Povežite se sa nama

INTERVJU

BORIS TADIĆ: Samo verbalno otopljavanje

Objavljeno prije

na

MONITOR: Odnosi Podgorice i Beograda cvjetaju dolaskom nove vlasti. Šta to Nikolić, Vučić i Dačić, za razliku od vas, imaju?

TADIĆ: Političke aktere uglavnom povezuje zajednički interesi, a u ovom slučaju bi trebalo dobro razmisliti o kakvim interesima je reč. Ne bih rekao da se prvenstveno radi o interesu poboljšanja odnosa između Crne Gore i Srbije jer su ti odnosi i u prošlosti bili dobri. Pokazatelja dobre saradnje Srbije i Crne Gore u protekloj deceniji ima mnogo, a jedan od njih je i činjenica da je ekonomska saradnja dve zemlje dostigla najvišu tačku u vreme prošle vlasti. Očigledna je unutrašnjepolitička potreba da se sve što je ranije urađeno na razvijanju odnosa Srbije i Crne Gore predstavi kao nedovoljno dobro i da se stvori utisak kako je Srbija imala neprijateljsku politiku prema Crnoj Gori.

MONITOR: Da li se dio odgovora krije u Stanku Subotiću? Davno je procurilo da su se on, Đukanović, Vučić i Nikolić još 2007. tajno sastali u Ricu, u Parizu?
TADIĆ: Ne znam da li je do tog susreta došlo. Ali, činjenica je da je gospodin Subotić nakon promene vlasti u Srbiji dobio priliku da u sudskom procesu u kome je optužen za šverc cigareta iznese i političke ocene i stavove. To političke okolnosti u Srbiji ponovo degradira na nivo koji smo davno ostavili iza sebe u svojoj neslavnoj političkoj prošlosti. Gospodin Subotić je, možda, kako sebe naziva, biznismen, ali nije političar niti ima politička znanja da bismo njegova tumačenja političke stvarnosti uzimali kao relevantna. A da li postoji i kakva je priroda odnosa Subotića i političara koje ste pomenuli vreme će pokazati.

MONITOR: Kada smo već kod vremena. U časopisu „Vreme”, prošle godine, Đukanović je kazao da je priželjkivao da će se ,,na čelu Srbije konačno naći autentični Srbijanac koji neće imati potrebu da, kudeći susjede, svojim građanima dokazuje lojalnost”. Aludirao je na vas.
TADIĆ: Nikada nisam kudio Crnu Goru niti ijednu drugu državu u regionu, već sam se uvek zalagao za napredak regiona. Spekulacije o poreklima političara su pre svega neukusne, a i pomalo mirišu na nacionalizam. Ne znam da li je Milo Đukanović ovo izjavio, ali ukoliko jeste takav politički rečnik se kosi sa osnovnim građanskim manirima. Baš kao i Dačićeva opaska da će sada odnosi sa Crnom Gorom možda biti bolji jer on nema crnogorsko poreklo. Takve izjave se baziraju na nacionalizmu koga autori očigledno nisu svesni.

MONITOR: Rekao je i da su, tokom Vašeg predsjednikovanja, poslije ljubaznih izjava zvaničnika dvije zemlje, dolazili medijski napadi na Crnu Goru ,,ujednačeniji i sinhronizovaniji nego u vrijeme Slobodana Miloševića.”
TADIĆ: To je čista insinuacija. Nikada nisam imao kontrolu nad medijima, koja mi se pripisuje, niti sam ikada orkestrirao medije u skladu sa svojim političkim interesima. Baš kao što mi medijski ili bilo kakvi drugi napadi na Crnu Goru nisu bili u interesu. Srbija u vreme mojih mandata nije vodila kampanju protiv Crne Gore, a pogotovo se ja kao predsednik Srbije nisam bavio time.

MONITOR: Vladimir Popović je za TV Atlas kazao da ste mrzjeli Zorana Đinđića i uporedio vas s vazduhom ,,koji nema specifičnu težinu”?
TADIĆ: Ukoliko je gospodin Popović to rekao onda bi se moja analiza takvih njegovih izjava morala osloniti pre na moju kliničku, nego na političku praksu. Politički me takve izjave ne dotiču jer su takvi stavovi u domenu psihopatologije a ne politike. On pokazuje nameru da se bavi ne samo naučnim radom iz oblasti politike nego i psihologije. Ne vidim logičku ili stručnu vezu između menadžmenta ulične prodaje deviza, funkcije šefa sale restorana Savski galeb, sviranja harmonike u Mažestiku ili posedovanja marketinške agencije sa naučnim ili institutskim radom. Ništa od toga nije kvalifikacija za bavljenje ni naukom ni politikom.

Apsurdno je govoriti o nekoj posebnoj bliskosti Zorana Đinđića sa Popovićem ili bilo kojim drugim Zoranovim saradnikom. Danas je očigledno da mnogi prema kojima je on imao veoma različite odnose se utrkuju za mesto njegovog ,,bliskog prijatelja”. To je pre svega neukusno. Gospodin Popović nije ni radio u kabinetu Zorana Đinđića mesecima pre atentata. Svako ko je u to vreme radio u Đinđićevom kabinetu to dobro zna. Nakon Zoranove smrti on je krenuo u besomučnu trku za status njegovog bliskog prijatelja. Zorana sam upoznao pre svih tih ljudi koji trče u toj ,,trci”, još 1973. i dobar sam svedok ko je i u kojoj meri ulazio u odnos sa njim i na koji način. Ne znam šta je gospodin Popović radio te godine ali svakako nije bio prijatelj Zorana Đinđića, koga je sreo prvi put tek sredinom devedesetih.

MONITOR: U čemu ste pogriješili da onako izgubite izbore, pa da potom vrtoglavo padne i podrška DS-u?
TADIĆ: Ne znam na šta tačno mislite kada kažete „onako”. S obzirom na okolnosti u kojima se nalazilo naše društvo u uslovima nezapamćene svetske ekonomske krize, ne smatram da je razlika od dva procenta glasova posebno loša. Naprotiv. Naravno, bilo je i mojih grešaka. One su najočitije kada su u pitanju neka kadrovska rešenja. Što se tiče DS ono što se desilo nakon izgubljenih izbora je na neki način zakonomerno.

S obzirom da već više od godinu nisam na čelu stranke, a da je ona upravo u tom periodu doživela najveći pad, ne smatram da sam lično odgovoran za njen trenutni rezultat. DS je i nakon izgubljenih izbora jedno vreme držala rejting od preko 20 procenata. Nažalost na poslednjim lokalnim izborima taj rejting je bio nešto iznad 11 procenata. Pad DS je problem koji prevazilazi stranačke interese i predstavlja direktni problem celog društva i celokupne političke scene Srbije. Bez DS je nemoguća modernizacija i stabilizacija demokratije u Srbiji.

MONITOR: Rejting vladajuće SNS i Vučića vrtoglavo raste. Zašto?
TADIĆ: Ima više razloga. Pre svega vešto konstruisanje medijskog spektakla, koji se odnosi na prividno rešavanje onih problema na koje srpsko društvo dugo čeka. To naravno ne znači da su ti problemi rešeni, ali medijskim manipulisanjem neko vreme se može stvoriti privid njihovog rešenja. Umesto tih rešenja vidim svakodnevno gomilanje novih problema i produbljivanje starih. Ukoliko je popularnost zasnovana na utisku, a ne na rezultatima, trajaće taman koliko traje i taj utisak.

Hapšenja tajkuna, neće značiti mnogo ukoliko ne dođe do pravosnažnih presuda ili ukoliko se nastavi tajkunizacija Srbije. Odlazak Miškovića neće značiti mnogo ako ga zamene neki Subotić, Karić, Radulović i ljudi slične poslovne kulture. Predstavljanje velikih investicija će se pre ili kasnije sudariti sa realnom činjenicom da je priliv direktnih stranih investicija dramatično opao. Sve to zajedno će malo značiti ukoliko građani budu živeli sve lošije. Popularnost je trenutak u politici, a istorija daje ocenu tek nakon proteka određenog vremena. Spram ocene istorije procenti istraživanja popularnosti su beznačajni. Pored toga, mislim da na poziciju stranke na vlasti uvek utiče i pozicija najjače stranke u opoziciji.

MONITOR: Na šta mislite?
TADIĆ: Nažalost, i trenutna pozicija DS utiče na rast izbornih rezultata SNS-a.

MONITOR: Čak i Vesna Pešić hvali Vučića, a pojedini ga poistovjećuju sa Đinđićem?
TADIĆ: Ne doživljava Vesna Pešić samo Vučića pozitivno nego i Dačića koga upoređuje sa Čerčilom i De Golom. Nisam primetio da je slična istorijska poređenja pravila i u slučaju Nikolića, ali ni to me ne bi čudilo. Ako se Šešelj vrati, možda će isto doživljavati i njega. Što se tiče poređenja sa Đinđićem smatram da je nezdravo takvo poređenje raditi na svojevrsnim mitološkim projekcijama. Đinđića je odlikovala originalnost u političkim idejama i njihovom sprovođenju, što ne vidim da je ovde slučaj. Poređenje Đinđića i Vučića je potpuno bespredmetno.

MONITOR: Kako to Vučić, nekada radikal, i Dačić, miloševićevac, dobijaju pohvale za vašu agendu – Evropsku uniju?
TADIĆ: Da bi uspešno sprovodili našu politiku, koju su prihvatili, potrebno je osim koherentnosti i timskog rada, koji ne vidim među koalicionim partnerima na vlasti, da se suštinski udalje od makijavelističkog principa da cilj opravdava sredstvo. Ako vlast postane i sredstvo i cilj, onda svaki uspeh traje onoliko koliko i trenutni politički interes. Kada govorimo o pohvalama, pretpostavljam da pre svega mislite na zemlje koje su priznale nezavisnost Kosova.

One i imaju interes da pohvale ovu vladu zato što je prihvatila modifikovan Ahtisarijev plan, a godinama je taj deo međunarodne zajednice bezuspešno pokušavao da ubedi prethodne vlade da prihvate takvo rešenje. Dok god ova vlada bude činila ono što se od nje očekuje ona će dobijati pohvale. Čim nastanu problemi uslediće kritike. Niko ne bi trebalo da ima iluzije da će biti drugačije jer lista onih koji su nakon pohvala bili odbacivani kroz istoriju je duga.

Raskid sa devetnaestovjekovnim mitovima

MONITOR: Šta se stvarno u odnosima dvije zemlje, od vašeg odlaska, promijenilo?
TADIĆ: Ja vidim samo verbalno „otopljavanju” odnosa, a ne vidim rešen nijedan konkretan problem, kao što su problemi dvojnog državljanstva, pitanja crnogorske i srpske etničke zajednice i zaštite njihovih jezika, kulture, pitanja crkava itd. Kada je Dačić otvorio prvo konkretno pitanje, pitanje dvojnog državljanstva, naišao je na odgovor da nije vreme da se razgovara o tome. Video sam samo verbalnu manifestaciju prijateljstva, mada je i to dobro jer Srbija i Crna Gora bi trebalo da budu prijateljske zemlje.

Možda ću vas iznenaditi, ali ja ne mislim da bi Srbija trebalo da ima bolje odnose sa Crnom Gorom nego sa ostalim zemaljama u našem regionu. Odnose među zemljama bi trebalo da definišu realni interesi i okolnosti, a ne mitovi o bratstvu ili da budu unapred zadati na osnovu primitivnih metafora o „dva oka u glavi”. Trebalo bi konačno da evoluiramo od devetnaestovekovnih mitova i da gradimo moderna društva u kojima su interesi definisani kroz političke odnose.

Uprkos tome što sam u vreme dok sam bio predsednik smatrao da je odvajanje Crne Gore pogrešan čin, sada smatram da je to rešenje ipak bilo dobro jer je pružilo priliku za oba naroda da regulišu svoje odnose na institucionalan način i da izađu iz faze pretpolitičkih odnosa. Za mene je identitetsko pitanje veoma važno i spada u korpus zaštite ljudskih prava definisan poveljom UN. Kao što branim identitet Srba u Crnoj Gori tako branim i identitet Crnogoraca u Srbiji.

Bebin „institut” doprinosi deinstitucionalizaciji društva

MONITOR: Popović je osnovao Institut za javnu politiku, koji se ističe u hajci na kritičke medije i pojedince. Kako vidite njegovu ulogu?
TADIĆ: Sam naziv instituta je do te mere tendenciozan da je to teško i komentarisati. Ako već nešto funkcioniše kao institut, zanima me koji su to naučni radnici uključeni u njegov rad. U uređenim društvima instituti su ustanove koje se bave naukom i po definiciji ne služe za blaćenje kritički nastrojenih medija, organizacija i pojedinaca. Pojava ovakvih „instituta” svedoči da mi nismo u grupi uređenih društava i doprinosi deinstitucionalizaciji društva. Pored toga, uvreda je za naučnike, nevladine organizacije i naučne institucije koje se zaista bave naukom.

Marko MILAČIĆ

Komentari

INTERVJU

SRĐA PERIĆ, ORGANIZACIJA KOD: Netaknut sistem vladanja

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vlast nije učinila ono što je mogla, a što je ne košta ama baš ništa – decentralizovati sistem i postati mnogo transparentnija. Jasno je da ona neće ići tim putem, a razlog je jasan: želite zadržati poluge moći uz kozmetičke izmjene kojim bi zapravo zamaskirali činjenicu da je sistem vladanja ostao netaknut 

 

MONITOR: Šta je poruka rezultata hercegnovskih izbora? Smatrate li da je to još jedna poruka prethodnom režimu?

PERIĆ: Herceg-Novi je atipičan iz više razloga, kako sa demografske tako i sa političke tačke gledišta, pa je dosta teško izvlačiti dosljedne paralele sa političkom scenom na državnom nivou. Posebnost ovim izborima je dala lokalna Novska lista koja je pokazala i vitalnost i snagu, čime je u praksi dokazala da postoje i drugačije platforme političkog okupljanja u odnosu na stranačke. Ne ulazeću u ideološku profilaciju ove liste, govoreno na ravni principa, kada god je demokratija bliža građaninu, ona je životnija.

MONITOR: Šta je sa novom vlašću? Jasno je da se nijesu mogle očekivati brze promjene i jednostavno demontiranje Đukanovićevog režima, ali da li se ide u dobrom pravcu?

PERIĆ: Nova vlast na samom početku pokazuje zabrinjavajuću tendenciju neuvažavanja i nipodaštavanja onih koji joj ne aplaudiraju. Oni kao da žele da im jedina opozicija bude DPS, koji je veoma lako kritikovati sa stanovišta koruptivnih praksi u prošlosti, a sada je već izvjesno da će biti nemilosrdni ne samo prema partijama, već i prema pojedincima koji ne pripadaju ni ovoj ni prošloj vlasti. Strategija je vrlo prosta: ako želite dugoročno trajanje na vlasti idealno je da imate „počišćen” teren od bilo kakve ozbiljne alternative. Pristup etiketiranja onih koji nisu sa novom vlašću može da dovede do toga da ljude koji bi bili korisni za javni život gurne u apatiju, jer niko ozbiljan ne žudi za tim da ga provlači kroz blato neki zadihani partijski aparatčik koji je u odbrani novostečenih privilegija spreman da ide jako daleko.

MONITOR: Kako vidite prošlonedjeljnu izjavu premijera Zdravka Krivokapića da ne postoji samo ovozemaljski život i da njegova vlada neće kažnjavati sveštenike, pa ni kad krše zdravstvene mjere?

PERIĆ: Premijer se pokazao dosljedan u jednoj stvari: sopstvenoj nedosljednosti. To da li je on vjernik, gnostik, agnostik, ateista, ne bi trebalo da određuje njegov javni diskurs. Kod aktuelnog premijera to nije slučaj. On ima prenaglašenu potrebu da govori o temi vjere, o svojoj etičkoj superiornosti, o tome da je Vlada koju predvodi narodna i slične stvari. Živimo u vremenu profanisanja svega i svačega, pa premijer daje svoj doprinos opštem trendu. Ipak, njegova pozicija je veoma vezana za, njegovim rječnikom rečeno, „zemaljske“ teme i treba insistirati na tome, a svako skretanje sa toga kolosjeka valja tumačiti kao dio političke strategije. Možda i prođe kod određenog broja ljudi, ali dugoročno to ne doprinosi progresu zajednice, a čini mi se da ne kristališe ni duboke teološke misli.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 14. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

JELICA MINIĆ, PREDSJEDNICA EVROPSKOG POKRETA U SRBIJI: Ne možemo pobjeći od Evropske unije

Objavljeno prije

na

Objavio:

Napetosti u regionu rastu, a zaštitni mehanizmi su prilično paralisani. Neko mora da pokaže put i da povede. Da li će EU opet ostaviti region na cjedilu, vidjećemo. Učiniti to dva puta u kratkom periodu bilo bi možda i za nju fatalno

 

MONITOR: Pored opasnosti od novog prekrajanja granica i stava da raspad Jugoslavije još nije završen, postoji i očigledno nezadovoljstvo stanjem u BiH i međunarodne zajednice i građana, ali i zamor, usljed dosadašnjih očiglednih neuspjeha u pregovorima oko Kosova. Kako izaći iz tog ćorsokaka?

MINIĆ: BiH i Kosovo su svojevrsni međunarodni protektorati. Kako stvoriti uslove da protektorati postanu funkcionalne i napredne države? O tome ima puno teorija. Pandemija je usporila mnoge dinamične regionalne mehanizme koji su doprinosili artikulaciji zajedničkih interesa u regionu, stvarali zdrave međuljudske kontakte i obećavali normalizaciju života i rada institucija. Ipak, proces pomirenja kako u regionu, tako i unutar ova dva protektorata ide vrlo sporo. Napetosti u regionu rastu, a pomenuti zaštitni mehanizmi su prilično paralisani. Evropska perspektiva je i dalje maglovita, lovci iz daleka stvaraju svoj politički kapital. Neko mora da pokaže put i da povede. Da li će EU opet ostaviti region na cedilu, videćemo. Učiniti to dva puta u kratkom periodu bilo bi možda i za nju fatalno.

MONITOR: Nova metodologija podrazumijeva i neku vrstu usklađivanja politika sa EU, a ne samo „prepisivanja“ zakonodavstva. Veoma se insistira i na djelotvornosti pravosuđa i odgovarajućoj pravosudnoj praksi… Da li se tu očekuje neki „slučaj Sanader“ kao zalog da pravna država postoji?

MINIĆ: Pa, ako ljudi od najvećeg poverenja, kao Belivuk i njegova banda, čuveni Jutka iz Brusa kome jedna afera smenjuje drugu, verovatno i nezamenjivi Palma iz Jagodine i njima slični budu zaista žrtvovani na oltaru pravde i pravosuđa, ako su učinjeni makar i mali ustupci ljudima koji brane reke, šume, vazduh i zemlju od štetnih projekata bezočnih pojedinaca – znači da su argumenti Brisela bili ubedljivi, pa ćemo i mi građani malo odahnuti. Ako se to ne desi, onda je poruka da smo svi njihove potencijalne žrtve, a onda je to za vlast opasno.

MONITOR: Predsjednik Srbije je povodom Dana pobjede i Dana Evrope izrekao, poslije dužeg vremena, neku vrstu pohvale odnosa EU prema Srbiji i zaključio da je članstvo u EU cilj Srbije koji se može ostvariti uz „kompromis oko Kosova“. Zašto se, međutim, daleko srdačnije obraća predstavnicima i narodima drugih zemalja?

MINIĆ: Pa, evropska integracija dođe kao „nužno zlo“ za obe strane, pa se i jedni i drugi prema njoj tako ophode – bez entuzijazma. Od nje, ipak, ne možemo pobeći. Srbija ekonomski, kulturno, istorijski gravitira ka Centralnoj Evropi.To je znao još Knjaz Miloš. Jednom će oživeti najveće bogatstvo Srbije – Dunav, pa će se to mnogo bolje videti. Može nam se sviđati, biti korisna, možemo je voleti kao mitsku „majku Rusiju“, njenu naftu i gas i vojnu industriju, možemo dobro sarađivati sa Turskom koja nam nije nepoznati partner, možemo koristiti kineske interese u Evropi da od toga i sami profitiramo, ali baš svi ključni parametri ekonomskog, socijalnog, tehnološkog i kulturnog razvoja zavise nam od evropskih zemalja i institucija i tamo živi najveći broj naših građana. Uz to, prognozira se dramatičan uspon Poljske i Turske u ovom veku, a mi smo tačno između.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 14. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MIHAILO JOVOVIĆ, NOVINAR: Novinare biju jer govore istinu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Uvijek me nervira kada političari, pa  i strane diplomate, nakon osude nasilja u sljedećoj rečenici dodaju da novinari moraju poštovati profesionalne i etičke standarde. Treba da znaju da ovdje novinare po pravilu ne biju zato što lažu, već zato što govore i pišu istinu

 

MONITOR: Vlada je osnovala četvrtu po redu Komisiju za praćenje postupanja nadležnih organa u istragama napada na novinare, a Vi ste izabrani za predsjednika. Prethodne tri, konstatovala je i Akcija za ljudska prava, nijesu bile naročito uspješne. Mislite li da ova može biti uspješnija? Šta je to što je remetilo uspješnost prethodnih komisija, i da li je još prisutno?

JOVOVIĆ: Desetak sati nakon što je Đukanovićeva Vlada formirala Komisiju na sjednici u četvrtak 26. decembra 2013, poslije velikog pritiska domaće javnosti i međunarodne zajednice, eksplodiralo je blizu pola kila TNT ispod prozora redakcije Vijesti . Mafija je time pokazala šta misli i o Vladi i o Komisiji. Naravno da počinioci tog napada, a kamoli  nalogodavci, nisu pronađeni. Kao ni najvećeg broja drugih slučajeva teškog nasilja nad novinarima i imovinom medija.

Sramota je ove države i društva da će uskoro biti 17 godina od ubistva Duška Jovanovića,  14 od prebijanja Tufika Softića, tri godine od ranjavanja Olivere Lakić, da nabrojim samo neke slučajeve, a da nema ni uspješnih istraga, ni optužnica, a kamoli presuda.

Nije Komisija u ova tri mandata kriva za to. Ona ne saslušava, ne hapsi osumnjičene, podiže optužnice, ne sudi. Njena nadležnost svodi se na istragu istraga, da pokuša da utvrdi da li je u istragama bilo propusta, namjernih ili iz neznanja, zašto  toliko traju a rezultata nema, kao i da preporuči Vladi, policiji, tužilaštvu i drugima organima šta bi trebalo da urade da istrage krenu sa mrtve tačke.

Komisija je u svojim javnim izvještajima i onima označenim stepenom tajnosti dala veliki broj preporuka za konkretne slučajeve u kojima smo našli propuste u istrazi, ali nijedna nije ispunjena, da ja znam. Tužilaštvo nikad nije ni odgovorilo šta je sa preporukama koje smo im slali. Policija je u odgovorima Komisiji sve prebacila na unutrašnju kontrolu, a unutrašnja kontrola je ćutala.

Niko još nije odgovarao za vođenje nedjelotvornih istraga ili za „istrage“ čiji je cilj bio da se, opravdano sumnjam, nikad ne završe, iako u našim izvještajima postoje i imena ljudi koji su učestvovali u takvim istragama. Većina takvih policajaca, tužilaca i sudija je napredovala u karijeri.
Komisija je sabotirana na razne načine. Godinama smo od policije dobijali  cenzurisane dokumente, čak i bez imena policajaca koji su ih potpisivali, Agencija za nacionalnu bezbjednost je dostavljala dokumentaciju samo prve godine, na dozvole članovima Komisije za pristup tajnim podacima, bez kojih nema pristupa u sobu gdje se oni čuvaju, čekalo se i po pola godine.  Kod prethodne vlasti nije bilo političke volje za rješavanje ovih napada, posebno onih za koje s pravom sumnjam da su povezani sa moćnicima i kriminalcima bliskim vrhu DPS-a, da je bilo te volje ne bi im trebala ni Komisija,  našli bi i napadače i nalogodavce. Odnosno, politička volja je bila da se ti slučajevi ne rješavaju. Dokaz je i to što su lokalne siledžije, koje su bile akteri nekih napada, vrlo brzo otkrivane i hapšene,  dok napadi koji su očigledno bili organizovani čame godinama u tužilačkim i policijskim fiokama.

Sadašnja vlast je iskazala političku volju, naročito imenovanjem državnog sekretara MUP-a za člana Komisije, ministar je došao na dvije sjednice i pružio podršku. Tu volju moraju dokazati i brzim konkretnim pomacima u istragama svih nezavršenih slučajeva.  Oni su sada vlast, ne može biti izgovora, makar za postupanje policije. Dobro bi bilo za početak da nadležni u Vladi i ,,po dubini” pažljivo pročitaju naše dosadašnje izvještaje i postupe po preporukama koje smo dali. Da pokrenu postupke protiv odgovornih za propuste u istragama, ili ako je kasno za to, da ih barem uklone sa svih pozicija sa kojih mogu uticati na buduće istrage.

MONITOR: Od početka godine, u kratko vrijeme,  desilo se više napada na novinare.  Dosadašnji napadi uvijek su bili u vezi sa određenom društveno političkom situacijom, i svjedočenjem o njoj.  Zašto je ovo trenutak pojačanog nasilja nad novinarima?

JOVOVIĆ: Mi smo stalno u čudnim ,,društveno-političkim situacijama“, a sadašnja je tenzičnija nego obično. Atmosfera nekažnjivosti za dosadašnje napade doprinosi da ti ljudi misle da je dopušteno frustracije iskaliti na novinarima, koji su „neprijatelji“ jer im se ne sviđa to što pišu. Nije isključeno ni da su i neki od nedavnih napada organizovani sa ciljem da se napadnuti novinari i njihove kolege zastraše. Jedno je sigurno, ko god da je na vlasti, većinom napadaju nas iz „medijske mafije“. I do sada je najveći broj slučajeva nasilja bio nad novinarima profesionalcima, koji rade važne stvari u javnom interesu, dok one koji nisu takvi gotovo niko i ne dira. Uvijek me nervira kada političari pa čak i strane diplomate, nakon osude nasilja u sljedećoj rečenici dodaju da novinari moraju poštovati profesionalne i etičke standarde. Treba da znaju da ovdje novinare po pravilu ne biju zato što lažu, već zato što govore i pišu istinu, a ta istina nekome nanosi štetu. To ne znači da one koji lažu treba tući.

MONITOR: Kako vidite reakciju nadležnih organa na te napade?

JOVOVIĆ: Prvi utisak je da je to bilo uglavnom korektno, ali rano je za  zaključak.

MONITOR: Ima li se šta proslaviti na ovaj Svjetski dan slobode medija?

JOVOVIĆ: Neriješeni napadi na novinare su glavni razlog  što smo i dalje na začelju regiona. Daleko smo od dobre situacije, ali je dobro što građani u Crnoj Gori i dalje mogu u medijima naći najrazličitija mišljenja, iz gotovo svih segmenata društva. Problem je što je mnogo građana koji ne umiju da razluče činjenice od spina, ili to ne žele, nego vole da čitaju i gledaju samo ono što se poklapa sa onim što  misle. I samo tome vjeruju.

Drago mi je što su novinari iz Đukanovićevih propagandističkih medija, ne svojom zaslugom i željom, dobili priliku da osjete kako je to kad kritikuješ vlast, odnosno ponašaš se kao normalan medij u demokratskom društvu. Oni to sada rade manje ili više uspješno, manje ili više profesionalno, ali se nadam da će im bar nešto od tog osjećaja ostati i ako se DPS vrati na vlast. DF-ovi mediji se nijesu promijenili. Profesionalni mediji i novinari su to uglavnom i ostali, iako je utisak da nekima na početku nije bilo lako da se naviknu da su poslije 30 godina neki drugi ljudi sada najodgovorniji za sve što nam se dešava. Porazno je što mnogi novinari i dalje loše žive.

MONITOR:  Dugo svjedočite o  crnogorskoj zbilji. Jesu li se desile promjene?

JOVOVIĆ: Tek treba da se dese. Crna Gora je 2006. dobila šansu da se promijeni, ali do suštinskih promjena nije došlo i ta šansa je propuštena. Naprotiv, siromaštvo i socijalno raslojavanje su povećani. Novu šansu je društvo dobilo 30. avgusta prošle godine. Nova vlast je obećala korjenite promjene, ali se Vlada u tome još ne snalazi dobro, mislim da je to zbog  političkog neiskustva i ideoloških prepreka u nekim glavama, uključujući i premijerovu. Pored toga, problem joj je ne samo agilni DPS koji sada žestoko kritikuje ono što je sam godinama radio, nego i najmanje pola parlamentarne većine, koja uz zdušnu Vučićevu podršku marljivo priprema teren i  čeka priliku da Vladu obori ili da izdejstvuje njenu rekonstrukciju a sebi fotelje, a da ne bude optužena da daje šansu DPS-u za povratak. Mnoge stvari bitne za život građana tapkaju u mjestu jer se loši zakoni ne mijenjaju a novi ne donose „dok se ne smijeni Katnić“.

Nova šansa za napredak polako  curi i nestaće kada nestane nada velikog broja ljudi da su konačno dočekali bolje dane. Ono malo političara i funkcionera kojima je, vjerujem, preči javni od privatnog interesa, pod najvećim je pritiskom a od toga koliko će još izdržati zavisi i brzina napretka društva. Ali, i da se karte ponovo promiješaju, nestao je istorijski teret nesmjenjivosti vlasti na izborima, pa će napretka od toga sigurno biti.

MONITOR: I dalje su na sceni podjele, identitetska pitanja, tenzije. Koliku odgovornost za to snosi prethodna, a koliku nova vlast?

JOVOVIĆ: Prethodna vlast snosi 30-godišnju odgovornost. Isto toliku i njihovi partneri iz dijela bivše opozicije a sadašnje vlasti koji su taj tango sa DPS-om igrali kad god im je to zatrebalo, i jednima i drugima. Jedni tvrde da brane navodno ugroženu državu i crnogorski identitet, drugi navodno ugroženo srpstvo i da se bore za srpski i ruski svet. DPS mi je jasan, vrh te partije je na razne načine pljačkao Crnu Goru krijući se iza zastave i podstičući podjele uvijek kada im je to trebalo da zadrže vlast i nastave sa pljačkom. Sada to rade da bi se vratili na vlast. Ovi drugi su navodno ginuli u borbi protiv ovdašnjeg diktatora, a istovremeno su podržavali,  i  podržavaju, iste takve ili gore diktature u Srbiji i Rusiji.  I oni sve vrijeme žive bolje od većine građana.

Nije mi jasno zašto toliko glasača ne vidi licemjerstvo i jednih i drugih „patriota“, dok sami jedva spajaju kraj s krajem.  Glasači  DF-a i DPS-a treba da znaju da se nezavisnost NATO članice Crne Gore, njen građanski karakter, državni simboli i gotovo sve drugo oko čega se ove stranke i njihovi mediji glože mogu promijeniti samo izmjenama Ustava kvalifikovanom većinom u parlamentu, koja nije na vidiku, jer većine za to nema ni među građanima. Osim ako se DPS ne predomisli, ne bi im bio prvi put.

MONITOR: Nasleđe prethodnog režima je skoro netaknuto. Institucije zarobljene, kapital  u rukama privilegovanih. Šta to znači za budućnost zemlje?

JOVOVIĆ: Još se nadam da će se to nasljeđe razobličiti, da će se pokradeno vratiti građanima, na ključna mjesta doći pošteni i stručni, da institucije neće zavisiti od toga ko je na vlasti,  iako to i dalje zvuči kao bajka. Nema ništa lakše od toga, mada sam svjestan da neće doći brzo.

MONITOR: Do kad će Crna Gora biti zemlja iz koje se odlazi?

JOVOVIĆ: Dok ne nađemo naftu. Šalim se. Kad većina građana shvati da im plate, penzije, bolnice, škole, auto-puteve itd, ne poklanjaju ni premijer ni predsjednik, već da je to od para koje su zaradili. Kada budu glasali za one za koje misle da će im uz manje poreze omogućiti da zarade veće plate i penzije, naprave nove škole i bolnice, obezbije čistiju vodu i vazduh, da neće krasti, a ne da im bude najbitnije koji su kandidati za premijera ili predsjednika nacije ili vjere. I tako nekoliko puta. Bolje bi nam bilo da do toga dođemo prije nego što Crna Gora uđe u EU, jer ako nas čudom ovakve prime, tek će onda da nastane bježanija.

Milena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo