Desile su se dvije smjene vlasti, treba provesti još dvije brze smjene pa će tek peta vlada početi ozdravljenje i društva i države. Novi glavni SDT Vladimir Novović je znak da u crnogorskom društvu ima zdravih snaga. Ukoliko u narednoj vladi bude i u najmanjoj mogućoj mjeri participirao DPS, siguran sam, Novović će biti smijenjen

MONITOR: Avgustovska većina u posljednjem času, nakon sedam sastanaka, dogovorila je mandatara i vladu. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Politička prostitucija je osnovna karakteristika a političko lešinarenje je prodrlo skoro u sve sfere društvenog života pa nemoral svake vrste nagriza kako mnoge pojedince tako i veći dio društva.

Ako i ovlaš analiziramo ljudske kvalitete lica koja vrše vlast na svim nivoima u Crnoj Gori u posljednje tri decenije doći ćemo do zaključka da, osim malog broja časnih pojedinaca, na vlasti se nalazi  veoma rđav ljudski materijal. To za posljedicu ima ne samo kulturološke nego i mentalitetske poremećaje jer ovo stanje predugo traje.

Već smo svjedoci da oni, koji imaju nekakvu vlast a otimaju, kradu, uzurpiraju ili varaju, njihova djeca idu putem svojih roditelja. Ovo u Crnoj Gori  poprima zabrinjavajući   zamah. U takvom društvenom  i političkom ambijentu u Crnoj Gori se dogovara i vlada.

MONITOR: Gdje je uzrok i ko je za ovo najviše odgovoran?

GRAHOVAC: Uzrok je u višedecenijski nesmjenjivoj vlasti a najveću odgovornost snose sami građani jer uporno biraju političkog monstruma. Više od 15 godina DPS javno kvalifikujem kriminalnom, zločinačkom i neofašističkom organizacijom. Ovo ne činim jer sam nekakva zloća nego zato što prepoznajem parametre koji zlo nagovještavaju i na to upozoravaju. U isto vrijeme, ponavljam da u toj partiji postoji zdravo tkivo koje je  Crnoj Gori i te kako potrebno. Mnogi mi zamjeraju što i pomišljam da u DPS-u ima zdravog tkiva. Ovo ističem iz razloga što vidim da i u drugim političkim subjektima ima onih koji su jednako politički i moralno nezdravi kao što su oni u vrhu DPS-a.

MONITOR: Kako vidite dosadašnje pregovore avgustovskih pobjednika?

GRAHOVAC: Prethodno rečeno objašnjava veliku ličnu pohlepu, a malu ili nikakvu odgovornost prema svojoj državi.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitor od petka 23. septembra ili na www.novinarnica.net

Komentari

Nije nam namjera bila raditi politički film. Makar danas kad se radi bilo koja vrsta umjetnosti, često je neizbježno da umjetnost, da bi bila dobra, mora imati stav, biti aktualna i na neki način rezonirati sa stvarnosti

Velika Zlatna mimoza – gran pri 35. Filmskog festivala Herceg Novi – Montenegro film festivala pripao je hrvatskom filmu Stric Davida Kapca i Andrije Mardešića, koji je dobio i posebno priznanje – plaketu Zoran Živković. Filmu je pripala i nagrada za najbolju mušku ulogu Predraga Mikija Manojlovića. To je bio povod za razgovor sa autorima Strica.

MONITOR: Koliko obojici znači nagrada iz Crne Gore, jer je konkurencija definitivno bila jaka?

MARDEŠIĆ: Većinu tih filmova smo gledali i za nijedan ne mogu reći ništa manje nego da je dobar ili odličan.  A posebno veseli činjenica da su to sve dragi ljudi ili prijatelji. I sad smo se svi našli u istoj konkurenciji!

Možemo reći da je Festival u Herceg Novom preuzeo onu ulogu koju je Pula imala prije 40-ak godina, prikazuje najbolje od regionalnih kinematografija, i  stvarno je čudo i velika čast da smo u toj konkurenciji baš mi uspjeli dobiti Zlatnu mimozu.

KAPAC: Ja sam se prije početka festivala šalio da nas u Herceg Novom čekaju Igre gladi, filmofilskom terminologijom, tako da smo se nadali samo izvući živu glavu. Ogromno priznanje i čast nam je da smo dio te odabrane skupine filmova, autora koje iznimno cijenimo i volimo, posebno jer su nam većina njih bliski kolege i prijatelji. Nagrada nam je došla samo kao šlag na tortu.

MONITOR: Andrija, Vi ste se obratili publici prije projekcije filma riječima – obično se kaže uživajte u filmu, a ja vam kažem – srećno. Da li Vas obojicu iznenađuje reakcija publike?

KAPAC: Redatelj je zapravo uvijek prva publika filma, a mi smo prvenstveno radili film kakav bi i sami htjeli gledati. Stric je spoj naših iskustva i stavova zapakiranih u dramski okvir svojevrsnog hightened genre-a, ali u suštini nešto naše iskreno i osobno. Naravno da smo razmišljali kako će publika doživjeti film, ali nismo se vodili aktualnim trendovima ni regionalne niti svjetske kinematografije. Mislimo da bi takvo kalkuliranje ispalo jeftino i neiskreno.

MARDEŠIĆ: To sa sretno je počelo kao šala na premijeri u Karlovim Varima, ali je zapravo postala neka vrsta našeg iskaza poštovanja prema našoj publici. Jer na početku svakog putovanja se zaželi sreća da se sigurno stigne na odredište. Kao što je David rekao, teško je ući u bilo kakav oblik kreativnog procesa sa nekakvim kalkulantskim primislima. Podilaženje trendovima ili publici se uvijek osjeti.

I da smo se upustili u takav proračunat proces, trebali smo tada, 2015. kad je prva scena Strica stavljena na papir, imati kristalnu kuglu da nam prikaže kakvi će biti trendovi u festivalskom i svjetskom filmu sedam godina kasnije. Drago nam je ako smo uspjeli u tome da film gledateljima ostaje dugo u glavi, da pričaju o njemu, razmišljaju i debatiraju.  Jer važno je da se u filmovima aktivno sudjeluje, a ne da su gledatelji pasivni promatrači kojima autori sve serviraju na pladnju. U tome je i veći izazov gledanja i doživljaja filma.

Naravno da se filmovi rade za publiku, ali filmovi ne moraju nužno biti i zabava, već nekakvo ispunjujuće  emocionalno putovanje koje kao i stvarni život, ne mora uvijek biti opuštajuće, zabavno i ugodno iskustvo.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitor od petka 23. septembra ili na www.novinarnica.net

Komentari

Odgovornost dokumentariste je velika, ne samo prema junaku koga snimamo, već i prema gledaocu

Dokumentarni film Prilagođeni reditelja i profesora Akademije umetnosti u Beogradu Dejana Petrovića, nagrađen je ljetos na dva filmska festivala u Crnoj Gori – u Podgorici i Herceg Novom. Nakon svjetske premijere u takmičarskom programu Međunarodnog festivala dokumentarnog filma u Amsterdamu – IDFA, u novembru prošle godine, do sada je prikazan na više od dvadeset festivala – u Kanadi, Finskoj, Grčkoj, Egiptu, Holandiji, Južnoj Koreji…

MONITOR: Šta Vam kao autoru znače sve ove nagrade i da li su Vas iznenadile?

PETROVIĆ: Nakon učešća filma na IDFA počeli su da stižu pozivi sa različitih delova sveta i do sada film je prikazan na više od 20 festivala, između ostalih i na Thessaloniki Documentary Festival, Go Short, Busan International Short Film Festival, Hong Kong International Film Festival, Dokufestu.

Poziv od Vuka Perovića, selektora i umetničkog direktora UnderhillFesta, kao i od kolege Seada Šabotića, koji je od ove godine selektor dokumentarne sekcije festivala u Herceg Novom, obradovali su me jer izuzetno poštujem njihov rad, ali i zbog činjenice da oba festivala od ove godine u svom programu imaju i kratki dokumentarni film. UnderhillFest prvi put, a hercegnovski festival nakon pauze od nekoliko godina.

Uvek postoji pritajena želja za nekom vrstom priznanja, ali najiskrenije nisam očekivao da će film biti nagrađen, jer selektori oba festivala su se potrudili da imaju sjajne filmove u selekciji, dokumentarce koje smo imali prilike da pogledamo na najznačajnijim festivalima u prethodnom periodu. Ali na kraju, ko će biti dobitnik nagrade odlučuje žiri po svojim, najčešće ličnim kriterijumima. Ovog puta imali smo sreću da su članovi žirija, inače renomirani autori iz regiona, prepoznali nešto u našem filmu i nagradili ga.

A zatim usledilo je još jedno, za mene lično, veliko priznanje – na svečanom zatvaranju Festivala u Herceg Novom nagradu mi je uručio Želimir Žilnik, inače ovogodišnji dobitnik nagrade za životno delo hercegnovskog festivala.

MONITOR: Ovaj devetnaestominutni film, snimljen je u Kazneno-popravnom zavodu u Sremskoj Mitrovici. Ta ustanova je zanimljiva jer je jedan od tri zatvora u Evropi u kojem se sprovodi program resocijalizacije osuđenika putem obuke pasa. Takođe u okviru njega postoji prihvatilište za pse. Kako ste došli na ideju da snimate film na tu temu?

PETROVIĆ: Po završetku filma Isti, dokumentarca koji smo tokom 2016. godine snimali u nekoliko zatvora u Srbiji, a koji je takođe premijerno prikazan na IDFA 2017. godine, za zaposlene i osuđenike KPZ u Sremskoj Mitrovici organizovali smo internu projekciju. Tada sam od upravnika zatvora, Aleksandra Alimpića, saznao da je nedavno pokrenut projekat koji ima za cilj resocijalizaciju osuđenika putem obuke pasa i da je KPZ u Sremskoj Mitrovici jedini u Evropi u kome postoji prihvatilište za pse.

Osećao sam da je u pitanju sjajna priča, ali u tom trenutku nisam želeo da sledeći dokumentarac snimamo u zatvoru ponovo. Ali par dana kasnije, dok sam sedeo na piću sa kolegom Goranom Radovanovićem, ispričao sam mu priču o azilu i psima. Njegova reakcija, dok sam mu prenosio svoje utiske iz prihvatilišta, bila mi je dovoljna da već sutradan pozovem Upravu za izvršenje krivičnih sankcija i zatražim dozvolu za snimanje novog filma.

MONITOR: Šta je bilo najveći izazov tokom snimanja?

PETROVIĆ: Generalno, zatvori su veoma inspirativno mesto u kome svakodnevno možete pronaći nekoliko priča za dokumentarni film, ali i produkciono a, pre svega, izuzetno zahtevni za snimanje. Postoje pravila koja morate poštovati, satnica koje se morate pridržavati, a sa druge strane, dokumentarni film zahteva spontanost, strpljenje ekipe, čekanje i „hvatanje“ određenih, neponovljivih momenata koji daju „ukus“ filmu.

Snimanje u prihvatilištu za pse nam je dodatno stvaralo „glavobolje“, ali poseban, jedinstven doživljaj je kada otvorite vrata ogromnog hangara u kome se sa obe strane prolaza nalaze kavezi sa psima i kada vas preplave snažni vizuelni i zvučni utisci. Najpre psi pored kojih prolazite počinju da laju, a zatim, dok odlazite ka drugom kraju prihvatilišta, pridružuju im se i ostali psi… Izloženi ste sve intenzivnijoj buci, kakofoniji različitih zvukova, od laveža, preko zavijanja haskija do zvukova rešetaka o koje psi udaraju pokušavajući da vam skrenu pažnju. Prilazeći suprotnom kraju dugačkog hodnika azila, kao u filmu sve odlazi u fejdaut, sve se stišava do potpune tišine koje postajete svesni tek kada čujete cvrkut ponekog vrapca na tavanici azila ili psa koji halapljivo jede iz činije, koja mu na kraju postaje igračka za kojom sa drugim psima juri po kavezu, zabavljajući se.

Po dolasku u prihvatilište, najpre smo od 300 pasa koliko ih ima, izabrali Vanju i zajedno sa njom krenuli u dvomesečnu avanturu u kojoj se uspešno suprotstavljala dreseru koji je nagradom i kaznom pokušavao da ukroti njenu prirodu. Bili smo svedoci izrazito konfliktnih situacija, ali i empatije između ova dva bića koja dolaze sa margine i dele sličnu sudbinu.

Ali zahvaljujući Vanji, posvećenosti osuđenika, zaposlenih u zatvoru, ljudi iz Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde, zajedno sa snimateljem filma Draganom Vildovićem i  Nikolom Cvijanovićem, snimateljem i dizajnerom zvuka, snimili smo sve što smo želeli. Kasnije, sa montažerima Aleksandarom Uhrinom i Aleksandarom Popovićem, kao i Vojinom Ristivojevićem, kompozitorom, materijal smo uobličili u celinu.

MONITOR: Odgovornost autora dokumentarnih filmova je veoma velika u predstavljanju kompleksne stvarnosti. Kako prilazite temi, šta Vam je najznačajnije?

PETROVIĆ: Odgovornost dokumentariste je velika, ne samo prema junaku koga snimamo, već i prema gledaocu. Dokumentraci pričaju priče, ali između ostalog i zastupaju različite perspektive, poglede pojedinca, ili određene grupe. I zato je izuzetno bitno da budemo nepristrasni prema različitim tačkama gledišta u filmu, jer nije baš sve onako kako se čini na prvi pogled, uvek postoje dve strane. Izuzetno je važno da interpretiramo događaje, da gledaocu omogućimo da, uz pomoć kontradiktornih činjenica sam dođe do određenog mišljenja.

,,Zašto je meni bitna ova priča, odnosno zašto baš ja treba da snimim film na ovu temu” je jedno od pitanja koje postavljamo sebi tokom istraživanja projekta. Ukoliko iskreno odgovorimo, lakše ćemo odrediti i svoj odnos prema temi kojom se bavimo, kao i pristup samom filmu.

MONITOR: Čini se da veoma vodite računa o gledaocu, da Vam je važno da oni sami zauzmu stav upravo o temi koju obrađujete?

PETROVIĆ: Poslednja dva filma koja smo snimili  – Isti i Prilagođeni su filmovi metafore u kojima smo pokušali da uspostavljanjem paralele između života u zatvoru i onog van zatvorskih zidina, ukažemo na univerzalne probleme sa kojima se susrećemo od najranijeg detinjstva. U oba filma preispitujemo relativnost slobode pojedinca i vrednosti koje često nekritički prihvata, a koje mu plasiraju različite vrste autoriteta.

I baš kao što je na svakom pojedincu da li će prihvatiti ili odbiti da se ,,prilagodi” većini, da li će prihvatiti vrednosti autoriteta ili ne, tako je i na gledaocu, ne samo da prihvati ili odbije glas autora koji prepoznaje u filmu, već i da, uz pomoć filma, zauzme svoj odnos prema „deliću“ stvarnosti koju delimo.

Miroslav MINIĆ

Komentari