Povežite se sa nama

INTERVJU

CVIJETIN MILIVOJEVIĆ, POLITIČKI ANALITIČAR IZ BEOGRADA: Univerzalni Vrhovnik Srbije

Objavljeno prije

na

Aleksandar Vučić je istovremeno i predsjednik Vlade, i ministar unutrašnjih i spoljnih poslova, i popečitelj finansija, i guverner  Narodne banke, i predsjednik Ustavnog suda, i gradnonačelnik svih 200 gradova i opština u Srbiji, i prvi policajac Srbije i prvi kadija i prvi tužilac…

 

 

MONITOR: Koji su događaji u Srbiji proteklih dana privukli najveću pažnju javnosti?

MILIVOJEVIĆ: Afera, spin, “afera” za natkrivanje afere, otkrivanje “zavere”, kontraspin, najava atentata jedna afera, najava atentata druga, afera, “atentat, al’ zamalo”, pa opet afera, pa spin… Investicije, rekordi, rezultati i podvizi nezabeleženi u istoriji… pa, senzacionalna otkrića stotina i stotina primera “povampirenog fašizma i neviđenog kriminala” u opoziciji… pa, 16 puta se video s Putinom, 14 puta sa Angelom, dvared-trired sa Si Đing Pingom, pa nekoliko minuta (ukupno) u nekoliko navrata sa Trampom, te s ovim, te s onim… te, u samo 12 meseci izgrađeno više kilometara auto-puteva nego, u dvovekovnoj istoriji, pod Karađorđevićima, Obrenovićima, Titom, Slobom, Koštunicom, Đinđićem i Tadićem zajedno!  Pa, hajde vi proberite među tolikom količinom i kakvoćom!

MONITOR: U Srbiji se, kažu  analitičari, živi epoha zamrznutog sukoba ili doba neodrživog primirja. Pri tom navode da su samo 2016. i 2017. godine provladini tabloidi najavili 265 ratova, a tokom 2018. u dvije trećine naslova o Srbima i Albancima sugerisali neophodnost policijskih, vojnih ili paravojnih intervencija.

MILIVOJEVIĆ: Izvinite, ali zar baš taj naprednjački režim nije objavio javni rat upravo svima nama, “pristalicama zamrznutog sukoba”, tj. protivnicima tzv. razgraničenja, ma šta Vrhovnik (tako ja razumem funkciju formalnog predsednika Republike Srbije!) pod tim podrazumevao? Paradoksalno je da su na tu temu u Srbiji, kao oni koji “ruše državu”, javno diskvalifikovani i prokuženi svi oni koji ne podržavaju idiotski stav predsednice Vlade Ane Brnabić (a po Ustavu Srbije, Vlada je ta koja bi trebalo da vlada) da ona “ne zna šta je politika Vlade Srbije o Kosovu, ali zna da predsednik Vučić najbolje zna šta je najbolje”! I to, u najširem dijapazonu, od vladika Atanasija i mitropolita Amfilohija preko Rade Trajković, Boška Obradovića, Sergeja Trifunovića, do Đilasa, Jeremića, Matije Bećkovića i Aljbina Kurtija!

Ti tablodi, malo-malo, od zagovornika rata po svaku cenu, preko noći, postaju “jastebovi mira” i huškači na kapitulaciju po svaku cenu. Već zavisno od toga šta im je, na radnom doručku, za taj dan zadao Vrhovnikov propagandni stožer. Dakle, nema tu nikakve vizije ili konzistencije, a nekmoli strategije – to je (ne)ratnohuškačka politika koja je iz politike “100 (nesrba) za jednoga (Srbina)”, samo silom evoluirala u “100 nepoćudnih Srba za jednog naprednog Srbina.

MONITOR: Jesu li u pravu analitičari koji tvrde da Srbija sve čini da se navodno evropeizuje, a faktički da u Evropu nikada ne uđe?

MILIVOJEVIĆ: Prvo, da li će Srbija (i Zapadni Balkan) uopšte, i u kom agregatnom stanju, ući u EU ili, makar, “razvojnu, treću, zonsku ligu EU”, najmanje se pitamo svi mi, ovde, u zapećku Evrope. Drugo, Srbija, sve i da ispuni 34 poglavlja, ima onaj poslednji, ključni kvalifikacioni 35. uslov koji od nje traži da prihvati odricanje od 17 odsto svoje teritorije koje joj je garantovala čak i Badinterova komisija u svojim kriterijumima za “razdruživanje” pokojne SFRJ. I, treće, najvažnije: Srpska napredna stranka, niti na jednim izborima od 2012. nije pobedila tako što je, recimo, biračima kandidovala prioritet “EU pre Kosova i Metohije”. Šta više, njeno biračko telo je bivše radikalsko, i tri četvrtine tih glasača smatra da, ako mora da se prethodno odrekne Kosova, Srbija ne treba ni da uđe u EU, čak i da joj se to ponudi. To ovaj režim koristi tako što ispipava granice popustljivosti Brisela. Brisel Vučiću daje sve nove i nove šanse, a ovaj to koristi za nedemokratski, a neretko i  brutalni, obračun sa političkim neistomišljenicima i na desnici i na levici, ali i sa kritičkim javnim mnenjem.

MONITOR: Ima li Aleksandar Vučić zaista podršku u Moskvi, Berlinu, Parizu…?

MILIVOJEVIĆ: Da, još je ima u dovoljnim količinama… On je, zahvaljujući toj podršci (tu su i Vašigton i Peking, koje ste preskočili), 2012. i zaseo na vlast u Srbiji, iako je na tim izborima poražen, kao kandidat za gradonačelnika Beograda. On je iskočio na krilima izborne pobede Tomislava Nikolića (nad Borisom Tadićem), istog Nikolića koga je, kao Brut, dva meseca potom “pomeo” sa mesta šefa stranke. A onda je bildovao svoj rejting kamuflažnom “borbom protiv korupcije”. Inače, ne zaboravite da je u maju 2012. naprednjacima iz Brisela stigla čestitka “za pobedu”, u 15 sati, iako su biračka mesta bila otvorena do 20 časova. Briselu i Vašingtonu su se “preumljeni” (neki od njih ucenjeni i pretnjama međunarodnih tribunala) radikali učinili kao “kooperativniji” partner za odricanje od Kosova nego li prethodna vlast oko Demokratske stranke.

MONITOR: Kako uspijeva Vučiću da, kao predsjednik koji po zakonu ima  skromna ovlašćenja, vodi politiku Srbije i da javnu funkciju podredi svojoj partiji?

MILIVOJEVIĆ: Prosto tako što je od sudija Ustavnog suda napravio bosonoge “sestre karmelićanke” koje, za dobru apanažu, žive u svom “samostanu ćutnje”. Podsetiću da, prema Ustavu Srbije, predsednik Republike ima sedam-osam isključivo protokolarnih nadležnosti, on nije nikakav “vrhovni komandant” (osim, ne dao Bog, u ratu), kako ga njegove evet-efendije oslovljavaju… Ali, u praksi, Aleksandar Vučić je istovremeno i predsednik Vlade, i ministar unutrašnjih i spoljnih poslova, i popečitelj finansija, i guverner  Narodne banke, i predsednik Ustavnog suda, i gradnonačelnik svih 200 gradova i opština u Srbiji, i prvi policajac Srbije i prvi kadija i prvi tužilac, i glavni arhitekta grada Beograda, a usput stigne da gradi i auto-puteve, dovodi strane, subvencionisane investitore, ali i da očitava rezultate poligrafa na koje se doborovljno javljaju njegovi najbliži saradnici, pa čak i sastavlja tim “Zvezde” u Ligi šampiona.

MONITOR: Zašto se Vučić najviše plaši dva zahtjeva opozicije – slobodnih i fer izbornih uslova i slobode medija?

MILIVOJEVIĆ: Ja sam rodonačelnik teze da opozicija može odmah da zaboravi svojih “42 + 6 zahteva”, a OEBS svojih 36 sugestija za popravljanje izbornih uslova u Srbiji. Bez oslobađanja ili, da je prava i pravde u Srbiji, “privođenje poznaniju prava” javne (TV) kuće RTS i najuticajnije (“ružičaste”) televizije sa nacionalnom frekvencijom, prava opozicija bi na izborima Vrhovniku ponudila “svoju glavu na panj”. Ogromna većina građana Srbije svoju odluku da li će izaći na izbore i, ako izađe, za koga će glasati – donosi, prevashodno, na osnovu onoga što im sugeriše RTS-ov “Dnevnik” u pola osam i celodnevni “rijeliti” na Ružičanstvenoj. Dakle, sve i da, pod pritiskom, evropskih posrednika Vučić ispuni sve zahteve opozicije, a javna i ružičanstvena kuća ostanu iste – opozicija je “džaba krečila”.

MONITOR: Zašto su dvije televizije sa nacionalnom frekvencijom, kako ste ih nazvali “glavne medijske trovačice“, posljednja linija odbrane Srpske napredne stranke?

MILIVOJEVIĆ: Zato što bi se, za samo dva-tri meseca, uslovne slobode ta dva medija, Vrhovnikova Potemkinova, imaginarna Srbija potpuno urušila u percepiji prosečnog srpskog birača, a građani bi, eto, saznali da opoziciju ne vode “Fašisti”, “Tajkuni”, “Lopuže”, “Ološ”, “Siledžije”, “Narkomani”, “Ubice”, “Atentatori”, “Izdajnici”, a čuli bi i da oni ne “siluju”, “seku glave testerama” ili “vešaju” jadne, nevine naprednjake po Terazijama.

MONITOR:  Da li opozicija treba da bojkotuje naredne izbore?

MILIVOJEVIĆ: Da, pod ovakvim uslovima, prava opozicija mora da ih bojkotuje! (Da objasnim: Prava opozicija u Srbiji je onaj deo opozicije koji, za razliku od tzv. konstruktivne iliti kolaboracionističke, sme i hoće da javno kritikuje Vrhovnikovo protiustavno delovanje!)

MONITOR: Kako komentarišete stav analitičara da je bolje da opozicija ne pobijedi i ostane poražena u narednih šest godina u civilizovanim uslovima, nego da ponovo gori Skupština?

MILIVOJEVIĆ: Ako je razum uspeo da pobedi čak i u onim “Bogojavljenskim noćima”, posle 9. marta 1991, kada su neki neodgovorni roditelji sa Ušća pozivali da se krene na vlastitu decu koja su protestvovala na Terazijama, nema razloga da Skupština gori. Nisam političar, ali ako bi mene neko pitao iz vlasti i opozicije – pošto vreme uveliko ističe – predložio bih im častan kompromis, da se niko ne oseti pobeđenim: Da opozicija pristane da izađe na lokalne izbore u redovnom terminu na proleće, a da režim zauzvrat, pristane na odlaganje parlamentarnih izbora do kraja godine, dok se ne upristoje izborni uslovi.

 

Rov između vlasti i opozicije

MONITOR: Uvećava li se polarizacija između vlasti i opozicije i čime to može rezultirati?

MILIVOJEVIĆ: Nažalost, taj rov je sve dublji, ali, kako to kaže Sergej Trifunović, “okolo dođoh, vođo, potokom, topovskom rovu” – bojkot front koji je proglasio opozicioni Savez za Srbiju sve je širi. Sve je više i onih, politički nezainteresovanih, građana koji vide da je politika isuviše duboko zagazila u njihove živote, zbog naoko banalnog pitanja: da li su Srbiji potrebni demokratski uslovi za izbore ili nisu? Ali, vlast je to postavila kao pitanje života i smrti. Problem je u tom što Vrhovnik ne ume da deli vlast, a ta “bolest” ide toliko da on priznaje i hvali samo pobede sa 98 odsto podrške (kao na severu Kosova), 73 odsto, kao u Doljevcu ili nekom selu nekog Safeta Pavlovića kod Petrovca na Mlavi. On više puta ponavlja da bi pobeda sa (samo?!) 40 odsto glasova bila njegov poraz. Ne promeni li Vrhovnik takav pristup, to govore iskustva u bližoj političkoj istoriji Srbije, to ne može da izađe na dobro.

 

Kosovo bez Vučićevog parafa

MONITOR: Jesu li vlasti u Beogradu potpisivanjem Briselskog sporazuma u aprilu 2013. godine praktično priznale nezavisnost Kosova?

MILIVOJEVIĆ: Ko je pročitao tekst “Prvog briselskog sporazuma”, sve mu je jasno: u tom sporazumu se, ni na jednom mestu, ne pominje termin “Srbija”! Kad sam to, naglas, “primetio” u jednoj TV emisiji pre šest i po godina, odjedanput sam “popio” vaspitnu meru pojavljivanja u elektronskim medijima pod kontrolom Vučićevog režima… Inače, na tom sporazumu nije Vučićev nego paraf Ivice Dačića. Poznavajući Vrhovnikov prethodni politički život, pre otkrića Vebera i “preumljenja”, siguran sam da ni na budućim “genijalnim” ugovorima, kontroverznim sporazumima, kapitulantskim dogovorima, njegovog potpisa biti neće. Uvek će se tu, za svaki slučaj, naći neka Ana Brnabić.

Vrhovnik Srbije samo je jednom, bezrezervno, imenom i prezimenom, i vlastitim autoritetom, stao iza nečega. Sećate se onog “Državnog udara”, usred belog (izbornog!) dana, u Crnoj Gori? E, to je bio dokaz pravog prijateljstva, a, uz pomoć prijatelja iz Beograda, prijatelj iz Podgorice je, do uveče, uspešno dovršio (izborni) posao!

                                                            Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

DRAGAN KOPRIVICA, CENTAR ZA DEMOKRATSKU TRANZICIJU:  Vlada se mora izjasniti šta želi reformom Zakona o državljanstvu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Male države kakva je Crna Gora moraju štititi svoj državni interes i biračko tijelo koje bi se, u slučaju „liberalizacije” ove politike, moglo rapidno povećati. Ovim bi se omogućio upliv interesa drugih država na izborni proces, uticaj na politike vlade, a u konačnom i na preispitivanje državno-pravnog statusa. Zato je važno šta je politika Vlade

 

MONITOR: Namjera Vlade da izmijeni Odluku o kriterijumima za utvrđivanje uslova za sticanje crnogorskog državljanstva, privremeno je obustavljena, ali je podigla tenzije, i otvorila mnoga pitanja. Da li je izmjena te odluke ispravljanje nezakonitosti prethodne vlasti, kako kaže Vlada, ili „etnički inženjering”, kako tvrdi opozicija?

KOPRIVICA: Mi nemamo ništa protiv promjene Odluke u dijelu da ljudi koji stvarno i trajno žive u Crnoj Gori, bez obzira na to kako se zovu, odakle su došli ili za koga glasaju, dobiju državljanstvo. Smatramo to poštenim i neophodnim, naročito prema izbjeglicama tj. onim ljudima koji su se u Crnu Goru sklonili od ratova devedesetih. Bilo koji drugi pogledi na ovo pitanje se graniče sa šovinizmom i treba ih osuditi.

Međutim, Vlada u Odluci bespotrebno i mimo najave proširuje ovo polje i uvodi još 12 mogućih opcija za sticanje državljanstva. Pored spajanja porodice, što je razumljivo, tu su i posjedovanje nekretnine, vjerska služba, posjedovanje kompanije i još 9 različitih razloga. Ovaj dio Odluke jeste problematičan jer zaista ne mislimo da se u maloj državi uslovi za državljanstvo smiju sticati zbog npr. posjedovanja nekretnine i boravka po tom osnovu.

MONITOR: Brojkama, odnosno broju onih na koje se te odluka odnosi, trenutno se manipuliše. Jedni tvrde da se ona odnosi na desetine hiljada ljudi, drugi na manje od stotinu. Gdje je istina?

KOPRIVICA: Prvo MUP ne treba da pravi procjene već da saopšti precizne podatke – koliko na osnovu ove Odluke, sada, a koliko na primjer, u narednih 5 godina ljudi može aplicirati za crnogorsko državljanstvo.

Drugo, ovi brojevi su se trebali naći u obrazloženju Odluke. Vjerujemo da kada se sve sabere, ovih građana u ovom trenutku ima oko 20.000, a koliko će od njih  aplicirati – to nije moguće reći. Ako osim toga dodamo i preko 30.000 građana sa stalnim boravkom, radi se potencijalno o gotovo 10 posto biračkog spiska što nije mali broj.

MONITOR: EU je upozorila da se o takvim pitanjima mora povesti odgovarajuća debata. O čemu se prije izmjene te Odluke mora razgovarati?

KOPRIVICA: Ovaj proces je bio potpuno netransparentan. Neraspraviti o ovako osjetljivim  odlukama  u kojima postoji ogroman javni interes – potpuno je pogrešna politika. Takođe, ponavljam, proces je opterećen kontradiktornim izjavama, pa niko sa sigurnošću ne zna šta je Vladin cilj, tj. da li je Odluka samo prvi korak dalje „liberalizacije”.

Ovaj pristup nas je, kao članove MUP-ovog Savjeta za transparentnost, prilično iznenadio jer je ministar Sekulović vrlo korektno i profesionalno komunicirao o ranijim svojim predlozima uključujući i pitanje prebivališta. Nadam se da će doći vrijeme da nas EU ne mora svakih 10-ak dana podsjećati šta su demokratske procedure u društvu.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

Dr DRAGAN MARKOVINA, ISTORIČAR I PUBLICISTA: I dalje živimo ponižavajuću nacionalističku stvarnost

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nema nikakve šanse da će se Bosna i Hercegovina raspasti, niti da će se granice na Balkanu mijenjati, pa stoga nema smisla o tome raspravljati. To ne služi ničemu, izuzev tome da nacionaliste održava na vlasti i da stvarni životni problemi nikad nisu u fokusu

 

MONITOR: U intervjuima ocjenjujete da su današnja društva i državne politike u Srbiji, BiH i Hrvatskoj, dominantno nacionalističke. Jedna od tih država je u EU, a druge dvije su „na putu“. Da li to znači da nas EU i obaveze iz Lisabonskog sporazuma neće izliječiti od dominacije nacionalističkog sentimenta i populističke politike koja mu podilazi?

MARKOVINA: Vjerovanje da će se ulaskom u EU riješiti svi problemi, a posebno to da će taj ulazak pomoći obračunu s nacionalizmom je dirljivo naivno i nevjerovatno je da značajan broj ljudi još u to vjeruje. To je bila iluzija i dok je Unija bila u puno boljoj ideološkoj situaciji, a kamoli danas. Da, ovdje živimo ponižavajuću nacionalističku stvarnost, od koje je jedino gora institucionalizacija civilnog društva koje očekuje da mu međunarodni projekti ili grantovi riješe situaciju u zemlji. To se, naravno, neće dogoditi, između ostalog i zbog toga što se aktivizam pretvorio u posao, potom što svi ti fondovi uvjetuju invalidnu ideološku priču u kojoj je socijalizam zabranjen pojam, a na koncu i zato jer novo proširenje EU nije niti na vidiku, čak ni u srednjoročnoj perspektivi. Kako je nacionalizam jači nego ikada i kako treba priznati da je ljevica na duže vrijeme poražena, ostaju prosvjetiteljski rad i spremnost na poraze, partizanska etika i držanje podalje od bilo kakvih veza s vlastima i nacionalistima. Samo što na to, da se ne lažemo, nitko nije spreman.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR MAIDA BURDŽOVIĆ, SPECIJALISTA PSIHIJATRIJE: Nasilje je široko rasprostranjeno

Objavljeno prije

na

Objavio:

Agresija nikada nije rezultat pameti, zrelosti, hrabrosti, zadovoljstva. U nekim situacijama  može predstavljati nužnu potrebu, kada govorimo o ekstremnim situacijama životne ugroženosti pojedinca. I tada je ,,diktirana” intezitetom straha koji pojedinac doživljava

 

MONITOR:  Prije godinu, upozorili ste preko stranica Monitora, na opasnosti od izolacije i straha od epidemije po psihičko zdravlje ljudi. Kakvo je stanje sada?

BURDŽOVIĆ: Ono što prvo zapažamo kod građana je visok stepen zamora za koji možemo reći da je najvidljivija posljedica, sada već hronične stresne pozicije. Osim strahova za sopstveni život i život i zdravlje najbližih sad kod većine dominiraju i egzistencijalni strahovi. Povećan broj nezaposlenih, svakodnevna neizvjesnost kada je socijalna politika u pitanju, postala su dodatna okupacija naših građana. Od početne solidarnosti koju je karakterisala prva faza pandemije, sad se nekako više nalazimo u stanju gdje je postala najvažnija borba za goli opstanak.

MONITOR: Nedavno ste u autorkom članku napisali da „trpljenje“ ima svoj ograničen rok, te da su ,,posljedice pandemije, na život svakog pojedinca postale vidjive’’. U čemu se one ogledaju?

 BURDŽOVIĆ:  Povećan stepen ugroženosti kod svakog pojedinca u bilo kom njegovom životnom aspektu, lako dovodi na početku do opreza, ako ta njegova ugreženost traje, a njegova struktura ličnosti nije dovoljno oprezna, te nema adekvatne mehanizme odbrane, lako ,,sklizne” u paranoidnost,  prevedeno, patološku sumnjičavost. Pored sada već često obrađene anksioznosti, depresije, ovaj psihijatrijski entitet narušava funcionisanje velikog broja ljudi kod nas. Znamo da je u ovakvim životnim okolnostima stepen shvatanja pojedinaca značajno narušen, njihova organizacija i funcionalnost takođe, ali kad svemu tome dodamo paranoju onda zaista dobijamo kopleksne psihijatrijske poremećaje čiji oporavak nije lak.

MONITOR: Upozoravate i na to da se strah često prikriva agresijom, te da o tome svjedoči povećan broj sudsko-psihijatrijskih predmeta. Koji su najčešći i kako ih preduprijediti?

 BURDŽOVIĆ:  Agresija nikada nije rezultat pameti, zrelosti, hrabrosti, zadovoljstva. U nekim situacijama  može predstavljati nužnu potrebu, kada govorimo o ekstremnim situacijama životne ugroženosti pojedinca. I tada je ,,diktirana” intezitetom straha koji pojedinac doživljava.

Pravo i psihijatrija imaju, praktično isti zadatak: da poboljšaju čovječanstvo. To čine različitim metodama i pristupima. Pravo operiše jasno određenim kategorijama i definicijama i na praktično isti način im pristupaju. Zakonska tumačenja bi nam morala biti čista i jasna.

Jedan od brojnih uzroka nesporazuma ove dvije struke leži u tome što su pravnu nauku, zakonodavstvo i pravosudnu praksu stvarali ljudi stručnjaci, a duševne bolesti i psihičke poremećaje je stvarala priroda. Obje struke se u sudnici trude da se međusobno razumiju.

Zbog toga, psihijatri u sudnici imaju i sasvim praktične probleme. Koliko dugo traju duševni bolovi posle silovanja? Da li jednokratno pretrpljeni strah izaziva trajne posljedice i kakve? Kakav je problem retrogradnog procjenjivanja poslovne sposobnosti kod nekoga ko nije više živ? Koliko dugo može da traje jedan afekt jakog bijesa? Preciznih odgovora nema ni u jednoj literaturi, vještak mora sam to da procjenjuje u konkretnom slučaju.

Zbog toga, psihijatri i pravnici moraju imati dovoljna znanja iz obje struke, kako bi uspješno sarađivali.

predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo