Predizborna kampanja, iako nezvanično, već je počela u Srbiji. Potegnuta su pitanja pozadine političkih ubistava i velikih pljački. O tome zašto se javnosti plasiraju baš određena imena i na poseban način i koliko se tu radi o nezavisnom pravosuđu a koliko o prepoznatljivom obrascu manipulacije javnim mnjenjem, razgovarali smo s dr Vesnom Pešić. MONITOR: Reagovali ste na najnovije nalaze srpske policije i tužilaštva, tekstom na sajtu Peščanika. Malo ko u javnosti vjeruje u iskrene namjere države da otkrije pozadinu političkih ubistava. Očekujete li da joj Evropska komisija povjeruje?
PEŠIĆ: Nisu to bili nikakvi nalazi srpske policije i tužilaštva, jer da je tako to bi značilo da u Srbiji postoje takve institucije – policija i tužilaštvo – koje rade svoj posao bez mešanja sa strane, bez mešanja političkih interesa. Na žalost, mi takve institucije nemamo, pa tobožnji njihovi nalazi služe samo za dnevno političke potrebe, odnosno političkoj borbi oko nekih pitanja koja nemaju veze s temom zbog kojih su pokrenuta. To sam pokušala da objasnim u poslednjem tekstu na Peščaniku. Priča se kako je Miloš Simović, kriminalac, inače već osuđen za ubistvo premijera Đinđića na 30 godina zatvora, odjednom nekakav veliki poznavalac političke pozadine atentata na Đinđića, i kako će on „rasvetliti” tu pozadinu. A da se niko pri tome ne pita šta su te vajne institucije uradile na tom pitanju? Pa nisu uradile ama baš ništa, zato što te institucije ne postoje van tih dnevnih političkih interesa. Ja sam ustvrdila da cela Simovićeva priča uopšte nema veze s ubistvom Zorana Đinđića, nego bi trebalo da oslabi političke snage iz Beograda, pre svega DSS i SRS, koje upravljaju kriminalno-ekstremističkim grupama na severu Kosova koje Boris Tadić ne kontroliše. Da je tako, videlo se već posle nekoliko dana. Navodno je Simović implicirao da je Nebojša Čović dao nalog kriminalcima da likvidiraju Đinđića, a već posle tri dana na prvoj stranici Politike, imate „informaciju” kako Simović kaže da nije tu samo taj nalogodavac, već on zna za još jednog nalogodavca. Pa to je čista sprdačina.
Sve ovo dovoljno svedoči o tome da se vlast ne bavi pozadinom ubistva Zorana Đuniđića, sem da tu pozadinu koristi za dnevno političke potrebe, da pripreti nekom političkom smetalu, koji im kvari posao na sasvim drugom terenu – u ovom slučaju na severu Kosova. A pretnja glasi ovako: „Umiri sa na Kosovu, jer možeš biti optužen kao nalogodavac za ubistvo premijera”.
MONITOR: Govorite o spinovanju kojem služe i mediji ka kojima „cure” informacije iz policije i tužilaštva. Da li je, po vašem mišljenju, u pitanju motiv medijskog prestiža ili se radi o otvorenijem dilu s onima kojima je u interesu da se određene informacije pojave na određeni način?
PEŠIĆ: Gde će lažne informacije da cure, ka kojem mediju, nema mnogo veze, osim da to bude medij koji je tobože i ozbiljan i tabloid, a za to je Blic idealan. On je navodno etabliran list, kao tobože ozbiljan, a istovremeno je tablod baš kao i Kurir. E, ta kombinacija je najbolja, jer izgleda kao da je medij „pouzdan”, dakle, nije „kurirski”, a masovno se čita jer jeste tabloid. Kada se spin pokrene s takvog mesta, on se onda navodno širi na ozbiljne medije, kao što su Politika, Danas itd. Simptomatično je to što ta velika vest o tome ko je bio nalogodavac ubistva premijera traje samo jedan dan, i već sutra o tome nemate ništa, ni u tablodima, ni u Blicu, ni u Politici. Kada treba nastavak pretnje nekom ko im smeta, svaki od tih listova može da posluži.
Suština je u totalnoj kontroli svih medija, što vam govori o tome da je u Srbiji uspostavljen autoritarizam novog tipa. On se više ne bazira na nacionalnom, već se njime još samo pokriva, jer nova legitimacija vlasti prosto još nije smišljena. A zapravo se radi o interesima vladajuće klase – političko-poslovne, koja i institucije i medije koristi kao svoje instrumente za opstanak na vlasti.
MONITOR: Da li bi istraga političkih ubistava, ako bi bila rađena po zakonu, mogla ugroziti stvaranje nekih novih ili obnavljanja postojećih predizbornih ili postizbornih koalicija?
PEŠIĆ: Možda, ali opet mi se čini da nije u tome glavna stvar. Mire se oni kad treba da se pravi vlast i tada ih prošlost ne zanima. Jer, ako bi se jednom krenulo u rasplitanje šta su radile pojedine vlasti od Miloševića do danas, od ubistava do pljački ogromnih razmera, u tome bi bili apsolutno svi koji su bili na vlasti i koji su danas na vlasti, ali i mnogi koji imaju samo lokalnu vlast. Niko nije zainteresovan da se pitanja zločina, kriminala i korupcije ozbiljno postave, ali zato su te teme izgubljene savesti postale spin teme, za narodnu zabavu. To nije prošlost, to je naša sadašnjost. Pod pritiskom međunarodne zajednice suočavanje s prošlošću delimično se dogodilo, pre svega predajom optuženih Haškom tribunalu, ali da se raščiste ubistva i pljačke u samoj Srbiji, pa za to nema interesa u međunarodnoj zajednici, a baš nikakvog u našoj zemlji. Svako novi koji dođe i na mali deo vlasti, samo se ugradi s još jednom, sopstvenom kriminalnom pričom.
MONITOR: Da li je ova trgovina zločinima moguća i izvan unutarpolitičkih prilika u Srbiji? Da regionalna saradnja, kada se radi o borbi protiv organizovanog kriminala i preostalih tužbi za ratne zločine, postane stvar međudržavnih dogovora pod uticajem moćnih pojedinaca?
PEŠIĆ: Regionalna saradnja u borbi protiv kriminala, ili ona u odnosu na ratne zločine, takođe se više nego evidentno prelama preko trenutnih političkih interesa. Zato i nema odgovora na neka pitanja, i zato je vrlo teško da se nacionalni sudovi bave zločinima iz minulih ratova, jer je i to pitanje „predizborne kampanje”, ili trenutnih proterivanja između vlasti pojedinih državica.
MONITOR: Vlada Hrvatske je predložila zakon o poništavanju optužnica za ratne zločine koje su podignute u Srbiji a tiču se hrvatskih državljana. Kako biste vi tumačili taj potez?
PEŠIĆ: Srbija je imala problema sa svojim međunarodnim poternicama za ratne zločine, jer su sve propale. Na listi je bio Ejub Ganić, i taj slučaj je Srbija izgubila na sudu u Engleskoj. Isto je bilo s Jovom Divjakom, kada je tu skoro bio uhapšen u Beču. I on je pušten jer nije bilo dokaza da bi mu trebalo suditi za ratne zločine. Ima i drugih slučajeva da je Srbija izgubila sporove po poternicama. Koliko vidim, Srbija je podnela Hrvatskoj više optužnica negde još letos, blizu četrdeset, a tu su i neke za koje svi znamo da ih treba ozbiljno uzeti u obzir, na primer, optužnica protiv Merčepa. Predlog takvog zakona u Hrvatskoj da se sve te optužnice ne uzimaju u obzir i jednostavno ponište, pitanje je tamošnje izborne kampanje, gde se iz sve snage udara na nacionalističke talambase. Insistira se iz sve snage da se u odbrambenom ratu, koji je vodila Hrvatska, ne mogu činiti ratni zločini. To je neistina, naravno. Ali i zašto je i kakve optužnice sada poslala Srbija, pravo da vam kažem ne znam, ne znam motive. I to vam je samo još jedan primer, s kojom pažnjom i ozbiljnošću se u svim državama bivše Jugoslavije tretiraju zločini i kriminal.
MONITOR: U nekoliko navrata zamjenik predsjednika Vlade i ministar policije Ivica Dačić, ponašao se kao da mu je „pukao film”. Da li je to signal da mu je dosadila ova koalicija s kojom je na vlasti?
PEŠIĆ: Ne, naprotiv, njemu je pukao film, jer ne zna šta će biti on i njegova stranka posle sledećih izbora, jer bez većeg koalicionog partnera ne mogu biti ništa. Pošto se vladajuće stranke iz koalicije ne dogovaraju, onda su manje stranke frustrirane, jer ne znaju kakav će im položaj biti i kako da opstanu u vlasti. One su uvek u strahu da bi veća stranka mogla da ih otkači. Pored toga, veća stranka ih preklapa, ne vide se dovoljno u javnosti, kod sopstvenih birača. Da bi se čuli, njima sada, kad je već počela ova rana kampanja, stalno „pucaju filmovi” da bi bili primećeni i od svojih birača, a i da bi još po nekog ulovili. Sama činjenica da je kampanja tako rano počela, govori o tome da ćemo gledati mnogo pucajućih filmova, na žalost, ne u korist građana.
Ubistva
MONITOR: Sumnjate i u perspektivu otkrivanja počinilaca i naručilaca ubistava novinara. Specijalni tužilac je nedavno izjavio da je slučaj Ćuruvija „gotov”. To su, međutim, više puta najavljivali i njegovi prethodnici?
PEŠIĆ: Ma nemam ja šta da sumnjam u vlast da li će otkriti ubice novinara i nalogodavaca za ta ubistva. Vlasti sve znaju o tim ubistvima, i to odavno. Kako znaju? Pa tako što je svaki put sama vlast bila i nalogodavac. Zar vam se ne čini sumanutim da se pitamo ko je ubio novinarku Dadu Vujasinović pre 17 godina, a kad se to desilo, nikom živom nije padalo na pamet da to istražuje, već je proglašeno da je riječ o samoubistvu. I svih tih godina državi nije smetalo to ubistvo. E sada, kada se delovi vladajuće koalicije svađaju, ili se oni u službama posvađaju, ili im prosto treba neki spin, onda krenu jedni druge da provociraju tako što će da pitaju: „Ej, sada ću da te upitam preko novina „ko, bre, ubi onu Dadu?”. A onda mu upitani odgovara: „ Aha, imam i ja pitanje za tebe, a ko, bre, ubi onog Ćuruviju?”. O ubistvu Ćuruvije se sve zna, zna se i izvršilac (Luka Pejović) a zna se i nalogodavac koji je dobio zaštitu jedne velike zemlje i sedi tamo. To su priče samo da se narod zamlaćuje, pa kad fale teme za gubljenje vremena, jer o pravim stvarima ne sme ništa da se kaže, onda krene spinovanje. Sve priče o ubistvima novinara su spin, jer se o tome sve zna.
Kosovo
MONITOR: Kako gledate na zaoštravanje događaja na Kosovu i oko njega? Pomenuli ste nedavno da bi Srbija trebalo da prihvati autonomiju za sjever?
PEŠIĆ: Tu sada mnoge stvari nisu poznate, i prekrivaju se svakojakim informacijama. Srbiji je teško da izgubi svoju najjaču kartu a to je sever Kosova, a običnim ljudima je još teže da prihvate da su postali „neodbranjivi”. Tu su i velike sile donele odluku, pa nema mnogo mesta da se stvari ovako ili onako interpretiraju. Glavni poraz je Srbija doživela kada je Međunarodni sud pravde doneo odluku da je proglašenje nezavisnosti Kosova, februara 2008. godine, bilo u skladu s međunarodnim pravom, a zatim i ona rezolucija u UN, da se stvari iz svakodnevnog života rešavaju dijalogom, s tim što se podrazumevalo da je pitanje statusa rešeno. Pobednik tog spora pred MSP, a to je Priština, krenuo je da realizuje svoju nezavisnost (za koju je dobio potvrdu da je u skladu sa međunarodnim pravom). A na svojoj strani ima pomoć velikih sila, pa sada hoće da natera sever Kosova pod svoju vlast. Očito da Srbiji ne ostaje mnogo poteza, osim da krene u pregovore o statusu severa Kosova i da izboksuje što bolji aranžman za Srbe, a to bi značilo priznavanje nove države. To ne prihvataju Srbi i njihovi lideri na severu Kosova, a izgleda da za to još nema odluke i hrabrosti ni na državnom nivou.
Nastasja RADOVIĆ
IN ENGLISH2 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
FOKUS3 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
INTERVJU3 sedmice