Povežite se sa nama

INTERVJU

Neofašisti i klerikalci jači od države

Objavljeno prije

na

MONITOR: Zemlje regiona kao da je uhvatio umor od usvajanja ,,evropskih vrijednosti”, u Crnoj Gori se vodi hajka protiv novinara, u Srbiji se u lošem smjeru mijenja medijska regulativa, članovi ultradesničarskih udruženja i navijači divljaju Beogradom. Šta se, u stvari, događa? KORAĆ: Daleko smo svi mi od društava koja se zasnivaju na poštovanju ljudskih prava i država koje su funkcionalne demokratije. Prve korake u tom pravcu smo napravili ali su prepreke ogromne. Patrijarhalna struktura porodice, nedostatak parlamentarne tradicije i ekonomska beda, samo su neke od njih. Mi uvek kao da sedimo na vulkanu koji samo što nije izbacio naše divljaštvo i netoleranciju. U Srbiji je stvar pogoršana osećanjem da je nepravedno izgubila rat i da je kažnjena što je ,,branila Jugoslaviju”. Rast nacionalizma u Srbiji direktna je posledica ove frustracije i nemorala njene političke elite, koja o tome ne želi iskreno da govori. Čitajte poslednje knjige Dobrice Ćosića, pa će vam sve biti jasno.

MONITOR: Neke vaše kolege psiholozi povodom drame oko održavanja gej parade komentarisale su da je to posljedica i mačo ratničkog kulta, latentne ali i aktivne homoseksualnosti. Da li je u ovom slučaju to ipak više dio političkog obračuna nego ,,potiskivanja”?
KORAĆ: U slučaju da Parada ponosa ne bude održana, država je u Srbiji naprosto kapitulirala, što je dugoročno vrlo opasno. Bojeći se crkve i ,,patriotske javnosti”, ona je ustuknula pred neofašističkim i klerikalnim grupama, koje godinama nekažnjeno terorišu aktiviste za ljudska prava. Videvši u njima ,,pravu ali pomalo zanesenu patriotsku omladinu”, ona ne želi da se zameri moćnim društvenim slojevima koji takođe misle da ,,pederima, izdajnicima i antisrbima treba pokazati”. To je bio možda najniži trenutak našeg društvenog života od ubistva premijera Đinđića. Obelodanjen je prljavi pakt šovinista i nasilnika s našom elitom. Fudbalski huligani po prvi put su priznati od države za političke partnere.

MONITOR: Da li se ipak radi o manipulaciji vlasti da se na jednom osjetljivom pitanju ne zamjeri konzervativnoj Srbiji koja i nju podržava?
KORAĆ: Policija je mogla to da reši da je delovala preventivno, naročito kada su počele pretnje smrću aktivistima povorke. Ali država je sve vreme ćutala jer su Tadiću potrebni ti birači. On je time praktično izgubio svoj demokratski legitimitet.

MONITOR: Nakon najnovijih izbora za Evropski parlament desnica zadržava primat. Vjerujete li da će to u uslovima recesije povećati skepticizam članica EU prema proširenju?
KORAĆ: Ekonomska recesija i kriza socijaldemokratije u Evropi, otvorile su parlamentarna vrata strankama desnice. Zanimljivo je da većina kao centralni deo programa ima antiimigracionu politiku. Da li će se to pretočiti u politiku protiv proširenja, moramo da vidimo. Ali proširenje je i bez toga usporeno zbog irskog odbacivanja Lisabonskog sporazuma. Mislim da će Evropa nastaviti politiku proširenja, ali opreznije.

MONITOR: Da li bi se moglo očekivati da se zemaljama zapadnog Balkana u procesu pridruživanja EU oštrije nego do sada postavi zahtjev o obračunu s organizovanim kriminalom i purifikacijom političke elite?
KORAĆ: Bugarski i delimično rumunski primer rastreznili su zemlje EU. Pokazalo se da su kod zemalja aspiranata, potcenjene pojave kao što su korupcija i organizovani kriminal.
To će imati posledice po nas. Možda se neće formalizovati novi uslovi za pristup, ali će se na ove pojave daleko više paziti.

MONITOR: Dobrosusjedski odnosi jedan su od deklarativnih prioriteta, a odnosi sa Crnom Gorom već dugo su loši. Da li, osim crnogorskog priznanja Kosova, ima još nečeg?
KORAĆ: Odnosi sa Crnom Gorom izrazito su hladni i nema nikakve želje da se poprave. Za to je direktno odgovoran ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić, koji je pokvario odnose sa svim susedima iz bivše Jugoslavije, ali su uzroci mnogo dublji. Veliki deo političke elite u Srbiji nije se pomirio s nezavisnošću Crne Gore. Ljudi koji su aktivno radili protiv nezavisnosti Crne Gore, kao što su Bećković ili Tadić, i danas su politički uticajni. Glavni uzrok je politika koja je bivšu Jugoslaviju mogla da vidi samo kroz prizmu srpskih nacionalnih interesa. Ništa se tu nije promenilo za poslednjih sedamdeset godina. Pogledajte kako Tadić i većina političara u Srbiji cinično daje bezrezervnu podršku Dodiku, koji je danas glavni rušitelj BiH.
Sve je to isti projekat, ali prilagođen novom vremenu. Paradoks je da su u celokupnoj političkoj istoriji Srbije 20. veka samo srpski komunisti realizovali ideju ravnopravnosti južnoslovenskih naroda iz svog programa. Zato ih u Srbiji danas optužuju da su ,,izmislili crnogorsku naciju”! Pogledajte udžbenike istorije iz kojih uče deca u Srbiji, tamo se i stvaranje Jugoslavije vidi kao seme ,,srpskog nacionalnog poraza”.

MONITOR: Bili ste na čelu komisije koja je ispitivala okolnosti pod kojima je ubijen premijer Zoran Đinđić. Da li vam je postalo jasnije zašto pravosuđe nikako da ozbiljno ,,zagrize” u pozadinu njegovog i drugih političkih ubistava?
KORAĆ: Činjenica da naša javnost, ali ni Tadić i DS, ne traže da se pronađu naredbodavci Đinđićevog ubistva, jedna je od najvećih sramota moje zemlje. Svima mora biti jasno da grupa polupismenih kriminalaca i trgovaca drogom, nije mogla to da smisli. Isto se odnosi i na ,,pukovnika Legiju”. Ali političke volje za nastavak istrage nema. Ona bi sigurno morala da obuhvati i bivši Koštuničin kabinet, ali i neke druge ljude iz Miloševićeve okoline.
Srbija nosi teško breme nedovršene istrage, zbog straha njene vlasti da bi ta istraga razbila njen današnji truli politički ,,konsenzus” i ogolila sav nemoral ,,istorijskog pomirenja” koje je inicirao Tadić. Mučno je to reći ali je istorijska istina da je na grobu Zorana Đinđića došlo do neshvatljivog pomirenja zločinačke i demokratske Srbije, koje niti je stvarno moguće, niti je dugovečno.

MONITOR: Očekujete li da Ratko Mladić do kraja godine bude uhapšen, kako je vlast obećala?
KORAĆ: Valjda ga traže, da li će ga naći ne znam. Ali jedna stvar je zanimljiva. Kada je smenjen Bulatović, Koštuničin šef BIA, iznenada je pronađen Radovan Karadžić. Odjednom se otkrilo da već postoje ,,neki podaci” o nekome ,,čiji glas liči na glas Karadžića”. Istraga o ovome nikada nije inicirana. Drugim rečima, po analogiji, jedni traže, ali drugi skrivaju Mladića.

MONITOR: Ima li danas nečeg zajedničkog između vas i Ivice Dačića koji očekuje prijem u Socijalističku internacionalu?
KORAĆ: Između mene i Dačića nema ničeg zajedničkog. Stranka koju on vodi nije nikada uputila ni reč izvinjenja za politiku Miloševića u proteklom periodu. A on je bio njen portparol. Ali to ne smeta Tadiću da je gura u SI. Eto kako DS shvata socijaldemokratiju. Ako hoćete grubo: preko Srebrenice do internacionalizma. Nazdravlje.

MONITOR: Kako se osjećate kao ponovni opozicionar dok politički lideri u Srbiji lutaju javnim prostorom kao cirkuskom šatrom, prilagođavajući se ,,duhu vremena”?
KORAĆ: Sasvim dobro. Govorim, radim i pišem ono što mislim, i mirno spavam. Učestvovao sam svim srcem u promenama u Srbiji, narušio zdravlje, ali se ne kajem. Pružili smo Srbiji šansu da ponovo živi i da se razvija. Kao u Grasovom Limenom dobošu, ponovo može da raste. Više od toga nisam umeo.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

VIDOSAV STEVANOVIĆ, KNJIŽEVNIK IZ BEOGRADA: Ne treba nam lider, spasilac od kojeg nas treba spašavati

Objavljeno prije

na

Objavio:

Današnja srpska politika je nastavak Miloševićeve drugim sredstvima. Kad se ona istroše, a sve slabije deluju, onda će se pribeći i drugim sredstvima iz starog repertoara

 

MONITOR: Autor ste političke biografije Slobodana Miloševića, kritikovali ste „slabost“ zapadnih političara prema njemu kada su ga poslije Dejtonskog sporazuma titulisali kao faktora mira. Milošević je ipak optužen u Haškom tribunalu i preminuo u njegovom pritvoru. Danas Aleksandar Vučić kao da je za zapadne vlade još veći „faktor mira“ od Miloševića?

STEVANOVIĆ: U „Milošević, jedan epitaf“ – „knjizi koja je napisana protiv svih na tu temu i umesto onih koje nisu“, a može se naći čak i na srpskom – izašao sam jedini put iz literarne fikcije i bavio se stvarnom osobom, „neukim, slabim i nedarovitim političarem“  i „čovekom bez osobina“. Ocena koju pominjete glasi otprilike ovako, citiram se po sećanju. „Kad se zapadnjaci naljute na Miloševića, kazne Srbe. A kad se sažale na Srbe, nagrade Miloševića“. I to je trajalo sve dok nije preterao i svima se smučio.

Današnja srpska politika je nastavak Miloševićeve drugim sredstvima. Kad se ona  istroše, a sve slabije deluju, onda će se pribeći i drugim sredstvima iz starog repertoara. Evropska unija će kasniti i ponavljati neuspehe iz devedesetih, jer  nije država i nema sredstva prisile, a kod naših rodoljuba ubeđivanje ne uspeva. Pogotovo ako je zasnovano na razumnim argumentima. Amerika je daleko, a ruska propaganda i odgovarajuće službe, uključujući i paravojske, raširile su se po Zapadnom Balkanu.

Kako reče jedan istoričar, ne ponavlja se istorija, ponavlja se ljudska priroda. I ponavljaće se dok ne nestane ili dok se ne promeni. Ovo važi ne samo za nas ovde, koji se trudimo da budemo gori od sebe i često uspevamo u tome, nego i za sve druge.

MONITOR:  Tokom 90-ih bili ste osnivač liberalnih političkih i intelektualnih grupacija i aktivni učesnik  građanskih protesta. Niste bili zadovoljni sa  onima koji su 2000. srušili Miloševićev režim. Danas je  opoziciju u Srbiji još teže ujediniti i sve su vidljivije razlike pa i sukobi oko rešavanja najvažnijih državnih pitanja. Vidite li, kao zagovornik laičke države i građanskog društva, svoje sledbenike među opozicionarima?

STEVANOVIĆ: Nisam čeznuo ni za literarnim sledbenicima niti sam ih tražio, a sami se nisu zapatili. To je dobro za moje knjige, za eventualne čitaoce i za literaturu uopšte.

U umetnosti je najbolje i najvrednije ono što je najređe. A u politici je drukčije: značajno je i presudno  ono što je opšte. Politikom se nisam nikada bavio, osim kao građanin koji na to ima pravo, kome je i dužnost da iznosi svoje mišljenje i da civilizovano brani svoj pogled na svet.

Ako me pitati da li imam istomišljenike na teme liberalizma, odgovoriću vam kratko. Knezu Mihajlu je njegov sekretar predložio da se osnuje liberalna stranka. I knez je odgovorio: „Ajte, molim vas. Računajući vas i mene u Srbiji liberala ima otprilike dvanaest“. Ne bih ni da procenjujem koliko je to „otprilike“ danas i ovde. Da ne ispadnem optimista pod starost.

Ako je malo i premalo liberala, onda liberalizma jedva da ima u ekonomiji, politici, javnom životu, kulturi, u medijima, u školama i u akademijama nauka i umetnosti. A iz opozicije su bezmalo nestali.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 3. februara ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

BRANKA BOŠNJAK, POTPREDSJEDNICA PARLAMENTA I POSLANICA PZP-a: Neće se sve riješiti kompletiranjem Ustavnog suda

Objavljeno prije

na

Objavio:

Moja ideja za izbor sudija Ustavnog suda  je namjerno iskarikirana u javnosti od određenih interesnih grupa koje žele da političkim ucjenama i trgovinama, isforsiraju izbor sebi poželjnih kandidata

 

MONITOR: Ove sedmice je, iza zatvorenih vrata, napravljen djelimičan

dogovor oko sudija Ustavnog suda.

BOŠNJAK: Raduje činjenica da smo uspjeli da kompromisom dođemo do dvotrećinske podrške za troje kandidata za sudije Ustavnog suda. Nadamo se da će se do sjednice Ustavnog odbora postići dogovor i oko četvrtog kandidata, jer čini se da postoji šansa. Ne bi bila dobra poruka, ako smo sasvim blizu dogovoru da ne izaberemo svo četvoro sudija u prvom glasanju, posebno što niko ne osporava stručnost i profesionalni integritet  četvrtog kandidata, koji je nesporno ostavio dobar utisak i nakon intervjua.

Kada se radi o konkretnim imenima, onda zaista nije lako i nijansira se, a svi negdje imaju svoje favorite ali nadam se da će ipak doći do kompromisa, jer vrlo malo nedostaje.

MONITOR:  Vaša ideja da se sudije Ustavnog suda, u konačnici, od kvalifikovanih kandidata, biraju modelom žrijeba, nije prihvaćena, a izazvala je različite komentare, često krtične i ironične. Kako vidite te reakcije?

BOŠNJAK: Moja ideja je, usudiću se reći, namjerno iskarikirana u javnosti od određenih interesnih grupa koje žele da političkim ucjenama i trgovinama, isforsiraju izbor sebi poželjnih kandidata. Imajući u vidu haos i ogromno nepovjerenje između političkih subjekata, a svjesna činjenice koje bi posljedice bile neizbora sudija Ustavnog suda, ja sam kao izlazni, odblokirajući mehanizam, predložila slučajni izbor od onih koji su svima nesporni i prihvatljivi sa stanovišta referenci i integriteta, a da taj broj nespornih bude što je moguće manji, ali maksimum 12. To se onda ne može nazvati nikakvom lutrijom. Ovakva metoda je postojala još u Antičkoj Grčkoj, a poznata je i pri izboru patrijarha u pravosljavlju.

Svakako da bi mnoga bolja poruka bila da se postigne kompromis i da se dogovorimo, za šta ja i navijam, ali ako ne bude dogovora već prevlada isključivost i eskalira nepovjerenje između političkih subjekata, onda je ovo, i dalje tvrdim izlazna varijanta. Ne želim ni da pomislim da se neće izglasati sudije Ustavnog suda, to je nešto što ne smijemo dozvoliti.

Čini se da postoji želja, makar zasad, za kompromisom i dogovorom. Svi smo svjesni situacije i crvenog alarma, ali uvijek postoji bojazan kad krenemo da razgovaramo o konkretnim imenima, da stvari krenu u negativnom pravcu.  Nedavni sastanak je bio ohrabrujući.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 3. februara ili na www.novinarnica.net

 

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

ADRIAN PEZDIRC, GLUMAC: Nepopravljivi sam tužni optimista

Objavljeno prije

na

Objavio:

Žrtve će kao i uvijek do sada biti oni politički, ekonomski i socijalno najnezaštićeniji. Smatram da svako vrijeme u ljudskoj povijesti nosi svoje izazove i da je najbolje i najgore vrijeme za sve one koji ga žive

 

Adrian Pezdirc jedan je od najtalentovanijih i najangažovanijih mlađih glumaca u Hrvatskoj. Diplomirao je 2014. ulogom Tartifa u istoimenoj predstavi za koju je iste godine dobio Nagradu hrvatskog glumišta za najboljeg mladog glumca. Članom ansambla Zagrebačkog kazališta mladih (ZKM) postaje 2016. godine. U Sarajevu je 2018. godine nagrađen na uglednom Internacionalnom teatarskom festivalu – MESS-u.

U ZKM-u, u pozorišnom čitanju jednog od najznačajnijih romana u istoriji književnosti „Braće Karamazovih“ reditelja Olivera Frljića, Pezdirc igra Aljošu Karamazova. Frljićevi Karamazovi, kako su i najavljeni, savremena su obrada klasika ruske književnosti i antiratni poklič koji je sasvim nenadano na pozornici osvanuo u zoru novog evropskog rata. „Karamazovi” su rađeni kao dvije uslovno nezavisne predstave, koristeći Tolstojevu rečenicu „Sve sretne obitelji sretne su na isti način, svaka nesretna obitelj nesretna je na svoj“ kao podnaslove.

MONITOR: Premijera „Karamazovih“ desila se na početku ruske vojne invazije i ponudila je kontekst za aktuelizaciju. Kako su izgledali početak rada na predstavi, probe, kako je nastajao tekst i predstava.

PEZDIRC: Kada smo počeli raditi na predstavi krajem prosinca 2021. godine, slika svijeta je izgledala samo malo drugačije. Uz puno rada, truda, vlastitih promišljanja počeli smo zajedno graditi jedan naš svijet. Oliver i dramaturginja Nina Gojić otpočetka su znali da žele dvije predstave i dvije perspektive. Jedna kroz prizmu privilegirane klase braće Karamazovi, Grušenjke, Katarine Ivanovne i gospođe Hohlakove, a drugu kroz pogled svih onih na čijim je leđima nesreće i iskorištavanja, ponajviše obitelji Snegirev, izgrađen sustav vrijednosti vrlo sličan onome u kojem svi živimo. Na dan početka invazije i rata na Ukrajinu, imali smo generalnu probu, i apsolutno je cijela predstava poprimila potpuno novu konotaciju. Kao da je život imitirao predstavu. Tokom procesa jedan jedini pola kartice nadopisani tekst i sam Dostojevski kao da su najavili zbivanja kojima smo toga dana počeli svjedočiti.

MONITOR: U novonastalom tekstu priča o porodici Karamazov je osnova, ali korišćene su razne reference naročito veze s aktualnim političkim dešavanjima u Evropi. Kad sam gledao predstavu nedavno u januaru, u ZKM-u je bilo prepuno. Publika je pažljivo gledala predstavu i bila oduševljena. Da li je uvijek takva reakcija?

PEZDIRC: Kao ansambl zaista smo presretni i zahvalni na procesu kojeg smo imali. Svi smo dali svu mentalnu, fizičku i kreativnu snagu koju smo imali, a rezultat je predstava koju zbilja ponosno čuvamo. Takva energija nemoguća je da ne zarazi gledatelje. Reakcije su podijeljene, ali više oko toga o čemu je predstava, i jesmo li tehnički prebrzi, a ne toliko je li dobra ili nije. Što je ja mislim znak da je predstava i naša priča uspješna jer otvara rasprave u cijelom sijasetu tema. Zagrebačka publika je karakteristična. Uvijek u ideji da točno zna kako bi nešto trebalo napraviti, a kada im se nešto sviđa bojažljivo će dati do znanja da uživaju. Neki od komentara na predstavu su bili i da imaju osjećaj da je aktualnost predstave nadišla granice Balkana, i zaista zagrebačkoj publici donjela osjećaj pripadnosti širem kontekstu. Hrvatska i Zagreb boje se takvih promjena u ideji gubitka „identiteta”, ali po reakcijama publike tokom predstave i punoj dvorani zaključujem da uživaju jednako kao i mi na sceni.

Miroslav MINIĆ
Foto: Marko MIŠČEVIĆ

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 3. februara ili na www.novinarnica.net

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo