Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Dijete sunca – suncokret

Objavljeno prije

na

Ljudi moji, ova velika, sjajna lopta na nebu je Sunce, koje se stariji stanovnici sećaju kao česte pojave tokom godišnjeg doba, koje je nekada postojalo i zvalo se leto. Inače, već danima kiša toliko pada da, evo, čekam da dođe Noje i da nas pokupi. Od svake životinje po dve.

Ipak, kod mene u kući je uvek leto. Imam to jedno emajlirano lonče sa suncokretima (ostalo još od babe). Sa divnim, žutim laticama koje okružuju centar, suncokret ima nepogrešiv izgled sunca, što ga čini posebnom ukrasnom biljkom – cvetom strasti. Suncokret je i biljka besmrtnosti, pripada planeti Sunce, elementu Vatre i simbolu duhovnosti. U hrišćanstvu je simbol Božje ljubavi. Veruje se i da će osoba saznati istinu kroz snove, ukoliko stavi suncokret ispod kreveta.

Možda su ruže prevaziđene, ali nikad neću prestati da se radujem suncokretima.

Suncokret simbolizuje zajedništvo, snagu, ponos i divljenje, ali može predstavljati i oholost. „Ukoliko suncokret poklanjate voljenoj osobi, tim gestom označavate da je ta osoba centar vašeg sveta”, to ja kad sebi kupim suncokrete. Ima ljudi koji iznutra liče na polje suncokreta.

Mala Tijana je jednom rešila da posadi tri suncokreta. Svaki dan ih je zalivala, pevala im, obećavala im da će ona biti njihovo sunce, da se neće pokajati što će biti njeni prijatelji, čekala, čekala i dočekala da niknu. Čim bi oči otvorila odlazila bi među svoja tri prijatelja, provodila dane sa njima, a oni se okretali i igrali zajedno sa njom. Ozbiljna ljubav. Dečja ljubav i pažnja protivotrov su za sve loše energije i otrovne ljude. Ali, viđu vraga… Jedno jutro ih je zatekla ubijene. Troje komšijske dece je likovalo na bojištu. Pali ratnici, umiranje na rukama i Kosovka devojčica Tijana. Napravila je kasnije cvetove od papira. Papirne suncokrete. Kada vam dete pokloni papirni cvet, obavezno ga pomirišite. Dokle god osećate miris, niste odrasli. Prevare se naivni kod onog dobar, pa pomisle i glup. Najgore kod tuge je što ima mnogo lica. Ne prepoznamo je pre nego što nas lupi da bi joj se izmakli.

„Deca su surova.” Aha, ako ih tako vaspitavate. Ja sam ovoj mojoj davno izbila iz glave svaku pomisao na surovost prema drugom ljudskom biću.

U toku je kraj. Sve vrvi od najnižih oblika života. Ne brinite neće kiša dugo, Vučić će sutra da oduva oblake i prizove sunce. On je sa rajskim komitetom na: “Gde si, kralju!” Na kraju, nije leto kakvo želimo već kakvo zaslužujemo.

P. S. Iz poštovanja prema suncokretima koji nisu mogli da biraju svoje sunce, nemate pravo da venete.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Brišem srcem

Objavljeno prije

na

Objavio:

Životu me je učila baba koja je sa malo riječi govorila sve: a, e, štaš, poleti, deder… i da su samo djela nepatvorena istina

 

Imam priču da vam ispričam. Nema definisan koncept, ni predvidiv zaplet. Počinje slučajno, negde. Govori onoliko dugo koliko odlučite da joj se posvetite. I neće se završiti dok ne prestanete da slušate. Kod izlaganja je bitno da se pogodi auditorijum. Neke teme su isključivo za četiri oka i dve duše, nigde ne pišu, na vrhu prsta, na vrhu jezika ostaju.

– Halo… – Gde si, majko? – Sine… Šta se desilo? – Pa, kako uvek znaš da se nešto desilo?! – Pričaj! – Mama, brate, ti mene plašiš. K'o da si, božem’ prosti… – Veštica, sine, reci slobodno. Nisi jedini koji tako misli. A nije i da nisi u pravu. Sad pričaj šta je bilo. Ispriča mi kako im je nastavnica na času pokazivala neki kamen. I sad ja imam jedno pitanje za hirurge: Zašto dajete pacijentima da iznose iz bolnice kamenje koje ste im izvadili, recimo, iz žučne kese? Znate li da oni to nose okolo i u datom momentu vade iz džepa da pokažu deci i narodu koji i onako ne znaju ko im glavu nosi?

Životu me je učila baba koja je sa malo reči govorila sve: a, e, štaš, poleti, deder… i da su samo dela nepatvorena istina. Neki dani se prospu, ne možeš da ih skupiš.

Nekoliko meseci fokusiranog rada, posvećenosti i istrajnosti može zauvek da nam promeni životni put. To važi i za bol, tugu, beznađe. Svaka deonica je svojstvena, teška, neretko ponestane daha, ali neprocenjiva za kontinuirano kretanje, bez kretanja nema promene, bez promene nema napred. Opet se selim. Ima tu nečega. Uzbudljivog, novog, a oduvek poznatog, toplog, sigurnog. Ima tu i bola, neizrečenih stvari, neisplakanih suza i tuga koje nisu našle utehu. Ima i radosti, čiste i dečije i osmeha, celim licem, očima i srcem. I one duboke sreće koja se oseća u kostima. Zato sam tu. Na tebi je da voliš, a drugima kako je volja, ili kapacitet. Još jedna situacija koja me opisuje. Odem u prodavnicu, čekam u redu na delikatesu, neka žena me izgura iz reda i prođe ispred mene, ja je pustim i par minuta kasnije napustim prodavnicu, jer sam izgubila volju da kupujem bilo šta.

Kada pišem, ja sam ono što nije napisano. Ceo je svet spakovan u reč, koju nisam rekla, koju sam progutala, čije me korenje ganja i izdiže asfalt na tuđoj površini. Sređenoj. Tu prećutana živim. Iz mene izrasta distanca, deli vreme od vremena, deli čoveka od čoveka, deli osećaj od stvarnosti, deli mi kost od kosti, rastavlja me…

P.S. Ono što možeš danas, ne odlaži za sutra. Odloži za prekosutra, tako dobiješ dva slobodna dana.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Ram za plakanje

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kad te neko gazi, iskoristi priliku tom čovjeku da očistiš cipele. Očistiš mu cipele i ljubazno pitaš: „Da li ste za jedan visoki sjaj na srcu?“

 

Celu noć je nešto škogrljalo, da li je kiša, ili je miš negde progrizao, ili je kosmos mleo brašno od zvezda i sipao po nebesima da osvetli put ćerima i sinovima, uglavnom tiho bilo nije. Zbog mog “ne želim da pričam o tome“ i kontra mera koje uslede, pauze u razgovoru su sve duže i sve neprijatnije. Kaže nauka, uprkos našem ubeđenju, ono što zovemo instinktom u 90% slučajeva greši. U redu, slušam nauku i ignorišem ovo što je počelo da zvrči i upozorava u poslednje vreme.

Videh neki konkurs za pesnike. Pomislih da pošaljem nešto i pokušam, ali odmah sam i odustala. Pesništvo nikad nisam zamišljala kao hajde da nabacam nasumično šta vidim oko sebe, poput, šerpa, kredenac, pivo, zavesa, draga, u kome šerpu treba shvatiti kao metaforu za ljubav, jer sam ti bukvalista, dušo. Prepoznam šablon u koordinatama, numeričkim jedinicama, ponašanju, dimenzijama, izražavanju… vidim, i u slast ćutim. Kad zajunim da nešto iskopam nema te burgije koju neću pokrenuti, a kad neću ukopam se kao magarac na sred džade i neću, neka me odnesu.

Mnogo toga je u kvaru i samo delimično funkcioniše. Da li se onda zato zaustaviti? Nikako. Možemo samo da popravljamo, iznova i iznova… Da održavamo, unapređujemo… Dok kvarove ne svedemo na minimum. Nemamo taj luksuz, da budemo lenji. Zbog onih, što posle nas dolaze.

U trci u kojoj se sustižemo i prestižemo, kraj svakim trenom biva sve dalje, nedostižan. Dokle trčati? To i zavisi i ne zavisi od tebe. Shvatiš, kraj nije cilj. Kraj je kad se posustane.

Tamo gde izviru mrakovi, tama je čistija i pitka, a mi uvek žedni. Morate imati popravljača raspoloženja. Raspoloženje je kao mašina kvarljivo. Dođe popravljač i popravi ga. Platiš glasnim smejanjem. Kad te neko gazi, iskoristi priliku tom čoveku da očistiš cipele. Očistiš mu cipele i ljubazno pitaš: „Da li ste za jedan visoki sjaj na srcu?“ Stvari koje se nisu dogodile nastavile su da se nedogađaju glasnije od dogođenih. Ne popunjavajte prazninu. Pustite je da iščezne.

Neko mi se ušunjao u sobu i iskrao, odnevši sa sobom nebo. Tišina zaćutala da mi nešto poruči, ali ne vredi, teram po svome.To me je podsetilo na moju ulicu iz detinjstva. Dok je moja ulica još uvek bila između svačije i ničije, zakupci slobodne srećne zemlje tražili su siguran prolaz. Lišen pogleda, predrasuda, pogađanja i nagađanja, jedan se korak saplitao između kuće i povratka u sreću. Slobodu je uzela daljina.

Vreme je da se preselim u toplije početke.

P.S. Život je lak, čim može da visi o koncu.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Ništa nije onako kako izjeda

Objavljeno prije

na

Objavio:

Zagrizla sam usnu i onda je dugo bilo toplo i metalno. Vjerovatno kao kad nekog poljubiš u srce

 

Zimsko sunce što greje lice kroz prozor. Zažmuriš i zamisliš leto. Večernja kafa i listanje novina. Još jednom se potvrdilo da nikad, nikad ne treba kritikovati tuđe porodične odnose. Možeš se čuditi, može ti biti nejasno, ali ko zna kakva priča stoji iza svega, pa je dovelo dotle. Ili, jednostavno rečeno, gledaj svoja posla. Kada je reč o svim belosvetskim temama o kojima ne znaš ništa. Ubacim reči u cediljku, da prođe samo ono što treba, a ona se zapuši od velikih slova.

Ne smem da izazim iz kuće, kad izađem i krenem tako da brojim ovce, prispava mi se i gotovo.

O čemu razmišljam dok perem posteljinu i ostali usputni testovi ličnosti. Pretpostavka da jastučnica ne može da miriše na plejlistu je potpuno pogrešna. Eto, mogu da napišem. Mogu i da gledam u novu, blistavo belu, na štriku u komšiluku. I šta bih ja još htela od života… Da pronađem zajednički jezik? Sintagma “zajednički jezik“ ima zastrašujući potencijal vizuelizacije.

Doći ovde, isplakati s(v)e, satima. Stavi na papir da računamo koliko smo stari. I siti. Svega. Kada te rukopis prekine na pola i nežno položi glavu na panj, kada ne znamo pesmu, pa mumlamo da bi izgledalo kao da znamo. Nekada to isto radimo sa osećanjima…

Kako prolaze godine, gledaš na ljubav drugačijim očima. Vidiš je kroz duševni mir, poštovanje, razumevanje. Zavoliš duše ljudi, jer shvatiš da život kratko traje i da ništa nije večno, pa ni mi.

I tako, život te ispovređuje. Pretvori u živu ranu. Da se zaštitiš, zabetoniraš se. Tek te to udalji od svega i svih i bilo kakve šanse za izlečenje. Iz greške u grešku. Glava je da se u njoj rađaju problemi. Da boli. I da đavo ima gde da odloži poklone iznenađenja za Njegovo Veličanstvo Ego. Tvoje je, da budeš ti. U svom sirovom obliku. Sa finesama i ivicama. Sa skladom i haosom. A moje je, da ti biće dotaknem zenicama. I urežem u um. Zagrizla sam usnu i onda je dugo bilo toplo i metalno. Verovatno kao kad nekog poljubiš u srce.

Odoh na spavanje. Ići na spavanje zvuči kao da moraš da se popneš na nešto da bi pao u san. Je l’ vidite koliko je spavanje opasno? Čovek valjda zaspi kad postane nesposoban da zamišlja.

„U čoveka treba da je sve lepo, i odelo, i misli“, pisao je Čehov. „I pospremljeno. To uopšte nije moguće izvesti u onoj gunguli kolektivnog života, masovke iza sebe ostavljaju samo smeće. Ja spremam po domu svoga duha, i svoje svesti, dok posmatram ptice, u samoći.“

P. S. Na kraju ostanu zalihe nežnosti kojima ljudi hrane golubove.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo