Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Drame imaju prednost

Objavljeno prije

na

Ljudima je dato da zagrle, jer postoje situacije u kojima ni najpažljivije izabrane riječi ne mogu da pruže utjehu

 

Polako otvaram oči i sve više mi se sviđa ono što sam videla dok su bile sklopljene. Izlazi mi se iz kuće, ali mi se ne viđa ni sa kim. Zapalim drugu cigaru dok prva dogoreva u piksli – moje nerazbuđenosti jutros. Pogledam kroz prozor, drveće ovih dana menja reči, drugačije pesme peva.

Jutro sam provela dosta dobro, malo se lenjila, lagala, ali bezgrešno.

Lako je mene pobuditi da sumnjam. Ponajpre u samu sebe i svoja zapažanja, ideja, postupke, verovanja, zamisli, doživljaje. I ne smeta mi. Tektonski poremećaji koji se dese u tebi, zastrašujuće odzvanjaju i nakon što ih prepoznaš, imenuješ i oblikuješ. Kad ih izgovaraš onome ko ih sluša, zbunjujući su i plaše, možda drugačije nego tebe, ali plaše. Uvećani daju neku drugu sliku, a na površini i u stvarnosti koju svakodnevno živiš, ništa se nije pomaklo, nikakav epski momenat se nije desio, i dalje si ono što jesi, samo si ponekog preplašio i oterao pripovedanjem o sebi, jer ne umeš da pripovedaš jednostavno. Treba samo govoriti – moje je iskustvo drugačije, možda nas ostave na miru, da se ne pretvaramo u čudovišta pred njihovim pogledima dok od nas traže da se pridružimo onome u šta ne da nismo sigurni, nego u sekundi nađemo hiljadu ali.

Od osnivanja sam član sjajne ekipe iz Bijelog Polja koja je i ove godine uspela, metodom „povuci-potegni“, da organizuje Osmi festival za djecu Kraljevstvo bijelih rada. Finansiranje projekata iz kulture: Nema podrške za Prinčeve i Princeze poezije, koje dovodimo na presto. Izgleda da i Crna Gora, ekonomski tigar, rasipa novac na kojekakve budalaštine (to ti je završeno), neću sad da ih nabrajam, ima ih mnogo zaista, pa zato nema potrebne finansijske podrške za decu. Konačno mi je jasno! Zato nas mladi i napuštaju, ne mogu da isprate naš napredak. Živela nama naša deca! Tužno je što država ne prepoznaje i ne ulaže ništa u retke i dobre projekte. Neprepoznato, razarajuće za dušu. Narod bez kulture nema budućnost. S obzirom na to u čijim rukama je kultura, mi, zaista, ne moramo da brinemo za našu budućnost. Ona ne postoji.  „…ali srećni smo ipak što smo došli do broja osam, broja koji pojedine kulture smatraju magijskim i beskonačnim simbolom, pa eto, i mi se nadamo da ćemo trajati još dugo”, kaže Saša. Vidimo se dogodine. Jedina čovekova obaveza u životu, u ovome ovde, danas i sada, jeste BUDNOST. Jer, to je jedini pravi ekvivalent življenju.

Ljudima uvek treba dozvoliti da budu ono što jesu. Neki će vas iznenaditi. Drugi neće nikada. I to je u redu. Kad je neko tužan pored mene, pretvorim se u onog koji oseća tu emociju i zna da bi nešto trebalo da uradi, ali ne ume jadan, pa onda pokuša neki poluzagrljaj utehe, onako traljavo, i napravi situaciju još bizarnijom i neprijatnijom no što je bila, al’ šta ću. Ljudima je dato da zagrle, jer postoje situacije u kojima ni najpažljivije izabrane reči ne mogu da pruže utehu.

Na noćni red došlo je pitanje šta ja sad da radim sa svime što sam do sada predano grabila i sakupljala, kakva gomila nereda i niotkuda vrata. Noću je sve priča. Ako i naizgled nevažna, besmislena, svakodnevna, neugledna, i takva, ona pripoveda. Očekujem i analizu one Momčilov do koljena, Vukašinu do zemlje. Uzdahnem duboko, naizgled bez nekog vidnog razloga… A u stvari, to se duša preslišava, od iskona naovamo, priseća svega što je pregurala.

Lagano teku dani Miholjskog leta, prijatnog i pitomog. Jesen je dala sve od sebe, mogli bismo i mi. Neka nam ovi dani budu prijatni onoliko koliko ih mi drugima učinimo takvima… Pošteno.

P.S. A sreda ko sreda, upadljivo sunčana i oblačna.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Granice ne poznaju ljubav

Objavljeno prije

na

Objavio:

Izvorišta toplih misli valja njegovati svakoga dana, pa i kišnim nedjeljama

 

Od poremećaja danas: uspešno stvaram privid svoje prisutnosti na više mesta istovremeno. Trenutno sam na poslu, kod kuće i na dva roditeljska sastanka na različitim lokacijama.  Sve je pod kontrolom, svi su zadovoljni, a ja imam vremena i da napišem ovo.

Reči mogu da unište živote, ili da ih učine boljim. To je jasno, od postanka jezika. U svakodnevnoj javnoj komunikaciji jezik mržnje koristi se kao alat (oružje?) za ostvarivanje i održavanje monopola na neograničenu moć. Kolateralna šteta je nesaglediva i sve veća. Onih dana kad je takav pristup postao prihvaćen i kad smo se na njega navikli, nismo bili svesni da pristajemo na samouništenje, lišeno svakog spektakla, gotovo prirodno i samopodrazumevajuće, spontano. To traje već toliko dugo da rehumanizacija javnog prostora deluje kao nemogući poduhvat. Volim ljubaznost. Uvek i na svakom mestu. Oni koji su u stanju da budu ljubazni, u ovako poganom svetu, su u stalnoj titanskoj borbi sa sobom. I uspevaju da izaberu pravu stvar. Divim im se. Lako je biti džukela i kevtati i ujedati. To je linija manjeg otpora.

Ponekad ne znam da li sam srećna što ne znam o čemu ljudi pričaju, ili ne znam o čemu ljudi pričaju jer sam srećna. Sve je u detaljima. A onda razbiješ čaroliju tako što ih odneseš. Prepoznam, ali poštujem različitost, a onda mi se poštovanje obije o glavu, ali ne mari, i svinje lupaju u valov, pa posle piju iz njega.

Sad tek shvatam kako su najslađi komplimenti (naučeno od tate) na bosanski način. Treba da bude suptilno da se ne zbuniš, ne pogordiš, pomalo škrto, a da poveruješ, pomalo šeprtljasto i nevešto, sa malo reči. Tata to i danas ume. Mrva ljubavi je pelcer. Sve te ograde za koje ne znam: jesu li tu da me zaštite od ko zna čega spolja, ili da me spreče da pobegnem? Odakle mi ideja da treba sve da razumem, čemu bi se čudo čudilo!?

Pocepa nam se džep na trnje života. Ispadnu nam san i želje. Onda pokupimo sve što je palo i krenemo dalje. Sa pola sna u džepu i puno želja u srcu.. Od životnih lekcija koje se teže uče:  Telo pamti razliku između svega što se moglo u trećoj i što se može (ili više ne može) u petoj deceniji…. Samo nas o tome ne obaveštava glasno.

Izvorišta toplih misli valja negovati svakoga dana, pa i kišnim nedeljama.

P. S. Predugo sam budna za osobu koja uvek zna (i mora znati) u kom grmu leži zec.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Slom prilika

Objavljeno prije

na

Objavio:

Držati jezik za zubima… U mom slučaju bukvalno. Zbog toga stežem zube kao da je jezik neman koja se svaki čas može oteti kontroli (što nije daleko od istine)

 

A noćas, kroz tišinu i muk… Opomena. A onda… Tupi udarac o tlo. Nešto se među nama bespovratno slomilo. Dobro vam ovo sivo jutro, nacrtajte nekom osmeh, svakom će biti potreban danas… I uvek.

Ima ljudi koje zbuni spoznaja da bi mogli da imaju svoje mišljenje, dok se, ispunjeni nelagodom, češkaju iza uveta. Ima i onih koji ne shvataju da se mišljenje zasniva na znanju, pa nepotkovani istim, ulaze u konflikte, ne birajući reči, vreme i sredstva. Oni se uglavnom češkaju naknadno. Žao mi je što su neke životne istine došle prekasno i što je silno vreme protraćeno. Sad se trudim da to pretvorim u papreno skup nauk za ubuduće. Biti odrasla osoba podrazumeva da vrlo često moraš da radiš stvari koje ti se ne sviđaju, kada ne želiš. I to je jednostavno tako. Stav ”ja ne želim”, kada su u pitanju obaveze, pripada uzrastu deteta koje ide u vrtić. Držati jezik za zubima… U mom slučaju bukvalno. Zbog toga stežem zube kao da je jezik neman koja se svaki čas može oteti kontroli (što nije daleko od istine). Biti zrela i odgovorna osoba koja je sačuvala dete u sebi i biti omatorelo derište van kontrole, nisu iste stvari. Prvo je divno, retko i vredno poštovanja. Drugo je sve rasprostranjenija pojava koja se opravdava, pazi sad, ljubavlju prema sebi. Kad shvatiš da ti neko konstantno traži mane, pokaži mu ih, u svoj svojoj raskoši, dodaj i one koje nemaš… Volela bih da nije tako. Ali, najneraskidivije veze među ljudima prave zajednički doživljene i preživljene teške nesreće. Sreća je ponekad sebična; srce koje je doživelo teške udarce, uvek raširi svoje ruke za ljubav i zagrljaj. Smisao povezanosti je nit koja se nikada ne sme prekinuti. Ne spaja se. Već razvlači, iznova, jedva. Sporo.

U neko dogledno vreme neće biti ni mene, ni vas. Na neki čudan način, to stavlja stvari na svoje mesto. I, možda je ovo i puno taštine, možda sebično, ne znam. Ali, uz to otkrovenje, uvek lakše preguram dan. I spoznaju Konačnosti, koja nam je data i kao kazna i kao nagrada. Ako moram logične i očigledne stvari da objašnjavam, odmah odustanem od dva vrlo verovatna monologa. Ne čekam da prođe, prođem ja.

„Neću ništa više ni da čitam, ni da gledam, ni da slušam. Hoću da mi sve bude jasno i lepo, kao nekad.“ – Duško Radović. Ono što vidimo zavisi od toga kako gledamo, s obzirom da posmatranje nije samo opažanje i otkrivanje, nego i stvaralački čin.

P.S. Samo što češće pofajtatiti misli Totalom. Suzbiti u korenu.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Pamtim samo sretne rane

Objavljeno prije

na

Objavio:

Komad bašte, komad srca, komad zemlje i neba. Ništa više, a ni manje, ne treba ti da bi ostao miran i sretan. I kada svi odu, i kada ostaneš sa sobom, svjestan da si komad po komad izgradio sebe za sebe

 

 

Jutro nakon malo spavanja, vreme kada ti život pokazuje svoj, nervozom izgrickani, srednji prst. Ali zato u nedelju ujutru, u sedam sam iskočila iz kreveta (razlog nebitan, ali uznemirujuć) i zbog toga sam do deset završila sav posao koji je mogao da se razvuče na ceo dan i, evo, smišljam šta bih još mogla da radim. Pametan svet spava bar do deset. Onda pije kafu natenane, pa polako u dan. Svratila mi je suština života u pet ujutru, kaže: „Ne moraš više da spavaš, sad pričamo o meni“. Osećaji na “ničijoj zemlji“, između jave i sna, su najintenzivniji, jer nema ničega što bi ih zaustavilo, filtriralo i izmenilo. Tu su stvari baš onakve kakve jesu.

Suptilno pitanje – Kako si?, ispuni prisutnost. Ne kada se provlači kao beživotna fraza. Postoje ona kako si, koja vidljivo dišu. I neprimetno neguju. Godinama pričaš i objašnjavaš da je džaba zadovoljavanje forme ako se suština omaši. Trpiš coktanje i prevrtanja očima. I kad sve dođe na naplatu na kraju, možeš samo, kad ostaneš nasamo, da odmahuješ glavom i žališ što si ikad tupio zube. A šta ako promenim pravila ove igrice? Biram bitke, a ne golim grudima na ceo bataljon u svakoj situaciji? Odložim reakcije? Prećutim kad znam da ću badava govoriti? Šta košta da probam. Gledajući i slušajući tatu, ne mogu, a da ne pomislim kako je samoobmana monstruozno moćna stvar. Umem da se ozarim. Lepo je.

Kaže: „Svaku brigu koju imaš, loše sećanje, neprimerenu misao, nešto što tišti, brine, zatvoriš u po jedan zamišljeni lila balon i pustiš da leti prema nebu.“ Ima tako dana kada sva zadovoljna gledam u lila nebo. Komad bašte, komad srca, komad zemlje i neba. Ništa više, a ni manje, ne treba ti da bi ostao miran i sretan. I kada svi odu, i kada ostaneš sa sobom, svestan da si komad po komad izgradio sebe za sebe.

Između sna i jave linija je toliko tanka, da ni ne postoji, ali nam kaže da je tu da se ne bismo zaneli i počeli da živimo snove sve odjednom. Tada bi snova nestalo, i čemu bi se onda običan čovek nadao na javi. Možda je upravo to jedina stvar koja čovečanstvo drži živim.

Izolovati iz srca trenutna osećanja. Staviti u teglu i dobro zatvoriti, da ne iščeznu. Otvoriti samo u slučaju da osetimo makar i mrvu bahatosti prema životu. A hoćemo.

P.S. Napolju je decembar, a juče je bio avgust.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo