Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Dijete sunca – suncokret

Objavljeno prije

na

Ljudi moji, ova velika, sjajna lopta na nebu je Sunce, koje se stariji stanovnici sećaju kao česte pojave tokom godišnjeg doba, koje je nekada postojalo i zvalo se leto. Inače, već danima kiša toliko pada da, evo, čekam da dođe Noje i da nas pokupi. Od svake životinje po dve.

Ipak, kod mene u kući je uvek leto. Imam to jedno emajlirano lonče sa suncokretima (ostalo još od babe). Sa divnim, žutim laticama koje okružuju centar, suncokret ima nepogrešiv izgled sunca, što ga čini posebnom ukrasnom biljkom – cvetom strasti. Suncokret je i biljka besmrtnosti, pripada planeti Sunce, elementu Vatre i simbolu duhovnosti. U hrišćanstvu je simbol Božje ljubavi. Veruje se i da će osoba saznati istinu kroz snove, ukoliko stavi suncokret ispod kreveta.

Možda su ruže prevaziđene, ali nikad neću prestati da se radujem suncokretima.

Suncokret simbolizuje zajedništvo, snagu, ponos i divljenje, ali može predstavljati i oholost. „Ukoliko suncokret poklanjate voljenoj osobi, tim gestom označavate da je ta osoba centar vašeg sveta”, to ja kad sebi kupim suncokrete. Ima ljudi koji iznutra liče na polje suncokreta.

Mala Tijana je jednom rešila da posadi tri suncokreta. Svaki dan ih je zalivala, pevala im, obećavala im da će ona biti njihovo sunce, da se neće pokajati što će biti njeni prijatelji, čekala, čekala i dočekala da niknu. Čim bi oči otvorila odlazila bi među svoja tri prijatelja, provodila dane sa njima, a oni se okretali i igrali zajedno sa njom. Ozbiljna ljubav. Dečja ljubav i pažnja protivotrov su za sve loše energije i otrovne ljude. Ali, viđu vraga… Jedno jutro ih je zatekla ubijene. Troje komšijske dece je likovalo na bojištu. Pali ratnici, umiranje na rukama i Kosovka devojčica Tijana. Napravila je kasnije cvetove od papira. Papirne suncokrete. Kada vam dete pokloni papirni cvet, obavezno ga pomirišite. Dokle god osećate miris, niste odrasli. Prevare se naivni kod onog dobar, pa pomisle i glup. Najgore kod tuge je što ima mnogo lica. Ne prepoznamo je pre nego što nas lupi da bi joj se izmakli.

„Deca su surova.” Aha, ako ih tako vaspitavate. Ja sam ovoj mojoj davno izbila iz glave svaku pomisao na surovost prema drugom ljudskom biću.

U toku je kraj. Sve vrvi od najnižih oblika života. Ne brinite neće kiša dugo, Vučić će sutra da oduva oblake i prizove sunce. On je sa rajskim komitetom na: “Gde si, kralju!” Na kraju, nije leto kakvo želimo već kakvo zaslužujemo.

P. S. Iz poštovanja prema suncokretima koji nisu mogli da biraju svoje sunce, nemate pravo da venete.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Život je (l)ep

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ubijeđena sam da kvalitet života zavisi od toga šta jedemo, ko je uz nas kad nismo dobro i na šta nam gleda prozor

 

Opet sam sanjala pokojnu majku. Preplavi me negde između svete tišine i sna. Roditelji zaista ne umiru, njihovi glasovi ostaju u glavi i to su dijalozi koje vodiš sa sobom i javljaju se tačno kada treba, sa samo njima osobenim rečima, samo se sada manje posvađaš, a više slušaš. Valjda sad kada su unutar tebe, misliš da vide i ono što ti vidiš.

„Patrijarhalna porodica i muškarci su izvor svakog zla koje se dešava ženama u ovom društvu“, pročitah našte srca. Kad pročitam neku glupost, prvo izbrojim do deset da se smirim.Patrijarhalna porodica nije ona gde neko lupa rukom o sto, nego porodica gde se poštuju godine, mišljenje, dogovori. Gde mlađi članovi polako preuzimaju posao i odgovornost. Porodica koja ima svoje planove i do njih stiže zajedničkim snagama svih članova. Svi za jednog, jedan za sve. Izabrala sam da verujem ljudima i njihovim istinama, kakve god da su, njihove su.

Postoje te neke tajne, koje, kao najteži prtljag od svih, nosimo sami do kraja. Nosimo ga, samotni, dobro znajući da je pretežak za svakog drugog osim nas, i da bi bio još teži onome koji nas voli. S kojim pravom da ti taj balast dajem? Ubeđena sam da kvalitet života zavisi od toga šta jedemo, ko je uz nas kad nismo dobro i na šta nam gleda prozor.

„Nikad neje bilo da nas neje bilo. U Levovik je Bog stvorio svet. I tuj si je turio nas, da ga čuvamo”, govorila je moja baba. Umela je najbolje da grli. Nije zagrljaj, ako iz njega ne izađeš srećan što postojiš. Kad sagledam ovaj moj život iz nekog drugog ugla, imam toliko razloga da budem najsrećnija osoba na svetu i jezivo je koliko to ne umem. A moj drug Slobodan Obradović, peva ptici. „Hej, čovjek pjeva ptici!!!”  i uči decu da čuju kako lišće raste i koliko lepo priroda peva, uči ih kako da se smeju. Kako da počnu prvo stidljivo da se osmehuju, a onda jako i široko, i divnije od divnosti prirode,kako da nauče da uživaju u nesavršenosti života. Dakle, pozor – stigla lektira! Moj drug Slobodan Zoran Obradović, iz Bijelog Polja, je objavio knjigu za decu – BEZ ČUĐENJA, MOLIM. I da znate knjiga je divna i otvorena za svakodnevnu upotrebu. Klinci mogu da izmaštaju nešto svoje… a to je odlika odlične knjige za decu! Mašta. Jer pesme i priče ne mogu da žive bez dece koja će ih slušati, kažu. Ne mogu ni deca da stignu u pravi život ako ih ne upoznate sa bajkovitim svetom. Dovedite ih do Putokaza, dalje će lako i sama.

Moramo da verujemo da će sve biti u redu, pa makar i na silu.

P.S. Čekam priliku samo da bih prošla pored nje.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Koješta

Objavljeno prije

na

Objavio:

Riječ koja je dovoljna da otkači mnogobrojne gluposti od ideje da imaju neki tajni smisao

 

Uvek pijem kafu na prazan stomak. Jutros i na praznu glavu. Dodirnula sam saksiju sa cvećem u prolazu i rekla mu da je tu samo privremeno i da ću mu kupiti veću saksiju, toliko o potrebi da izjutra ne progovaram ni sa kim i o samačkim jutrima. I dalje mislim da nemam dovoljno vremena, da mi sve brzo izmiče, da je dan kratak, a zahvat šupalj, da neću stići, da nisam krenula. Samo sada ne gubim to malo vremena u paničnom okretanju oko sebe i nabrajanju svega što je promaklo i zamaklo i disanje mi više nije ropac.

Upozoravaju nas da će nas život postaviti na pravo mesto, ali godine prolaze, a mi nikako ne možemo da zaspimo. Možda je najrazumnije pretpostaviti da na drugoj strani nema obale. Zamirisao mi je odnekud đurđevak. Sad je u punom cvatu u dvorištu mog tate. Od svog cveća, najviše volim đurđevak. Po legendi iznikao od Bogorodičinih suza pred raspetim Hristom. Mami slavuja da pronađe srodnu dušu. Beli, savršeni zvončići satkani od emocija, opojnog mirisa. Mladost računa godine po đurđevku, a starost po zimama, kažu stari. Sam u vazi, drugo cveće ne podnosi. Otrovan je.

Da bismo životu vratili boju, miris i ukus, za sve to je potrebna izvesna doza ludosti… Kome je dva i dva uvek četiri, obračun će mu uvek biti tačan, ali, za dugu iznad svoda, moraće da uposli asimetriju, šašavost, maštu i hrabrost. Inače, sve će uvek biti tačno obračunato i… sivo. Klatim se između slobode i nužnosti. Kako bi bilo divno odmoriti malo, odmoriti, pre svega, od sebe. Ali džaba sve, gde god da se okrenem, kud god da nogom kročim, opet ja. Treba me posmatrati kroz boje. Nekad sam jednobojna, nekad na štrafte, nekad sam karirana… treba izbegavati onu mene sa cvetićima.

Svako jutro, uz kafu, pročitam dnevnu štampu. To da su novinari i političari po instinktu osetili moć genitivnih lanaca dokazuje rečenica: „Analiza strukture cena domaćeg i uvoznog gasa, radi ocene realnosti nivoa sadašnjih cena tog proizvoda“. Petnaest reči, od toga dvanaest u genitivu. U prevodu – poskupljuje gas. Logika treba da bude obavezan predmet u svim srednjim školama, u svim razredima. Pola vremena vežbanje dedukcije, a druga polovina vežbanje uočavanja pseudoargumentacije. Na odmoru ironija i humor. Ovo više nije izdrživo.

Otpih gutljaj koka-kole. Nikada neću zaboraviti kako su neke majke na dečijim rođendanima branile deci da piju koka-kolu i davali im da je piju sa dve kašike šećera?!

P.S. U ovoj kući termini za kupatilo popunjeni su do juna.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Ispred mene zid, iza mene provalija

Objavljeno prije

na

Objavio:

Preterano samopouzdanje u sopstvenu zrelost je prvi simptom truljenja

 

Spavala sam dva sata, a usnila sam san iz kojeg se može izvući energije i informacija, kao da je trajao deset sati. Čista efikasnost u odnosu na to da sam ta dva sata provela u budnom stanju. Lako je meni sa nesanicama, navikla sam. Noćne more su meni problem. A spustila se noć, približava se gluvi sat. Na raskršćima odluka, veštice nam na uzglavlja namerno šapuću zagonetne odgovore. Opet ćemo se probuditi u istom neznanju, neće ni iduće jutro biti pametnije od večeri.

Ne ide mi u životu kako sam planirala. Srećom, maštovitiji je od mene. Zato je interesantan.

Sedim, pijuckam kafu u dvorištu i posmatram nekog puža mučenika kako se vuče s kućicom preko travnjaka. Toliko mi je to bilo umirujuće da sam ga, kad je došao blizu ograde, vratila na početak. Eto, nekom je život majka, a nekome zapadne moje dvorište. U blizini ugledah kako kulja odnekud gusti dim. Podsetilo me na detinjstvo kad smo brat i ja, babi, jednom prilikom uoči Nove godine, ubacili dve petarde u smederevac i crnog dima koji se nadvio nad našom sudbinom, kad nam je otac Savo došao sa posla i gajtanom usisivača Sloboda Čačak, otvorio sve čakre i pročistio aure. Na dnu sećanja sedi nešto trajno. Za tim tragamo kad se sećamo. Neki to zovu izgubljeno vreme. Neki mit. U tom mitu je istina. U toj istini postoji večnost, žrtva i spasenje. Preterano samopouzdanje u sopstvenu zrelost je prvi simptom truljenja.

Ponekad na ivici tišine čujem zveckanje reči koje pokušavaju da se urede. A ja ćutim i nije mi ništa. Čujem: „Otvorite um!“ Ja kad otvorim um, upadne stotinu gluposti i jedna polupana ideja.

Prednost je što će sve ovo, jednog dana, postati: „Dobro jutrooo, kako smo danas? Evo ga vaš lekić, aajde sad lepo… taako!“  Nekad se prednost daje samo da bi se povećala distanca.

Nešto razmišljam, Bože, oprosti, kada bismo se mi ljudi, na ulici, upoznavali kao psi, pa ideš, šetaš, gledaš svoja posla, priđe ti slučajni prolaznik, stanete pa se gledate, obiđete se sa svih strana, pronjuška te, pa stane ispred tebe, pa ti njemu njušneš, ajd da ne kažem šta, ljutiće se Esad…. i nastavite dalje: „Gde si, komšija?“ „Evo ništa, komšinice“. Napokon je stanje čovečanstva postalo toliko loše, da je socijalno prihvatljivo biti bezvoljan, mogu da nosim svoju energiju svuda i ne moram da se opravdavam pred ljudima naviknutim na lažni komfor.

„Ništa živ čovek ne može izgubiti, što mu jedno proleće neće vratiti i niko nije večno nesrećan, dok mu Bog daje zaborav kao lek“. Ivo Andrić

P.S. Može meni dupla kafa i jedan zaborav s lakoćom.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo