Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Zaboravljene riječi i pogrešna ćutanja

Objavljeno prije

na

Razočaraju me riječi nekad, njihova ograničenost i to klecanje koljenima kad naiđu na ono neopisivo

 

Ako imate dobro jutro viška, pošaljite jedno, ovo kod mene i nije bog zna kakvo. Izgleda da se u međuvremenu nešto dogodilo, ali znate šta, stvari se događaju u međuvremenu. Neko „Mama zašto mi jedemo decu životinja, zar to nije grozno?“ jutro. Klinci nas svojim pitanjima uvere da nemamo odgovore na fundamentalna pitanja o životu, samo je razlika u tome što smo kao odrasli prestali da tražimo odgovore, za razliku od dece. Sklupčani smo po uglovima, a prostor tesan od sunovrata, uzima nam vazduh, određuje dozu sunca i neba, zatvara nam radoznale oči… Moraš da razbiješ svoj odraz da bi mogao žeđ da utoliš – staro vodino pravilo. Život je lep. Svi bismo morali da nabavimo po jedan.

Htedoh da vam se požalim na genetski modifikovanu hranu. Kupila sam lubenicu, probala – potpuno joj izmenili ukus: slankasto-ljutkasta, pomalo i slatka. A onda se setim da verovatno nisam oprala nož posle pravljenja salate. Eto. Dakle, slobodno jedite, još ih nisu upropastili. Lubenice, mislim. Ljudi se plaše smrti, a smrt dođe samo na kraju, kad ti život već uzme sve. Dođe mi da mi nikad više ne dolazi. Čežnja je divno osećanje. Može da traje i dugo, i predugo, a da ne izgubi ništa od lepote, da se ne potroši nimalo. I da te prati dok si živ, nečujna i nevidljiva, nežnija od utehe, lepša od povratka.

O muškarcima mnogo toga govori činjenica da im je potrebno tri godine da donesu kilo dunja, aman, aman… A i o ženama da te dunje moraju biti iz Stambola, inače ništa. Hm, mora da su prskane, čim se ne kvare tri godine. Postoje ti neki totalno prirodni zagrljaji gde mozak nema kontrolu, a ruke same idu. Kad god ispadnem glupa, setim se da je važno da sam ,,živa i zdrava“. Nešto platim suzom, nešto osmehom… ostavim i bakšiš.

Nikola Tesla u svom poslednjem pismu napisao je majci: „Voleo bih da sam sada pored tebe, majko, da ti donesem čašu vode. Sve ove godine koje sam proveo služeći ljudskoj vrsti, nisu mi donele ništa drugo sem uvrede i poniženja“.

Sad bih ovde htela da kažem nešto, a ne ide. Razočaraju me reči nekad, njihova ograničenost i to klecanje kolenima kad naiđu na ono neopisivo. Ponekad mi tako nedostaju i neki likovi iz knjiga, kao da smo mesecima jedno drugom kuvali čajeve i ležali ispod istog ćebeta. Kad ti nepoznati ljudi zamirišu na poznate, pa se onesvestiš u marketu u odeljku između omekšivača za veš i sredstva za skidanje fleka. Pomislila sam da mi se sa nekim priča, ali ipak mi se samo veruje u nešto lepo dok gledam kroz prozor. Je l’ i vama jesen prvo dolazi iznutra? Gadan neki bes se uvlači u narod. Onaj najgori. Onaj koji ne vidi krivca i ne bira žrtvu.

Opet ću noćas da tražim lek. I noćas ću ponovo da pokušavam da na tom zgarištu, iz pepela preostalog sna, za sebe, za sve nas, pod trepavice zasejem novo jutro, veliko i plavo i zdravo. Da iz semena tog sna iznikne još malo života za sve nas koji, uprkos svemu, volimo da živimo.

„Šta to šapućeš?“, upitao je čovek iza kapije.

„Govorim molitvu za mrtve“.

„Govori ti molitvu za žive, njima je teže“.

(Derviš i smrt)

P.S. Znam da ćete me mrzeti, ali ja sam ona koju ne ujedaju komarci.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

ČUVAJTE VRATA, TO VAM JE JEDINI IZLAZ

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ako hoćeš da pripitomiš misao, osjećanje, a ti nađi starinsku riječ pa gledaj čuda svakojaka

 

Neverovatna je brzina kojom je ova godina prošla, kao da je sama od sebe bežala. U mislima povezujem tačke mraka gradeći nepoznatu geometrijsku figuru. Koračala sam vlažnom ulicom u sumrak. Naravno da ti uglovi nisu puka slučajnost, naivno je takvo šta i misliti. Ni sama ne umem da objasnim šta mi se dogodilo.

Dok mi je svaki nerv poigravao, a kosti odbijale poslušnost, shvatila sam, krajičkom preostalog normalnog uma, da sam našla Smisao. Istinu. I to saznanje me je sledilo od užasa. Volela bih da nisam u pravu. Zidovi kuća zaklapaju čudne uglove… Kuća? Čuj, mene, kuća?! Nema tamo kuća. To je privid. To su ognjišta Bezimenih. Nesoja. Prokletih. Otkud znam od kada postoje! Od pamtiveka, valjda, pa i pre toga. Kažu da je, naspram njih, Smrt milostiva. Samo zaobiđite ove ulice nakon zalaska Sunca, to vam kažem, ništa više. Pritislo mi pleća, zaklecalo me. Trebalo bi biti više kao električne instalacije, nenametljiv i najvećim delom sakriven od pogleda, a opet unositi svetlost u sumračne ljudske živote.

Ne znam kuda idem ovom mišlju, samo znam da postoji neko prokletstvo da sve što je nadohvat ruku izgubi pravi oblik, i nije to tako strašno, možeš i da se udaljiš pa pogledaš, približiš i sagledaš, strašno je što je u tebi već zatrpano onim što to mora biti. Uvek sam birala skrivene uglove u prostorijama, kao onaj zavučeni, između ormara i dvoseda, gde te niko ne vidi, i gde na miru možeš da se igraš nikome ne smetajući, pa te i ne prekidaju u igri. Jednostavno, uvek moram da imam svoj skriveni mali prostor. Pa čak i onda kad sam sama samcijata u celome stanu. Ponekad usled nemoći samo stisnem besno vilice dok me ne prođe. Moji porazi su sahranjeni duboko u meni na groblju sramote, ožiljci odaju poštu izgubljenim bitkama. Pobede skromno i ponosno čuvam u vitrini sećanja, svaka ima svoj zagonetni osmeh. Moje brige ne opterećuju druge, ponekad mi plamen u očima utrne u iskru. Ja nemam ovogodišnja dostignuća.

Postoje ljudi koji uđu u misli i ugnezde se u njih, briga ih što više fizički ne  postoje. Od tih škrtih nagoveštaja nežnosti pravim Semiramidine vrtove i onda se tamo izgubim i dugo lutam. Smišljam kako prevariti dlanove, da zaborave tvoj oblik lica. Ako hoćeš da pripitomiš misao, osećanje, a ti nađi starinsku reč pa gledaj čuda svakojaka…

Situacija je postala krajnje ozbiljna, više ni p.m, eventualno strinina, da prosti Kočan, ne može da primi sve koje smo poslali tamo. Sve vam je to zato što smo beli luk i čuvarkuću zamenili čia semenkama i godži bobicama. Ovde je sve toliko naopako, da mi nije jasno kako još uvek pišemo sleva nadesno. Svi smo imali priliku da postanemo bolji nego što jesmo, nema sad vađenja.

Blagoslovene suze koje dođu kad sve prođe.

P.S. Što bi naš narod rekao, još pet puta nam se predsednik obraća, pa Nova godina.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Čula se dešavaju

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nekad kroz kosti odjekuje krcatost smeha dušinog. Nekad kroz kosti odjekuje vika dušina. U čoveka skeleti su mnogi

 

Upravo sam pitala kaktus: „Je l’ ti hladno?’, jer stoji u saksiji na prozorskoj dasci. Ako to nije ljubav, ne znam šta je. Izađem na ulicu kada jutro krene da mi preti, dođe mi da ščepam nekog od retkih prolaznike za rever ili kragnu, izbezumljena pogleda,i da pitam: „Jesi li ti taj što krade noć od mene?” Ostalo mi to iz detinjstva, pa sebi i dan danas govorim – ako uradiš ovo i ovo, završiš to i to, onda kad bude gotovo, pa kad zasedneš i uživaš.. Još samo malo, pa onda možeš da razmaziš sebe i ne osećaš krivicu. I tako, sama sebi držim šargarepu ispred nosa i tabanam. Zakasnila sam nadajući se da vreme neće proći. Strah od kašnjenja je sakriveni strah od gubljenja tuđeg i svog vremena. A kad nešto gubiš, onda bolje da ga nije ni bilo.

Slava. Domaćin ispred dva starija gospodina otvorio vino, a onda su njih dvojica pričali o hrani sat I po vremena bez prestanka. Teleći ili svinjski repovi, jagnjeći jezici i neka egzotična jagnjeća bistra supa, pihtije…  Iskrsnuše mi detaljna sećanja na slavlje dok je majka bila živa… ćurka na podvarku, ruska salata itd…  i dalje kao u nekom italijanskom filmu moji sapatnici prekidaju jedan drugog, upadaju u reč, ide im voda na usta, otvara se opet vino, dosipa hrana, oni i dalje pričaju o specijalitetima raznih kuhinja i na kraju stiže meso, želudac uzima svu krv iz mozga, priča prestaje… žurka je gotova.

Čula sam sva ,,ne mogu više“ u svojoj blizini, i odreagovala. Čak i ono svoje. I zato odbijam da poverujem da niko neće čuti kad se oklizneš i počneš da toneš. U tom trenu kad nemaš šta da izgubiš, povuci za rukav, pa makar i običnog stranca i veruj. Čovek postoji i postojaće dok smo i sami ljudi kakve želimo blizu. I kao takav, dovoljno je da veruješ da nisi jedini. Planeta se okrene za noć. Ako sačuvaš veru, ljubav i nada će biti dobro. Najnegativnije emocije koje me ganjaju i proganjaju, a ne umem da ih zaglušim, rasterujem gluvim bajanjem – i tebe ću izdržati! I tebe ću izgurati! I tebe ću pobediti!  To su momenti kad me ljudi zatiču u brzom hodu i naboranog čela. Mislim, što brže hodam ubrzaću vreme i proći će.

Pobunila bih se često zašto nam viđenje reči nije isto i ratoborno bih branila svoje, a onda mi se reći osmehnu i namignu pa mislim – to je naša tajna, saučesnici se čuvaju i ne izdaju, a ratovi bi ih samo razotkrili.

Nekad kroz kosti odjekuje krcatost smeha dušinog. Nekad kroz kosti odjekuje vika dušina. U čoveka skeleti su mnogi. Krenula sam dalje. Samo još da stignem…

P.S. Treba nam neko da nas pita: „Kako si“, ali to kako smo, nekad neko treba i da grli.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Početak i beskraj

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kada ne postoji adekvatna reč za datu misao ili opis, iskuješ je

 

Zakačila mi kvaka džemper na šta sam se brecnula: „ŠTA HOĆEŠ TI OD MENE VIŠE!?“ Na kvaku. To je to, pameti laku noć. U ovakvim snežnim i hladnim decembarskim jutrima mi je uvek žao što nisam završila makar školu za rezervne oficire, da me kroz život vodi Dužnost, a ne muka ili talenat, ili nihilizam… Realna mera čovekove zrelosti nije visina do koje je jednom uspeo da se vine, već upravo suprotni kraj tog raspona – nivo ispod kojeg se nikad ne spušta.

Ne vidim sebe kako pokušavam, a ne vidim ni da sam odustala i samo zbunjujem ovu strpljivu tišinu. Od svih krajnosti, najbolja je ona u koju ne zalazim. Valja u sebi krotiti zver, ali samo u onoj meri u kojoj svojoj pitomosti dopuštaš da podivlja.

Za neke osećaje ne postoje reči; ma koliko vešt pripovedač bio, njihov intenzitet je neukrotiv kao mastilo koje se razliva po vlažnom papiru ostavljajući pokušaj, tek prljav trag. Ne da se osećaj u reč zbiti. Kada ne postoji adekvatna reč za datu misao ili opis, iskuješ je. Isplela sam nesanicu crvenim koncem.

Otišao je, sam i tih, neupadljiv i ostavljen. Nevoljen i nezaslužen. Miran i nesposoban. Umoran i indiferentan prema svim počecima. Zatrovane sretnosti i besmislen kao pravi smetenjak. Nelep i nedruštven. Samo živ. Uporno živ i žilav. Sećanje nikada ne nestaje, nego isparava, ali samo da bi se kondenzovanjem preobrazilo u nešto tajanstvenije drugo, u iznenadni bol koji trgne iz sna, u senku melanholije što se, čini se niotkuda, iznenada utisne u lice, ili u raskriljujući odsjaj nade u zatvorenom oku noći. Verujem u to da noći koje se ne smeju propustiti stoje u nekoj nepojamnoj proporciji sa danima koje treba prespavati. Osećanje praznine – to jest slutnja da u tebi postoji ono u čemu tebe nema – simptom je postupnog sticanja svesti o samonapuštenosti i znak da je duša u neverici nakratko zastala na dovratku pakla.

Instinkt je rođen zajedno sa nama. Bude trenutaka kada ga ne prepoznamo ili mu ne poverujemo. Cena je ista. Ponovo prođemo kroz isti bol, dok ne savladamo osnovnu lekciju. Nekad potraje ceo život. Još ako me kakva muka stisne, zgusnem se, zamandalim, zatarabim i samo vučem ralo, čini mi se i volove bih povukla samo da se krećem dok ne prođe, a u zemlju bih se ukopala, no ne smem… al’ samo da mi je zemlja pod nogama i od baš onih sam, kad sve prođe i još par mesečevih mena potom, što ti iznebuha podigne pogled i kaže: „E, vala i ovo pregrmesmo, ne zgromilo nas dabogda“.

P.S. Sneg je samo kiša koja je obukla venčanicu.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo