Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Rodila se misao, ima obrve na mene

Objavljeno prije

na

A gledam obje strane kada prelazim jednosmjernu ulicu. Toliko povjerenja je ostalo u meni prema čovječanstvu

 

Ima li ovde nekih stručnjaka? Usijala mi se rebra, nešto ispod njih se grči i skače i preskače, požar u meni divlja, da mi je znati bar, ako u plamenu nestanem, ko je ove vatre zapalio, pa utekao… Današnji vreo i težak dan zahteva kao protivtežu, lakoću u hodu i podignutu kosu jedne balerine. Stid je toliko složeno osećanje da, nakon naglog izlaganja ranjivog mesta svetu, obuzima čitavu ličnost i, protresavši egzistenciju, rađa želju da se nestane. Trag želje za samoponištenjem simbolički se ocrtava u gestu prekrivanja lica rukama i čestom izrazu: „propasti u zemlju od stida“. Ima jedna škotska izreka – Kad srce izgubi nadu, lice izgubi stid. Oduvek sam zavidela ljudima čiji život je čitav kao motivacijski citat – sve je baš tamo gde treba, kad treba i kako treba. Moj je, naprotiv, večito ispunjen sumnjama, strahovima i preispitivanjima sebe, a i drugih. Nikad baš tamo gde treba, kad treba i kako treba. A gledam obe strane kada prelazim jednosmernu ulicu. Toliko poverenja je ostalo u meni prema čovečanstvu.

Ujednačeni ritam koraka, old skul na ispucalom asfaltu grada kao po izgrebanoj gramofonskoj ploči, i hod u suprotnom smeru od obrtaja, kao otpor vremenu što dolazi, uvek na početku. Fotografija je uhvatila tren sreće koji nije imao nikakve veze sa stvarnošću. Bio je to tek odraz čežnje za bar jednim osećanjem zadovoljnosti sobom. I tren je nestao, preplavljen nepreglednom stvarnom patnjom. Već davno su umrli. „Vidi kako su bili srećni“, komentarišu ljudi čežnjivo. Nekad sretneš nekoga i od prvog momenta znaš da želiš da provedeš život bez te osobe. I dalje u sopstvenoj gluposti nisam uspela da pronađem tu bezbrižnost o kojoj svi pričaju, samo vrhunske stresove. Volim suptilno da kažem: „Ne bih se složila“, i agresivno povećam broj zamaha lepezom.

To što se u pretraživaču, prilikom ukucavanja reči ,,bosch“, prikazuje paleta kućnih aparata, a ne slika holandskog renesansnog slikara, odraz je sunovrata civilizacije. Nedostatak palmi i morskih pejzaža u pozadini letnjih fotografija ove godine, neće se isprečiti vulgarnoj ljudskoj potrebi da slikaju svoje masne telesine i prezentuju ih na internetu, stavljajući akcenat na etno selo. Ostaćemo u mraku. Svetlo je, ipak, na kraju tunela, a mi ne volimo krajeve.

Miris pečenog hleba koji ispunjava prostoriju, beli zidovi i zvuk kazaljke sata na kredencu. Jutarnje svetlo uhvaćeno u oknima prozora. Toplina. Raspust na selu kod dede i babe. Naši stari su pored vidljive svetlosti, znali i razlikovali delove elektromagnetnog spektra sa kraćim i dužim talasnim dužinama, pa su za infracrveno zračenje govorili – upekla zvezda, dok su se od dejstva ultraljubičastih zraka čuvali sa – skloni se u hlad, izgorećeš!

Sve dođe, samo ne onaj dan za koji sam drugog januara pomislila kako bih rusku salatu možda mogla da napravim bar još jednom tokom godine.

„…Ukleta zemlja. Kako se ko rodi, znaš da će negde poginuti za slobodu. A mi, ili smo živi bez slobode ili imamo slobodu, a nas nema. Nikako da se pogodi – sloboda i život. To dvoje u ovoj zemlji ne ide zajedno…“ Duško Kovačević (Sveti Georgije ubiva aždahu)

P.S. Imala sam planove za danas, eno suše se.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Plačne tajne

Objavljeno prije

na

Objavio:

Tišina je samostalna izložba. Zavesa se spustila toliko davno da nikoga nije briga za kraj predstave

 

Svet je poludeo odavno. Nije novost. Ovih dana, čini se, više nego ikad. Proveravam džepove, u potrazi za ne znam tačno čime, rovarim napuštenim uspomenama… Ma mora da je ostao neki trag do ljubavi, mapa do skrivenog mira, nešto… I gde li sam to zagubila onu najlepšu reč? Samo bez panike. Najvažnije je držati emocije i holesterol pod kontrolom. Hladnjikavo jutro. Rosa je otelovljeno sunce koje siđe u travu da miluje i umre. Svet može da nestane između dva treptaja oka i između dva treptaja oka može da se stvori potpuno novi. Šušte mi misli. Reči mi zriju. Reči mi padnu dole. Siđem pa ih skupljam. Duša – pletena korpa, prepuna je, ne mogu sama da je nosim.

Noćas me je voz gazio više puta, blago povišena temperatura. Glavobolja, malaksalost, mučnina, bolovi u zglobovima i mišićima. Pita me tata kako sam, a meni na pameti samo onaj malac iz Kuduza: „Ne mogu ja to sve popamtiti, reći ću babi da si umro“. „Dobro sam, znaš da sam ja uvek dobro, tata.“

Od luksuza, da imam slobodu jedne kiše. Kad si bolestan i nemoćan i, hteo – ne hteo, ležiš, um je najviše dokon i čeprka po nekim dubinama gde ne zalaziš drugim danima. I tu smo gde smo. Tišina je samostalna izložba. Zavesa se spustila toliko davno da nikoga nije briga za kraj predstave.

Da li ste nekada želeli da kažete nekome koliko vam nedostaje, ali niste to uradili jer ste shvatili da je njemu sasvim dobro i bez vas? Nije taj bol nešto posebno jak. Ljubav je uvek prisutna zubobolja, samo te ceo život boli zub koji si odavno izgubio, zagrizavši pretvrdu voćku. Kasno je, a ni noć se još spustila nije, to se oseća… kao i zvuk tih zvona koja se još nisu čula, kad preskoči srce melodiju, kad otkuca trag … Trenuci koji se ne mogu opisati, reči koje ne uspevaju u svojoj nameri, sećanja koja guraju slabost na kolena, tišina pada u tiho poštovanje. Na trenutak to znači više nego što bi se rečima moglo objasniti. Koliko je teško obratiti pažnju i vratiti je netaknutu. Praznina u duši se ne može popuniti. Grešimo kada na njeno mesto pokušavamo da na silu uguramo nove sadržaje i utiske. Praznina mora da izađe kroz ista vrata na koja je ušla. Za zdrav život, treba mi novi mentalitet.

Ponovo pronađena volja za životom. Čovek joj se obraduje kao kad nađe izgubljenu stvar koju je tražio dugo, a ona je bila čak i tamo gde je više puta gledao, slep da baš nju vidi. I osmeh na lice. Osmeh je važan, jer osmehom se javlja ono iz naše duše što još nisu uspeli da zgaze.

P.S. Gluvo je doba al’ ne osećam nedostatak buke, nek ste otišli spavati i vi, i Merkel, i Vučić, i nemačka zastava.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Lep dan, a ja nisam za spoljašnju upotrebu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kucate li i vi kad ulazite u detalje?

 

Dobar dan, jeste li za partiju šaha? Ova današnja omladina uglavnom nije. Dođeš u godine kad generacija ponavlja na sav glas:  „…Ova današnja omladina…”  Bili smo na mestu današnje omladine u nekom drugom vremenu. Suština se nije promenila. Kad to zaboravimo, završili smo putovanje. Pogled i nije neki ako nemaš bar jedan lep ugao. Problem je što lepih uglova skoro da nema na bezbednoj udaljenosti. Truditi se da se ne vidi je jedno od možda najbesmislenijih truđenja.

Kao da u sebi imam hiljade praznih, belih soba, koje se nastavljaju jedna u drugu. Bez vrata, sa ponekim prozorom. Napipala sam u sebi opiljak večnosti. Pošto mi se u ljubavnom životu dešava što i našoj košarkaškoj reprezentaciji na Olimpijskim igrama, dakle i ne učestvujem, vreme je da bacim đubre. S kim da se ispričam sad na temu „opasnih“ pasa lutalica. Landarala velika i mala… Evo, iznosim smeće, četiri komada grrrrr u mom pravcu… Sednem pod drvo, lepo se naslonim (izravnam se visinom sa njima) i evo ih, prilaze sva četiri i maze se kao mace… ni ja od njih, ni oni od mene. Niko vam nikad neće biti prijatelj kao celoživotni rival. Znate se, koristite to, znate se još bolje, i dok si rekao „sad te imam“, pustili ste rivalstvo i dopustili ste da se volite. Kucate li i vi kad ulazite u detalje?

Inače, tri dana sam bez lubenice, mislim da mi je karakter prošao tehnički. Daju mi deca neki sir, pojela sam jedno parče i vidim prošao mu rok pre pet dana. Kažu mi: „Daj psima“, rekoh: „Nisam luda, pa da se otruju. Jedite vi, ništa vam neće biti“. Ne pitajte kako znam.

Ministar za brigu o porodici došao u jutarnji program i u fazonu je: žene su krive za negativan prirodni priraštaj, neće kalašture da rađaju pa to ti je. Ne, pa stvarno, država, odnosno gospodin Vučić, naravno, je sve učinila da stvori jedno istinsko Zlatno doba fenomenalnih plata, socijalne zaštite i životnih uslova i perspektiva, a nezahvalne žene, jer dabome da su one krive, neće da rađaju još više dece… Stvaaaarno… Nije problem samo u ministru, nego u celoj jednoj retardiranoj generaciji koja isto razmišlja. Kao, šta je falilo mojoj babi da na njivi rađa?! A to što su im deca umirala po rođenju, što je pregled kod ginekologa bio misaona imenica, što nisu imale mogućnost da odu u porodilište, pa rađale na njivi, što su tek porođene morale u štalu i na njivu, što je bilo sramota da odu od muža, što su trpele svašta, to nema veze… Kad se razmišlja o populacionoj politici treba se takođe osvrnuti i na to da ovde ni migranti iz Sirije ne žele da ostanu.

Ukoliko nekoga zanima, gori deponija i kod Đurđeva u Vojvodini, u Kostolcu i Novom Sadu, pored deponije u Vinči. Kako smo zapravo bili srećni kada smo morali da spasimo samo kitove. Godine nam prolaze kao one scene iz filmova gde lik ispali u čoveka desetak metaka, ali se vrati da ga za svaki slučaj overi u glavu. Pa ga onda šutne.

Život je partija šaha sa protivnikom koji krade figure.

P.S. Kad dođe onaj smak sveta, recite mu da nisam tu. Ići ću, verovatno, kod tate, pa nek me potraži tamo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Nismo se (s)našli

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ima dana kad ugledaš svjetlo na kraju tunela… i ponadaš se da je voz

 

Svako jutro, kad otvorim oči, kroz prozor vidim autobus kako otvara svoje grotlo i guta ljude sa stanice, koji već tad iz jutra odlaze u dan. Ja jutros razmišljam o tome kako ću jednom namestiti krevet i posle neću nikad namestiti krevet. To je propušten poziv, pokušava da me dobije prolaznost. Postoji ljudska potreba da se zbog svoje svesti i straha od prolaznosti vezuje za nešto što je večno i veruje u to. Lajf kouč mog detinjstva – deda i njegova optimistička rečenica: „I medveda nauče da vozi bicikl, a i ti ćeš ovo naučiti!“.

Nekad se možda moglo naučiti dok nije krenulo sistematsko srozavanje obrazovnog sistema koje smo svi, nažalost, ćutke posmatrali. Naše sumnje bile su povod za sprdnje na temu Megatrenda i ostalih privatnih fakulteta. Veliki broj predavača u njima je pronašao dodatnu zaradu, a mnoga deca diplome stečene neznanjem. Sega Mega Trend. Bilo koja učenjem i radom zarađena diploma je vrednija od bilo koje stečene prečicom. E sad, zašto se ljudi sa pravim diplomama nisu izlili po ulicama svih gradova Srbije, to mi nije jasno. Predugo sve ovo traje. Godinama će se morati otklanjati posledice nove „moralnosti“ u kojoj iza diplome, kupljene ili stečene, ne mora da stoji nikakvo konkretno znanje, da je vulgarni nepotizam tek vid brige o bližnjima, da je normalno da se unosni poslovi dele samo „svojima“. Umislili ljudi da nešto znaju i nemoš im ništa. Srbija u kojoj želim da živim je ona u kojoj će se članovi Srbske časti i Srpske desnice potući zbog jednačenja suglasnika po zvučnosti. A zbog sibilarizacije da bude bar troje išamaranih. Ne znam što se baš sad setih kako šetam sa malom Tarom i ona me pita: „Koje je boje ovaj auto?“ „Plave“, kažem. „A ovaj“, opet će. „Crvene.“ „Pa ti cve znas!“

Ima dana kad ugledaš svetlo na kraju tunela… i ponadaš se da je voz. Naučila sam svoje tuge da sačekaju da ostanemo „u četiri oka“. Odlasci iz nekih mesta i rastanci sa nekim ljudima su tako tihi da možeš čuti zvuk duše koja se cepa. Onaj sićušni trenutak, nalik večnosti. O njemu ne svedoče ni fotografije, ni pisma, niti pesme. A postoji, znam da znaš. Dišem te po sećanju. Ti si moja Neprolaznost ušivena u porube sna, u onim momentima teške, lepljive tišine, kad na moje kapke pada noć. Danas smo se smejali, to je sva naša ušteđevina. Ni daška vjetra. Ni kapi kiše. Samo želja u zraku. I more u mislima. Menjala bih se sa kišnim oblakom za jedno lekovito plakanje.

Ne veruj vremenu kad te nagovara da prestaneš da se trudiš. Neko mu je platio.

P.S. Oko ponoći uglavnom retrogladno krećem prema frižideru.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo