Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Rodila se misao, ima obrve na mene

Objavljeno prije

na

A gledam obje strane kada prelazim jednosmjernu ulicu. Toliko povjerenja je ostalo u meni prema čovječanstvu

 

Ima li ovde nekih stručnjaka? Usijala mi se rebra, nešto ispod njih se grči i skače i preskače, požar u meni divlja, da mi je znati bar, ako u plamenu nestanem, ko je ove vatre zapalio, pa utekao… Današnji vreo i težak dan zahteva kao protivtežu, lakoću u hodu i podignutu kosu jedne balerine. Stid je toliko složeno osećanje da, nakon naglog izlaganja ranjivog mesta svetu, obuzima čitavu ličnost i, protresavši egzistenciju, rađa želju da se nestane. Trag želje za samoponištenjem simbolički se ocrtava u gestu prekrivanja lica rukama i čestom izrazu: „propasti u zemlju od stida“. Ima jedna škotska izreka – Kad srce izgubi nadu, lice izgubi stid. Oduvek sam zavidela ljudima čiji život je čitav kao motivacijski citat – sve je baš tamo gde treba, kad treba i kako treba. Moj je, naprotiv, večito ispunjen sumnjama, strahovima i preispitivanjima sebe, a i drugih. Nikad baš tamo gde treba, kad treba i kako treba. A gledam obe strane kada prelazim jednosmernu ulicu. Toliko poverenja je ostalo u meni prema čovečanstvu.

Ujednačeni ritam koraka, old skul na ispucalom asfaltu grada kao po izgrebanoj gramofonskoj ploči, i hod u suprotnom smeru od obrtaja, kao otpor vremenu što dolazi, uvek na početku. Fotografija je uhvatila tren sreće koji nije imao nikakve veze sa stvarnošću. Bio je to tek odraz čežnje za bar jednim osećanjem zadovoljnosti sobom. I tren je nestao, preplavljen nepreglednom stvarnom patnjom. Već davno su umrli. „Vidi kako su bili srećni“, komentarišu ljudi čežnjivo. Nekad sretneš nekoga i od prvog momenta znaš da želiš da provedeš život bez te osobe. I dalje u sopstvenoj gluposti nisam uspela da pronađem tu bezbrižnost o kojoj svi pričaju, samo vrhunske stresove. Volim suptilno da kažem: „Ne bih se složila“, i agresivno povećam broj zamaha lepezom.

To što se u pretraživaču, prilikom ukucavanja reči ,,bosch“, prikazuje paleta kućnih aparata, a ne slika holandskog renesansnog slikara, odraz je sunovrata civilizacije. Nedostatak palmi i morskih pejzaža u pozadini letnjih fotografija ove godine, neće se isprečiti vulgarnoj ljudskoj potrebi da slikaju svoje masne telesine i prezentuju ih na internetu, stavljajući akcenat na etno selo. Ostaćemo u mraku. Svetlo je, ipak, na kraju tunela, a mi ne volimo krajeve.

Miris pečenog hleba koji ispunjava prostoriju, beli zidovi i zvuk kazaljke sata na kredencu. Jutarnje svetlo uhvaćeno u oknima prozora. Toplina. Raspust na selu kod dede i babe. Naši stari su pored vidljive svetlosti, znali i razlikovali delove elektromagnetnog spektra sa kraćim i dužim talasnim dužinama, pa su za infracrveno zračenje govorili – upekla zvezda, dok su se od dejstva ultraljubičastih zraka čuvali sa – skloni se u hlad, izgorećeš!

Sve dođe, samo ne onaj dan za koji sam drugog januara pomislila kako bih rusku salatu možda mogla da napravim bar još jednom tokom godine.

„…Ukleta zemlja. Kako se ko rodi, znaš da će negde poginuti za slobodu. A mi, ili smo živi bez slobode ili imamo slobodu, a nas nema. Nikako da se pogodi – sloboda i život. To dvoje u ovoj zemlji ne ide zajedno…“ Duško Kovačević (Sveti Georgije ubiva aždahu)

P.S. Imala sam planove za danas, eno suše se.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Tona sumraka

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kad su jutra siva i hladna kao ovo, otvorim geografsku kartu i gledam gdje ću da otputujem. I nije važno ni kad, ni od kojih para, sve to dođe na svoje, važno je da imam čemu da se radujem

 

Teško je svanulo ovog jutra. Navukli se neki tamni oblaci, a mi se navikli na mrak. Varošica liči na pogreb, sivo je i svi hodaju ulicama u crnom. Po ovakvom jutru svašta mi se vrzma u mislima. Ono pitanje od milion dolara, da li smo sami u svemiru? Da ili ne. Čitala sam da su oba odgovora podjednako zastrašujuća. Pri mogućem susretu sa razvijenom vanzemaljskom inteligencijom čovek ograničen čulima, svojim znanjima i sopstvenom predstavom života, ne dobija odgovore već je pred njim nedokučivo i neobjašnjivo. Kad su jutra siva i hladna kao ovo, otvorim geografsku kartu i gledam gde ću da otputujem. I nije važno ni kad, ni od kojih para, sve to dođe na svoje, važno je da imam čemu da se radujem.

Pijem jutarnju kafu uvek sama. Moja baba je svako jutro pila prvu kafu sa komšinicama. Razgovarale bi i tako terale od sebe probleme nagomilane prethodnog dana. Jedna od njih im je bila preteča današnjeg lajf kouča. Okretale bi šolje, a ova im pozitivnom psihologijom govorila kako ih čeka nešto lepo. Volela sam da prisluškujem i čudim se što u šolji vide uspeh, pare, obavezno put… a čula sam i za grizlicu. Nekad bi me zatekli, pa bi me kažnjavali zatvaranjem u sobu za poslugu. Šalim se, odakle nama soba za poslugu?! Oteraju me u podrum, ili ispred vrata, ili u materinu, zavisi od godišnjeg doba.

Naš divni narod je, nekada davno, čir na želucu nazivao grizlica. Naši stari su umeli bolje da nazovu i prepoznaju psihosomatske bolesti od većine današnjih doktora. Grizlica znači da grizeš samog sebe. Znam da se u današnje vreme svi sekiraju, ali kad pređeš granicu oštećuješ sopstveno telo. Znali su to stari. Svima nama treba neko ko će se u zimskim danima života, kroz vetar i mećavu, u jezivo belu noć bez glasa i daha, kad studen ujeda i tlo se ugiba pod nogama, povremeno osvrnuti na nas i pitati: Ideš li, rode?

Moja keruša Pečur u svakoj šetnji rastera sve lokalne mačke u okolini, sa uličnim psima se takođe ne druži. Pruža šapu, ali ipak zareži za svaki slučaj, kopa rupe po dvorištu i tu ostavlja za crne dane. Komšija Jozef joj ide na živce. Znači moj pas je kao ja. Ko je ušao u drugu polovinu života, nema više vremena da čeka neku bitnu spoljnu promenu, ona se neće desiti, a ako se desi, biće promena na gore. Jedini prostor koji ima za promenu je onaj unutrašnji.

Ko nema pametnija posla, nek ne izlazi napolje. Ni sunce nije. Čeka i ono da prođe ovaj sivi dan.

P.S. Što si stariji, sve manje mesta na leđima možeš da počešeš. Pa vi ostarite sami.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Zaklon jačeg

Objavljeno prije

na

Objavio:

Volim i ovo kad sunce zasija, ali kiša odnekud pada. Podsjeća me na mene

 

Koji vetar duva na Krstovdan, taj vetar će najčešće duvati tokom godine. Tako kažu… Čudno neko osećanje, čudna neka slika se formira kad pustim ovaj sivi dan da uđe unutra, među zidove našeg malog, ali sigurnog, azila. Budi u meni sve, osim razuma. Moraću danas da pričuvam od sebe one koje volim…

Zanimljiv je ovaj novi razvoj događaja kad moja Pepa zalaje u sred noći, skoči iz kreveta i krene da zahteva da joj se odmah obezbedi nešto iz sveta mašte, što ne možemo da dešifrujemo, jer ne znamo gde smo. Dok je pacifikujemo, svane i eto prilike da se dan započne u četiri ujutru. Pas kojeg odgajaš od mesec dana je kao dete koje nikad ne progovori, ali baš u tom prostoru bez jezika dešava se najveća i najdublja razmena emocija koja oplemenjuje duh i nije izreciva, ali je snažnija od bilo kog odnosa sa ljudima.

Volim i ovo kad sunce zasija, ali kiša odnekud pada. Podseća me na mene. Kap kiše dodirne zemlju, ljudi odmah depresivni, nigde im se ne izlazi. Ne dozvolite da vam kiša menja raspoloženje, budite jednostavno svaki dan depresivni.

Dugo smo odolevali, ali naša porodična zajednica se, zahvaljujući početku drugog polugodišta, pretvorila u jedan virusno-bakterijski hub, gde neprekidno razvijamo najnovije vrste slina. Vreme je za balkanski antibiotik – karamel mleko. Nema više zima kao što su bile devedesetih, sipaš litar ulja, dodaš dva jajeta, senf i umutiš časkom teglu majoneza. Brat ga nije voleo. Verujem da me je upisao u malu crnu sveščicu, u koju smo, kad smo bili klinci, upisivali goste koji bi nam na dar donosili napolitanke. Nedostaje mi moj brat. Sećam se, kad smo bili mali, zemljotres u toku noći… tata i mama iznose prvorođenog ispred zgrade. Komšija pita: „Kod koga je Nataša?“, a oni me zaboravili… Važno je ispratiti ljude kad odlaze, pomoći sa torbama i knjigama i svim što imaju i nose sa sobom, a pogotovu sa onim što nemaju, poneti im ono što nemaju. Ja sam moju tugu pobedila, tako što sam joj se skroz prepustila. I onda joj više nisam bila interesantna, pa me je napustila. Nemojte da vam bude teško, meni skoro nikad nije hladno, lutalice me vole i skoro me nikad ništa ne boli, neka bude lako kao što, gle, jeste. Ne prelazim granice, ali volim da sednem pored njih. Ako dozvolimo da izbledi ili smo štedeli na farbi ili smo prejako isijavali.

I još nešto, što se ljubavi tiče, nemojte da patite za onima koji su živi otišli od vas.

Odoh ja sad, a vi samo veselo, i širokim srcem, rukama i zamasima.

P.S. Štedim zagrljaje, pa se tako nakupe i onda ne mogu da ih obuzdam. Sve volim i svakome dam po neki. Evo, nosite, oslobodite me.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Srdačni udar

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedem neke crvene šljive umesto da drmnem rakiju, večito krećem od osnove, nikako da se opametim

 

Ne štelujem alarm, probudi me, vazda, racionalni pozitivizam i rigorozno osećanje dužnosti. Retko šta može ublažiti turobnost ovog nesvanulog dana kao prizor šteneta, koje nosi u ustima papuču po dvorištu, dok mu na licu titra radost postojanja. Tužnu sliku ovog tmurnog i hladnog jutra odagnala mi je i fotografija predsednika koji toplim pogledom miluje svoju naciju mirom i utehom. Komšija, izrevoltiran sopstvenim kijanjem, koje ne može da obuzda, psuje sve po spisku nekom imaginarnom entitetu i taman malo potkači i državu kao univerzalnog krivca, dok se seoce polako ušuškava u maglu. Kišni dan, najbolja podloga za pisanje. Nemamo kineske lampice, ali nam pucketa drvo u čarobnoj peći. Svečano sam proglašena za Čuvara plamena. (Za malo šta imam toliko elana kao za brisanje cele reči u vordu zbog zapete koju sam zaboravila da stavim pre nje.)

Važan mi je lični prostor, tako i pri hodanju ne volim kad mi neko hoda suviše blizu, osim kad nešto objašnjavam, pa moram da guram ramenom, ne dao ti Bog da hodaš blizu kuća, ostade odran i očešan o fasadu. Jednom sam tako, a ne bih ja, nego baš slučajno izrasla neka bodiljikava ,,korovača“ u sred Novog Beograda, nadžogerila se baš tu gde sam htela da prođem, jest da volim biljke, ali rast na nepoželjnoj lokaciji joj nisam oprostila. … i uživela se u objašnjavanje koni mojoj, grunem ramenom u žbun, prosu se neko trunje po njenoj tek opranoj kosi boje zrelog sremačkog žita, kad poče ‘sovati sortu, seme, pleme… taman se smirila, jedan automobil naglo zakoči i pride je i nagazim, a ne bih ja, nego se uvek neki k..linac namesti.

Isključenost iz ovog poganog sveta možda najbolje ilustruje beskućnik koji leži na trotoaru pred crkvom, uvijen u nekoliko prljavih ćebadi, nehajno čitajući strip. Jednom sam mu slučajno zaklonila svetlost ulične svetiljke, kao Aleksandar Diogenu sunce i rekla: „Izvini, brate“, i iščezla kroz noć. Ponekad čovek od silnih nemanja ne primećuje ono što ima, a onda mu je i to previše, saživljen sa nemanjima opusti prazne ruke i prigrli sve praznine kao najveće bogatstvo. Nekog slažeš kao mozaik velelepnog hrama, nekog kao metar drva, nažalost tako je, jer svako je zaslužio da bude strpljivo, s ljubavlju građen da u nečijem oku blista kao umetnina. No, u ovim vremenima, šta će kome umetnina? Važnije je ugrejati dupe. Ljubav je svuda, samo treba znati kako pobeći od nje.

Jedem neke crvene šljive umesto da drmnem rakiju, večito krećem od osnove, nikako da se opametim. Kako vreme odmiče, a iskustvo se nagomilava, sve je manje stvari koje slute na dobro. Prilagodi se ili doživi sudbinu mlinova za kafu iz centroproma i pekabete.

Napolju je, što se kaže, izmišljeno za šetnju. Dobro, nije izmišljeno, nego moram da prošetam psa. Sve sam vas volela!

P.S. Što ne ubije daljina, dokrajči tišina – poklopile nam se ravnodušnosti.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo