MONITOR: Odnosi Podgorice i Beograda cvjetaju dolaskom nove vlasti. Šta to Nikolić, Vučić i Dačić, za razliku od vas, imaju?

TADIĆ: Političke aktere uglavnom povezuje zajednički interesi, a u ovom slučaju bi trebalo dobro razmisliti o kakvim interesima je reč. Ne bih rekao da se prvenstveno radi o interesu poboljšanja odnosa između Crne Gore i Srbije jer su ti odnosi i u prošlosti bili dobri. Pokazatelja dobre saradnje Srbije i Crne Gore u protekloj deceniji ima mnogo, a jedan od njih je i činjenica da je ekonomska saradnja dve zemlje dostigla najvišu tačku u vreme prošle vlasti. Očigledna je unutrašnjepolitička potreba da se sve što je ranije urađeno na razvijanju odnosa Srbije i Crne Gore predstavi kao nedovoljno dobro i da se stvori utisak kako je Srbija imala neprijateljsku politiku prema Crnoj Gori.

MONITOR: Da li se dio odgovora krije u Stanku Subotiću? Davno je procurilo da su se on, Đukanović, Vučić i Nikolić još 2007. tajno sastali u Ricu, u Parizu?
TADIĆ: Ne znam da li je do tog susreta došlo. Ali, činjenica je da je gospodin Subotić nakon promene vlasti u Srbiji dobio priliku da u sudskom procesu u kome je optužen za šverc cigareta iznese i političke ocene i stavove. To političke okolnosti u Srbiji ponovo degradira na nivo koji smo davno ostavili iza sebe u svojoj neslavnoj političkoj prošlosti. Gospodin Subotić je, možda, kako sebe naziva, biznismen, ali nije političar niti ima politička znanja da bismo njegova tumačenja političke stvarnosti uzimali kao relevantna. A da li postoji i kakva je priroda odnosa Subotića i političara koje ste pomenuli vreme će pokazati.

MONITOR: Kada smo već kod vremena. U časopisu „Vreme”, prošle godine, Đukanović je kazao da je priželjkivao da će se ,,na čelu Srbije konačno naći autentični Srbijanac koji neće imati potrebu da, kudeći susjede, svojim građanima dokazuje lojalnost”. Aludirao je na vas.
TADIĆ: Nikada nisam kudio Crnu Goru niti ijednu drugu državu u regionu, već sam se uvek zalagao za napredak regiona. Spekulacije o poreklima političara su pre svega neukusne, a i pomalo mirišu na nacionalizam. Ne znam da li je Milo Đukanović ovo izjavio, ali ukoliko jeste takav politički rečnik se kosi sa osnovnim građanskim manirima. Baš kao i Dačićeva opaska da će sada odnosi sa Crnom Gorom možda biti bolji jer on nema crnogorsko poreklo. Takve izjave se baziraju na nacionalizmu koga autori očigledno nisu svesni.

MONITOR: Rekao je i da su, tokom Vašeg predsjednikovanja, poslije ljubaznih izjava zvaničnika dvije zemlje, dolazili medijski napadi na Crnu Goru ,,ujednačeniji i sinhronizovaniji nego u vrijeme Slobodana Miloševića.”
TADIĆ: To je čista insinuacija. Nikada nisam imao kontrolu nad medijima, koja mi se pripisuje, niti sam ikada orkestrirao medije u skladu sa svojim političkim interesima. Baš kao što mi medijski ili bilo kakvi drugi napadi na Crnu Goru nisu bili u interesu. Srbija u vreme mojih mandata nije vodila kampanju protiv Crne Gore, a pogotovo se ja kao predsednik Srbije nisam bavio time.

MONITOR: Vladimir Popović je za TV Atlas kazao da ste mrzjeli Zorana Đinđića i uporedio vas s vazduhom ,,koji nema specifičnu težinu”?
TADIĆ: Ukoliko je gospodin Popović to rekao onda bi se moja analiza takvih njegovih izjava morala osloniti pre na moju kliničku, nego na političku praksu. Politički me takve izjave ne dotiču jer su takvi stavovi u domenu psihopatologije a ne politike. On pokazuje nameru da se bavi ne samo naučnim radom iz oblasti politike nego i psihologije. Ne vidim logičku ili stručnu vezu između menadžmenta ulične prodaje deviza, funkcije šefa sale restorana Savski galeb, sviranja harmonike u Mažestiku ili posedovanja marketinške agencije sa naučnim ili institutskim radom. Ništa od toga nije kvalifikacija za bavljenje ni naukom ni politikom.

Apsurdno je govoriti o nekoj posebnoj bliskosti Zorana Đinđića sa Popovićem ili bilo kojim drugim Zoranovim saradnikom. Danas je očigledno da mnogi prema kojima je on imao veoma različite odnose se utrkuju za mesto njegovog ,,bliskog prijatelja”. To je pre svega neukusno. Gospodin Popović nije ni radio u kabinetu Zorana Đinđića mesecima pre atentata. Svako ko je u to vreme radio u Đinđićevom kabinetu to dobro zna. Nakon Zoranove smrti on je krenuo u besomučnu trku za status njegovog bliskog prijatelja. Zorana sam upoznao pre svih tih ljudi koji trče u toj ,,trci”, još 1973. i dobar sam svedok ko je i u kojoj meri ulazio u odnos sa njim i na koji način. Ne znam šta je gospodin Popović radio te godine ali svakako nije bio prijatelj Zorana Đinđića, koga je sreo prvi put tek sredinom devedesetih.

MONITOR: U čemu ste pogriješili da onako izgubite izbore, pa da potom vrtoglavo padne i podrška DS-u?
TADIĆ: Ne znam na šta tačno mislite kada kažete „onako”. S obzirom na okolnosti u kojima se nalazilo naše društvo u uslovima nezapamćene svetske ekonomske krize, ne smatram da je razlika od dva procenta glasova posebno loša. Naprotiv. Naravno, bilo je i mojih grešaka. One su najočitije kada su u pitanju neka kadrovska rešenja. Što se tiče DS ono što se desilo nakon izgubljenih izbora je na neki način zakonomerno.

S obzirom da već više od godinu nisam na čelu stranke, a da je ona upravo u tom periodu doživela najveći pad, ne smatram da sam lično odgovoran za njen trenutni rezultat. DS je i nakon izgubljenih izbora jedno vreme držala rejting od preko 20 procenata. Nažalost na poslednjim lokalnim izborima taj rejting je bio nešto iznad 11 procenata. Pad DS je problem koji prevazilazi stranačke interese i predstavlja direktni problem celog društva i celokupne političke scene Srbije. Bez DS je nemoguća modernizacija i stabilizacija demokratije u Srbiji.

MONITOR: Rejting vladajuće SNS i Vučića vrtoglavo raste. Zašto?
TADIĆ: Ima više razloga. Pre svega vešto konstruisanje medijskog spektakla, koji se odnosi na prividno rešavanje onih problema na koje srpsko društvo dugo čeka. To naravno ne znači da su ti problemi rešeni, ali medijskim manipulisanjem neko vreme se može stvoriti privid njihovog rešenja. Umesto tih rešenja vidim svakodnevno gomilanje novih problema i produbljivanje starih. Ukoliko je popularnost zasnovana na utisku, a ne na rezultatima, trajaće taman koliko traje i taj utisak.

Hapšenja tajkuna, neće značiti mnogo ukoliko ne dođe do pravosnažnih presuda ili ukoliko se nastavi tajkunizacija Srbije. Odlazak Miškovića neće značiti mnogo ako ga zamene neki Subotić, Karić, Radulović i ljudi slične poslovne kulture. Predstavljanje velikih investicija će se pre ili kasnije sudariti sa realnom činjenicom da je priliv direktnih stranih investicija dramatično opao. Sve to zajedno će malo značiti ukoliko građani budu živeli sve lošije. Popularnost je trenutak u politici, a istorija daje ocenu tek nakon proteka određenog vremena. Spram ocene istorije procenti istraživanja popularnosti su beznačajni. Pored toga, mislim da na poziciju stranke na vlasti uvek utiče i pozicija najjače stranke u opoziciji.

MONITOR: Na šta mislite?
TADIĆ: Nažalost, i trenutna pozicija DS utiče na rast izbornih rezultata SNS-a.

MONITOR: Čak i Vesna Pešić hvali Vučića, a pojedini ga poistovjećuju sa Đinđićem?
TADIĆ: Ne doživljava Vesna Pešić samo Vučića pozitivno nego i Dačića koga upoređuje sa Čerčilom i De Golom. Nisam primetio da je slična istorijska poređenja pravila i u slučaju Nikolića, ali ni to me ne bi čudilo. Ako se Šešelj vrati, možda će isto doživljavati i njega. Što se tiče poređenja sa Đinđićem smatram da je nezdravo takvo poređenje raditi na svojevrsnim mitološkim projekcijama. Đinđića je odlikovala originalnost u političkim idejama i njihovom sprovođenju, što ne vidim da je ovde slučaj. Poređenje Đinđića i Vučića je potpuno bespredmetno.

MONITOR: Kako to Vučić, nekada radikal, i Dačić, miloševićevac, dobijaju pohvale za vašu agendu – Evropsku uniju?
TADIĆ: Da bi uspešno sprovodili našu politiku, koju su prihvatili, potrebno je osim koherentnosti i timskog rada, koji ne vidim među koalicionim partnerima na vlasti, da se suštinski udalje od makijavelističkog principa da cilj opravdava sredstvo. Ako vlast postane i sredstvo i cilj, onda svaki uspeh traje onoliko koliko i trenutni politički interes. Kada govorimo o pohvalama, pretpostavljam da pre svega mislite na zemlje koje su priznale nezavisnost Kosova.

One i imaju interes da pohvale ovu vladu zato što je prihvatila modifikovan Ahtisarijev plan, a godinama je taj deo međunarodne zajednice bezuspešno pokušavao da ubedi prethodne vlade da prihvate takvo rešenje. Dok god ova vlada bude činila ono što se od nje očekuje ona će dobijati pohvale. Čim nastanu problemi uslediće kritike. Niko ne bi trebalo da ima iluzije da će biti drugačije jer lista onih koji su nakon pohvala bili odbacivani kroz istoriju je duga.

Raskid sa devetnaestovjekovnim mitovima

MONITOR: Šta se stvarno u odnosima dvije zemlje, od vašeg odlaska, promijenilo?
TADIĆ: Ja vidim samo verbalno „otopljavanju” odnosa, a ne vidim rešen nijedan konkretan problem, kao što su problemi dvojnog državljanstva, pitanja crnogorske i srpske etničke zajednice i zaštite njihovih jezika, kulture, pitanja crkava itd. Kada je Dačić otvorio prvo konkretno pitanje, pitanje dvojnog državljanstva, naišao je na odgovor da nije vreme da se razgovara o tome. Video sam samo verbalnu manifestaciju prijateljstva, mada je i to dobro jer Srbija i Crna Gora bi trebalo da budu prijateljske zemlje.

Možda ću vas iznenaditi, ali ja ne mislim da bi Srbija trebalo da ima bolje odnose sa Crnom Gorom nego sa ostalim zemaljama u našem regionu. Odnose među zemljama bi trebalo da definišu realni interesi i okolnosti, a ne mitovi o bratstvu ili da budu unapred zadati na osnovu primitivnih metafora o „dva oka u glavi”. Trebalo bi konačno da evoluiramo od devetnaestovekovnih mitova i da gradimo moderna društva u kojima su interesi definisani kroz političke odnose.

Uprkos tome što sam u vreme dok sam bio predsednik smatrao da je odvajanje Crne Gore pogrešan čin, sada smatram da je to rešenje ipak bilo dobro jer je pružilo priliku za oba naroda da regulišu svoje odnose na institucionalan način i da izađu iz faze pretpolitičkih odnosa. Za mene je identitetsko pitanje veoma važno i spada u korpus zaštite ljudskih prava definisan poveljom UN. Kao što branim identitet Srba u Crnoj Gori tako branim i identitet Crnogoraca u Srbiji.

Bebin „institut” doprinosi deinstitucionalizaciji društva

MONITOR: Popović je osnovao Institut za javnu politiku, koji se ističe u hajci na kritičke medije i pojedince. Kako vidite njegovu ulogu?
TADIĆ: Sam naziv instituta je do te mere tendenciozan da je to teško i komentarisati. Ako već nešto funkcioniše kao institut, zanima me koji su to naučni radnici uključeni u njegov rad. U uređenim društvima instituti su ustanove koje se bave naukom i po definiciji ne služe za blaćenje kritički nastrojenih medija, organizacija i pojedinaca. Pojava ovakvih „instituta” svedoči da mi nismo u grupi uređenih društava i doprinosi deinstitucionalizaciji društva. Pored toga, uvreda je za naučnike, nevladine organizacije i naučne institucije koje se zaista bave naukom.

Marko MILAČIĆ