Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Zaboravljene riječi i pogrešna ćutanja

Objavljeno prije

na

Razočaraju me riječi nekad, njihova ograničenost i to klecanje koljenima kad naiđu na ono neopisivo

 

Ako imate dobro jutro viška, pošaljite jedno, ovo kod mene i nije bog zna kakvo. Izgleda da se u međuvremenu nešto dogodilo, ali znate šta, stvari se događaju u međuvremenu. Neko „Mama zašto mi jedemo decu životinja, zar to nije grozno?“ jutro. Klinci nas svojim pitanjima uvere da nemamo odgovore na fundamentalna pitanja o životu, samo je razlika u tome što smo kao odrasli prestali da tražimo odgovore, za razliku od dece. Sklupčani smo po uglovima, a prostor tesan od sunovrata, uzima nam vazduh, određuje dozu sunca i neba, zatvara nam radoznale oči… Moraš da razbiješ svoj odraz da bi mogao žeđ da utoliš – staro vodino pravilo. Život je lep. Svi bismo morali da nabavimo po jedan.

Htedoh da vam se požalim na genetski modifikovanu hranu. Kupila sam lubenicu, probala – potpuno joj izmenili ukus: slankasto-ljutkasta, pomalo i slatka. A onda se setim da verovatno nisam oprala nož posle pravljenja salate. Eto. Dakle, slobodno jedite, još ih nisu upropastili. Lubenice, mislim. Ljudi se plaše smrti, a smrt dođe samo na kraju, kad ti život već uzme sve. Dođe mi da mi nikad više ne dolazi. Čežnja je divno osećanje. Može da traje i dugo, i predugo, a da ne izgubi ništa od lepote, da se ne potroši nimalo. I da te prati dok si živ, nečujna i nevidljiva, nežnija od utehe, lepša od povratka.

O muškarcima mnogo toga govori činjenica da im je potrebno tri godine da donesu kilo dunja, aman, aman… A i o ženama da te dunje moraju biti iz Stambola, inače ništa. Hm, mora da su prskane, čim se ne kvare tri godine. Postoje ti neki totalno prirodni zagrljaji gde mozak nema kontrolu, a ruke same idu. Kad god ispadnem glupa, setim se da je važno da sam ,,živa i zdrava“. Nešto platim suzom, nešto osmehom… ostavim i bakšiš.

Nikola Tesla u svom poslednjem pismu napisao je majci: „Voleo bih da sam sada pored tebe, majko, da ti donesem čašu vode. Sve ove godine koje sam proveo služeći ljudskoj vrsti, nisu mi donele ništa drugo sem uvrede i poniženja“.

Sad bih ovde htela da kažem nešto, a ne ide. Razočaraju me reči nekad, njihova ograničenost i to klecanje kolenima kad naiđu na ono neopisivo. Ponekad mi tako nedostaju i neki likovi iz knjiga, kao da smo mesecima jedno drugom kuvali čajeve i ležali ispod istog ćebeta. Kad ti nepoznati ljudi zamirišu na poznate, pa se onesvestiš u marketu u odeljku između omekšivača za veš i sredstva za skidanje fleka. Pomislila sam da mi se sa nekim priča, ali ipak mi se samo veruje u nešto lepo dok gledam kroz prozor. Je l’ i vama jesen prvo dolazi iznutra? Gadan neki bes se uvlači u narod. Onaj najgori. Onaj koji ne vidi krivca i ne bira žrtvu.

Opet ću noćas da tražim lek. I noćas ću ponovo da pokušavam da na tom zgarištu, iz pepela preostalog sna, za sebe, za sve nas, pod trepavice zasejem novo jutro, veliko i plavo i zdravo. Da iz semena tog sna iznikne još malo života za sve nas koji, uprkos svemu, volimo da živimo.

„Šta to šapućeš?“, upitao je čovek iza kapije.

„Govorim molitvu za mrtve“.

„Govori ti molitvu za žive, njima je teže“.

(Derviš i smrt)

P.S. Znam da ćete me mrzeti, ali ja sam ona koju ne ujedaju komarci.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Utisak na srcu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jednom ni hartija neće izdržati sva ta ćutanja

 

Moraš da napraviš korak, a tlo nestalo. Nećeš propasti. Bljesak ispred tebe, iz dubine sevnulo. Prošao si. Gde si? U jutru. Između propasti i uspeha razlika je u dužini nastavljenog puta. Čitam nevidljivu poruku i tek ponekad pomislim da ne postoji. Pila sam kafu, kad je iz mene, naprasno, počela da izrasta živa ograda. Zapalila mi je kosti. Bila je brza. Konobar je došao da naplati, ali već sam postala žbun. Vrteo se oko mene, nije me našao. Nije me našao jer sam bila žbun. U sebi sam uživala besplatnu kafu i vetar. Samo vidim puno kružnih misli koje ne mogu da pronađu na šta da padnu. Blagovremeno se razočaram, pa vreme koje uštedim iskoristim da postanem ludak. Možda je sad pravilno ludača.

Pitam se šta tačno nedostaje ženama koje se osećaju diskriminisano zbog toga što im je naziv zanimanja u muškom rodu? I kako one čiji jezik ne poznaje rod uspevaju da dokažu ravnopravnost? I ko uopšte misli da nismo ravnopravne onoliko koliko prirodne razlike u polu dozvoljavaju? Tesla je izmislio naizmeničnu struju, ali je Balkan zadržao jednosmerni protok misli koji zbog velikog otpora ima mali radijus kretanja. Svi su protiv nas, bukvalno, čak smo i mi sami protiv sebe. Jednom ni hartija neće izdržati sva ta ćutanja.

Možda je najgore kad u suštini znaš. I toliko te to pritiska da se izlije na papir. I onda nateraš sebe da zaboraviš, ali potisnuto preti da pukne i reznese te celog iznutra. I kao u „Devojčici koja se napila mesečine“ moraš da se setiš jer je jako bitno, jer je sav smisao u tome. Premalo sam se samohvalila u životu i to mi ne valja. Nije ovo vakat da se bude samozatajno. Izgineš, a niđe te.

Neke trenutke samo u snovima živimo. Tužni ljudi jedva čekaju da pobegnu u san. Jer budan čovek krije svoju bol. Kao što nesvesno štitimo povređeni deo tela, tako štitimo i povređenu dušu, da nas ko slučajno ne udari baš tamo gde boli. Obojeni smo od iskona nekim tugama, strepnjama i slutnjama, daljinama, seobama… pa se nekako čini da se na ovim prostorima vreme sporije vuče, a vekovi tromo prolaze. To što ne znamo da uživamo u sadašnjosti, mala je osveta za tu obećavajuću prošlost.

Leto je skoro u travi (pa spustim ruke kao da ću tamo naći spasenje) leto stiže i u kosu se spušta polako i ne odlazi ako ti neko prođe prstima, nežno, kroz ta mala lična zvezdana polja. Pred streljački vod staje nenadoknadivost. Dobošar u stomaku i zaključane prilike u sefu vremena što sigurno tone ka dubinama nedohvatnim ronjenju na dah.

P.S. Zrele trešnje, a mi još u jaknama.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

U našim (b)rukama

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svaku laž kojom prevariš čovjeka koji ti dođe srcem, računaj kao dug kod đavola. A đavo je reketaš

 

Jutro mi ništa nije obećalo, sve sam sama smislila. Drveni sto, moj obraz nalegao ljubi hrapavu površ, oči otvorene prazne, ruka ispružena preko njega, neko blago prstima prelazi nadlanicu i pokriva je toplotom svoje kože, osećam da mi steže šaku.

„U redu je“, kaže.

Iz beživotnog oka počinje da kaplje…

„Pođi sa mnom.“

„Ne mogu da napustim samoću.“

Sećaš li se kada nam je sve što se desilo, bilo budućnost?

Mislila sam kad padne kiša, malo će se unormaliti narod, kad ne lezi vraže… Na buvljaku knjige (klasici), pedeset dinara komad. Za jedno pakovanje onog elitnog tariguza, par Jakšića, Crnjanskog, Ilića… i tako. Pocepana su mi osećanja između Živeo buvljak i Teško nama. Svaku laž kojom prevariš čoveka koji ti dođe srcem, računaj kao dug kod đavola. A đavo je reketaš. Još od trenutka kada je čudesno vrenje života, u nekom mutnom kutku pod morem, od neorganske materije načinilo prvog kukavnog stvora, sve je krenulo vrlo sumnjivim tokovima. Progoni me slutnja da svi dremamo omamljeni zadahom jedne civilizacije u propadanju, a kad bismo samo malo budnije i pažljivije oslušnuli, zasigurno bi se čulo kako se mutirane parazitoidne ose šunjaju nadomak gradskih zidina. Čuvam jedan mali svet, nesebičan…… i svakim danom sve manje je ljudi u njemu, tu ostajem da čuvam zveri od sebe.

Stojeći u prostoru bez vremena, tek ponekad na licu osetim dašak vetra. To se negde zatvaraju i otvaraju vrata, pomislim. Neko upravo odlazi ili dolazi. No, nema veze, strpljivo ću sačekati pazeći da se ne izgubim u mreži hodnika. U vremenu u kojem je vera tako krhka i lomljiva, praznoverje je jedna suviše zloupotrebljivana reč.

Ugarak kao tehnika crtanja. Nekadašnji žar, pređašnja vatra. Voleli ste onda kad jedan stari deo vas umre, a rodi se neki novi za koji niste ni znali da postoji i više nemate pojma ko ste. Za manje od ovoga ne treba ni podići pogled sa zemlje. Ne znam gde je taj bunar, ni čije lice se ogleda nad njim u žednoj vodi, znam samo da je njemu jednom, nekad davno potonulo sve što je stvarno. Dlanove negujem sećanjem na nežnost. Savladam strah od spoticanja, pa krenem dalje. Ne želim da postanem priča o svemu što sam propustila, zato što je put često bio neravan i neosvetljen. Napustiš prošlost, isprazniš sebe da napraviš mesta za zaborav, nahraniš Pakao kao gladnog psa svojim ostacima. Survaš se niz liticu u ponor. Pun stomak sve probleme rešava. Prazna glava isto.

Pred spavanje uvek otvorim prozor da uđe svež mrak…..

P. S. Pozajmila bih od tebe reči koje sam ti dala, da ih ponovo osetim.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

ZABA(DA)VA

Objavljeno prije

na

Objavio:

Legenda kaže da je Niče smatrao da u veliku temu, isto kao i u hladnu kupku, treba brzo ući i što kraće se u njoj zadržati

 

Napolju je mnogo lepo, kao da je sve u redu. Dan je divan da se provede kao Bane Bumbar, u krevetu, lica obasjanog zrakom sunca, zapitan nad zagonetnom sudbinom. Probudila se sa sećanjima na stvari koje nikada nisam doživela, sa sećanjima kojih se nisam sećala… U meni spavaš dugo, obavijen čednom nedodirljivošću, snom slatkim od blagosti. Probudićeš se jednom. Dobar dan, radosti, dobar dan, tugo. Koliko samo znakova pažnje prođemo usmereni na sebe.

Živim tim nekim tihim i povučenim životom u zavetrini i odatle mirno posmatram kovitlanja prašine. Ima sećanja koja su kao nepopravljive fleke koje grizu sobom svaki slobodan procep svesti, a ima i onih koje se retko jave i tako urede, ulepšaju i izađu da prošetaju sa tobom da te prestrave više nego prve.

Gledaš nekoga godinama, a onda ga jednog dana vidiš prvi put. Ubiće nas salonska inteligencija neiživljenih čistunaca u pokušaju podele društva na nekakvu aristokratiju i plebs. Moraš da dotakneš zemlju, uprljaš košulju, oznojiš dlanove. Tek tada poznaješ život. Gde ćeš tako svilen?! Ne možeš narodu koji je značenje pojma „elita” savladavao uz skadarlijsku boemštinu obimne kulturne zaostavštine, podmetati naslednike otetih stanova ‘45, a da ga to ne iritira. Podsvest je banka gena koja interveniše kada svest uleti u nedozvoljeni minus. Legenda kaže da je Niče smatrao da u veliku temu, isto kao i u hladnu kupku, treba brzo ući i što kraće se u njoj zadržati.

Prevazišla sam sebe. Barem tako sam mislila. Naposletku sam shvatila da je to bio privid i da sam to bila sasvim obična ja, neprevaziđena. Ne postojim, curim. Svaka kap koja polomi odraz vrisne. Oseka jednog trenutka i plima lažnog sećanja. Imala sam jednom davnu lepu pesmu za večeras. Ponekad mi se samo učini da je prošlo, prevario me sunčan dan, obaveze, gužva, ali kada sam sa sobom ostaneš, ide sve ispočetka. Sve se jasnije sećam svega onoga što je trebalo zaboraviti.

Da samo znate kako je tek kad vam neki čovek greškom ode u srce. Znao je, nekada, kad dođe proleće da mi, onako slučajno, da buket đurđevka, nikad celo proleće kao ovo da odnese… ne tražeći sebe, ne tražeći ništa…

Ustaneš na vreme i gledaš kako se tiho i polako podiže svetlost i otkriva dan i slušaš kako niču zvukovi grada, a onda te odjednom neka sila proguta, sažvaće i isceđenog ispljune kad svetlost ode na počinak. E, danas me ta sila neće snaći, dobro sam se sakrila.

Hajd’ polako na spavanje, sutra rano odustajemo.

P.S. A šta ako vreme izleči i ono što ne bi trebalo…

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo