Povežite se sa nama

INTERVJU

BORIS TADIĆ: Samo verbalno otopljavanje

Objavljeno prije

na

MONITOR: Odnosi Podgorice i Beograda cvjetaju dolaskom nove vlasti. Šta to Nikolić, Vučić i Dačić, za razliku od vas, imaju?

TADIĆ: Političke aktere uglavnom povezuje zajednički interesi, a u ovom slučaju bi trebalo dobro razmisliti o kakvim interesima je reč. Ne bih rekao da se prvenstveno radi o interesu poboljšanja odnosa između Crne Gore i Srbije jer su ti odnosi i u prošlosti bili dobri. Pokazatelja dobre saradnje Srbije i Crne Gore u protekloj deceniji ima mnogo, a jedan od njih je i činjenica da je ekonomska saradnja dve zemlje dostigla najvišu tačku u vreme prošle vlasti. Očigledna je unutrašnjepolitička potreba da se sve što je ranije urađeno na razvijanju odnosa Srbije i Crne Gore predstavi kao nedovoljno dobro i da se stvori utisak kako je Srbija imala neprijateljsku politiku prema Crnoj Gori.

MONITOR: Da li se dio odgovora krije u Stanku Subotiću? Davno je procurilo da su se on, Đukanović, Vučić i Nikolić još 2007. tajno sastali u Ricu, u Parizu?
TADIĆ: Ne znam da li je do tog susreta došlo. Ali, činjenica je da je gospodin Subotić nakon promene vlasti u Srbiji dobio priliku da u sudskom procesu u kome je optužen za šverc cigareta iznese i političke ocene i stavove. To političke okolnosti u Srbiji ponovo degradira na nivo koji smo davno ostavili iza sebe u svojoj neslavnoj političkoj prošlosti. Gospodin Subotić je, možda, kako sebe naziva, biznismen, ali nije političar niti ima politička znanja da bismo njegova tumačenja političke stvarnosti uzimali kao relevantna. A da li postoji i kakva je priroda odnosa Subotića i političara koje ste pomenuli vreme će pokazati.

MONITOR: Kada smo već kod vremena. U časopisu „Vreme”, prošle godine, Đukanović je kazao da je priželjkivao da će se ,,na čelu Srbije konačno naći autentični Srbijanac koji neće imati potrebu da, kudeći susjede, svojim građanima dokazuje lojalnost”. Aludirao je na vas.
TADIĆ: Nikada nisam kudio Crnu Goru niti ijednu drugu državu u regionu, već sam se uvek zalagao za napredak regiona. Spekulacije o poreklima političara su pre svega neukusne, a i pomalo mirišu na nacionalizam. Ne znam da li je Milo Đukanović ovo izjavio, ali ukoliko jeste takav politički rečnik se kosi sa osnovnim građanskim manirima. Baš kao i Dačićeva opaska da će sada odnosi sa Crnom Gorom možda biti bolji jer on nema crnogorsko poreklo. Takve izjave se baziraju na nacionalizmu koga autori očigledno nisu svesni.

MONITOR: Rekao je i da su, tokom Vašeg predsjednikovanja, poslije ljubaznih izjava zvaničnika dvije zemlje, dolazili medijski napadi na Crnu Goru ,,ujednačeniji i sinhronizovaniji nego u vrijeme Slobodana Miloševića.”
TADIĆ: To je čista insinuacija. Nikada nisam imao kontrolu nad medijima, koja mi se pripisuje, niti sam ikada orkestrirao medije u skladu sa svojim političkim interesima. Baš kao što mi medijski ili bilo kakvi drugi napadi na Crnu Goru nisu bili u interesu. Srbija u vreme mojih mandata nije vodila kampanju protiv Crne Gore, a pogotovo se ja kao predsednik Srbije nisam bavio time.

MONITOR: Vladimir Popović je za TV Atlas kazao da ste mrzjeli Zorana Đinđića i uporedio vas s vazduhom ,,koji nema specifičnu težinu”?
TADIĆ: Ukoliko je gospodin Popović to rekao onda bi se moja analiza takvih njegovih izjava morala osloniti pre na moju kliničku, nego na političku praksu. Politički me takve izjave ne dotiču jer su takvi stavovi u domenu psihopatologije a ne politike. On pokazuje nameru da se bavi ne samo naučnim radom iz oblasti politike nego i psihologije. Ne vidim logičku ili stručnu vezu između menadžmenta ulične prodaje deviza, funkcije šefa sale restorana Savski galeb, sviranja harmonike u Mažestiku ili posedovanja marketinške agencije sa naučnim ili institutskim radom. Ništa od toga nije kvalifikacija za bavljenje ni naukom ni politikom.

Apsurdno je govoriti o nekoj posebnoj bliskosti Zorana Đinđića sa Popovićem ili bilo kojim drugim Zoranovim saradnikom. Danas je očigledno da mnogi prema kojima je on imao veoma različite odnose se utrkuju za mesto njegovog ,,bliskog prijatelja”. To je pre svega neukusno. Gospodin Popović nije ni radio u kabinetu Zorana Đinđića mesecima pre atentata. Svako ko je u to vreme radio u Đinđićevom kabinetu to dobro zna. Nakon Zoranove smrti on je krenuo u besomučnu trku za status njegovog bliskog prijatelja. Zorana sam upoznao pre svih tih ljudi koji trče u toj ,,trci”, još 1973. i dobar sam svedok ko je i u kojoj meri ulazio u odnos sa njim i na koji način. Ne znam šta je gospodin Popović radio te godine ali svakako nije bio prijatelj Zorana Đinđića, koga je sreo prvi put tek sredinom devedesetih.

MONITOR: U čemu ste pogriješili da onako izgubite izbore, pa da potom vrtoglavo padne i podrška DS-u?
TADIĆ: Ne znam na šta tačno mislite kada kažete „onako”. S obzirom na okolnosti u kojima se nalazilo naše društvo u uslovima nezapamćene svetske ekonomske krize, ne smatram da je razlika od dva procenta glasova posebno loša. Naprotiv. Naravno, bilo je i mojih grešaka. One su najočitije kada su u pitanju neka kadrovska rešenja. Što se tiče DS ono što se desilo nakon izgubljenih izbora je na neki način zakonomerno.

S obzirom da već više od godinu nisam na čelu stranke, a da je ona upravo u tom periodu doživela najveći pad, ne smatram da sam lično odgovoran za njen trenutni rezultat. DS je i nakon izgubljenih izbora jedno vreme držala rejting od preko 20 procenata. Nažalost na poslednjim lokalnim izborima taj rejting je bio nešto iznad 11 procenata. Pad DS je problem koji prevazilazi stranačke interese i predstavlja direktni problem celog društva i celokupne političke scene Srbije. Bez DS je nemoguća modernizacija i stabilizacija demokratije u Srbiji.

MONITOR: Rejting vladajuće SNS i Vučića vrtoglavo raste. Zašto?
TADIĆ: Ima više razloga. Pre svega vešto konstruisanje medijskog spektakla, koji se odnosi na prividno rešavanje onih problema na koje srpsko društvo dugo čeka. To naravno ne znači da su ti problemi rešeni, ali medijskim manipulisanjem neko vreme se može stvoriti privid njihovog rešenja. Umesto tih rešenja vidim svakodnevno gomilanje novih problema i produbljivanje starih. Ukoliko je popularnost zasnovana na utisku, a ne na rezultatima, trajaće taman koliko traje i taj utisak.

Hapšenja tajkuna, neće značiti mnogo ukoliko ne dođe do pravosnažnih presuda ili ukoliko se nastavi tajkunizacija Srbije. Odlazak Miškovića neće značiti mnogo ako ga zamene neki Subotić, Karić, Radulović i ljudi slične poslovne kulture. Predstavljanje velikih investicija će se pre ili kasnije sudariti sa realnom činjenicom da je priliv direktnih stranih investicija dramatično opao. Sve to zajedno će malo značiti ukoliko građani budu živeli sve lošije. Popularnost je trenutak u politici, a istorija daje ocenu tek nakon proteka određenog vremena. Spram ocene istorije procenti istraživanja popularnosti su beznačajni. Pored toga, mislim da na poziciju stranke na vlasti uvek utiče i pozicija najjače stranke u opoziciji.

MONITOR: Na šta mislite?
TADIĆ: Nažalost, i trenutna pozicija DS utiče na rast izbornih rezultata SNS-a.

MONITOR: Čak i Vesna Pešić hvali Vučića, a pojedini ga poistovjećuju sa Đinđićem?
TADIĆ: Ne doživljava Vesna Pešić samo Vučića pozitivno nego i Dačića koga upoređuje sa Čerčilom i De Golom. Nisam primetio da je slična istorijska poređenja pravila i u slučaju Nikolića, ali ni to me ne bi čudilo. Ako se Šešelj vrati, možda će isto doživljavati i njega. Što se tiče poređenja sa Đinđićem smatram da je nezdravo takvo poređenje raditi na svojevrsnim mitološkim projekcijama. Đinđića je odlikovala originalnost u političkim idejama i njihovom sprovođenju, što ne vidim da je ovde slučaj. Poređenje Đinđića i Vučića je potpuno bespredmetno.

MONITOR: Kako to Vučić, nekada radikal, i Dačić, miloševićevac, dobijaju pohvale za vašu agendu – Evropsku uniju?
TADIĆ: Da bi uspešno sprovodili našu politiku, koju su prihvatili, potrebno je osim koherentnosti i timskog rada, koji ne vidim među koalicionim partnerima na vlasti, da se suštinski udalje od makijavelističkog principa da cilj opravdava sredstvo. Ako vlast postane i sredstvo i cilj, onda svaki uspeh traje onoliko koliko i trenutni politički interes. Kada govorimo o pohvalama, pretpostavljam da pre svega mislite na zemlje koje su priznale nezavisnost Kosova.

One i imaju interes da pohvale ovu vladu zato što je prihvatila modifikovan Ahtisarijev plan, a godinama je taj deo međunarodne zajednice bezuspešno pokušavao da ubedi prethodne vlade da prihvate takvo rešenje. Dok god ova vlada bude činila ono što se od nje očekuje ona će dobijati pohvale. Čim nastanu problemi uslediće kritike. Niko ne bi trebalo da ima iluzije da će biti drugačije jer lista onih koji su nakon pohvala bili odbacivani kroz istoriju je duga.

Raskid sa devetnaestovjekovnim mitovima

MONITOR: Šta se stvarno u odnosima dvije zemlje, od vašeg odlaska, promijenilo?
TADIĆ: Ja vidim samo verbalno „otopljavanju” odnosa, a ne vidim rešen nijedan konkretan problem, kao što su problemi dvojnog državljanstva, pitanja crnogorske i srpske etničke zajednice i zaštite njihovih jezika, kulture, pitanja crkava itd. Kada je Dačić otvorio prvo konkretno pitanje, pitanje dvojnog državljanstva, naišao je na odgovor da nije vreme da se razgovara o tome. Video sam samo verbalnu manifestaciju prijateljstva, mada je i to dobro jer Srbija i Crna Gora bi trebalo da budu prijateljske zemlje.

Možda ću vas iznenaditi, ali ja ne mislim da bi Srbija trebalo da ima bolje odnose sa Crnom Gorom nego sa ostalim zemaljama u našem regionu. Odnose među zemljama bi trebalo da definišu realni interesi i okolnosti, a ne mitovi o bratstvu ili da budu unapred zadati na osnovu primitivnih metafora o „dva oka u glavi”. Trebalo bi konačno da evoluiramo od devetnaestovekovnih mitova i da gradimo moderna društva u kojima su interesi definisani kroz političke odnose.

Uprkos tome što sam u vreme dok sam bio predsednik smatrao da je odvajanje Crne Gore pogrešan čin, sada smatram da je to rešenje ipak bilo dobro jer je pružilo priliku za oba naroda da regulišu svoje odnose na institucionalan način i da izađu iz faze pretpolitičkih odnosa. Za mene je identitetsko pitanje veoma važno i spada u korpus zaštite ljudskih prava definisan poveljom UN. Kao što branim identitet Srba u Crnoj Gori tako branim i identitet Crnogoraca u Srbiji.

Bebin „institut” doprinosi deinstitucionalizaciji društva

MONITOR: Popović je osnovao Institut za javnu politiku, koji se ističe u hajci na kritičke medije i pojedince. Kako vidite njegovu ulogu?
TADIĆ: Sam naziv instituta je do te mere tendenciozan da je to teško i komentarisati. Ako već nešto funkcioniše kao institut, zanima me koji su to naučni radnici uključeni u njegov rad. U uređenim društvima instituti su ustanove koje se bave naukom i po definiciji ne služe za blaćenje kritički nastrojenih medija, organizacija i pojedinaca. Pojava ovakvih „instituta” svedoči da mi nismo u grupi uređenih društava i doprinosi deinstitucionalizaciji društva. Pored toga, uvreda je za naučnike, nevladine organizacije i naučne institucije koje se zaista bave naukom.

Marko MILAČIĆ

Komentari

INTERVJU

LJUPKA KOVAČEVIĆ, ANIMA: Vrijeme je za izbore

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vjerujem da je prva ekspertska vlada kao koncept imala potencijala ali sa našim neodgovornim, pohlepnim i bahatim političarima dodatno je destabilizovala stanje u zemlji. Širiti taj koncept nije logično ni korisno a praviti kompromisni bućkuriš još manje. Po mom mišljenju vrijeme je za nove izbore i nadam se da URA neće pristati na još jedan ustupak

 

MONITOR: Ove sedmice pričamo o uvođenju vjeronauke u škole, a nakon najave tek ustoličenog mitropolita Joanikija da je to „osnovno dječije pravo“, te da samo rijetke zemlje u Evropi nemaju tu vrstu obrazovanja. Kako vidite želju mitropolita, i da li bi nam uvođenje vjeronauke pomoglo da budemo više evropski?

KOVAČEVIĆ: Izjavu  mitropolita shvatam kao znak namjere da povećava tenzije u Crnoj Gori i da one trenutno odgovaraju SPC. Crna Gora je definisana kao građanska i sekularna i to je najoptimalniji okvir za multietničku i multikonfesionalnu zajednicu. Svaka vjerska zajednica ima pravo da organizuje vjersku nastavu i to već funkcioniše. Najslabije funkcioniše građansko obrazovanje u okviru zvaničnih institucija. Podržavalo se djelovanje i razvoj vjerskih zajednica a nipodoštavalo građansko obrazovanje i inicijative. Rezultati su prisutni i vidljivi kroz nizak stepen emancipatorske i kritičke svijesti. To što većina zemalja Evrope ima vjersko obrazovanje ne znači da je dobro za Crnu Goru, malu teritoriju sa malim brojem stanovnika čija je situacija ekonomska, istorijska, obrazovna i politička specifična. U tim zemljama je vjerska odrednica stvar intime i slobodnog izbora, kod  nas se vjerskim odrednicama maše u javnosti i služe za demonstriranje  moći i ugrožavanje drugačijih. Religija je u našim uslovima vrlo opasno oružje u rukama neodgovornih vjerskih vođa i političkih elita i udaljava nas od Evrope.

MONITOR: Kako komentarišete ustoličenje mitropolita Joanikija, te sve što je pratilo taj događaj, ali i prve poteze mitropolita naokon ustoličenja, poput ugošćavanja Milorada Dodika?

KOVAČEVIĆ: Ustoličenje je bilo „silom na sramotu” kako se kaže u narodu. I sila i sramota su očite, izuzimajući  iz toga veliki broj onih koji su protestovali sa  iskrenim ubjeđenjem da brane državu i dostojanstvo, došlo se do „crvene linije” i pružen je otpor. Mislim da su ti građani i građanke, i  razumne  intervencije bezbjednosnih službi obezbijedili da se krizna situacija završi bez žrtava, iako je bilo prekomjerne upotrebe sile. I to se mora preispitati i sankcionisati. Dvije slike koje su za mene vrlo značajne sa Cetinja su dva lica. Lice premijera koje je jasno pokazalo beskompromisnost i odvažnost da po svaku cijenu brani vlastite ciljeve i  spremnost da interese svoje crkve stavi iznad interesa države i ljudi što liči vjerskom fundamentalizmu. U kriznoj situaciju u pomoć su pristigli oni koji dijele ista vjerska ubjeđenja a ne nezavisni eksperti. Nakon ostvarenja cilja logično je očekivati da će pokazati umjerenost i spremnost za dijalog  o pitanjima državnog i društvenog funkcionisanja  uz obavezne „konsultacije“ sa zapadnim saveznicima.  Drugo lice je lice predsjednika države. Jasna je bila neusklađenost sa pozicijom i situacijom. Izlazak na ulicu kao približavanje građanima sa svitom obezbjeđenja bilo je karikaturalno a djelovanje besmisleno. Nakon ove situacije duboke narcističke povrede (možda i ugroženosti drugih interesa), logičan je žešći sukob sa svima onima koje prepozna kao prijetnju. Vidljivo oslabljen računa na sve članove partije i nastaviće  mobilizaciju članstva i sluđivanje stanovništva tzv. ugroženošću države i intenziviraće  „konsultacije”  uz pokušaj mobilizacije  zapadnih saveznika. Obje slike pokazuju autoritarne vođe koje gaje duboko potcjenjivanje i prezir prema onima koji su ih birali i nemaju povjerenja, ni sposobnosti da riješe sukobe koje su proizveli i proizvode u zemlji. Saveznici van zemlje već preuzimaju kontrolu i u skladu sa njihovim interesima dalje diriguju sukobom. Milorad Dodik je znak takvih uticaja, prijetnja primjerom i simbol stvaranja uticaja koji prevazilazi granice i ne priznaje legalne državne granice.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVANA ŽANIĆ, IZVRŠNA DIREKTORKA FONDA ZA HUMANITARNO PRAVO: Vučić neće protiv bivših mentora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nije u Srbiji problem u nepostojanju zakonodavnog okvira već u neprimjenjivanju zakonskih mogućnosti i u opštem neradu oko istraživanja i procesuiranja ratnih zločina. Dakle, naše institucije imaju sve, samo je potrebno da sjednu i da rade, a to izgleda njima najteže pada

 

MONITOR: Ovih dana je u Beogradu održana Regionalna konferencija tužilaštava o saradnji u krivičnom progonu počinilaca ratnih zločina, u organizaciji srpskog Tužilaštva za ratne zločine, a uz podršku UN i vlade Velike Britanije. Kako ocjenjujete ovaj događaj?

ŽANIĆ: O održavanju ovog događaja znamo samo na osnovu šturog saopštenja Tužilaštva za ratne zločine i članaka malobrojnih medija koji još uvek prate ove teme. Osim floskula koje slušamo duži niz godina kako je regionalna saradnja važna i kako mora biti unapređena jer žrtve to očekuju, nismo čuli ništa novo. U stvarnosti je baš sve suprotno od toga. Nema iskrene volje da se sarađuje i veruje pravosudnim organima država u regionu, da se razmenjuju važni predmeti i dokazi, da se radi na otkrivanju masovnih grobnica.

Od vidiljive regionalne saradnje imamo dva medijska članka da je organizovana regionalna konferencija tužilaca u regionu. Koji su zaključci te konferencije i koji su naredni koraci dogovoreni – o tome nema ni reči. Tako da ja ovaj sastank ocenjujem kao potpuno trošenje vremena na razgovor koji je vođen već mnogo puta do sada, a koji nije doveo ni do kakvih pomaka u procesuiranju ratnih zločina niti do poboljšanja regionalne saradnje.

MONITOR: Ministarka pravde u vladi Srbije Maja Popović tom prilikom je naglasila posvećenost Srbije procesuranju optuženih za ratne zločine, pozivajući se na Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina 2021–2026 i najavljujući skoro usvajanje Akcionog plana za njenu primjenu. Kako komentarišete tvrdnju ministarke o „jakim institucionalnim kapacitetima Srbije“?

ŽANIĆ: Što se tiče institucionalnog i zakonodavnog okvira – Srbija zaista ima sve na raspolaganju. Postoje zakoni na osnovu kojih se sudi, zaključeni memorandumi i protokoli o saradnji sa tužilaštvima u regionu. Imali smo čak i prvu Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina koja je i usvojena da bi se ubrzalo procesuiranje ratnih zločina. Uskoro ćemo dobiti i drugu strategiju sa propratnim akcionim planom. Nije problem u nepostojanju zakonodavnog okvira već u neprimenjivanju zakonskih mogućnosti i u jednom opštem neradu po pitanju istraživanja i procesuiranja ratnih zločina. Dakle, naše institucije imaju sve, samo je potrebno da sednu i da rade, a to izgleda njima najteže pada. Samo bih podsetila da mi trenutno u TRZ imamo 12 zamenika tužioca i za prošlu godinu samo dve optužnice koje su rezultat isključivo njihovog rada. Dakle, imamo šest puta više zamenika tužilaca nego optužnica.

MONITOR: Za vrijeme trajanja Regionalne konferencije, predsjednik Srbije Aleksandar Vučić sastao se sa glavnim tužiocem Mehanizma za međunarodne krivične sudove Seržom Bramercom. Vučić je saopštio da je to bio razgovor o poboljšanju regionalne saradnje u vezi sa optužbama za ratne zločine. Imate li saznanja o „konkretnijim“ zahtjevima Bramerca?

ŽANIĆ: Kad god bi dolazio u posetu Srbiji, Serž Bramerc bi dolazio i u FHP kako bismo razgovarali o tome ima li pomaka u procesuiranju ratnih zločina pred domaćim sudovima. Međutim, poslednje dve godine Bramerc razgovara isključivo sa tužiteljkom za ratne zločine Snežanom Stanojković i predstavnicima vlasti, tako da mi nemamo ni tu minimalnu mogućnost da saznamo koji su njegovi konkretni zahtevi. FHP stalno zahteva od Tužilaštva za ratne zločine da na svom web sajtu objavljuje informacije o podignutim optužnicama, donetim presudama,  sastancima, i još važnije, rezultatima sastanaka i da na taj način obaveštava javnost o svom radu. Međutim, ukoliko se informišete isključivo putem sajta TRZ tu gotovo ništa nećete saznati jer se na njemu nalaze dve ili tri rečenice o tome ko je prisustvovao sastanku i koja je bila tema, ali o konkretnim zahtevima nema ni reči. Da zaključim, ne znamo koji je bio konkretan zahtev Bramerca, ali pretpostavljam da se u razgovorima išlo u pravcu iskrenije regionalne saradnje, razmene dokaza, neophodnosti pronalska nestalih i izručenje Radete i Jojića Mehanizmu za krivične sudove u Hagu.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MARIJA ZIDAR, REDITELJKA: To nije moja fikcija, to je nečiji život

Objavljeno prije

na

Objavio:

Pomirenje je za mene priča o sukobu, sukobu u smislu sistema vrijednosti, ali i sukobu na ličnom, intimnom nivou

 

 

Film Pomirenje u režiji Marije Zidar otvorio je u srijedu veče 12. UnderhillFest, međunarodni festival dugometražnog dokumentarnog filma u Podgorici. Za okosnicu prvog dugometražnog dokumentarnog filma, rediteljka iz Slovenije odabrala je sukob dvije porodice u brdima sjeverne Albanije. Film prati proces pomirenja nakon ubistva osamnaestogodišnje Gjiste u regiji u kojoj se neke porodice još uvijek pridržavaju srednjovjekovnog kodeksa Kanuna i običajnog prava na krvnu osvetu. Pomirenje je nastao u koprodukciji Slovenije, Crne Gore, Srbije i Kosova, a imao je premijeru na jednom od najvažnijih festivala dokumentarnog filma u Evropi – CPH:DOX u Kopenhagenu. Već ima zapažen festivalski život i nekoliko nagrada.

Marija Zidar je završila osnovne studije novinarstva kao i engleski jezik i književnost, a doktorirala je sociologiju na Univerzitetu u Ljubljani. Interesuje je predstavljanje temeljno istraženih društvenih tema kroz intimno, osjetljivo i empatično vizuelno pripovijedanje. Napisala je tri i režirala jedan srednjemetražni dokumentarac za Televiziju Slovenije. Pomirenje, koji je sniman u Albaniji od 2014. godine, je njen debitantski dugometražni dokumentarni film.

MONITOR: UnderhillFest je otvorio dirljiv film „Pomirenje”. Priča o pokušaju pomirenja porodica, ali predstavlja svojevrsni anatomski prikaz patrijarhalnog društva zarobljenog između prošlosti i sadašnjosti. Kada i kako ste se zainteresovali za ovu temu, za ovaj događaj?

ZIDAR: Za mene je to priča o sukobu, sukobu u smislu sistema vrijednosti, ali i sukobu na ličnom, intimnom nivou.  Profesor Martin Berishaj, koji je istraživao i ovu temu, 2013. mi je rekao da je krvna osveta obrađena hiljadu puta, ali nikad pravilno. To me je zaintrigiralo i počela sam da istražujem. To što sam pronašla, bila je veoma aktuelna tema sukoba između različitih sistema vrijednosti, u nekom društvu u tranziciji, a najviše se to odnosilo na državno pravno uređenje, religiju i reinterpretaciju starih zakona, oko kojih u nekim regionima nema društvenog slaganja. U Albaniji se to desilo devedesetih godina kada je pala komunistička diktatura, u kojoj je Enver Hodža pola vijeka progonio i religiju i tradiciju, a slijedio je ekonomski kolaps. Država je bila na granici građanskog rata. U toj praznini vrijednosti, u pojedinim djelovima zemlje vraćali su se stari sistemi vrijednosti, ali bez kontinuiteta, reinterpretirani i ponekad čak zloupotrijebljeni. To me podsjeća na sadašnju situaciju ne samo po Balkanu nego i u Evropi, gdje krajni desni populizam masama obespravljenih ljudi, koji nemaju više povjerenja u državu i pravni red, kao rješenje nudi reinterpretaciju nacionalne tradicije, religije ali i neopatrijarhalne vrijednosti.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo