grmi, dobro i plašila sam se. Tad su se naravno gasili svi uređaji u kući, i nije se radilo ništa. I ja legnem, i teram babu da mi priča strašne priče. Sad samo mogu da se okrenem. Uvek se i okrenem, to je postao spontani pokret. I uvek mi se osmehne isti zid, ili namršti, zavisi od stepena (ne)uračunljivosti.

Primiti k znanju: ljudski mentalni i emocionalni kapaciteti su ograničeni. Danas sam shvatila zašto su moja životna postignuća pa, recimo, takva kakva su. Rasprave mi odavno nisu podsticaj da po svaku cenu dokažem da sam u pravu (desi se i posle toga mrzim sebe), nego sistem za selekciju: koga se treba rešiti, a sa kim promeniti način komunikacije. Sujeta je zeznuta stvar. Ako nisi spreman da svoju zver držiš na kratkom povocu, ne čačkaj tuđu. Svašta se dogodi. Kada dođeš do svojih ili tuđih granica, ako to ne može da se naglasi normalnim razgovorom, neka prođe u tišini. Desi mi se da odjednom osetim svu svoju udaljenost od ljudi koji me okružuju i njihovih poslova, briga i njihovog mišljenja o svemu na svetu. Svejednost je slabost, bolest i nepostojanje. Ništa ni u čemu. I svejedno je, što je sve baš tako.

Na početku beše zabluda, kajanje je došlo spontano. Vreme je najveći neprijatelj zabluda, ništa mu ne mogu. Zato uvek u džepu nositi malo vremena, zlu ne trebalo.

P. S. Sniziću kriterijume. Ne mora da bude srodan. Samo nek je duša.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Sastavi i rastavi (samo jedno slovo)

Objavljeno prije

na

Objavio:

Divne oluje po Srbiji. Onako, epske! Biće da su gromovnici iz svih religija napravili neko okupljanje na našim nebesima

 

Stigao je period kada dugim pogledom, bez reči, posmatram ljude koji, podbuli od nespavanja (vrućina), ujeda komaraca i ostalih buba (vrućina, vlaga) i okupani znojem (vrućina, vlaga, stres), oduševljeno podvriskuju kako vole “konačno je stiglo lepo vreme“.

„Sreda je pravi početak nove nedelje. A utorak je negde između, kao neka ostava za stvari i teme koje se inače često ne koriste. Kao februar među mesecima.“, kaže Duško Radović. Prvi jutarnji zraci sunca, život ponovo počinje u magičnoj tišini, miris kafe. Treba mirno da uživamo u ovim trenucima koji često ostaju najbolji tokom celog dana.

Eto, idem ja sad, isključite svetlo za mnom, okrenite ključ dva puta, zatvorite prozore, rekli su da će biti kiše… ako se ne vratim, nemojte da zaboravite da se probudite… Ima takvih dana: u nameri da nešto postigneš, šutneš i izbiješ sebi tlo pod nogama. I nema razloga da se čudiš što završiš na zadnjici. E, kad si već dole, posedi malo, razmisli kako si došla u tu situaciju i kako da se to više ne ponovi. Zaglavim se tako sa nekim osećanjima i uopšte nemam ideju šta učiniti. Sve to narasta, gomila se, postane previše da bi se izašlo na kraj. I dok tako sluđena gledam šta ću, rešenje se pojavi. Valjda i Univerzum dođe do zaključka: ovoj se budali mora pomoći… šta li…

Kada mozak i srce, svako za sebe, naprave procenu da ćeš mnogo više izgubiti ako se NE strmoglaviš u ljubavi, bez ikakve zadrške, tad se više niko ništa ne pita. Sakupi se ponekad kritična masa osećanja, frustracija, nelagode, strepnje, neizvesnosti i dođe do eksplozije i nanovo se sastaviš, preraspodeliš i prepakuješ. Naizgled sve isto, a suštinski potpuno drugačije. Ako bi moje srce počelo da kuca onako kako se zaista oseća, mene verovatno ne bi ni bilo. Zato podešavam otkucaje, nameštam mu snagu i usklađujem ritam, da bih nastavila nesmetano da dišem, dok ono samo ne shvati da je razum izmišljen baš zato da ne bismo umrli od prve tuge.

Divne oluje po Srbiji. Onako, epske! Biće da su gromovnici iz svih religija napravili neko okupljanje na našim nebesima. Budućnost nikad nije previše daleko, bilo da je jedva čekaš ili strepiš od iste.

Poljsko cveće mi do struka. Miriše. A u žitu iznikao bob. Neko dete napolju viče baba i na trenutak zaboravim gde sam. Daleko sam.

P.S. Primili smo samo dva gola, mi smo u stvari pobedili, opet smo najbolji, nek crknu dušmani!

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Snu ne trebalo

Objavljeno prije

na

Objavio:

Neke gladi nisu ni predviđene da budu utoljene… Sa njima će nas sahraniti jednog dana. Ostaju kao prtljag za sljedeći život

 

Čitam: „Kakvo nas vreme očekuje…“ Čuj, vreme nas očekuje! Vreme nas ne očekuje, kaže se:

,,Kakvo vreme možemo da očekujemo, recimo, sutra ili u narednoj nedelji. Nije vreme neko naš koji nas očekuje, pa da se ono ispolji u svoj svojoj kišovitosti.

Postoje ti neki životni principi koji se protive zdravom razumu, ali u praksi rade ko sat. Bila mi je potrebna večnost da mentalno savijem kičmu i prihvatim to. Od tada je život lakši (zdrav razum urla negde u dubini glave iza mentalnih rešetaka, ušuškan u košulju vrlo dugih rukava). Imam ogromnu potrebu da ispričam sitnice, gluposti, male brige i radosti… ali ćutim, jer… život. Nešto je od toga veće, važnije, bitnije da se kaže i čuje. Vremena je malo. A te male priče trule u nekom zapećku i pitam se za šta li će biti đubrivo… Mnogo emocija sabijeno u vrlo malo vremena je bomba. Da bi se dobila prihvatljiva koncentracija istih, potrebno ih je razblažiti vremenom. A toga nema. Je l’ sad vidite zašto je komplikovano i pogrešno? Zato što je to začarani krug.

Sve se češće setim izjave pokojne babe kad se užasava nad sunovratom društva: „Valjda neću živeti još dugo.“ Zato je važno da napravim nova podešavanja za mozak: raduj se lepim stvarima koje donese dan, probleme reši, ostalo ostavi po strani ako ne možeš ništa korisno sa tim da uradiš. Valjda će upaliti.

Kaže predanje da nas je Svevišnji sklepao za jedan dan. To, svakako, onda objašnjava sve te nelogičnosti kojima smo obojeni, i donekle nas možda, ko će ga znati, i opravdava. Kad malo bolje razmislim… Za jedan dan, pa šta bismo mi i hteli? Odlično ispadosmo, ja da vam kažem.

Neke gladi nisu ni predviđene da budu utoljene… Sa njima će nas sahraniti jednog dana. Ostaju kao prtljag za sledeći život. Biće da je neminovno, jer, sumnjam da se glad može sahraniti, zatrpati… Dobro je, nikad nisam baš toliko bila gladna, bar se nadam. Nažalost, dok čovek sopstvenom glavom o zid ne udari, neće ga glava zaboleti zato što je drugi svojom o zid udario…

Nismo svi isti, ne poseduju svi empatiju. Ne krivite druge što vaše muke ne razumeju. Ima vremena, kašće im se samo, kad se sa svojim zidom sretnu… Što bi rekao Dobrica Ćosić: „Na kraju sam puta. Zabranjeno desno, zabranjeno levo. Ispred zid.“

Čudni smo i budni, otvorene oči podsećaju da smo živi, drugačiji od svih, mi pamtimo i one koji zaboravljaju, svaki korak, svaki glas, svaki odlazak, ljubomorno čuvamo rane na srcu, bez želje za novim, drukčijim i lepšim svetom. Čudni smo, a budni…

P. S. Plan za danas ostvaren. Probudila sam se.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo