Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Otpečaćena sudbina

Objavljeno prije

na

Nekada su vijesti putovale danima, stizale sporo, ostavljajući prostora da se saberemo i povučemo u neku drugu perspektivu, posmatrajući vlastitu kreaturu iz prikrajka

 

Pronašla sam jedno svoje izgubljeno vreme. Liči pomalo na kažnjeno dete, sedi u ćošku i plače. I žao mi je zaista, nikada više ga ne bih tu ostavila. Volela sam nekad ovakve dane, kad te trag mirisa podseti na sve ono što si nekad bio, na ono što danas jesi, pa te čvrsto zagrli ona misao, na sve što želiš postati. Danas je neušuškan, svestan da je na otvorenom polju i da najmanje zavisi od tebe. Dan koji je teško voleti… Zaborav je lep, kažu to svi. Svi, koji nisu grčevito grlili boju glasa, koja je surovo tonula u šapat. Ne ljubi zaborav, nikom nije dobro doneo, osim onoj lenštini od srca, koje je kucalo na silu. Jedva.

Najveće moje bogatstvo i imetak su sati koje sam provela ništa ne radeći. Oni su me najviše oblikovali i obrazovali i dali autentičan pečat mom unutrašnjem Ja. Onaj ko razume razliku između dosade i dokolice, razume o čemu ja ovde slovim. Oni drugi, i nisu mi baš toliko važni. Um je čovekov kvarljiva i potkupljiva igračka. Selektivno pamtimo, čak i ono što je um odlučio da zapamti, razum oblikuje onako kako mu je prihvatljivo. Mnogo je uspomena koje izgledaju bajkovito, šareno, kao staklići kaleidoskopa. Ali ako sećanju skinemo dioptriju, to više nije to. Uvek sam bila podozriva prema srećnom ishodu stvari. Naš unutrašnji nesklad malo toga uspe da pobedi. Kada se ruši, ruši se jednim potezom, bez obzira da li si gradio dugo i polako ili sklepao na brzinu. I nije važna veličina onoga što je sagrađeno, važnija je preciznost udarca u slabu tačku. Desilo vam se sigurno da naprasno nešto shvatite i da se onda lupite po čelu u neverici pitajući se kako se toga ranije niste dosetili. E pa niste, jer nije bilo vreme. I ne pitajte se više kako, nego zašto sada i šta treba da učinite sa tim saznanjem. Jer svako saznanje je putokaz. Na kraju, uvek možeš da odeš na kafu, sam. Zapališ cigaretu, prelistaš štampu, gledaš prolaznike, ćutiš i pustiš malo sebe na miru. Nekada su vesti putovale danima, stizale sporo, ostavljajući prostora da se saberemo i povučemo u neku drugu perspektivu, posmatrajući vlastitu kreaturu iz prikrajka.

Čitam, a i svedočila sam kako su uspeli neki novi principi u borbi protiv režima. Demonstracije zamenili litijama, spoljašne sukobe unutrašnjim sabranjem, revolucionarnu energiju strpljenjem, a sile destrukcije ustavili manifestacijama etosa. I onda više nisu bili izbori već moralno opredeljenje. Još samo da i mi u Srbiji uzmemo to za uzor, pa da kolektivno povratimo poverenje u svoju sudbinu.

„Viđi posla cara naopakoga, koga đavo o svačemu uči: Crnu Goru pokorit ne mogu ma nikako da je sasvim moja; s njima treba ovako raditi (…) Pa im poče demonski mesija lažne vjere pružat poslastice.“ Sve je znao vladika Rade.

Noć je bez vetra, bez snova, bez suštine. Bilo bi dobro rasejati misli da ih jutro ne zatekne na delu. Da mi ne diraju glasne žice. Da ne postanu novi otkucaj, da ne lupetaju po olucima umesto kiše. Da se ne povrede opet, idioti.

P.S. Imam napad entuzijazma, moram da prilegnem dok me ne prođe.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

ČUVAJTE VRATA, TO VAM JE JEDINI IZLAZ

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ako hoćeš da pripitomiš misao, osjećanje, a ti nađi starinsku riječ pa gledaj čuda svakojaka

 

Neverovatna je brzina kojom je ova godina prošla, kao da je sama od sebe bežala. U mislima povezujem tačke mraka gradeći nepoznatu geometrijsku figuru. Koračala sam vlažnom ulicom u sumrak. Naravno da ti uglovi nisu puka slučajnost, naivno je takvo šta i misliti. Ni sama ne umem da objasnim šta mi se dogodilo.

Dok mi je svaki nerv poigravao, a kosti odbijale poslušnost, shvatila sam, krajičkom preostalog normalnog uma, da sam našla Smisao. Istinu. I to saznanje me je sledilo od užasa. Volela bih da nisam u pravu. Zidovi kuća zaklapaju čudne uglove… Kuća? Čuj, mene, kuća?! Nema tamo kuća. To je privid. To su ognjišta Bezimenih. Nesoja. Prokletih. Otkud znam od kada postoje! Od pamtiveka, valjda, pa i pre toga. Kažu da je, naspram njih, Smrt milostiva. Samo zaobiđite ove ulice nakon zalaska Sunca, to vam kažem, ništa više. Pritislo mi pleća, zaklecalo me. Trebalo bi biti više kao električne instalacije, nenametljiv i najvećim delom sakriven od pogleda, a opet unositi svetlost u sumračne ljudske živote.

Ne znam kuda idem ovom mišlju, samo znam da postoji neko prokletstvo da sve što je nadohvat ruku izgubi pravi oblik, i nije to tako strašno, možeš i da se udaljiš pa pogledaš, približiš i sagledaš, strašno je što je u tebi već zatrpano onim što to mora biti. Uvek sam birala skrivene uglove u prostorijama, kao onaj zavučeni, između ormara i dvoseda, gde te niko ne vidi, i gde na miru možeš da se igraš nikome ne smetajući, pa te i ne prekidaju u igri. Jednostavno, uvek moram da imam svoj skriveni mali prostor. Pa čak i onda kad sam sama samcijata u celome stanu. Ponekad usled nemoći samo stisnem besno vilice dok me ne prođe. Moji porazi su sahranjeni duboko u meni na groblju sramote, ožiljci odaju poštu izgubljenim bitkama. Pobede skromno i ponosno čuvam u vitrini sećanja, svaka ima svoj zagonetni osmeh. Moje brige ne opterećuju druge, ponekad mi plamen u očima utrne u iskru. Ja nemam ovogodišnja dostignuća.

Postoje ljudi koji uđu u misli i ugnezde se u njih, briga ih što više fizički ne  postoje. Od tih škrtih nagoveštaja nežnosti pravim Semiramidine vrtove i onda se tamo izgubim i dugo lutam. Smišljam kako prevariti dlanove, da zaborave tvoj oblik lica. Ako hoćeš da pripitomiš misao, osećanje, a ti nađi starinsku reč pa gledaj čuda svakojaka…

Situacija je postala krajnje ozbiljna, više ni p.m, eventualno strinina, da prosti Kočan, ne može da primi sve koje smo poslali tamo. Sve vam je to zato što smo beli luk i čuvarkuću zamenili čia semenkama i godži bobicama. Ovde je sve toliko naopako, da mi nije jasno kako još uvek pišemo sleva nadesno. Svi smo imali priliku da postanemo bolji nego što jesmo, nema sad vađenja.

Blagoslovene suze koje dođu kad sve prođe.

P.S. Što bi naš narod rekao, još pet puta nam se predsednik obraća, pa Nova godina.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Čula se dešavaju

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nekad kroz kosti odjekuje krcatost smeha dušinog. Nekad kroz kosti odjekuje vika dušina. U čoveka skeleti su mnogi

 

Upravo sam pitala kaktus: „Je l’ ti hladno?’, jer stoji u saksiji na prozorskoj dasci. Ako to nije ljubav, ne znam šta je. Izađem na ulicu kada jutro krene da mi preti, dođe mi da ščepam nekog od retkih prolaznike za rever ili kragnu, izbezumljena pogleda,i da pitam: „Jesi li ti taj što krade noć od mene?” Ostalo mi to iz detinjstva, pa sebi i dan danas govorim – ako uradiš ovo i ovo, završiš to i to, onda kad bude gotovo, pa kad zasedneš i uživaš.. Još samo malo, pa onda možeš da razmaziš sebe i ne osećaš krivicu. I tako, sama sebi držim šargarepu ispred nosa i tabanam. Zakasnila sam nadajući se da vreme neće proći. Strah od kašnjenja je sakriveni strah od gubljenja tuđeg i svog vremena. A kad nešto gubiš, onda bolje da ga nije ni bilo.

Slava. Domaćin ispred dva starija gospodina otvorio vino, a onda su njih dvojica pričali o hrani sat I po vremena bez prestanka. Teleći ili svinjski repovi, jagnjeći jezici i neka egzotična jagnjeća bistra supa, pihtije…  Iskrsnuše mi detaljna sećanja na slavlje dok je majka bila živa… ćurka na podvarku, ruska salata itd…  i dalje kao u nekom italijanskom filmu moji sapatnici prekidaju jedan drugog, upadaju u reč, ide im voda na usta, otvara se opet vino, dosipa hrana, oni i dalje pričaju o specijalitetima raznih kuhinja i na kraju stiže meso, želudac uzima svu krv iz mozga, priča prestaje… žurka je gotova.

Čula sam sva ,,ne mogu više“ u svojoj blizini, i odreagovala. Čak i ono svoje. I zato odbijam da poverujem da niko neće čuti kad se oklizneš i počneš da toneš. U tom trenu kad nemaš šta da izgubiš, povuci za rukav, pa makar i običnog stranca i veruj. Čovek postoji i postojaće dok smo i sami ljudi kakve želimo blizu. I kao takav, dovoljno je da veruješ da nisi jedini. Planeta se okrene za noć. Ako sačuvaš veru, ljubav i nada će biti dobro. Najnegativnije emocije koje me ganjaju i proganjaju, a ne umem da ih zaglušim, rasterujem gluvim bajanjem – i tebe ću izdržati! I tebe ću izgurati! I tebe ću pobediti!  To su momenti kad me ljudi zatiču u brzom hodu i naboranog čela. Mislim, što brže hodam ubrzaću vreme i proći će.

Pobunila bih se često zašto nam viđenje reči nije isto i ratoborno bih branila svoje, a onda mi se reći osmehnu i namignu pa mislim – to je naša tajna, saučesnici se čuvaju i ne izdaju, a ratovi bi ih samo razotkrili.

Nekad kroz kosti odjekuje krcatost smeha dušinog. Nekad kroz kosti odjekuje vika dušina. U čoveka skeleti su mnogi. Krenula sam dalje. Samo još da stignem…

P.S. Treba nam neko da nas pita: „Kako si“, ali to kako smo, nekad neko treba i da grli.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Početak i beskraj

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kada ne postoji adekvatna reč za datu misao ili opis, iskuješ je

 

Zakačila mi kvaka džemper na šta sam se brecnula: „ŠTA HOĆEŠ TI OD MENE VIŠE!?“ Na kvaku. To je to, pameti laku noć. U ovakvim snežnim i hladnim decembarskim jutrima mi je uvek žao što nisam završila makar školu za rezervne oficire, da me kroz život vodi Dužnost, a ne muka ili talenat, ili nihilizam… Realna mera čovekove zrelosti nije visina do koje je jednom uspeo da se vine, već upravo suprotni kraj tog raspona – nivo ispod kojeg se nikad ne spušta.

Ne vidim sebe kako pokušavam, a ne vidim ni da sam odustala i samo zbunjujem ovu strpljivu tišinu. Od svih krajnosti, najbolja je ona u koju ne zalazim. Valja u sebi krotiti zver, ali samo u onoj meri u kojoj svojoj pitomosti dopuštaš da podivlja.

Za neke osećaje ne postoje reči; ma koliko vešt pripovedač bio, njihov intenzitet je neukrotiv kao mastilo koje se razliva po vlažnom papiru ostavljajući pokušaj, tek prljav trag. Ne da se osećaj u reč zbiti. Kada ne postoji adekvatna reč za datu misao ili opis, iskuješ je. Isplela sam nesanicu crvenim koncem.

Otišao je, sam i tih, neupadljiv i ostavljen. Nevoljen i nezaslužen. Miran i nesposoban. Umoran i indiferentan prema svim počecima. Zatrovane sretnosti i besmislen kao pravi smetenjak. Nelep i nedruštven. Samo živ. Uporno živ i žilav. Sećanje nikada ne nestaje, nego isparava, ali samo da bi se kondenzovanjem preobrazilo u nešto tajanstvenije drugo, u iznenadni bol koji trgne iz sna, u senku melanholije što se, čini se niotkuda, iznenada utisne u lice, ili u raskriljujući odsjaj nade u zatvorenom oku noći. Verujem u to da noći koje se ne smeju propustiti stoje u nekoj nepojamnoj proporciji sa danima koje treba prespavati. Osećanje praznine – to jest slutnja da u tebi postoji ono u čemu tebe nema – simptom je postupnog sticanja svesti o samonapuštenosti i znak da je duša u neverici nakratko zastala na dovratku pakla.

Instinkt je rođen zajedno sa nama. Bude trenutaka kada ga ne prepoznamo ili mu ne poverujemo. Cena je ista. Ponovo prođemo kroz isti bol, dok ne savladamo osnovnu lekciju. Nekad potraje ceo život. Još ako me kakva muka stisne, zgusnem se, zamandalim, zatarabim i samo vučem ralo, čini mi se i volove bih povukla samo da se krećem dok ne prođe, a u zemlju bih se ukopala, no ne smem… al’ samo da mi je zemlja pod nogama i od baš onih sam, kad sve prođe i još par mesečevih mena potom, što ti iznebuha podigne pogled i kaže: „E, vala i ovo pregrmesmo, ne zgromilo nas dabogda“.

P.S. Sneg je samo kiša koja je obukla venčanicu.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo