Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Da je pisac hteo nešto da kaže, ne bi napisao

Objavljeno prije

na

Život nam na licu ostavi otiske svojih đonova. I tačno se vidi preko koga je pregazio strojevim korakom, a preko koga je prešao na vrhovima prstiju

 

Nedavno su crvena formula, omiljeni kačket i plastični vojnici, napustili detinjstvo mog sina. Kad deca prerastu neke stvari, odlaze od njih sa lakoćom i bez muke, iako su im nekad bile najvažnije na svetu. Odrastanjem čovek gubi tu čarobnu sposobnost. Život nam poklanja uspomene napravljene po našoj kreaciji. Otud nemamo pravo na žalbu.

Juriš sve te stvari, za koje misliš da će ti doneti sreću. I, na kraju, kad ih konačno stigneš i dosegneš, shvatiš da u rukama imaš prazninu. A sreća? Sreća se uveliko koketno smeši i izmiče nekom drugom, na nekom drugom, novom ćošku… Da sam cvet, cvetala bih veoma retko, u visovima, kršu i karstu, na područjima nedostupnim čoveku. I latice bi mi se, to je gotovo sigurno, otvarale samo noću. Okreću ljudi glavu od tuđe brige, tuđe bolesti, tuge ili smrti. Neće čovek da pruži ruku čoveku. Odakle mu hrabrost, ili možda gotovo besramna ležernost da pomisli da sutra to neće možda biti on? Egoizam srećnih? Nečoveštvo? Ili samo – čovek? Ovo poslednje mi uvek utera strah u kosti. Zaustavite Zemlju! Ne, neću da siđem, hoću da gurnem neke koji mi idu na nerve. Kad ne pristaješ na manje, ne dobiješ ništa, ali imaš neki osećaj pobede, i slobode.

U životu svi ponekad padnemo. Razliku naprave samo oni koji ustanu i pruže ruku onima koji to ne mogu sami. A onda pustiš omiljenu pesmu, da ponovo doživiš ono što se nije desilo. Život nam na licu ostavi otiske svojih đonova. I tačno se vidi preko koga je pregazio strojevim korakom, a preko koga je prešao na vrhovima prstiju. Ovako je govorio Duško Radović još 1979. godine: „Ozbiljni ljudi su usamljeni. Oni ne pripadaju ovom masovnom pokretu lakomislenosti i površnosti. Poraženi su pamet i ozbiljnost i nastalo je veliko narodno veselje“.

Teško je ostati normalan u moderno doba, jer se normalnost redefiniše gotovo iz dana u dan, dok nam na kraju sve ne postane normalno, što je ultimativni plan ili možda konačni nivo spoznaje života kao takvog. Ako vam je udobno, pustite život neka prolazi. Ili nemojte. Možda bi vas to umrtvilo. Možda baš treba ustati i porvati se s njim, da se osetiš živ. Individualno je to. Ma individualno je sve. Man'te se opštih saveta.

Volela bih da nađem libreto koji je Glen Guld pisao za životinje i da ga prezentujem jednom stadu talentovanih goveda na jednom proplanku koji sam videla samo na slici. I samo je potreban čovek bez uglova odakle gleda, ogoljen bez interesa, koji nosi u novčaniku samo široku sliku lepote, svakome poklonjenu, da je grlimo i u njoj se ušuškamo. Nije on retkost, samo se plaši da prizna da je zalutao među kurjake.Vreme je da se vratimo kući. U svoju pesmu, na svoju zemlju, u svoje snove. U stvarnost kakvu zaslužujemo. Pa da ponovo napišemo korake, želje, otkucaje i ljubav. Žive i slobodne.

Dubok san na jastuku plovi po moru svojih fantazija. Nešto je puklo u daljini. Srećom dovoljno daleko. I srećom, konačno.

P.S. Plaše me ljudi kojima je problem to što se rečca NE od glagola odvaja, a od glagolske imenice i prideva ne.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Zaklon jačeg

Objavljeno prije

na

Objavio:

Volim i ovo kad sunce zasija, ali kiša odnekud pada. Podsjeća me na mene

 

Koji vetar duva na Krstovdan, taj vetar će najčešće duvati tokom godine. Tako kažu… Čudno neko osećanje, čudna neka slika se formira kad pustim ovaj sivi dan da uđe unutra, među zidove našeg malog, ali sigurnog, azila. Budi u meni sve, osim razuma. Moraću danas da pričuvam od sebe one koje volim…

Zanimljiv je ovaj novi razvoj događaja kad moja Pepa zalaje u sred noći, skoči iz kreveta i krene da zahteva da joj se odmah obezbedi nešto iz sveta mašte, što ne možemo da dešifrujemo, jer ne znamo gde smo. Dok je pacifikujemo, svane i eto prilike da se dan započne u četiri ujutru. Pas kojeg odgajaš od mesec dana je kao dete koje nikad ne progovori, ali baš u tom prostoru bez jezika dešava se najveća i najdublja razmena emocija koja oplemenjuje duh i nije izreciva, ali je snažnija od bilo kog odnosa sa ljudima.

Volim i ovo kad sunce zasija, ali kiša odnekud pada. Podseća me na mene. Kap kiše dodirne zemlju, ljudi odmah depresivni, nigde im se ne izlazi. Ne dozvolite da vam kiša menja raspoloženje, budite jednostavno svaki dan depresivni.

Dugo smo odolevali, ali naša porodična zajednica se, zahvaljujući početku drugog polugodišta, pretvorila u jedan virusno-bakterijski hub, gde neprekidno razvijamo najnovije vrste slina. Vreme je za balkanski antibiotik – karamel mleko. Nema više zima kao što su bile devedesetih, sipaš litar ulja, dodaš dva jajeta, senf i umutiš časkom teglu majoneza. Brat ga nije voleo. Verujem da me je upisao u malu crnu sveščicu, u koju smo, kad smo bili klinci, upisivali goste koji bi nam na dar donosili napolitanke. Nedostaje mi moj brat. Sećam se, kad smo bili mali, zemljotres u toku noći… tata i mama iznose prvorođenog ispred zgrade. Komšija pita: „Kod koga je Nataša?“, a oni me zaboravili… Važno je ispratiti ljude kad odlaze, pomoći sa torbama i knjigama i svim što imaju i nose sa sobom, a pogotovu sa onim što nemaju, poneti im ono što nemaju. Ja sam moju tugu pobedila, tako što sam joj se skroz prepustila. I onda joj više nisam bila interesantna, pa me je napustila. Nemojte da vam bude teško, meni skoro nikad nije hladno, lutalice me vole i skoro me nikad ništa ne boli, neka bude lako kao što, gle, jeste. Ne prelazim granice, ali volim da sednem pored njih. Ako dozvolimo da izbledi ili smo štedeli na farbi ili smo prejako isijavali.

I još nešto, što se ljubavi tiče, nemojte da patite za onima koji su živi otišli od vas.

Odoh ja sad, a vi samo veselo, i širokim srcem, rukama i zamasima.

P.S. Štedim zagrljaje, pa se tako nakupe i onda ne mogu da ih obuzdam. Sve volim i svakome dam po neki. Evo, nosite, oslobodite me.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Srdačni udar

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedem neke crvene šljive umesto da drmnem rakiju, večito krećem od osnove, nikako da se opametim

 

Ne štelujem alarm, probudi me, vazda, racionalni pozitivizam i rigorozno osećanje dužnosti. Retko šta može ublažiti turobnost ovog nesvanulog dana kao prizor šteneta, koje nosi u ustima papuču po dvorištu, dok mu na licu titra radost postojanja. Tužnu sliku ovog tmurnog i hladnog jutra odagnala mi je i fotografija predsednika koji toplim pogledom miluje svoju naciju mirom i utehom. Komšija, izrevoltiran sopstvenim kijanjem, koje ne može da obuzda, psuje sve po spisku nekom imaginarnom entitetu i taman malo potkači i državu kao univerzalnog krivca, dok se seoce polako ušuškava u maglu. Kišni dan, najbolja podloga za pisanje. Nemamo kineske lampice, ali nam pucketa drvo u čarobnoj peći. Svečano sam proglašena za Čuvara plamena. (Za malo šta imam toliko elana kao za brisanje cele reči u vordu zbog zapete koju sam zaboravila da stavim pre nje.)

Važan mi je lični prostor, tako i pri hodanju ne volim kad mi neko hoda suviše blizu, osim kad nešto objašnjavam, pa moram da guram ramenom, ne dao ti Bog da hodaš blizu kuća, ostade odran i očešan o fasadu. Jednom sam tako, a ne bih ja, nego baš slučajno izrasla neka bodiljikava ,,korovača“ u sred Novog Beograda, nadžogerila se baš tu gde sam htela da prođem, jest da volim biljke, ali rast na nepoželjnoj lokaciji joj nisam oprostila. … i uživela se u objašnjavanje koni mojoj, grunem ramenom u žbun, prosu se neko trunje po njenoj tek opranoj kosi boje zrelog sremačkog žita, kad poče ‘sovati sortu, seme, pleme… taman se smirila, jedan automobil naglo zakoči i pride je i nagazim, a ne bih ja, nego se uvek neki k..linac namesti.

Isključenost iz ovog poganog sveta možda najbolje ilustruje beskućnik koji leži na trotoaru pred crkvom, uvijen u nekoliko prljavih ćebadi, nehajno čitajući strip. Jednom sam mu slučajno zaklonila svetlost ulične svetiljke, kao Aleksandar Diogenu sunce i rekla: „Izvini, brate“, i iščezla kroz noć. Ponekad čovek od silnih nemanja ne primećuje ono što ima, a onda mu je i to previše, saživljen sa nemanjima opusti prazne ruke i prigrli sve praznine kao najveće bogatstvo. Nekog slažeš kao mozaik velelepnog hrama, nekog kao metar drva, nažalost tako je, jer svako je zaslužio da bude strpljivo, s ljubavlju građen da u nečijem oku blista kao umetnina. No, u ovim vremenima, šta će kome umetnina? Važnije je ugrejati dupe. Ljubav je svuda, samo treba znati kako pobeći od nje.

Jedem neke crvene šljive umesto da drmnem rakiju, večito krećem od osnove, nikako da se opametim. Kako vreme odmiče, a iskustvo se nagomilava, sve je manje stvari koje slute na dobro. Prilagodi se ili doživi sudbinu mlinova za kafu iz centroproma i pekabete.

Napolju je, što se kaže, izmišljeno za šetnju. Dobro, nije izmišljeno, nego moram da prošetam psa. Sve sam vas volela!

P.S. Što ne ubije daljina, dokrajči tišina – poklopile nam se ravnodušnosti.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Duh predaha

Objavljeno prije

na

Objavio:

Što bi rekli, dolazim sebi iz više pravaca, nego loš put, pa sporo ide

 

Okićene jelke ispred radnji i kafića, irvasi, Deda Mrazovi, sunce i ljudi u kratkim rukavima. Zamirisalo mi je na letnja jutra kod babe. Miris zemlje, rose, sunca što se prolama kroz krošnje, jabuka petrovača i jednu kotobanju, što je čardakom zovu, koja je bila moja tvrđava za snove. Mirisala je na kukuruz, buduće dane, čežnje i detinje nade potajne. Čini mi se da još uvek svet vidim kroz letvice tog čardaka, nedosanjano plovilo negde iznad polja, negde iznad snova i nemogućeg. Ma nije zima dok baba ne unese sa žice dedine zamrznute dugačke gaće! Sve je to meni ličilo na ljubav koja se, kako je baba govorila, meri džakovima soli koju valja pojesti zajedno. A baba je jela i svoju i „njinu“ so, a oni pili vodu koju im je ona donosila i još je ispala kriva što nije dovoljno hladna! Nema mi nigde praznične euforije! Mislim da nikada nisam ušla sa manje euforije, emocija i generalno životne energije u poslednju nedelju godine. Nešto mi je sve više godina za koje na kraju kažem: „Ne ponovila se!“

Ono Servantesovo da mudar čovek čuva deo današnjice za sutra i ne stavlja sva jaja u jedno gnezdo, važi samo dok ne polomiš sve zidine kojima si omeđen tavorio u strahu od rizika i neizvesnosti. Onda jednog dana shvatiš da su jaja da se lome, jer tek tada sve dobija smisao. Potrudiš se da se Ti dešavaš svetu umesto svet tebi. To je sloboda.

Razgovor ponekad bude kao da sa nekim stojiš ispred belog zida, a on odjednom kaže: „Ma vidi ovaj narandžasti zid!“ Ti nemo gledaš jer ne znaš kako apsurdu smisleno odgovoriti, a on trijumfalno usklikne : „Ćutiš, nemaš argumente!“ Kad imam o čemu da ćutim, ja ćutim. I to kvalitetno. Imam tužni talenat da nečujno izađem iz nečijeg života kao da me u njemu nikad nije ni bilo. Ponekad morate da kažete ,,gotovo je“ i da odete na spavanje. Što bi rekli, dolazim sebi iz više pravaca, nego loš put, pa sporo ide.  I sada ne znam da li je naporniji udah ili izdah, pa biram da ne dišem.

Od čoveka koji se, kad vidi Hitnu pomoć, upita hoće li preživeti onaj unutra i stisne palčeve da preživi, postali smo ljudi koji pomisle: „Dovraga, sad ću se zaglaviti u saobraćaju!“.

Od najvažnijih vesti izdvajam, sin se nedavno probudio sa brkovima. Ne želi u školu neobrijan.

Želim vam da ljudima koji uđu u vaš život pravilno podelite uloge. Ne ide da glavnu ulogu igra osoba koju treba ubiti još na početku filma.

Budite zdravi, dobri i pametni!

P.S. Sve se izmešalo, istumbalo, iščašilo, otišlo u tri lepe. Vreme je za novi prasak. Veliki.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo