Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Da je pisac hteo nešto da kaže, ne bi napisao

Objavljeno prije

na

Život nam na licu ostavi otiske svojih đonova. I tačno se vidi preko koga je pregazio strojevim korakom, a preko koga je prešao na vrhovima prstiju

 

Nedavno su crvena formula, omiljeni kačket i plastični vojnici, napustili detinjstvo mog sina. Kad deca prerastu neke stvari, odlaze od njih sa lakoćom i bez muke, iako su im nekad bile najvažnije na svetu. Odrastanjem čovek gubi tu čarobnu sposobnost. Život nam poklanja uspomene napravljene po našoj kreaciji. Otud nemamo pravo na žalbu.

Juriš sve te stvari, za koje misliš da će ti doneti sreću. I, na kraju, kad ih konačno stigneš i dosegneš, shvatiš da u rukama imaš prazninu. A sreća? Sreća se uveliko koketno smeši i izmiče nekom drugom, na nekom drugom, novom ćošku… Da sam cvet, cvetala bih veoma retko, u visovima, kršu i karstu, na područjima nedostupnim čoveku. I latice bi mi se, to je gotovo sigurno, otvarale samo noću. Okreću ljudi glavu od tuđe brige, tuđe bolesti, tuge ili smrti. Neće čovek da pruži ruku čoveku. Odakle mu hrabrost, ili možda gotovo besramna ležernost da pomisli da sutra to neće možda biti on? Egoizam srećnih? Nečoveštvo? Ili samo – čovek? Ovo poslednje mi uvek utera strah u kosti. Zaustavite Zemlju! Ne, neću da siđem, hoću da gurnem neke koji mi idu na nerve. Kad ne pristaješ na manje, ne dobiješ ništa, ali imaš neki osećaj pobede, i slobode.

U životu svi ponekad padnemo. Razliku naprave samo oni koji ustanu i pruže ruku onima koji to ne mogu sami. A onda pustiš omiljenu pesmu, da ponovo doživiš ono što se nije desilo. Život nam na licu ostavi otiske svojih đonova. I tačno se vidi preko koga je pregazio strojevim korakom, a preko koga je prešao na vrhovima prstiju. Ovako je govorio Duško Radović još 1979. godine: „Ozbiljni ljudi su usamljeni. Oni ne pripadaju ovom masovnom pokretu lakomislenosti i površnosti. Poraženi su pamet i ozbiljnost i nastalo je veliko narodno veselje“.

Teško je ostati normalan u moderno doba, jer se normalnost redefiniše gotovo iz dana u dan, dok nam na kraju sve ne postane normalno, što je ultimativni plan ili možda konačni nivo spoznaje života kao takvog. Ako vam je udobno, pustite život neka prolazi. Ili nemojte. Možda bi vas to umrtvilo. Možda baš treba ustati i porvati se s njim, da se osetiš živ. Individualno je to. Ma individualno je sve. Man'te se opštih saveta.

Volela bih da nađem libreto koji je Glen Guld pisao za životinje i da ga prezentujem jednom stadu talentovanih goveda na jednom proplanku koji sam videla samo na slici. I samo je potreban čovek bez uglova odakle gleda, ogoljen bez interesa, koji nosi u novčaniku samo široku sliku lepote, svakome poklonjenu, da je grlimo i u njoj se ušuškamo. Nije on retkost, samo se plaši da prizna da je zalutao među kurjake.Vreme je da se vratimo kući. U svoju pesmu, na svoju zemlju, u svoje snove. U stvarnost kakvu zaslužujemo. Pa da ponovo napišemo korake, želje, otkucaje i ljubav. Žive i slobodne.

Dubok san na jastuku plovi po moru svojih fantazija. Nešto je puklo u daljini. Srećom dovoljno daleko. I srećom, konačno.

P.S. Plaše me ljudi kojima je problem to što se rečca NE od glagola odvaja, a od glagolske imenice i prideva ne.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Praiskonske neke borbe

Objavljeno prije

na

Objavio:

Provešću popodne preturajući po odjeći tražeći nadu

 

Najlepše nebeske prilike su između pet i sedam ujutru. Posada ovog broda još spava. Ja pijem kafu na terasi. Svet mi je na dlanu. Vreme neprimetno prolazi. Kada pogledamo u decu jasno vidimo. Tako nije u ogledalu. Iste oči nas gledaju i sijaju kao uvek. Sve što mi treba, ovog jutra, su snimci dubokog svemira. I kafa.

NASA objavila fotografiju koju je napravio teleskop Džejms Veb, na kojoj može da se vidi odakle su Srbi došli u Sunčev sistem. Svi hoće da se sinhronizuju sa vasionom, vibracije, frekvencije, trt-mrt, ali NE MOŽE bre tako, ograničeni smo čulima. Dobro je da mozak u sklapanju slike sveta koji je oko nas, pored informacija dostupnih čulima, koristi i našu imaginaciju, ali, brat bratu, zatrpavamo ga sve više glupostima, bespotrebnim i suvišnim. Kad zabaguje, nema reseta. Ako se ovde, na Zemlji, ikada pojave napredna i visoko razvijena bića iz vasione, verujem da će za komunikaciju izabrati delfine, a ne nas. Kada je već tako, preostaje nam samo da uživamo u svemu što život donosi. Sećate li se onog mudrog učenja da kada budemo u sosu do grla – uživamo u njegovom ukusu. Mudro učenje kaže i kako do mudrosti vode tri putića, a to su razmišljanje, vaspitanje i iskustvo. Dedovi naši obrađivali njive, a mi teme.

Topla preporuka, u skladu sa vremenom, ne morate obrađivati njive, ali makar izbegnite autobuse danas, pođite biciklom. Gde god. Krenite kroz vetar krivudavo, braneći bokove i rasecajući nevidljivu neprohodnost. Vetar tapše ritam iza leđa kad postane opet sav i ceo. Vetar stvarno postane ceo svaki put kad iza njega ostane brdo, drvo, ptica, moj ničim izazvani smeh, vetar se razdvoji, objumi, prođe po nama i sastane se kad zamakne. Došla sam do mesta pored reke, upala i uplela se u šipražje kao onomad kad sam bila devojčurak. Tada sam zamišljala one ilustracije: uzima me mesto sebi, (sad sam se udobnije smestila), pete duboko u zemlju, odatle treba da krenu žilice… Detinjstvo nije toliko izgubljeni raj, koliko je izgubljeni magacin strahova i čežnji.

Ponekada mi ljutina prokljuca lice, pa poželim da te stropoštam niz svaku izmišljenu liticu. Ima li to nekad da se moj pravednički razgoropad nije okrenuo protivu mene i ostavio me zabezeknutu da nasipam pepela po mastilu dok se sve razlilo nije? A najviše se pribojavam tog pravednčkog. I opet se polakomim.

Kako se to živi svaki dan kao da je poslednji… meni stalno nešto ostaje za sutra?! Provešću popodne preturajući po odeći tražeći nadu. Umoriš se jednom i od izgovaranja očiglednog. Nije pitanje vremena, već gluve tišine koja te samo bledo posmatra, godinama. Dobro vreme da predvidite koje ćete tihe prekore imati sutra za doručak.

P.S. Ako fontana ne odradi posao, uvek možeš da skočiš u bunar želja.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Oseka mlaka od pene neostvarenog mora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Lako je naći sreću u nesreći, teško je kad ne vidiš da si srećan

 

Buđenje je veliko umeće, a tek ustajanje! Ne ustajem iz kreveta bez dobrog istezanja i dok ne razmrdam svaki zglob na rukama i nogama, još ako sam se naspavala, mojoj sreći nema kraja. To je dobro jutro. Naspavanost je tu. Energija za ustajanje nije. Alarm… zbunjen. Nije problem spoljnih četrdeset stepeni, nego ostati hladnokrvan. Tri kapi limuna u ledeno hladnoj vodi je moj eliksir za sve i svašta danas. Idem još danas da se uhvatim u koštac i u jadac sa vascelim danom, a sutra ću drugačije.

Postoje udaljena mesta u sećanju kojima je potrebno nedeljno čišćenje i otvoreni prozori. Neka mesta mogu da svarim samo uz pomoć jagnjetine ispod sača i krompira sa kajmakom uz šopsku i neko dobro vino, plus krempite. A postoje i ona mesta, mala i zabačena, u kojima je vreme stalo. Nevoljno se budim, ustajem, bez ičeg što bi me uplašilo, bez ičeg za čim bih žalila, kažem hodaj, bol ne prolazi, samo se navikneš tražeći bolji svet… ako ikad nađeš… to je mesto gde sve prolazi osim vremena… Moje oči, prilagođavaju se prigušenim svetlima, ali bujaju tokom nulte svetlosti čežnje. Lako je naći sreću u nesreći, teško je kad ne vidiš da si srećan. Ako nije kiša, što spira tugu niz prozorska okna, onda je to mesečina, pa kapljice razliva u milion čestica zlatne prašine. Dakle, nije do vremena. Do Nje je, do moje stare dobre prijateljice. Do Tuge je. Čovek naprosto osvane u nekakvom životu za koji sve vreme veruje da je njegov, samo zato što pokušava da nešto stigne, a sebi daje malo prostora da se zapita da li to ima smisla. Svrbi me kao ona tačka između pleća koju nikad niko ne ume valjano da počeše, a ne može da se dohvati bez nekog ortopetskog pomagala ili češagije.

Nedostaje adrenalin. Hitno moram da poradim na tom polju. I kako da se opet ne setim babe. Bilo je toplo leto, ne baš kao ovo, kad su komšijske krave ugazile babinu baštu i dvorište, a brat i ja sami u kući vrištimo i čekamo da provale u kuću. A baba ko poljar Lijan, grakće li grakće. Posle me vodili kod baba Kate da mi topi olovo, gasi ugljevlje, gleda u vodu… To su bili adrenalini. Uhvatila me prolaznost, ne pušta me danas. Prolazimo u vremenu, a ono nezainteresovano sleže ramenima na našu konačnost.

Mesec je dana do svetog Ilije, ali ko će to čekati, daj da se grmi. Posmatranje letnjeg pljuska uz odbrojavanje sekundi, od bljeska munje do udara groma, je sitnica koja me ispunjava zadovoljstvom. Dažd se spustio na zemlju. Prijatno zahlađenje.

P.S. Nemilice neštedimice trošim reči nehotice i netremice.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Guramo dalje. Svako svoj kamen

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vrijeme kaplje, sekund po sekund, dok se nadaš. Kad prestaneš sve zamre. Prvo ti

 

Idealno okruženje, idealni scenario, idealni slučaj… ne postoji. To je početna tačka i samo početna tačka. Premisa. Koja takođe može biti netačna. Nije merilo. To je prvi kolac zaboden, sve nakon toga je merilo. Merilo su odstupanja.Verujem, ali meni je najlakše nasmejati se izjutra, najranije po buđenju, dok još beslovesna piljim u svetlost. Kad se još sećanja na svet i život nisu vratila u vidokružni krajolik. Lakne malo kad se smeješ samom sebi, ali se istovremeno i tešiš da nije baš toliko smešno.

Krstoputina je mesto gde se ukrštaju putevi. To nikako nije isto što i raskršće jer tamo se oni raskršćuju. Svaka stvar koju ti ćuteći oprostim udaljava te za po jedan korak od mene. Jednom ćeš biti dovoljno daleko.

Nekada tragam za ljudima odlučnošću psa tragača kojem je miris samo refleks koji pokreće noge. Nekada stojim i trljam oči da prođe. Pričama pretim danu, dan se kolebljivo zagleda oko sebe i pušta na mene gromki smeh automobilskih sirena. „Nemaju svoju vododerinu“, odjednom izusti grad zabrinuto. Nikoga i ništa ne osuđuju, ne dopuštaju nikakvo saučešće, ne izvlače nikakve  pouke. Samo svedoče, i u tome je suština. Neki nikada ne shvate: šta god da radiš, samo ne maštaj naglas. Bliža sam datumu upokojenja, nego datumu rođenja, a i dalje nisam naučila.

Čovek je ono što pamti, kažu neke sede glave. Jer, zašto pamtimo baš ovo, a ne nešto drugo? Zašto nešto zaboravljamo? Zato što to nismo bili mi. Dakle, mi smo ono što smo upamtili. Ono što smo zaboravili, to je neko drugi. Vreme kaplje, sekund po sekund, dok se nadaš. Kad prestaneš sve zamre. Prvo ti. Potreban mi je ozbiljan voljoskok. (Ne dirajte mi u izmišljene reči, videćete vi kad se rode!)

Lebdeli smo uvis na toplim vrtlozima nade, govoreći tajne zbog kojih se i trava crvenela. Umovi su se doticali, koža se ježila. Tišina koja nastupi nakon razgovora je kada zaista razumem reči. Izgovorene i neizgovorene. Neko baš ume da ostane. Zato ne prolazi. Ono što je dalje bolje vidim, kao priče koje odmičem dok čitam… valjda s godinama sve što je bilo blizu sada je daleko ali bolje vidljivo. Sve postaje jasnije kad se udaljiš. Od nekih takvih udaljavanja pucaju rebra, jedva se diše, život je kratak i brz, a smrt spora kao pravda… Oprostiti sebi i pravdati sebe su dve potpune suprotnosti. Prvo je nepobediva sloboda, drugo mali privatni pakao. I tu smo gde sami želimo da budemo. Sećam se šta je rekao, sećam se kad je bio iskren, sećam se kad je lagao. Zamislim se na svakom koraku. Svugde je isto. Veče te zatiče u slepom sokaku. Moraš se vratiti istim putem kući, nedovršena ljubavi moja.

Lakne malo kad se smeješ samom sebi…

P.S. Vratih se iz bašte s metaforom i dva lajtmotiva.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo