Povežite se sa nama

INTERVJU

LJUBODRAG STOJADINOVIĆ, KOLUMNISTA PEŠČANIKA IZ BEOGRADA: Mafija se popela na vlast, a vlast sišla u podzemlje

Objavljeno prije

na

Šešeljevi politički učenici vladaju Srbijom i ona je duboko nedemokratska, radikalska u najgorem smislu te riječi

 

MONITOR: Koji su to najteži problemi sa kojima se danas suočava Srbija?

STOJADINOVIĆ: Srbija nije u stanju da definiše svoje probleme, niti da ih rešava. Mi se nalazimo u fukcionalnom haosu, koji neizbežno nastaje iz zarobljenog društva. Građani se nalaze pod okupacijom sopstvene vlasti. Sve što bi moralo da ima smisla, nastaje iz inercije, svi sistemi rade na nepoznat način, i sve što bi moralo da bude u službi građana, nalazi se pred planskim urušavanjem. Iluzija koju opsesivno proizvodi vlast, po kojoj je Srbija u zlatnom dobu, dodatni je činilac razaranja ostataka demokratskog ustrojstva koje jedno društvo čine slobodnim.

Ako bih morao da izaberem vodeći problem, to bi svakako bilo sistematsko ugrožavanje i uskraćivanje ljudskih sloboda: slobode medija, slobode govora, prava na javno mišljenje, koje je u sukobu sa autoritarnom pozicijom klike na vlasti. U srpskom “zlatnom dobu”, njen Perikle je neizbežna i nepodnošljiva javna pojava, narcisistički operetski autokrata, koji svojom retorikom dovodi građane do serije nervnih slomova. Ali, nije on vodeći problem, nego samoubilačka melanholija,teška građanska letargija i socijalna agonija. Naravno, to ne može niti će trajati beskonačno. Čak mislim da se nasuprot svim razlozima za pesimizam, rasplet bliži kraju.

MONITOR: Analitičari kažu da Srbija doživljava politički, pravni i moralni sunovrat. Navode da Aleksandar Vučić svakodnevno proizvodi mržnju, podjele i razdor u društvu, da Srpska napredna stranka nije politička nego kriminalna organizacija,da Srbiju potresaju razne afere, da su osuđeni ratni zločinci, ratni profiteri i njihovi simpatizeri postali heroji…

STOJADINOVIĆ:  Sunovrat traje suviše dugo. Mi smo u slobodnom padu, dno se još ne vidi, i ne znamo u šta ćemo udariti. Aleksandar Vučić jeste ključni generator podela i mržnje. Mislim da u Srbiji nekoliko porodica na vlasti čvrsto drži nelegalne korporativne poslove i kanale kojima se odliva ogromna količina novca. Na delu je pljačka društvene imovine kolosalnih razmera. Mafija se popela na vlast, a vlast je sišla u podzemlje. Ta se simbioza ne može ukloniti bez jako bolnih rezova. Još se ne zna koga će sve boleti, ali to je neizbežan zahvat. Nikada mafija nije predala novac i vlast dobrovoljno. I otuda dolazi hronični Vučićev gnev, i dnevni izlivi prezira i uvredljivog besa prema svima koji prepoznaju razbojništvo kao državni posao.

Zato je Aleksandar Obradović iz Valjeva, koji je ukazao na kriminal oca ministra policije u zatvoru, a ključeve njegove slobode drži državna mafija. Sve odluke su u rukama jednog čoveka, pravosudni sistem je u kolapsu. SNS je opasna sekta, metastaza na telu društva, zadužena za gipsani kult čoveka koji je takvu sektu stvorio. Ona mu pomaže da ostvari sva svoja životna nedela.

MONITOR: Jednom ste rekli da Vučića još nikada niste uhvatili u istini i da on u nastupima potcjenjuje pamet građana.  U nedavnom intervjuu  “Špiglu”, na konstataciju da njegovi pojedini potezi izgledaju kao da “oscilira između istoka i zapada”, Vučić je rekao da je Srbija na putu ka članstvu u EU i da je ono strateški cilj. Vjerujete li mu to?

STOJADINOVIĆ: Naravno da se Vučiću ne može verovati. Ali gore od toga je da on, bez ikakvih etičkih obzira ignoriše svoje laži, kao da ih nije ni bilo, i uvek proizvodi nove, još bezočnije. Ustvari, to je njegov moralni kod. Ako već stepenujemo zlo, još gori je podatak da veliki broj ljudi, koji su zatrovani uticajem masovne medijske propagande veruju tim lažima, i one su za njih jedina istina. Siguran sam da Srbija sa Vučićem ne može u EU. To je i njemu poznato.

MONITOR:  Kako  komentarišete aktuelnu aferu, nazvanu špijunska, povodom objavljivanja snimka na kojem se vidi kako čovjek identifikovan kao pripadnik Ruske vojno – obavještajne službe GRU daje novac čovjeku za koga je Vučić rekao da je penzionisani pripadnik Vojske Srbije?

STOJADINOVIĆ: Špijunska afera je ustvari amaterski igrokaz, neubedljiva farsa, dokaz da ima mnogo opasnih diletanata u tajnim službama. Zamislite tunjavu razmenu bakalskih kesa sa papirima i parama. To su prizori iz trećerazrednih filmova o špijunima s početka 20. veka.Takvi obaveštajci su davno izumrli. I podaci i novac danas se distribuiraju na daleko jednostavniji način. Zašto bi se neko uopšte šunjao po parkovima kao manijak? Nikome izvan grupe koja je napravila tu glupost nije jasno šta su imali na umu pri izvođenju ovog komičnog dramoleta.

MONITOR: Protesti u Srbiji “Jedan od pet miliona” traju već godinu. Šta je postignuto?

STOJADINOVIĆ:  Građani su dokazali da su protesti mogući i da nema razloga za strah. Njihova masovnost je narušena sukobima oko liderstva i vlasništva nad otporom. Srpska opozicija je prilično nejaka i lišena je dobre orijentacije šta želi i kako to namerava da učini. Ali bolja od ove zasad ne postoji. Mislim da je protestima potrebna bolja organizacija, definicija ciljeva i model njihovog ostvarivanja. Ako bi to bili samo opozicioni protesti, bez dobrog programa i pobunjeničke agresivnosti, oni bi se definitivno ugasili. Neizbežan i spasonosan je građanski otpor, uz političku artikulaciju, čiji bi pokretači morali da budu i neki novi ljudi. Sva su politička lica u Srbiji pohabana. Ili su ti ljudi bili na vlasti, ili u opoziciji, ili na oba mesta. Već skoro 30 godina oni su tu. Osim onih koji su umrli, svi su tu iz devedesetih: Vućić, Šešelj, Nikolić, Dačić. Šešeljevi politički učenici vladaju Srbijom, i ona je, nezavisno od neubedljivog demokratskog samoodređenja režima, duboko nedemokratska, radikalska u najgorem smislu te reči

MONITOR: Šta očekujete od predstojećih parlamentarnih izbora u Srbiji. Da li opozicija na tim izborima može poraziti  Vučićev režim?

STOJADINOVIĆ:  Sa ovakvim medijskim rasporedom i uvežbanim tehnikama krađe izbora, opozicija nema nikakve šanse. Pritisak na birače je zastrašujući, mogući silazak Vučića s vlasti proglašava se nacionalnom katastrofom i sigurnom propašću Srbije. Taj javni agitpropovski spin kombinovan je sa mobingom zaposlenih u preduzećima koje kontroliše SNS, a skoro sva su takva. Organizacija podrške vladaru je militarizovana, i to se smatra borbenim zadatkom. U takvim uslovima opozicija je potpuni autsajder.

MONITOR: Treba  li opozicija da bojoktuje izbore?

STOJADINOVIĆ: Moj odgovor je kategoričan: svakako da! Ali sam bojkot će biti besmislen bez organizovanja svih oblika mirnog otpora i masovne građanske neposlušnosti, uz demonstracije bez nasilja, osim ako se od nasilja vlasti valja braniti. Mislim da veliki deo vojske i policije nije na strani režima, i da su ti ljudi sposobni da se odupru zloupotrebi. Ali, postoje poluvojne batinaške trupe, sastavljene od navijačkih odreda, i pod kontrolom su bivših ili aktuelnih kriminalaca odanih režimu. Bojim se da je režim spreman da izazove sukobe, da za njih optuži opoziciju, “domaće plaćenike” i strane agente, i da u slučaju krize vlasti, ili gubljenja kontrole nad očekivanom pobedom, proglasi vanredno stanje.

MONITOR: Postoji li opasnost od novih ratnih sukoba u našem regionu s obzirom na loše odnose između Srbije i Hrvatske, Srbije i Kosova, na jačanje desnice, rehabilitovanje četništva i ustaštva, nacionalističkih i profašističkih snaga, ranjivost BiH, noružavanje Hrvatske i Srbije…

STOJADINOVIĆ: Uveren sam da u sledećih nekoliko godina takve opasnosti nema, mada nekoliko kriznih žarišta još tinja. Sever Kosova i granične opštine na jugu Srbije mogu da budu prostor za opasne, ali kontrolisane incidente. Vodeći ljudi režima u Srbiji, Hrvatskoj i na Kosovu su činioci održavanja krize, kao modela za raspirivanje nadripatriotizma i lažnog ratničkog zanosa.

Ekstremna desnica je sve agresivnija, a državne revizije nekih istorijskih istina (rehabilitacija četnika, slavljenje ustaša), dovode podivljale šoviniste u centar javne pažnje. Da nemaju podršku svojih režima, te malobrojne, ali militantne grupacije bi bile na samoj margini, jer od nje ne mogu da odmaknu mnogo daleko. Ali ih ne treba podcenjivati. Nikada se ne zna dokle zlo može da ide, ko će ga podržati, i koliko može da naraste.

 

NIN nije opasan za Vučića

 

MONITOR: Za jednu od  aktuelnih afera u Srbiji povod je fotografija na naslovnoj strani prošlonedjeljnog NIN-a, na  kojoj je prikazan Aleksandar Vučić ispred navodno u njega uperene snajperske puške.Kako  Vi kao dugogodišnji novinar tumačite tu fotografiju koju NIN nakon ogromnog pritiska nije objavio?

STOJADINOVIĆ: Naravno da NIN nije pozivao na atentat, niti naslovna strana ima taj smisao. Ni sada ne razumem cenzorski potez izdavača, koji je povukao uistinu benignu ilustraciju teksta o “Krušiku”. Ali, to je poslužilo režimskim narikačima kao izvrstan izgovor za pokušaj zataškavanja afere. Inače su tabloidi iz vlasti najavljivali više atentata na Vučića, čak je na Pinku organizovana višesatna rasprava o atentatu na predsednika “koji je u toku”. Za Vučića nije opasan NIN, niti bilo koje novine osim njegovih, nego militarizovani deo države, podivljali i odmetnuti pripadnici tajnih službi, ili kriminalci kojima bi Vučić iznenada uskratio ono što im je lično omogućio. Zbog toga mora da brani aferu Krušik i oduzimanje slobode Obradoviću, znajući koliko je opasna mafija krijumčara oružja.

MONITOR: Premijerka Ana Brnabić izjavila je da je naslovnica NIN-a sa fotografijom Vučića dokaz da u Srbiji nema problema sa slobodom medija i takvu poruku poslala u EU. Je li njena ocjena tačna?

STOJADINOVIĆ: Premijerka nema pojma o medijima niti o slobodama, njenu ličnu i političku slobodu određuje Vučić,  koji ju je tako potresno nesposobnu doveo na čelo izvršne vlasti. Njene poruke javnosti su komični verbalni ogledi, i nije ovde pitanje da li je njena ocena tačna, nego kompetencija da bilo šta ocenjuje.

 

                       Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo