Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Milo za drago

Objavljeno prije

na

Kad god sam zalutala, uvijek sam se vraćala na polaznu tačku, sebi. I ne iz straha da ću ponovo zalutati, već iz potrebe da pogledam tu budalu ponovo u oči

 

Prišunjalo se ono doba noći kada ja na pustim raskršćima obasjanim velikim, okruglim mesecom, osluškujem šta to šapuću naši preci… Pa svako svoje… Nasleđe. Sve dok živi u nama, prošlost nije prošlost, već sadašnjost koju vodimo i u buduće dane. Svi mi imamo ta neka poglavlja naših biografija, koja se nikad ne čitaju naglas. Ponekad, ukoliko se učini da je možda ipak moguće, ponekad ih nekome, ispod glasa, tiše od šapata, na samo uho izgovorimo; ili ih zauvek ostavljamo zaključana. Nema nikakvih garancija u međuljudskim odnosima, ma kakvi oni bili, i ma kakve mi očekujemo. Kao što negde već rekoh, ako hoćeš garanciju, kupi usisivač ili mašinu za veš. U protivnom, moraćeš da se pomiriš sa unapred poznatim i neočekivanim ishodom.

Oni koji su pola života proveli u raznim „situacijama“ znaju da je najopasnije kad sve prođe. Moj deda je, kada je konačno prošao agoniju i maltretiranja politike i države jednog Zagorca, prvog dana svoje sopstvene duhovne, duševne pa i materijalne slobode, dobio infarkt. Prvog dana! Srce se opustilo, zbacilo teret i – posustalo. Nije prepoznalo slobodu. Za srce je, u stvari, najopasniji taj prvi gutljaj slobode…

Spotakoh se o nešto; sagnem se, podignem ga, na dlan ga nežno stavim. Tačno sam osetila taj momenat, jer ruka mi postade odjednom utrnula – to je izdahnuo na mojim dlanovima još jedan nedosanjani, nedostižni san. Postadoh teža za još jednu tugu. A mi… Sreli smo se negde između svetova, u tom malom prolazu gde se ukrštaju sudbine, u tački u kojoj svemir potpuno utihne. Utihne, da se šapati duša mogu razaznati. I prepoznati. Kad streseš s ramena normalnost i okove tuđih normi, zakoračiš u svoje ludilo, pronađeš sebe i vratiš radost svojoj duši. Da ako dan krene loše, to ne znači da ne može da se popravi, jer postoje majstori koji rade te popravke besplatno. Kad god sam zalutala, uvek sam se vraćala na polaznu tačku, sebi. I ne iz straha da ću ponovo zalutati, već iz potrebe da pogledam tu budalu ponovo u oči.

Volela bih da imam brvnaru na nekoj planini, a ja ću joj lako dodati pucketanje drveta u ozidanom kaminu i trofejnu pušku iznad vrata. Ogrnuću se vunenim ćebetom i sesti pod trem. Evo, već sam zagledana u daljinu, usporenim pokretima nogu lagano ljuljam stolicu. Škripa nogara povremeno narušava tišinu… Vrelina izbija iz zidova šolje, osećam je u dlanovima. Miris kafe nošen isparenjem, stapa se sa izmaglicom… Još par toplotnih udara pa nam dolazi vreme za kafu ispod ćebenceta. Naiđem na ostavljen utisak, pa ga vratim vlasniku.

Svima koji danas kreću u školu, u ovom neizvesnom i čudnom vremenu, želim srećne i bezbrižne školske dane. Da se deca vrate deci, a normalno detinjstvo u njihove živote.

P.S. U Srbiji i dalje sunčano. Padavine ni u najavi.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Na putovanju u drugu krajnost

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ono što ja vidim u ljudima, oni to nikada neće vidjeti u ogledalu

 

Opet dan u kojem moram da završim još ovo, moram da uradim još ono, pa ću posle raditi ono što volim. E, moja ja, moja budalo! Ono što nam smeta, to nas i određuje. Bez nelagodnosti, bez žuljanja nema ni identiteta. To je svetla, ali i tamna strana datog nam poklona, koji se zove Svesno Biće. Najveća iluzija, kao nepogoda, kao grom koji puca direktno u čeonu kost, je iluzija bitnosti, bilo pojedinačna bilo kolektvna.

Pustim malo jazz, čisto da spoljni svet izbledi. Nedeljom mi mislima prošeta drugačije nego obično. Fora je verovatno u kaldrmi obasjanoj zalazećim suncem. Kada bih poželela da napišem pismo, ovog trena, ne bih znala da ga naslovim. Kada bih htela da te opišem, ne bih znala koga. Kad bih htela sebe da ti priznam, ne bih znala kome. Ti, bezimeni osećaju. Ne poznajemo put, ali ga vidimo, toliko je nestvaran, a gotovo opipljiv. U rečima se mimoilazimo na trasi iste misli, koju ne smemo reći. Ona živi u nama kao da ne postoji. Uporno jedno drugom pokazujemo taj put. A krenemo li, nestaće. Prihvatiti sudbinu, znači smelo poći putem sa svešću da je pogrešan, ali i sa tragičnim saznanjem da je jedini. Generalno, strah nikako nije nešto što će nas opustiti ili nahraniti spokojem. Ali… Mnogi moji strahovi su bili moji prijatelji. Neki od njih sačuvali su mi život. Uostalom, da nema straha, hrabrost bi bila izlišna. Zavide ti, ti neki ljudi, oni sa životima pod konac, zavide ti na hrabrosti, na slobodi da budeš. A ti se gorko nasmeješ. Ne znaju oni, nisi ti hrabar, samo nisi imao izbora. U tome je stvar.

Ne shvatiš koliko je važno stići na vreme, sve dok ne zakasniš u nečiji život. Ono što ja vidim u ljudima, oni to nikada neće videti u ogledalu. Postoji jedan iskonski osećaj kada nečija duša napušta tvoje telo, tu reči nemaju nikakvu težinu. Krene jeza, kroz pore osetiš kako nestaje, dugo lažeš sebe da je samo prolazna groznica… posle nekog vremena ni pesma, ni reč, ništa više ne boli. Sve dok ne postaneš jači od svih okretanja leđa kroz život, od svih mračnih misli, od svakog grča u stomaku, od svih do sada izgovorenih mrtvih reči, smatraj da si sam sebi najveći neprijatelj. Ako ti se otvore oči tek kada ti se zatvore sva vrata, ne znači da su ti ih drugi zatvarali, možda si ih, onako slep, sam za sobom zalupio. Jednom će nam ponestati dana, a mi nećemo ni znati koliko smo ih drugima dali.

Milion sjajnih sunaca, danas je kroz moje oko prolazilo, u zenicama mojim se kupalo. Ali duša dobro zna da je jesen. Volim noć. Volim kad se privuče mom uzglavlju sa svojim purpurnim legijama. Noću je sve moguće: i da mrtvi budu živi i da, inače nikad ostvarivi, planovi budu realizovani. A onda stigne jutro i prvi zraci svetlosti rasprše sve. Spustite roletne na dan, ja bih još malo da sanjam. Jer, san hrani mozak, nesanica iluzije.

Znate ono kad na kraju u kaubojskim filmovima na konju odlaze ka zalasku sunca, e tako ću i ja jednom, samo peške i u materinu.

P.S. Srećno slojevito oblačenje svima koji slave.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Ide jesen, važno je pripadati kad počnu kiše

Objavljeno prije

na

Objavio:

Čvrstina i postojanost pripadaju samo smrti. Životu su pripale nježne slabosti i maštovitost nepostojanosti. To život čini drugačijim, neponovljivim, to ga čini vrijednim življenja

 

Gotovo stalni novinski naslovi „Novi šok ili hladan tuš za Srbiju…“. Samo budala može da se šokira ili tušira posle toliko šokova i tuševa. Pametan shvati na vreme da treba da se mane ćoravog posla. Otruju naslovi. Unište krvnu sliku. I vidno polje. Ne dam do srca! Jezivo smo nepismeni i još jezivije polupismeni, al’ sreća te smo neobrazovani i puni dezinformacija. Aorist blues: Krenuh se informisati, al’ se otrovah.

Ovo leto kao da ne želi da ode sve dok ne dobije oproštaj. Imam sve simptome opadanja lišća. Septembar je u zamahu, a to znači da je vreme za Stevana Raičkovića, jer melanholija neće sama od sebe proći.

„Stanimo malo, pesmo!/Jesmo li živeli, jesmo?/Ti si najlepše sate –/Jablani kad se zlate/U lakoj magli, peni –/Odnela tužno meni“.

Svi imamo slične muke i ljudi smo, skrojeni na isti način, ali svaki dodir između dva čoveka stvara neponovljivu okolnost sa jedinstvenim pravilima. Iskustvo, zato, nije preslikavanje ponašanja iz pređašnjih situacija, već sposobnost prepoznavanja novih pravila igre. Sećanja razbijena u fragmente, kao delići stakla, nespojivi, koje ne želim da počistim, čine da živim u neredu osećanja, isprepletanim nitima izgubljenih trenutaka prema kojima nemam odnos lepog i ružnog, dobrog i lošeg, samo nedovoljno doživljenog. Stvar je u tome da nađeš mesta gde postojiš i kada te nije.

Prijatan šum lišća čini da ne razmišljam. Neko bi mi sad mogao oteti misli, ne bih ni primetila, i zarobiti ih, tako da jednom, kad lišće opadne, pođem za njima da ih tražim. Nisam toliko arogantna da ne verujem. Jesenje popodne povezujem sa smirenošću ublaženom neznatnim smetnjama: osa, miris pečenih paprika, jaka neizvesnost. Susrećem dežmekaste, zapuštene babe koje šetaju po četiri-pet pasa, bizarnog izgleda i misteriozne fizionomije i shvatim da su balans ovom društvu ogrezlom u veštačkoj estetici, sterilnosti, pravilnoj ishrani i zdravom načinu života. Moj životni problem je što mi je duša Hobit koji ne prelazi desetak metara dalje od svoje kuće i bašte u kojoj gaji sve što mu je potrebno, vrlo retko i limitirano prima posete i čita opskurnu istorijsku literaturu, a živim u Mordoru – za nas sa ovog podneblja, Lelejskoj gori. Samo, moja vera ne oslobađa, ne donosi pomirenje, smiraj… Moja je vera teška, mučna, iscrpljujuća i puna pitanja bez smislenih odgovora. Čvrstina i postojanost pripadaju samo smrti. Životu su pripale nežne slabosti i maštovitost nepostojanosti. To život čini drugačijim, neponovljivim, to ga čini vrednim življenja. I odnosi, koji odolevaju upornim tamama. Vreme ih ne narušava. Ni grmljavine, ni meseci bez sunca. I kad nema osmeha. Tu smo. Porodica.

Udaljena noćas od svega, evo i od sopstvene udaljenosti se udaljavam; predmeti gube oblik, postaju obris, pogled gubi boju, nestaju iz nozdrva mirisi što znače: život, živim… Noćas putujem još dalje od sebe, dalje no ikad pre.

Laku noć prijatelji, ja sam ionako već otišla.

P.S. I od dva zla, neki izaberu oba jer – pohlepa.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Da je pisac hteo nešto da kaže, ne bi napisao

Objavljeno prije

na

Objavio:

Život nam na licu ostavi otiske svojih đonova. I tačno se vidi preko koga je pregazio strojevim korakom, a preko koga je prešao na vrhovima prstiju

 

Nedavno su crvena formula, omiljeni kačket i plastični vojnici, napustili detinjstvo mog sina. Kad deca prerastu neke stvari, odlaze od njih sa lakoćom i bez muke, iako su im nekad bile najvažnije na svetu. Odrastanjem čovek gubi tu čarobnu sposobnost. Život nam poklanja uspomene napravljene po našoj kreaciji. Otud nemamo pravo na žalbu.

Juriš sve te stvari, za koje misliš da će ti doneti sreću. I, na kraju, kad ih konačno stigneš i dosegneš, shvatiš da u rukama imaš prazninu. A sreća? Sreća se uveliko koketno smeši i izmiče nekom drugom, na nekom drugom, novom ćošku… Da sam cvet, cvetala bih veoma retko, u visovima, kršu i karstu, na područjima nedostupnim čoveku. I latice bi mi se, to je gotovo sigurno, otvarale samo noću. Okreću ljudi glavu od tuđe brige, tuđe bolesti, tuge ili smrti. Neće čovek da pruži ruku čoveku. Odakle mu hrabrost, ili možda gotovo besramna ležernost da pomisli da sutra to neće možda biti on? Egoizam srećnih? Nečoveštvo? Ili samo – čovek? Ovo poslednje mi uvek utera strah u kosti. Zaustavite Zemlju! Ne, neću da siđem, hoću da gurnem neke koji mi idu na nerve. Kad ne pristaješ na manje, ne dobiješ ništa, ali imaš neki osećaj pobede, i slobode.

U životu svi ponekad padnemo. Razliku naprave samo oni koji ustanu i pruže ruku onima koji to ne mogu sami. A onda pustiš omiljenu pesmu, da ponovo doživiš ono što se nije desilo. Život nam na licu ostavi otiske svojih đonova. I tačno se vidi preko koga je pregazio strojevim korakom, a preko koga je prešao na vrhovima prstiju. Ovako je govorio Duško Radović još 1979. godine: „Ozbiljni ljudi su usamljeni. Oni ne pripadaju ovom masovnom pokretu lakomislenosti i površnosti. Poraženi su pamet i ozbiljnost i nastalo je veliko narodno veselje“.

Teško je ostati normalan u moderno doba, jer se normalnost redefiniše gotovo iz dana u dan, dok nam na kraju sve ne postane normalno, što je ultimativni plan ili možda konačni nivo spoznaje života kao takvog. Ako vam je udobno, pustite život neka prolazi. Ili nemojte. Možda bi vas to umrtvilo. Možda baš treba ustati i porvati se s njim, da se osetiš živ. Individualno je to. Ma individualno je sve. Man'te se opštih saveta.

Volela bih da nađem libreto koji je Glen Guld pisao za životinje i da ga prezentujem jednom stadu talentovanih goveda na jednom proplanku koji sam videla samo na slici. I samo je potreban čovek bez uglova odakle gleda, ogoljen bez interesa, koji nosi u novčaniku samo široku sliku lepote, svakome poklonjenu, da je grlimo i u njoj se ušuškamo. Nije on retkost, samo se plaši da prizna da je zalutao među kurjake.Vreme je da se vratimo kući. U svoju pesmu, na svoju zemlju, u svoje snove. U stvarnost kakvu zaslužujemo. Pa da ponovo napišemo korake, želje, otkucaje i ljubav. Žive i slobodne.

Dubok san na jastuku plovi po moru svojih fantazija. Nešto je puklo u daljini. Srećom dovoljno daleko. I srećom, konačno.

P.S. Plaše me ljudi kojima je problem to što se rečca NE od glagola odvaja, a od glagolske imenice i prideva ne.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo