Povežite se sa nama

INTERVJU

JOVAN DIVJAK, PENZIONISANI GENERAL ARMIJE RBiH: Optužene za ratne zločine slave kao heroje

Objavljeno prije

na

Desna noga vlasti u BiH je preko Drine, lijeva noga je preko Save, a tijelo se koprca da sačuva državnost. Zato, veoma dobro funkcionišu „etničke“ zajednice

 

MONITOR: Prije 27 godina, petog aprila 1992. godine, počela je opsada Sarajeva, najduža opsada jednog grada u novijoj istoriji svijeta. Molim Vas da ukratko iznesete najbitnije podatke o tom događaju i žrtvama.

DIVJAK: Opsada je trajala 1.425 dana. Ubijen je 11.541 građanin. Prvi korpus (sarajevski) imao je 6.500 poginulih. Preteruje se brojka ubijene dece – ona je do 1.000. Ova preterivanjaničemu ne služe, tako ja mislim. Za vreme opsade prosečno je palo 329 granata dnevno na Sarajevo. Haški tribunal zbog terorisanja građana Sarajeva  krivim proglasio Stanislava Galića, Dragomira Miloševića, Ratka Mladića i Radovana Karadžića).

MONITOR: Je li Vas rat u Sarajevu iznenadio poslije pedeset godina mira i zajedničkog života u Jugoslaviji?

DIVJAK: Iznenadila su me događanja u Sloveniji i Hrvatskoj zato što je JNA izvršila napad na republike koje su bile sastavni deo SFRJ. Nisam verovao u pretnje predsednika SDS Karadžića – da ako muslimani dobiju državu da će to biti put smrti i da će nestati jedan narod. Nisam verovao u rat s obzirom na stav ZAVNO BiH-a 1943. – da BiH nije ni srpska, ni muslimanska, ni hrvatska već da je i srpska, i hrvatska i muslimanska.

Nisam verovao ni u rat u Sarajevu, jer je Sarajevo simbolizovalo jednistvo u različitostima, temeljilo se na bratstvu i jedinstvu i imalo je oko 10 odsto mešovitih brakova. Bejah naivan do boga!

MONITOR: Sarajlije su se tokom opsade se širom svijeta pročule po solidarnosti i ljudskoj toplini.

DIVJAK: Na veliku žalost Sarajlija i doživljenu tragediju i svijet nije na jednak način doživeo tragediju njegovih  građana. Poražavajuće je bilo da su mnogi novinari diljem sveta sa Pala i Beograda pisali pamflete o događanjima često navodeći da su muslimani izvodili diverzije na građane (Ferhadija 27. maj 1992, Markale 05.02.1994, Markale 28. 08. 1995) da bi svetska javnost optužila Srbe za ubijanje muslimana u Gradu. Tačno je da su Sarajlije, svojom odlučnošću da odbrane svoje porodice, vlasništvo, pravo na život, bile simbol otpora ovovremenom fašizmu, ali to nije doprlo do glava onih koji upravljaju životima ljudi na zemaljskoj kugli. „Veliki“ za šahovskom tablom dozvolili su blokadu Sarajeva tri i po godine. Svih ovih 27 godina pitam se zašto nisu zaustavili oružane sukobe već 1991. godine kada je rat buknuo u Hrvatskoj. Građani Sarajeva su zahvalni ljudima dobre volje, humanistima, koji su zajedno uz njih provodili dane i mesece u opkoljenom Sarajevu kao moralna snaga i bili glasnogovornici istine – ubijani su deca, žene, nemoćni – zbog čega – nije bilo odgovora. Vojnici su odbranili grad. Žene Sarajeva su ga sačuvale. A duhovni otpor je bio snažniji od svega.

MONITOR: Je li tačno da je na početku opsade Aleksandar Vučić, kao mladi četnik, pucao na Sarajlije i Sarajevo?

DIVJAK: Ja nemam saznanje o boravku Vučića na položajima srpske vojske na obroncima Grada, ali znam da je u toku rata bio na Palama. Još i danas mi je sveža poruka Vučića kada je u „sukobima“ u Srebrenici izjavio – za jednog Srbina treba pobiti 100 Muslimana. Znam da je vojvoda (!) Šešelj bio na Jevrejskom groblju i da se hvalio da je pucao. Tog dana je ubijena samo jedna osoba, kažu srpske nacionalnosti. Ispade da je ubio Šešelj.

MONITOR: U svom dnevniku ste naveli  da javno morate da posvjedočite o zlu kako biste pomogli ,,da neljudi budu osuđeni za strašne zločine”. Kako stvari stoje sa osudama zločinaca?  

DIVJAK:Gospodin Serž Bramerc, glavni tužilac Haškog tribunal za bivšu Jugoslaviju, izjavio je da se trenutno vodi 3.000 postupaka za podizanje optužnica. Za mene je značajnije da Republika Srbija, Vučić i vlada, a posebno vodeće političke ličnosti u Republici Srpskoj, ne prihvataju da se dogodio genocid nad muslimanima u Srebrenici, u Višegradu, Prijedoru, Ključu, Sanskom Mostu. Neshvatljivo je da Parlament BiH nije usvojio deklaraciju Evropskog parlamenta iz 2006. o genocidu u Srebrenici, jer su srpski parlamentarci odbili da glasaju za nju. Optuženi za genocid, ratne zločine, narod iz koga potiču slave se kao heroji i branitelji „svog naroda“. Izvršioci zločina jesu osuđeni ali politike nisu, koje i danas ne odustaju od teritorijalnih pretenzijaprema BiH. Pročitali ste ovih dana kako predsjedavajući Predsjedništva Dodik ima viziju Srbije i sa delovima Crne Gore!!?

MONITOR: Prije pet godina niste pozvani na obilježavanje Dana Armije BiH iako ste bili jedan od prvih generala ARBiH i simbol odbrane Sarajeva. Da li i dalje nekome smeta general Divjak?

DIVJAK: Jovan Divjak i svi drugi koji sadašnjost i budućnost BiH vide kao građansku, sekularnu, Evropsku i NATO-vsku državu, jednakopravnih naroda, građana na temeljima Deklaracije o ljudskim pravima, nisu dobrodošli ni u Zagrebu, ni u Beogradu, ni u Sarajevu. Pružena mi je prilika da putem sredstava javnog informisanja govorim o društveno-političkim trendovima, o ratnim zbivanjima i da sam od velike većine građana podržan. Ekstremnom (srećom, manjem broju ljudi) delu sarajevske čaršije to smeta. To me još više snaži da istrajem u priči o BiH otvorenih vrata i širokog polja za sve koji vole i poštuju bosanskohercegovačku zajednicu, a kome to ne odgovara eno mostova na Drini i Savi i „allahimanet“!

MONITOR: Rođeni ste u Srbiji koja Vas optužuje da ste izdajnik srpskog naroda, ali  Sarajlije nisu zaboravile da ste u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu 2. maja 1992. godine spriječili da ne dođe do većeg zločina od strane Teritorijalne odbrane RBiH…

DIVJAK: Da, rođen u Beogradu, u bolnici, ali otac je bio učitelj u Šuvajiću, Srbija, na obali Dunava, inače poreklom iz BiH. Jedan je od glavnih likova – Dule Dabić, hajduk, iz Bosanske Krupe, u knjizi Branka Ćopića. Živim u Sarajevu od 1966. U braku sam bio 57 godina, supruga mi je umrla pre dve godine. Za dobre ljude sam dobar, za one druge sam „izdajica srpskog naroda“ i „ratni zločinac“. A ja sam slobodan, nezavisan, sretan i zaljubljen. Pojam „zaljubljen“ je veoma širok – u ljude, u pravdu, u prirodu, u pozorište, u muziku, u Sarajevo, Bosnu i Hercegovinu, i zašto ne – u Crnu Goru. Eto me vama na čašu dobre loze. Mnogi vaši sugrađani kada me sretnu u Sarajevu na ulici pozdrave me i prave selfie. Izjašnjavao sam se kao Srbin, bio je „hit“ izjašnjavati se kao Jugosloven, a od 8. aprila 1992. izjašnjavam se kao Bosanac i Hercegovac. U Ustavu BiH navode se tri konstitutivna naroda (Srbi, Bošnjaci, Hrvati) i ostali. U tom košu „ostali“ sam i ja i vi braćo Crnogorci, građani BiH. Pa Vuk Drašković rekao je u jednom intervjuu povodom mog hapšenja u Beču – „Jovo je sačuvao moralni lik Srba!“.

MONITOR: Kakve su šanse BiH za ulazak u NATO i EU?

DIVJAK: Željena budućnost BiH je članstvo u NATO-u i Evropska unija. Kočničari ovoga su političke strukture  Republike Srpske, delimično od hrvatske.  Uticaj na ove stavove, direktan i indirektan imaju  političke ličnosti iz Srbije, kaže se (?!) pod uticajem Rusije. Ja bih voleo, što pre da se Federacija stavi u puni kapacitet – ukidanje kantona i ustanovljenje nekoliko regija koje se zasnivaju na ekonomskim, prirodnim, kulturnim sadržajima, a ne prema nacionalnoj strukturi. Jer sadašnja društveno-politička struktura je struktura za džabalebaroše. U državnim institucijama ima oko 29.000 državnih službenika sa prosekom plate od preko 1.500 KM (podsetimo da je prosek plate oko 890 KM). U poslednje četiri godine u BiH nije izgrađen ni kilometar koridora, a izgrađena je desetina privatnih hotela (priča se u većini se ne služi alkohol) i verskih objekata, a nijedno pozorište, koncertna dvorana. U Sarajevu dominiraju sportske kladionice i igre na sreću, a muzeji su na milost i nemilost od državnog budžeta.

MONITOR: Da li postoji opasnost da se opet zarati u BiH ?

DIVJAK:Zaoštreni su verbalni sukobi, propaganda – priča o mudžahedinima, okupljanje četnika u Višegradu (pre mesec dana), sve češće se čuje „za dom spremni“, Beograd i Srbija se nadmeću u kupovini oružja, Republika Srpska formira rezervnu policiju – sve ovo liči na ono 90-ih. Pa Makronu, predsedniku Francuske, sadašnje stanje liči na 30. godine prošlog veka. Za mene večitog naivca sve je ovo prazno zveckanje oružjem. Samo da rata ne bude, kako preključe u vijećnici u Sarajevu, otpeva hor od 600 dece iz Bosne i Hercegovine. Da, iz BiH!

MONITOR: Kako ocjenjujete odnose BiH sa Hrvatskom i Srbijom?

DIVJAK:Obrnuto pitanje, kakav je odnos Beograda i Zagreba. Svakodnevno se mešaju u društveno-politički život BiH podržavajući nacionalističke tendencije „svog“ naroda. Bošnjačke vođe oslanjaju se na Erdogana, a on pod izrekom: „Alija je Bosnu dao u amanet Turskoj“ i ostvaruje neuporedivo jače ekonomske odnose sa Srbijom. Beograd i Zagreb neprekidno guraju trn u oko Bošnjacima i poglede bacaju na prljavštinu preko plota, a ne čiste ga u svom dvorištu.

Opet, naivni Jovan je uveren da je neargumentovano i neobjektivno razmišljati o oružanom sukobu. Mirovne snage (evropske i svetske) su na oprezu. Bilo šta da se desi ne „mrdam“ iz Sarajeva.  Kome nije priraslo srcu sretno mu putovanje i na Mars.

 

 

Neizvjesna budućnost

 

MONITOR: Koji su danas najveći problemi BiH i njenih građana?

DIVJAK: Najveća je neizvesnost o budućnosti, ekonomska situacija, verbalni sukobi, narastanje mržnje među mladima. Najveći problem je obrazovanje. Na sceni je 12 zakona o obrazovanju. Ako je Marks govorio da je „religija“ opijum za narod, za mene je obrazovanje „opijum za decu“! Deca u RS uče o građanskom ratu i agresiji NATO-a na Srbiju i Beograd, a ne govore o genocidu u Srebrenici. Bošnjačka deca uče o agresiji, genocidu, ali ne i o tome da je bilo ratnih zločina na strani odbrambeno- oslobodilačke armije. Nema nagoveštaja pomirenja ni iz jednog etničkog korpusa.

 

Nacionalno lideri uživaju u bogatstvu

 

MONITOR: Šta mislite o aktuelnoj vlasti u BiH?

DIVJAK: U vlasti koja nije ustanovljena ni šest meseci posle opštih izbora, koja je „skrojena“ od predstavnika tri „konstitutivna“ naroda nema jedinstvene vizije BiH. Desna noga vlasti je preko Drine, leva noga je preko Save, a telo se koprca da sačuva državnost. Zato, veoma dobro funkcionišu „etničke“ zajednice. Svaka ima svoj mit postojanosti,svoju istoriju/historiju/povijest, svoju zastavu, svoju proslavu „državnosti“ … ne znam šta sve nemaju. Nacionalni (nacionalistički) lideri uživaju u ličnom bogatstvu i siromaštvu svog plebstva. Hacijende nacionalnih vođa dominiraju nad kućercima 40 odsto nezaposlenih i nad 440 eura koje primaju zaposleni i 170 eura penzioneri.

 

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

SINĐA PO DRUGI PUT MEĐU CRNOGORCIMA: Između robije i nakalemljenog sjećanja

Objavljeno prije

na

Objavio:

Šta još možemo očekivati od Sinđe, svojevrsne džuboks mašine spremne da otpjeva sve ono što naruči onaj koji je zadnji ubacio novčić u njegov džep? A šta će poželjeti učesnici igranke koja će, sve je izvjesnije, dobiti svoj nastavak prije drugostepene odluke u slučaju državni udar

 

Što bi u Bosni rekli: kako pošlo – tako došlo.  Kontroverzni svjedok saradnik u slučaju državni udar /terorizam u pokušaju Aleksandar Saša Sinđelić ponovo se obreo u Crnoj Gori. I traži azil.

Muštuluk nam je uhvatio glavni specijalni državni tužilac Milivoje Katnić. „Danas je u Crnu Goru prvi put od Srbina pobjegao Srbin“, kazao je Katnić u Skupštini, tokom rasprave sa poslanicima Demokratskog fronta: ,,To je ovaj Sinđelić. Prebjegao je pod kuršumom. Nisam ga ja gonio. Vi ga gonite i za to postoje dokazi. Molim vas da stanete”.

Pošto je lidere DF tako lijepo zamolio da zaustave progon za koji, kaže, postoje dokazi (možda bi Katnić o svojim saznanjima trebalo da obavijesti nekoga iz Tužilaštva?) epski nastrojeni SDT je nastavio k'o uz gusle: “Sinđelić je preko staza, mimo graničnog prelaza i redovnih prelaza bježao u Crnu Goru, što je bilo vidno na njegovim nogama i tijelu“. Slijedili su fakti: ,,Ono što je činjenica je da je (Sinđelić – prim. autor) u Crnoj Gori i da je izjavio da traži politički azil“. Pa opet red nedokazanih pripovijesti: „On je u situaciji da mora da bježi isključivo zbog toga što je morao da svjedoči pred sudom u Crnoj Gori”.

I mnogo neiskusniji čovjek od Milivoja Katnića zna da je krajnje neozbiljno, da ne kažemo rizično po sopstvenu reputaciju, povezivati interpretacije Aleksandra Saše Sinđelića sa bilo čime što je činjenica ili je isključivo dokazano. Ta osoba, prosto, previše i prečesto laže.

Za dokazivanje te teze (da je Sinđa osoba kojoj se ne može vjerovati ni koliko je sati) možda je najmanje bitna tvrdnja DF da Sinđelić ne govori istinu ni o svom navodnom bjekstvu, pošto je u Crnu Goru, prema njihovim informacijama, stigao desetak dana ranije. „On se u Podgorici nalazi skoro desetak dana, gdje ga Katnić danima priprema za konferenciju za medije“, saopštili su iz DF-a dan po potvrdi prispijeća (ne)zvanog gosta.

 

PROČITAJTE VIŠE U ŠTAMPANOM IZDANJU MONITORA OD 21. JUNA

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DUŠKO VUKOVIĆ, SLOBODNI NOVINAR: Otvorena je Pandorina kutija

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kod nas nije teško indukovati mržnju.  Mi smo stalno u stanju gdje je i jedan mrk pogled dovoljan da zapali vatru mržnje. Mi se nismo detoksikovali i zato se začas pretvaramo u zvijeri.

 

MONITOR: Kakva je situacija u medijima u Crnoj Gori?

MONITOR: Mutnija nego devedesetih. Tada je postojala polarizovana medijska scena, ali na neki drugi, čist i jasan način. Ta polarizacija je bila poštenija. Zagovarao se  rat ili mir, ali je u tom zagovaranju bilo ubjeđenja. Sad to ne vidim. Vidim samo kalkulantska razmišljanja – hoće li mi ovo donijeti neko dobro na kratak rok, hoću li se ogrebati iz nekog fonda. Vidim jednu neiskrenost koja je problematična.

MONITOR: Lista kandidata za Savjet RTCG govori da se vlast neće odreći javnog servisa?

VUKOVIĆ:To je jasno i očekivano. Nije vlast  lani izvela akciju osvajanja RTCG  radi kratkoročnog rezultata, već radi  dugoročne kontrole. To je demotivisalo neke ozbiljne ljude koji bi htjeli da stvari popravljaju, da se bore u tom Savjetu.

Kad se pogleda spisak kandidata, ne vidim među novima nikog ko se uključio u borbu za javno dobro minulih godinu dana.

Ono što je za mene posebno razočaravajuće je da u samom RTCG nije bilo vidljivog otpora. Neki kažu – pa mi razgovaramo o tome svaki dan, mi se bunimo. Da, ali moraš to činiti javno, da bi  korespondiralo sa onim što javnost čini u odbrani  javnog servisa.

 

PROČITAJTE VIŠE U ŠTAMPANOM IZDANJU MONITORA OD 21. JUNA

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MIRKO RADONJIĆ, DIPLOMIRANI SLIKAR I POZORIŠNI REDITELJ: Tumor traži skalpel

Objavljeno prije

na

Objavio:

Slučajevi protesta su usamljeni ili nevidljivi zbog elitizma umjetnika i neshvatanja da tumor koji dišemo ne traži ni pero, niti mač, već sklapel i preciznu ruku. Drugi razlog je sveobuhvatna apatija koja je duboko pustila svoje korijenje i čini da svaka promjena djeluje nemoguće

 

MONITOR: Predstava Sin dobila je neočekivani marketing nakon što je jesenas gradonačelnik Nikšića Veselin Grbović sa suprugom demonstrativno napustio izvođenje predstave. Brojna gostovanja, povoljne kritike, nagrade, ali ipak gest političara, koji su postale zvijezde javnog života, učinio je više za reklamu ove predstave. Kako to tumačite?

RADONJIĆ: Prije bih rekao da je predstava dobila očekivani marketing i da je g. Grbović bio izrežiran da demonstrativno napusti predstavu.

Sin progovara o prošlosti i crnogorskom učešću u ratovima 90-ih, no još više govori o rašrafljenom društvenom trenutku u kome trenutno živimo. Teme krivice, traume i individualne odgovornosti ne spadaju u domen ,,pitkih”, te je za očekivati da generišu i osjećaj nezadovoljstva, kao kod gorepomenutog gospodina. U tom smislu, gest po sebi ne nosi nikakav skandal. Skandalozno pak jeste što se kroz taj i naknadne nastupe povodom ove teme sasvim jasno pokazalo da prvi čovjek Opštine direktno utiče na repertoarsku politiku Gradskog pozorišta, do te mjere da i gostujuće predstave moraju da prođu njegovo odobrenje. To je suština ove teme, no za nju je potrebno naći sagovornika među umjetnicima koji rade u pomenutom pozorištu.

MONITOR: Krajem prošle godine na festivalu ,,Dani Jurislava Korenića” u Sarajevu osvojili ste nagradu za najbolju režiju za predstavu “Sin”, dok je Mirjana Medojević za istu predstavu osvojila Nagradu  za najbolji tekst. Komentar na to da je Medojević već godinama u Sloveniji, dok je Vaša posljednja režija bila u Srbiji?

RADONJIĆ: Nagrade iz Sarajeva su i Mirjani i meni jako drage jer su pokazatelj međuzavisnosti teksta i režije, proizvod bliske saradnje i jedan od dokaza da ta saradnja ima smisla. U međuvremenu, oboje širimo svoj krug saradnika i u već postojeći nukleus uvodimo one za koje smatramo da tom smislu mogu da doprinesu. Kad je riječ o velikim pozorišnim sistemima (a i Mirjana  je u prethodnom mjesecu imala premijeru u nacionalnom teatru u Ljubljani) mora i kod rukovodioca / umjetničkog direktora da postoji vjerovanje da je smisleno pozvati baš vas. Očigledno je da ne tražimo svi smisao na istoj strani.

 

PROČITAJTE VIŠE U ŠTAMPANOM IZDANJU MONITORA OD 21. JUNA

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo