Povežite se sa nama

INTERVJU

BOBAN STOJANOVIĆ, POLITIKOLOG IZ BEOGRADA: Srbija je zarobljena država u svakom smislu

Objavljeno prije

na

Aleksandar Vučić je osoba koja je urušila svaku instituciju u zemlji, koja kontroliše svaki posao, koja organizuje i disciplinuje stranku koja je zarobila ovu zemlju i koja ne dozvoljava ljudima da žive i rade

 

MONITOR: U Srbiji je ovih dana najaktuelnija tema sporazum o ekonomskoj normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine, koji su u Vašingtonu potpisali predsjednik Srbije Aleksandar Vučić i premijer Kosova Avdulah Hoti sa predsjednikom SAD Donaldom Trampom. Vlast i opozicija o sporazumu imaju sasvim suprotne stavove. Kakav je Vaš stav o tom dokumentu?

STOJANOVIĆ: Mi i dalje ne znamo šta je tačno potpisano, tj. znamo da to nije dokument između Srbije i Kosova, a opet nije ni dokument sa SAD. Iako su teme Kosova i Srbije u njemu, veći deo sporazuma se bavi potpuno trećim temama kao što su Izreal, ambasada u Izrealu, 5G mreža, oprema za bezbednost aviosaobraćaja, diverzifikacija energetskih izvora i slično.

Ono što je važno za Srbiju i Kosovo jesu neka ekonomska i infrastrukturna pitanja koja su se i od ranije dogovarala, a jedini novitet je moratorijum od godinu dana na to da Srbija ne traži otpriznavanja Kosova, a da Kosovo ne aplicira za članstvo u međunarodnim organizacijama. Koliko su sve ove stvari dobre za Srbiju, iskreno ne vidim da je nešto dobijeno, a da postoje samo potencijalni problemi oko Izreala, ambasade, ali i odnosa Srbije i Rusije (što smo već videli kroz razmenu tvitova), kao i Srbije i Kine.

MONITOR: Šta je tim sporazumom dobila Srbija, a šta Kosovo?

STOJANOVIĆ: Srbija nije dobila ništa osim tog moratorijuma od godinu dana na apliciranje Kosova u međunarodnim organizacijama, dok je Kosovo ovim putem dobilo priznanje od strane Izreala, kao i prestanak kampanje od strane Srbije za otpriznavanje Kosova od strane država koje su to ranije uradile. To je sve što su direktno dobile strane. I sami čitaoci mogu da zaključe ko je tu bolje prošao.

MONITOR: Predsjednik Pokreta za preokret Janko Veselinović izjavio je da je Vučić nanio štetu Srbiji i uveo je u sukob sa pola svijeta i da je Srbija dobila „de fakto priznavanje Kosova”.

STOJANOVIĆ: Saglasan sam da smo potencijalno dobili konflikt ili makar nerazumevanje sa velikim delom sveta, možda i najvažnije sa samom EU prema kojoj kao idemo i u čije članstvo želimo da uđemo. S druge strane, ne bih rekao da je de fakto priznanje, osim toga što se nigde ne insistira na rezoluciji 1244 i što se Kosovo u dokumentu ne navodi bez zvezdice.

MONITOR: Kako ukratko iz Vašeg ugla izgleda današnja Srbija?

STOJANOVIĆ:  Kao jedna zarobljena država u svakom smislu. Političkom, medijskom, poslovnom – apsolutno svakom. Kao jedna partitokratska država bez institucija. Što i nije samo moj ugao, nego ugao i svih međunarodnih izveštaja o Srbiji, koji govore da smo delimično slobodna država koja nije demokratija. Uz to, Srbija je izuzetno siromašna zemlja sa uplašenim građanima, koji misle i da nisu građani, već da su podanici.

MONITOR: Kakvo je Vaše mišljenje o Aleksandru Vučiću?

STOJANOVIĆ: On je osoba koja je najodgovornija za sve ovo. Političar koji je bez dana rada van politike, koji je dugo čekao svojih pet minuta i kao osoba koja je rešila da postane sve i svja u Srbiji. Bez njegovog odobrenja nema ničega u Srbiji, o svemu se pita, sve kontroliše i gradi kult ličnosti. On je osoba koja je urušila svaku instituciju u zemlji, koja kontroliše svaki posao, koja organizuje i disciplinuje stranku koja je zarobila ovu zemlju i koja ne dozvoljava ljudima da žive i rade. Poklopile su mu se neke kockice i na međunarodnom, globalnom nivou i izgradio je državu-partiju ili je izgradio čak i sebe kao lidera-državu i doveo Srbiju u ovo stanje okupirane, neslobodne i nedemokratske države.

MONITOR: Politički analitičari kažu da je u državi suspendovana demokratija, ne postoje nezavisne institucije, ne postoji sloboda medija, parlament je unižen… I da je za to najzaslužniji Vučić.  Kako godinama uspijeva da gotovo sve kontroliše u Srbiji i da je podijeli za i protiv sebe?

STOJANOVIĆ: Upravo tako. Od 2012. godine je krenuo da gradi svoj kult, a onda uz pomoć medija koji su direktno pod njegovom kontrolom stvara privid u javnosti da je u Srbiji nekakvo zlatno doba, da sve ide u dobrom pravcu, da ekonomski snažno napredujemo, da je Srbija nikad jača u međunarodnim odnosima, a kada na to dodate i konstantnu satanizaciju opozicije, onda dobijate i ovako visoke rejtinge. Ja često volim da kažem onima koji ne veruju u to koliko su mediji važni, da samo jedan dan gledaju program prorežimske televizije u Srbiji (npr. TV Pink) i sve će im biti jasno.

MONITOR: Kakvo je Vaše mišljenje o opoziciji?

STOJANOVIĆ: Opozicija je najvećim delom u ovakvoj poziciji upravo zato što ju je vlast uništila pre svega kroz medije, kroz zaplašivanje u manjim sredinama i uništavanje iznutra. I niko me neće ubediti da je opozicija veći problem od vlasti. Međutim, svakako da je bilo grešaka i u opoziciji. Mnoge podele, raspadi partija, međusobne svađe, nemogućnost da se grupišu, da smanje međusobne podele i slično.

Mi imamo situaciju da se najvažniji društveni rascepi u Srbiji najviše refelektuju kroz razlike među opozicijom, a ne u razlikama između vlasti i opozicije. I najgore od svega je što partije to koriste i eksploatišu te razlike koje postoje. Stvaraju se dodatne podele, na staru i novu opoziciju, nemogućnosti da se grupišu politički akteri u neke šire saveze, podele između levih i desnih, pro EU i onih koji su za Rusiju, različiti pogledi u odnosu na Kosovo, a dok se opozicija međusobno svađa, Vučić je ukinuo svaki model političke borbe. Opozicija ne shvata da dok ne povrati demokratiju i slobodu govora, da niko od njih pojedinačno neće odlučivati ni o čemu, a da će institucije samo dalje da propadaju, a sve više građana da siromaši ili da se seli odavde.

MONITOR: Zašto su mnogi poznati intelektualci i umjetnici iz raznih oblasti uz Vučićevu vlast?

STOJANOVIĆ: Ne mogu a da ne pomislim da je to isključivo iz interesa ili iz straha. Interes da se uzme neki dodatni honorar, da se dobije državni projekat ili strah od toga kako su prolazili neki intelektualci ili umetnici koji su se javno suprotstavili vlasti. Imali smo više primera koji govore o odmazdi vlasti protiv njih ukoliko javno negativno govore o vlasti. To su jedina dva razloga u kome pronalazim motive za podršku.

MONITOR: Zašto Evropa podržava nedemokratsku, opasnu, nacionalističku vlast u Srbiji?

STOJANOVIĆ: Jedan jedini razlog – Kosovo. Dok god je Vučić kooperativan po ovom pitanju imaće podršku. Ili dok god Evropa i dalje veruje da će Vučić proces priznanja Kosova ili članstva u UN dovesti do kraja. Siguran sam da oni vide sve nedemokratske metode vlasti, da znaju ko je i šta je Vučić, ali dok god postoje ovi širi interesi – on će imati podršku najvažnijih i najmoćnijih država članica. I to je najveći problem cele ove situacije. Plašim se samo da ako ta podrška potraje, da od Srbije neće ostati ništa i da će se onda suočiti sa novim problemima u celom regionu i sa problemom izgradnje institucija u Srbiji. Pri tom, nisam siguran da Vučić sme da ovaj proces izvede do kraja i da samo kupuje vreme i prolongira sve kako bi dobio na vremenu u pogledu podrške od strane EU.

MONITOR: Kakvu budućnost predviđate Srbiji?

STOJANOVIĆ: Voleo bih da vidim perspektivu i jednu lepšu budućnost, ali se i plašim kako će sve ovo uticati na život u Srbiji. I kada zanemarimo sve političke probleme, videćemo da se iz Srbije svake godine iseli nekoliko desetina hiljada građana, mahom mladih, i to je ono što me najviše plaši. Ljudima je lakše da sreću traže na drugom mestu, u uređenom društvu i nema ni energije da se ljudi iznutra bore za bolji život. Nadam se da će doći do promena i da će se u skorije vreme u Srbiji pre svega živeti slobodnije i bogatije.

MONITOR: Mnogi upozoravaju da se u našem regionu uveliko manipuliše mržnjom i da su bili uvjereni da se nacionalizam, šovinizam i mržnja ne mogu ponoviti nakon posljednjeg rata?

STOJANOVIĆ: Kao da se nikad i nije prestajalo sa tim, a posebno sve oživi u periodima izbornih kampanja, kada političari (često mahom oni iz ’90-ih ili njihovi naslednici) raspršuju mržnju i otvaraju stare rane. U ovom pogledu verujem npr. u svoju generaciju (rođena krajem ’80-ih i početkom’90-ih), koja je detinjstvo provela u užasima rata, da će raditi na tome da stvori društvo u kome je mržnja nepoželjna i društvo u kome ćemo da gledamo kako da od svojih zemalja napravimo bolje mesto za život, kako bismo mi našoj deci ostavili bolje društvo i sigurno nećemo dozvoliti da nam deca odrastaju u užasima rata u kojima smo mi odrastali.

                                  Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

ALEKSANDAR VUJOVIĆ, REDITELJ: Trenutak spoznaje

Objavljeno prije

na

Objavio:

Priča se odvija iz junakovog doživljaja svijeta koji ga okružuje, djeteta koje sredinom dvadesetog vijeka odrasta u malom mediteranskom selu. U pitanju je doživljaj i iskustvo sa kojim se dječak uzrasta između pet i šest godina prvi put susrijeće i u tom kontekstu nije „kontaminiran” bilo kakvim uticajem odraslih

 

Višestruko nagrađivani film Duga reditelja Aleksandra Vujovića, početkom jula imao je crnogorsku premijeru u Lustica Bay-u. Od svjetske premijere krajem oktobra 2020. godine, Vujovićev film je dobio ukupno 21 međunarodnu nagradu i priznanja. Izabran  je na oko 40 festivala u takmičarskim kategorijama na međunarodnim festivalima u Italiji, Španiji, Turskoj, Češkoj, Kini, Indiji, Grčkoj, Slovačkoj, Velikoj Britaniji, Rusiji, Ukrajini, Sjedinjenim Američkim Državama, Srbiji, Brazilu i Francuskoj.

Film Duga čiju režiju, montažu i izvršnu produkciju potpisuje Vujović, nastao je po motivima istinite priče iz knjige Dipingo dunque esisto!, italijanskog umjetnika Gaetana Grila. Scenario je po ideji i sinopsisu Vujovića napisala Jelena Lela Milošević, direktor fotografije je Vladimir Vučinić, dok pored Vujovića izvršni producent je i Anja Sekulić. Uloge u filmu tumače: Nikša Radojičić, Miloš Pejović, Ana Vučković i Đorđije Tatić. Film je realizovan u okviru međunarodnog projekta CIRCE, finansiran je iz evropskih fondova u produkciji Apulia Film Commission, u izvršnoj produkciji Boka F i uz podršku Filmskog centra Crne Gore.

Aleksandar Vujović je docent na Fakultetu za dizajn i multimediju Univerziteta Donja Gorica.

MONITOR: Film ,,Duga” je nastao po motivima istinite priče. Bavite se trenutkom kada šestogodišnje dijete prepoznaje svoju životnu vokaciju. Otkuda je došla ideja da baš ovo bude tema kratkometražnog filma?

VUJOVIĆ: Tematika koja je sama po sebi prilično atipična u odnosu na teme koje se obično tretiraju u filmovima na ovom prostorima bila mi je jako zanimljiva, tim prije što je priča koncipirana iz vizure djeteta. Dakle, priča se odvija iz junakovog doživljaja svijeta koji ga okružuje, djeteta koje sredinom dvadesetog vijeka odrasta u malom mediteranskom selu. U pitanju je doživljaj i iskustvo sa kojim se dječak uzrasta između pet i šest godina prvi put susrijeće i u tom kontekstu nije „kontaminiran” bilo kakvim uticajem odraslih koji bi u bilo kom smislu mijenjao njegovu percepciju. Zbog toga je događaj potpuno jedinstven, pritom zauvijek određuje životni put jednog djeteta  u čovjeka koji će postati. Upravo iz takve vizure sam koncipirao cijeli film i to su glavni elementi koji su me inspirisali da ovoj priči udahnem filmski život.

MONITOR: U Milanu ste upoznali Gaetana Grila, autora knjige prema kojoj ste napravili film. Kažite nam o tom poznanstvu i da li je on zadovoljan kako ste priču pretočili u film?

VUJOVIĆ:  Gaetana Grila upoznao sam kada sam imao osamnaest godina. Tada sam otišao na studije u Milano, upisao sam milansku Breru. Naše poznanstvo sticaj je različitih i slučajnih okolnosti, ako slučajnost uopšte postoji! Čovjek koji je postao moj mentor, imao veoma značajnu ulogu, pogotovo u toj prvog godini mog života u Milanu. Iako ne tako davno, za razliku od danas, 2005. godine bilo je značajno teže otići na studije u inostranstvo. Naša zemlja tada nije bila ni u Šengen zoni, samo putovanje u Evropu bilo je značajno komplikovanije nego što je to slučaj danas… U tom periodu, Gaetano je bio dominantno vezan za Torino, bio je šef katedre na Albertini u Torinu, u Milanu je živio i imao svoj studio. Nekoliko godina kasnije postao je jedan od direktora milanske Brere.
Tokom niza godina mog stalnog života i rada u Milanu, i nakon završenih studija, stvoreno je jedno doživotno prijateljstvo sa Gaetanom koji je postao i moj vjenčani kum.
Negdje 2017. godine, Gaetano mi poklonio svoju autobiografsku knjigu Dipingo dunque esisto!. U prvom poglavlju te knjige, Gaetano govori o tome kako je postao umjetnik. Već na prvom čitanju, na mom omiljenom mjestu, u kultnoj biblioteci Braidense u Milanu, znao sam da ću u odnosu na taj događaj snimiti film.
Gaetano je znao da su neophodna određena oblikovanja originalne priče, kako se bi se narativna struktura prilagodila mediju kakav je film, i u tom kontekstu veoma je zadovoljan rezultatom i filmom u konačnom.

MONITOR:  U filmu se komunikacija među likovima temelji na filmskom jeziku koji nadilazi verbalni, a on je i omaž umjetnosti i stvaralačkom procesu. Da li ste to htjeli otpočetka, od prvobitne zamisli?

VUJOVIĆ:  Od samog početka, to mi je bila odrednica. Kao što svi znamo, film je prvenstveno audiovizuelna umjetnost, koristeći isključivo te karakteristike, sliku i muziku, bez korišćenja bilo kakvog dijaloga, od samog početka želio sam da na taj način ispričam film. Cijenim da se u takvoj postavci ostvaruje mnogo snažniji doživljaj priče koju tretira film, a to je doživljaj priče sa stanovišta petogodišnjeg dječaka. Mislim da bi u konkretnom slučaju, bilo kakav dijalog između likova, umanjio taj doživljaj filma koji predstavljam kroz vizuru glavnog junaka. S druge strane, i konceptualno i simbolično-metaforički se takav tip kreativnog rješenja potpuno uklapa u tematiku filma. To je svakako bio dodatni izazov i rizik u procesu stvaranja filma. Vjerujem da je teže ispričati priču samo slikom u pokretu nego kada to radite verbalnom komunikacijom.

MONITOR:  Protagonista Nikša Radojičić je tokom snimanja imao šest godina. Da li je rad sa djetetom bio najveći izazov u procesu snimanja?

VUJOVIĆ:  Rad sa djetetom tog uzrasta bio je jedan u nizu izazova u procesu stvaranja Duge, zbog cijelog niza karakteristika koje su prilično atipične, pogotovo za ovaj prostor i koje su vezane za ovaj film. To mi je kao autoru bila primarna intencija – napraviti film koji će i tematski i vizuelno biti drugačiji, a da te karakteristike budu u potpunosti stavljene u službu filma i njegove priče.

MONITOR: U čemu je prednost kratkometražnog filma naspram dugometražnog? Da li je slobodniji i kritičniji od dugometražnog?

VUJOVIĆ:  Razlika je samo u formatu i karakteristikama. Ne bih mogao da kažem da jedan format ima više ili manje prednosti u odnosu na drugi. Nerijetko je značajno teže ispričati priču u formi kratkometražnog filma, nego u formi dogometražnog, iz razloga što vladaju ista plavila narativne strukture. Samo što u kratkoj formi od početka morate biti skoncentrisani na suštinu. Kod dugog metra možete da dozvolite da nekada napravite digresiju koja opet mora imati makar simboličku konekciju sa nukleusom. Dakle, film je film, bez obzira na tip formata, njegova umjetnička vrijednost data je kvalitetom i poetikom rada, a ne dužinom trajanja.

MONITOR:  Film je od svjetske premijere krajem oktobra 2020. godine imao ogroman uspjeh. Da li ste pozvani na još festivala i mislite li da film tek očekuju nova priznanja?
VUJOVIĆ:
  Film je od oktobra 2020. godine, do ovog trenutka, dobio 21 nagradu na međunarodnim festivalima i selektovan je na više od 40 festivala širom svijeta u takmičarskim kategorijama. Imao je špansku premijeru na 32. izdanju Aguilar Film Festivalua – festival sa GOYA licencom. Regionalnu na 68. Izdanju Martovskog festivala u Beogradu gdje je otvorio međunarodni takmičarski program kao jedini film iz Crne Gore u takmičarskim programima, na jednom od najstarijih evropskih i svjetskih festivala. Kako je u pitanju i dalje relativno mlad film, očekujem da kulminacija međunarodnog festivalskog života tek predstoji i nadam se da će biti uspješna kao od oktobra mjeseca kada je film zvanično izašao.

Miroslav MINIĆ
Foto: Monika PARKOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

SONJA DRAGOVIĆ, ISTRAŽIVAČICA IZ OBLASTI URBANIZMA NA UNIVERZITETSKOM INSTITUTU LISABON I ČLANICA GRUPE KANA: Temeljno nerazumijevanje planiranja prostora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Mi – čitavo društvo – godinama pokušavamo da se snađemo u sistemu planiranja prostora određenom kombinacijom starih planova koji su i dalje na snazi, i novih propisa koji su neproduktivni, ako ne i sasvim beskorisni

 

MONITOR: Vidite li naznake da nova vlast ima volju da poboljša prostorno planiranje i da spriječi dalji urbanistički i graditeljski haos u Podgorici i na Primorju?

DRAGOVIĆ: Nosimo se sa temeljnim nerazumijevanjem problema u prostornom planiranju od strane nadležnih za ovu oblast. Uzmimo za primjer to što se dešava, ili bolje rečeno ne dešava, sa zakonskim okvirom. Zakon o planiranju prostora i izgradnji objekata iz 2017. je i dalje na snazi, iako je poguban za održiv i ujednačen prostorni razvoj Crne Gore;  o predlogu za izmjene opet treba da raspravljamo usred ljeta – kažem opet, jer je tako bilo i prošle godine, kada je ovaj Zakon posljednji put izmijenjen. Evidentan je nedostatak shvatanja važnosti zakonskog okvira i hitnosti temeljnog preispitivanja modela koji je do sada bio na snazi, a to je nužno za bilo kakav napredak u ovoj oblasti.

MONITOR: Koliko povjerenje uliva ministar Mitrović?

DRAGOVIĆ: Ministar Mitrović ne uliva povjerenje, nego  pruža razloge za zabrinutost. Njegove izjave pokazuju nerazumijevanje povezanosti prostornog planiranja, ekonomske situacije i održivog razvoja, što je veliki hendikep za nekog ko vodi ovako važan resor. Primjera je mnogo, ali navešću jedan iz emisije Načisto, kada je Mitrović rekao da je jedan od razloga za sadašnje stanje prostornog razvoja to što prije 15 godina ekološka svijest nije bila razvijena i da bi bilo dobro da se ekolozi uključe u procese planiranja. Niko ne poriče da smo danas svjesniji ekoloških problema nego što smo bili ranije – i u Crnoj Gori, i globalno – i da je neophodno veće učešće stručnjaka za ovu oblast u svim procesima koji se tiču budućeg razvoja. No od suštinske je važnosti da ministar koji se bavi ovom oblašću razumije da korijen problema leži u nečemu drugom: u ekonomskom modelu zasnovanom na stalnoj ekspanziji gradnje, u permisivnosti zakonskog okvira, i u nemoći vlasti da artikuliše i sprovede viziju razvoja zasnovanu na opštem, zajedničkom dobru, umjesto na privatnoj dobiti. Ministar je pokazao da ovo ne razumije i sopstvenim postupcima, kada je odlučio da mu to što posjeduje zemlju na kojoj može da gradi i novac za izgradnju daje pravo da gradi kuću mimo planova – kada je, dakle, odlučio da mu to što je u privilegovanoj imovinskoj poziciji daje pravo da ne poštuje plan. Zabrinjavajuće je da neko sa takvim razumijevanjem sistema planiranja sada vodi resor koji bi trebalo da donese i sprovede progresivne promjene, i ne znam da li se tome možemo nadati.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

VESNA PEŠIĆ, SOCIOLOŠKINJA: Srbija da okrene drugi list

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za mene je pitanje zašto je veliki dio srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosjećanje prema preko osam hiljada pobijenih dječaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa

 

MONITOR: Valentin Incko je na samom kraju mandata nametnuo dopunu Krivičnog zakona BiH, propisujući kazne za poricanje zločina genocida. Kako komentarišete tu odluku?

PEŠIĆ: Ne mogu da se upuštam u poteze Incka da li su dobri i koliko će biti uspešni da se u BiH kažnjava poricanje genocida u Srebrenici (reakcije Dodika su već poznate). Za mene je to pitanje zašto je veliki deo srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosećanje prema preko osam hiljada pobijenih dečaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa. Zar ne osećamo ljudsku tugu prema tolikim ljudskih žrtvama koje su iskasapljene od ruke srpskog vođstva u RS. Kao da nam na pamet ne pada da se izvinimo za tolike pokolje, zatražimo  opraštaj i većno sećanje na te žrtve i sopstvenu bruku. Kakvo je to preganjanje da li je u Srebrenici bio genocid ili „strašni zločin“, kao da nije bilo suda i presuda. Srbija je jedina koja ne priznaje genocid u Srebrenici. Čestitam Crnoj Gori koja je uspela da donese Rezuluciju o genocidu u Srebrenici.

MONITOR: Jedan od mojih skorašnjih sagovornika iz BiH postavio je pitanje: Šta ćemo sa prošlošću? Svakodnevno svjedočimo prepucavanju političkih elita u tzv. regionu. REKOM proces se, izgleda, pokazao neizvodljivim. Šta je izvodljivo?

PEŠIĆ: Istoričar Markovina iz Hrvatske je konstatovao da je suočavanje sa prošlošću na tlu bivše Jugoslavije propalo, ili jednostavno nije uspelo. REKOM je postavio visoke zahteve u tom pogledu, a da ih je postavio i manje ambiciozno, opet i najskromnije zamišljeno suočavanje sa prošloću kao uslov pomirenja – ne bi uspelo. Time smo pokazali da nismo važni ni sebi ni drugima. Nema ovde kapaciteta za razumevanje događaja  i tragedije iz devedestih. Podgreva se balkanska „večna mržnja“, održava se ta vatra, bilo da je reč o vlastima ili opoziciji. Šta može umesto toga?  Markovina predlaže „miroljubivu koegzistenciju“, pa se i meni učinilo da bi to već bio veliki skok, ako zaista ne možemo da skočimo više od toga. Da bi to bio skromniji vid pomirenja, ali za nas značajan, da živimo u miru i koegzistenciji, i možda usmereni u istom pravcu, vrednostima i  saradnji.

MONITOR: Većinu zemalja Zapadnog Balkana opterećuju teški oblici organizovanog kriminala. Najčešće se u vezu dovode Srbija i Crna Gora. Kako ćemo izaći iz takvog „bratskog zagrljaja“?

PEŠIĆ: Pa tako što ćemo uvesti pravnu državu i ustavnu demokratiju, drugačiji sistem vrednosti, transparentnost vlade, umesto korupcije i ličnih odnosa – „ja tebi ti meni“ koji vladaju u našim plemenskim društvima u kojima su lični odnosi na prvom mestu, pa šta onda ostane za zakone koji se po pravilu olako krše. Samo u državama uređenim na vladavini prava možemo stići do normalne države, a mafija i kriminal ne mogu biti sistemski njen deo, nego se moraju  uredno goniti i kažnjavati. Kad država ne može da izađe na kraj sa klanovima, to je samo izgovor. To govori da su klanovi povezani sa državom ili su te države totalno nefukcionalne. Imam utisak da su neke bivše jugoslovenske republike to uspele, to da mafija nije u državi nego van nje – protiv koje se država bori i eliminiše je legitimnim i zakonskim sredstvima. I Hrvatska je jedno vreme bila mafijaška država, ali je uspela da mafiju izbaci iz države, što ne značći da mafije nema, nego je nema u državi. Srbija i Crna Gora u tome nisu uspešne države, a nisu ni na putu da do toga stignu, jer vidimo da se vlast održava i funkcioniše korišćenjem i uvlačenjem mafije u državu. Bez mafije ne uspevaju da se održe na vlasti, nego od mafije traže usluge koje moraju da se vrate. Eto to sada gledamo sa uhapšenim Belivukom, Miljkovićem i drugima koji u svojim iskazima  svedoče koliko i na koji način su bili angažovani od vrhova vlasti. To je tek početak i nisu sve rekli. Da bi se to sakrilo, Vučić danima prikazuje leševe, iskasapljene ljude, čisto smo zaplivali u nekrofiliju da bi se nekako skrenula pažnja sa toga šta ta družina radi na vlasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo