Ljudima je dato da zagrle, jer postoje situacije u kojima ni najpažljivije izabrane riječi ne mogu da pruže utjehu
Polako otvaram oči i sve više mi se sviđa ono što sam videla dok su bile sklopljene. Izlazi mi se iz kuće, ali mi se ne viđa ni sa kim. Zapalim drugu cigaru dok prva dogoreva u piksli – moje nerazbuđenosti jutros. Pogledam kroz prozor, drveće ovih dana menja reči, drugačije pesme peva.
Jutro sam provela dosta dobro, malo se lenjila, lagala, ali bezgrešno.
Lako je mene pobuditi da sumnjam. Ponajpre u samu sebe i svoja zapažanja, ideja, postupke, verovanja, zamisli, doživljaje. I ne smeta mi. Tektonski poremećaji koji se dese u tebi, zastrašujuće odzvanjaju i nakon što ih prepoznaš, imenuješ i oblikuješ. Kad ih izgovaraš onome ko ih sluša, zbunjujući su i plaše, možda drugačije nego tebe, ali plaše. Uvećani daju neku drugu sliku, a na površini i u stvarnosti koju svakodnevno živiš, ništa se nije pomaklo, nikakav epski momenat se nije desio, i dalje si ono što jesi, samo si ponekog preplašio i oterao pripovedanjem o sebi, jer ne umeš da pripovedaš jednostavno. Treba samo govoriti – moje je iskustvo drugačije, možda nas ostave na miru, da se ne pretvaramo u čudovišta pred njihovim pogledima dok od nas traže da se pridružimo onome u šta ne da nismo sigurni, nego u sekundi nađemo hiljadu ali.
Od osnivanja sam član sjajne ekipe iz Bijelog Polja koja je i ove godine uspela, metodom „povuci-potegni“, da organizuje Osmi festival za djecu Kraljevstvo bijelih rada. Finansiranje projekata iz kulture: Nema podrške za Prinčeve i Princeze poezije, koje dovodimo na presto. Izgleda da i Crna Gora, ekonomski tigar, rasipa novac na kojekakve budalaštine (to ti je završeno), neću sad da ih nabrajam, ima ih mnogo zaista, pa zato nema potrebne finansijske podrške za decu. Konačno mi je jasno! Zato nas mladi i napuštaju, ne mogu da isprate naš napredak. Živela nama naša deca! Tužno je što država ne prepoznaje i ne ulaže ništa u retke i dobre projekte. Neprepoznato, razarajuće za dušu. Narod bez kulture nema budućnost. S obzirom na to u čijim rukama je kultura, mi, zaista, ne moramo da brinemo za našu budućnost. Ona ne postoji. „…ali srećni smo ipak što smo došli do broja osam, broja koji pojedine kulture smatraju magijskim i beskonačnim simbolom, pa eto, i mi se nadamo da ćemo trajati još dugo”, kaže Saša. Vidimo se dogodine. Jedina čovekova obaveza u životu, u ovome ovde, danas i sada, jeste BUDNOST. Jer, to je jedini pravi ekvivalent življenju.
Ljudima uvek treba dozvoliti da budu ono što jesu. Neki će vas iznenaditi. Drugi neće nikada. I to je u redu. Kad je neko tužan pored mene, pretvorim se u onog koji oseća tu emociju i zna da bi nešto trebalo da uradi, ali ne ume jadan, pa onda pokuša neki poluzagrljaj utehe, onako traljavo, i napravi situaciju još bizarnijom i neprijatnijom no što je bila, al’ šta ću. Ljudima je dato da zagrle, jer postoje situacije u kojima ni najpažljivije izabrane reči ne mogu da pruže utehu.
Na noćni red došlo je pitanje šta ja sad da radim sa svime što sam do sada predano grabila i sakupljala, kakva gomila nereda i niotkuda vrata. Noću je sve priča. Ako i naizgled nevažna, besmislena, svakodnevna, neugledna, i takva, ona pripoveda. Očekujem i analizu one Momčilov do koljena, Vukašinu do zemlje. Uzdahnem duboko, naizgled bez nekog vidnog razloga… A u stvari, to se duša preslišava, od iskona naovamo, priseća svega što je pregurala.
Lagano teku dani Miholjskog leta, prijatnog i pitomog. Jesen je dala sve od sebe, mogli bismo i mi. Neka nam ovi dani budu prijatni onoliko koliko ih mi drugima učinimo takvima… Pošteno.
P.S. A sreda ko sreda, upadljivo sunčana i oblačna.
Nataša ANDRIĆ
Stav3 sedmice
FOKUS4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
INTERVJU4 sedmice
DANAS, SJUTRA4 sedmice
INTERVJU4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
FELJTON2 sedmice