Povežite se sa nama

INTERVJU

CVIJETIN MILIVOJEVIĆ, POLITIČKI ANALITIČAR IZ BEOGRADA: Univerzalni Vrhovnik Srbije

Objavljeno prije

na

Aleksandar Vučić je istovremeno i predsjednik Vlade, i ministar unutrašnjih i spoljnih poslova, i popečitelj finansija, i guverner  Narodne banke, i predsjednik Ustavnog suda, i gradnonačelnik svih 200 gradova i opština u Srbiji, i prvi policajac Srbije i prvi kadija i prvi tužilac…

 

 

MONITOR: Koji su događaji u Srbiji proteklih dana privukli najveću pažnju javnosti?

MILIVOJEVIĆ: Afera, spin, “afera” za natkrivanje afere, otkrivanje “zavere”, kontraspin, najava atentata jedna afera, najava atentata druga, afera, “atentat, al’ zamalo”, pa opet afera, pa spin… Investicije, rekordi, rezultati i podvizi nezabeleženi u istoriji… pa, senzacionalna otkrića stotina i stotina primera “povampirenog fašizma i neviđenog kriminala” u opoziciji… pa, 16 puta se video s Putinom, 14 puta sa Angelom, dvared-trired sa Si Đing Pingom, pa nekoliko minuta (ukupno) u nekoliko navrata sa Trampom, te s ovim, te s onim… te, u samo 12 meseci izgrađeno više kilometara auto-puteva nego, u dvovekovnoj istoriji, pod Karađorđevićima, Obrenovićima, Titom, Slobom, Koštunicom, Đinđićem i Tadićem zajedno!  Pa, hajde vi proberite među tolikom količinom i kakvoćom!

MONITOR: U Srbiji se, kažu  analitičari, živi epoha zamrznutog sukoba ili doba neodrživog primirja. Pri tom navode da su samo 2016. i 2017. godine provladini tabloidi najavili 265 ratova, a tokom 2018. u dvije trećine naslova o Srbima i Albancima sugerisali neophodnost policijskih, vojnih ili paravojnih intervencija.

MILIVOJEVIĆ: Izvinite, ali zar baš taj naprednjački režim nije objavio javni rat upravo svima nama, “pristalicama zamrznutog sukoba”, tj. protivnicima tzv. razgraničenja, ma šta Vrhovnik (tako ja razumem funkciju formalnog predsednika Republike Srbije!) pod tim podrazumevao? Paradoksalno je da su na tu temu u Srbiji, kao oni koji “ruše državu”, javno diskvalifikovani i prokuženi svi oni koji ne podržavaju idiotski stav predsednice Vlade Ane Brnabić (a po Ustavu Srbije, Vlada je ta koja bi trebalo da vlada) da ona “ne zna šta je politika Vlade Srbije o Kosovu, ali zna da predsednik Vučić najbolje zna šta je najbolje”! I to, u najširem dijapazonu, od vladika Atanasija i mitropolita Amfilohija preko Rade Trajković, Boška Obradovića, Sergeja Trifunovića, do Đilasa, Jeremića, Matije Bećkovića i Aljbina Kurtija!

Ti tablodi, malo-malo, od zagovornika rata po svaku cenu, preko noći, postaju “jastebovi mira” i huškači na kapitulaciju po svaku cenu. Već zavisno od toga šta im je, na radnom doručku, za taj dan zadao Vrhovnikov propagandni stožer. Dakle, nema tu nikakve vizije ili konzistencije, a nekmoli strategije – to je (ne)ratnohuškačka politika koja je iz politike “100 (nesrba) za jednoga (Srbina)”, samo silom evoluirala u “100 nepoćudnih Srba za jednog naprednog Srbina.

MONITOR: Jesu li u pravu analitičari koji tvrde da Srbija sve čini da se navodno evropeizuje, a faktički da u Evropu nikada ne uđe?

MILIVOJEVIĆ: Prvo, da li će Srbija (i Zapadni Balkan) uopšte, i u kom agregatnom stanju, ući u EU ili, makar, “razvojnu, treću, zonsku ligu EU”, najmanje se pitamo svi mi, ovde, u zapećku Evrope. Drugo, Srbija, sve i da ispuni 34 poglavlja, ima onaj poslednji, ključni kvalifikacioni 35. uslov koji od nje traži da prihvati odricanje od 17 odsto svoje teritorije koje joj je garantovala čak i Badinterova komisija u svojim kriterijumima za “razdruživanje” pokojne SFRJ. I, treće, najvažnije: Srpska napredna stranka, niti na jednim izborima od 2012. nije pobedila tako što je, recimo, biračima kandidovala prioritet “EU pre Kosova i Metohije”. Šta više, njeno biračko telo je bivše radikalsko, i tri četvrtine tih glasača smatra da, ako mora da se prethodno odrekne Kosova, Srbija ne treba ni da uđe u EU, čak i da joj se to ponudi. To ovaj režim koristi tako što ispipava granice popustljivosti Brisela. Brisel Vučiću daje sve nove i nove šanse, a ovaj to koristi za nedemokratski, a neretko i  brutalni, obračun sa političkim neistomišljenicima i na desnici i na levici, ali i sa kritičkim javnim mnenjem.

MONITOR: Ima li Aleksandar Vučić zaista podršku u Moskvi, Berlinu, Parizu…?

MILIVOJEVIĆ: Da, još je ima u dovoljnim količinama… On je, zahvaljujući toj podršci (tu su i Vašigton i Peking, koje ste preskočili), 2012. i zaseo na vlast u Srbiji, iako je na tim izborima poražen, kao kandidat za gradonačelnika Beograda. On je iskočio na krilima izborne pobede Tomislava Nikolića (nad Borisom Tadićem), istog Nikolića koga je, kao Brut, dva meseca potom “pomeo” sa mesta šefa stranke. A onda je bildovao svoj rejting kamuflažnom “borbom protiv korupcije”. Inače, ne zaboravite da je u maju 2012. naprednjacima iz Brisela stigla čestitka “za pobedu”, u 15 sati, iako su biračka mesta bila otvorena do 20 časova. Briselu i Vašingtonu su se “preumljeni” (neki od njih ucenjeni i pretnjama međunarodnih tribunala) radikali učinili kao “kooperativniji” partner za odricanje od Kosova nego li prethodna vlast oko Demokratske stranke.

MONITOR: Kako uspijeva Vučiću da, kao predsjednik koji po zakonu ima  skromna ovlašćenja, vodi politiku Srbije i da javnu funkciju podredi svojoj partiji?

MILIVOJEVIĆ: Prosto tako što je od sudija Ustavnog suda napravio bosonoge “sestre karmelićanke” koje, za dobru apanažu, žive u svom “samostanu ćutnje”. Podsetiću da, prema Ustavu Srbije, predsednik Republike ima sedam-osam isključivo protokolarnih nadležnosti, on nije nikakav “vrhovni komandant” (osim, ne dao Bog, u ratu), kako ga njegove evet-efendije oslovljavaju… Ali, u praksi, Aleksandar Vučić je istovremeno i predsednik Vlade, i ministar unutrašnjih i spoljnih poslova, i popečitelj finansija, i guverner  Narodne banke, i predsednik Ustavnog suda, i gradnonačelnik svih 200 gradova i opština u Srbiji, i prvi policajac Srbije i prvi kadija i prvi tužilac, i glavni arhitekta grada Beograda, a usput stigne da gradi i auto-puteve, dovodi strane, subvencionisane investitore, ali i da očitava rezultate poligrafa na koje se doborovljno javljaju njegovi najbliži saradnici, pa čak i sastavlja tim “Zvezde” u Ligi šampiona.

MONITOR: Zašto se Vučić najviše plaši dva zahtjeva opozicije – slobodnih i fer izbornih uslova i slobode medija?

MILIVOJEVIĆ: Ja sam rodonačelnik teze da opozicija može odmah da zaboravi svojih “42 + 6 zahteva”, a OEBS svojih 36 sugestija za popravljanje izbornih uslova u Srbiji. Bez oslobađanja ili, da je prava i pravde u Srbiji, “privođenje poznaniju prava” javne (TV) kuće RTS i najuticajnije (“ružičaste”) televizije sa nacionalnom frekvencijom, prava opozicija bi na izborima Vrhovniku ponudila “svoju glavu na panj”. Ogromna većina građana Srbije svoju odluku da li će izaći na izbore i, ako izađe, za koga će glasati – donosi, prevashodno, na osnovu onoga što im sugeriše RTS-ov “Dnevnik” u pola osam i celodnevni “rijeliti” na Ružičanstvenoj. Dakle, sve i da, pod pritiskom, evropskih posrednika Vučić ispuni sve zahteve opozicije, a javna i ružičanstvena kuća ostanu iste – opozicija je “džaba krečila”.

MONITOR: Zašto su dvije televizije sa nacionalnom frekvencijom, kako ste ih nazvali “glavne medijske trovačice“, posljednja linija odbrane Srpske napredne stranke?

MILIVOJEVIĆ: Zato što bi se, za samo dva-tri meseca, uslovne slobode ta dva medija, Vrhovnikova Potemkinova, imaginarna Srbija potpuno urušila u percepiji prosečnog srpskog birača, a građani bi, eto, saznali da opoziciju ne vode “Fašisti”, “Tajkuni”, “Lopuže”, “Ološ”, “Siledžije”, “Narkomani”, “Ubice”, “Atentatori”, “Izdajnici”, a čuli bi i da oni ne “siluju”, “seku glave testerama” ili “vešaju” jadne, nevine naprednjake po Terazijama.

MONITOR:  Da li opozicija treba da bojkotuje naredne izbore?

MILIVOJEVIĆ: Da, pod ovakvim uslovima, prava opozicija mora da ih bojkotuje! (Da objasnim: Prava opozicija u Srbiji je onaj deo opozicije koji, za razliku od tzv. konstruktivne iliti kolaboracionističke, sme i hoće da javno kritikuje Vrhovnikovo protiustavno delovanje!)

MONITOR: Kako komentarišete stav analitičara da je bolje da opozicija ne pobijedi i ostane poražena u narednih šest godina u civilizovanim uslovima, nego da ponovo gori Skupština?

MILIVOJEVIĆ: Ako je razum uspeo da pobedi čak i u onim “Bogojavljenskim noćima”, posle 9. marta 1991, kada su neki neodgovorni roditelji sa Ušća pozivali da se krene na vlastitu decu koja su protestvovala na Terazijama, nema razloga da Skupština gori. Nisam političar, ali ako bi mene neko pitao iz vlasti i opozicije – pošto vreme uveliko ističe – predložio bih im častan kompromis, da se niko ne oseti pobeđenim: Da opozicija pristane da izađe na lokalne izbore u redovnom terminu na proleće, a da režim zauzvrat, pristane na odlaganje parlamentarnih izbora do kraja godine, dok se ne upristoje izborni uslovi.

 

Rov između vlasti i opozicije

MONITOR: Uvećava li se polarizacija između vlasti i opozicije i čime to može rezultirati?

MILIVOJEVIĆ: Nažalost, taj rov je sve dublji, ali, kako to kaže Sergej Trifunović, “okolo dođoh, vođo, potokom, topovskom rovu” – bojkot front koji je proglasio opozicioni Savez za Srbiju sve je širi. Sve je više i onih, politički nezainteresovanih, građana koji vide da je politika isuviše duboko zagazila u njihove živote, zbog naoko banalnog pitanja: da li su Srbiji potrebni demokratski uslovi za izbore ili nisu? Ali, vlast je to postavila kao pitanje života i smrti. Problem je u tom što Vrhovnik ne ume da deli vlast, a ta “bolest” ide toliko da on priznaje i hvali samo pobede sa 98 odsto podrške (kao na severu Kosova), 73 odsto, kao u Doljevcu ili nekom selu nekog Safeta Pavlovića kod Petrovca na Mlavi. On više puta ponavlja da bi pobeda sa (samo?!) 40 odsto glasova bila njegov poraz. Ne promeni li Vrhovnik takav pristup, to govore iskustva u bližoj političkoj istoriji Srbije, to ne može da izađe na dobro.

 

Kosovo bez Vučićevog parafa

MONITOR: Jesu li vlasti u Beogradu potpisivanjem Briselskog sporazuma u aprilu 2013. godine praktično priznale nezavisnost Kosova?

MILIVOJEVIĆ: Ko je pročitao tekst “Prvog briselskog sporazuma”, sve mu je jasno: u tom sporazumu se, ni na jednom mestu, ne pominje termin “Srbija”! Kad sam to, naglas, “primetio” u jednoj TV emisiji pre šest i po godina, odjedanput sam “popio” vaspitnu meru pojavljivanja u elektronskim medijima pod kontrolom Vučićevog režima… Inače, na tom sporazumu nije Vučićev nego paraf Ivice Dačića. Poznavajući Vrhovnikov prethodni politički život, pre otkrića Vebera i “preumljenja”, siguran sam da ni na budućim “genijalnim” ugovorima, kontroverznim sporazumima, kapitulantskim dogovorima, njegovog potpisa biti neće. Uvek će se tu, za svaki slučaj, naći neka Ana Brnabić.

Vrhovnik Srbije samo je jednom, bezrezervno, imenom i prezimenom, i vlastitim autoritetom, stao iza nečega. Sećate se onog “Državnog udara”, usred belog (izbornog!) dana, u Crnoj Gori? E, to je bio dokaz pravog prijateljstva, a, uz pomoć prijatelja iz Beograda, prijatelj iz Podgorice je, do uveče, uspešno dovršio (izborni) posao!

                                                            Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

MILA KASALICA, FINANSIJSKI ANALITIČAR I FORENZIČAR: Nijesmo naučili lekciju

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nepovjerenje je još snažno u sistemu. To potvrđuje podatak da je do marta sektor stanovništva bio neto povjerilac u sistemu (više je deponovao nego što se zaduživao). Od tada, prvi put nakon više godina, postao je neto kreditor

 

Početkom decembra prošle godine CBCG je započela „operaciju Atlas“ koje je, proljetos, rezultirala uvođenjem stečaja i početkom procesa likvidacije IBM i Atlas banke. O uzrocima i posljedicama tih dešavanja razgovaramo sa Milom Kasalicom, finansijskom analitičarkom i forenzičarkom.

MONITOR: Bili ste među malobrojnima koji su mnogo ranije upozoravali na loše stanje Kneževićevih banaka i potrebu da CBCG, u skladu sa zakonskim ovlašćenjima, preduzme adekvatne mjere. Zašto se toliko kasnilo sa mjerama?

KASALICA: U trećem kvaratalu 2015. godine urađena je kontrola Atlas banke, koja je precizno skenirala njeno stanje. Preliminarno izračunat koeficijent solventnosti (kalkulativni indikator zdravlja banke) je bio sa minusnim predznakom. Paralelno, u javnim revizorskim izvještajima eksterne revizije(što je legitimni izvor podataka za supervizora) stavljeno je do znanja u kakvoj finansijskoj i bankarskoj situaciji je Atlas banka.

Međutim, izvještaj navedene kontrole CBCG ostao je nezaveden u fioci jednog viceguvernera, akademski i institucionalno nespremnog da zaštiti instituciju. Za potrebe izbjegavanja odgovornosti domaštali su se “patriotski razlozi“. Otprilike: Fond za zaštitu depozita (FZD) nema novca da podmiri male deponente. Ili, naći će Debeli (možda ipak Knežević) pare. I, tome slično.

Tako da se sa pravovremenim sistemskim mjerama namjerno kasnilo. Zato ključno pitanje zdrave finansijske budućnosti Crne Gore mora biti: zašto se ćutalo unutar CB CG i na tržištu, kada je zvaničnih podataka bilo dovoljno za kvalitetnu reakciju, saglasno zakonima?

MONITOR: Da li bi sudbina IBM i Atlas banke bila drugačija da su adekvatne mjere preduzete u pravo vrijeme?

KASALICA: Da su tada uvedene mjere privremene uprave, sa ciljem suštinskog restrukturiranja banke, možda je Atlas banka imala šansu da preživi. Svakodnevno praćenje stanja, na koje se sada poziva CBCG bilo je nedovoljno fokusirano  i nedosljedno.

I IBM bi ostala da posluje.Ova banka je platila cijenu povezanosti sa glavnim akcionarem Atlas banke.

Naravno, i ovdje se mora biti oprezan, pošto su povezana lica u ovim bankama bila jedno vrzino kolo uzimanja, davanja, bez vraćanja dugova, a uz papirološko zatvaranje obaveza ili reklasifikaciju iz kreditnog portfelja u ostalu aktivu, kako bi se koeficijent solventnosti naštelovao do nivoa izvještajno prihvatljivog, a za potrebe ćutanja CBCG. Zbog toga je supervizor banaka morao da reaguje mnogo strožije od primijenjenog u periodu 2015 (ili čak 2014.) -2018.

 

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 6. decembra
ili na www.novinarnica.net 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

Zvonko Karanović pjesnik i prozaista iz Niša: Misleći čovjek je pobunjeni čovjek

Objavljeno prije

na

Objavio:

Onaj koji želi da stvara nešto novo po definiciji je pobunjeni čovek

MONITOR: Vašu književnu karijeru prožima muzika.

KARANOVIĆ: Da sam bio bar malo muzikalniji danas bih verovatno bio muzičar, jer muzika je moja prva ljubav. Od tinejdžerskih dana provodio sam sate i sate preslušavajući ploče, pokušavao da sviram i komponujem. Pisanje je došlo tek kasnije, u 21. godini, za pesnika prilično kasno, u dobu kada mnogi pesnici dignu ruke od poezije. Ono što sam iz muzike preneo u književnost je moja sklonost ka ljudima sa osobenim pogledom na svet, autorima, istraživačima, pionirima. Nisu mi bili važni hladni, svirački besprekorni instrumentalisti, virtuozi ili u književnosti bezidejni stilisti. Tražio sam jake umetnike, odvažne, one koji se trude da pomeraju granice. Dela naših najvećih učitelja nas uče umetničkoj hrabrosti, a ne pukom oponašanju. Bob Dilan, Džon Lenon, Leonard Koen, Tom Vejts, Igi Pop, Džoni Štulić, sve sami sjajni tekstopisci, samo su neki iz plejade onih koji su me inspirisali jednako kao i Kafka, Selin, Bulgakov, Keruak, Ginzberg. Muziku i danas slušam, doduše, ne tako intenzivno kao nekad. Sada me više interesuju vremenska razdoblja pa obnavljam „gradivo” ili kopam po onome šta sam propustio. Trenutno slušam muziku iz kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih, odeljak soul/fank.

MONITOR: „Dnevnik dezertera” je za mnoge već kultna trilogija. Vaš junak kaže da ima „Tri seljaka po glavi stanovnika“? 

KARANOVIĆ: Ta izjava jednog od likova romana Više od nule (2004) je namerno karikaturalna, nastala iz revolta zbog promenjene kulturne klime grada. Treba imati na umu da je Niš sa svojih 260.000 stanovnika veći od Podgorice ili Splita, približno iste veličine kao Sarajevo ili Ljubljana, univerzitetski centar sa 30.000 studenata. Ranih osamdesetih postojala je jaka alter scena sa puno pank i nju vejv bendova, radili su se fanzini, održavale slušaonice, kasnije pod pokroviteljstvom SKC-a prevodile neke važne knjige (Endi Vorhol, Nik Kejv, Džoj Divižn). Grad je imao kičmu, jak kulturni identitet, i to se nekako održavalo do kraja devedesetih. Narodnjaci su počeli da se puštaju po kafićima, što je do tada bilo nezamislivo, legalne i ilegalne nadogradnje su umnogome poružnele grad, tezge, trafike, bašte kafića oduzeli su skoro sav prostor za pešake. Grad se pretvorio u nekakvo otužno vašarište iz koga se neprestano iseljavaju mladi u potrazi za boljom šansom za život. Otuda i revolt prema novonastaloj situaciji onih koji pamte neka druga, bolja vremena.

MONITOR: Vrlo je hrabro od pisca da u svoju književnost unosi realne stavove o bolnim i gorućim pitanjima zemlje. Šta predstavlja danas Kosovo za vas?

KARANOVIĆ: Pisac ne mora da deli mišljenje svojih junaka. Mnoge krupne političke greške su učinjene u prošlosti i danas snosimo posledice toga. Da je bilo više pameti i tolerancije možda do ove nerazrešive situacije uopšte nije moralo da dođe.

 

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 6. decembra
ili na www.novinarnica.net 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MILICA PUŠONJIĆ, PSIHOLOŠKINJA IZ PODGORICE: Nasilnici uče kako biti nasilnik

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori su zabilježeni slučajevi raznih oblika vršnjačkog nasilja. Fizičko nasilje je najuočljivije, pa je samim tim njegova učestalost najveća

 

Vršnjačko nasilje je nakon nedavnog konflikta između nastavnice i učenika u jednoj srednjoj školi u Rožajama ovih dana opet u žiži javnosti. Prema podacima Zavoda za školstvo, u osnovnim i srednjim školama u Crnoj Gori zabilježeno je 305 slučajeva vršnjačkog nasilja za prethodne dvije godine. Iz Uprave policije saopšteno je polovinom oktobra da je od početka godine prijavljeno 50 slučajeva vršnjačkog nasilja. Šta je glavni uzrok tome, pitamo Milicu Pušonjić, psihološkinju iz Podgorice?

PUŠONJIĆ: Ne postoji jedan jedinstven uzrok, već su razlozi za pojavu svakog nasilja, pa i vršnjačkog, veoma raznovrsni. Često se može čuti da je nasilje među djecom „normalna pojava“ sa kojom se raste i u skladu sa tim postoje očekivanja da će dječije nasilno ponašanje biti spontano prevaziđeno tokom razvoja. Međutim, da nasilje nije dio uobičajenog toka odrastanja, govore mnogi obrasci ponašanja koje dijete može ispoljavati. Posljedice počinjenog i proživljenog nasilnog ponašanja mogu biti ne samo neposredne nego i trajne – za čitav život.Nasilno ponašanje nije uobičajena pojava i treba intervenisati da bi se ona spriječila.

Predrasude postoje i u pogledu razumijevanja manje vidljivih oblika nasilnog ponašanja kakvi su verbalno i socijalno-emocionalno nasilje. Mnoga djeca, a i odrasli, ne shvataju ozbiljnosti stalnog omalovažanja, nazivanja pogrdnim imenima, vrijeđanja, ignorisanja, uhođenja itd. Obično se nalaze racionalni „razlozi“ da ovo ponašanje i nije baš nasilno, da se njime želi postići određeni cilj ili napraviti „šala“ i slIčno. Među učenicima, obično dječacima, a i pojedinim roditeljima, raširena je predrasuda da nasilje osnažuje dijete. Česta predrasuda koja se može čuti u školi je da nije moguće uticati na različite vrijednosti i oblike ponašanja koje su djeca usvojila prije dolaska u školu..

MONITOR: Šta je vršnjačko nasilje?

PUŠONJIĆ: Vršnjačko nasilje je fizičko ili psihičko nasilno ponašanje među vršnjacima, koje se ponavlja duži period s ciljem povrjeđivanja i odražava neravnopravan odnos snaga. Ono podrazumijeva nekoliko mogućih odnosa: nasilno ponašanje jednog učenika/učenice prema drugom, nasilno ponašanje grupe prema pojedincu, jedne grupe učenika prema drugoj grupi ili pak nasilno ponašanje učenika prema nastavnicima i obratno. Iako je vršnjačko nasilje karakteristično za školsku sredinu, istraživanja pokazuju da se ono dešava i na putu od škole do kuće, na autobuskim stajalištima, u prevozu, odnosno van školskog prostora. Važno je istaći da je nasilno ponašanje bilo kojeg od navedenih subjekata u vezi sa odnosima u školi i okolnostima u njoj, ali da svaka pojava vršnjačkog nasilja nije direktno vezana za život škole.

 

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 6. decembra
ili na www.novinarnica.net 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo