Povežite se sa nama

INTERVJU

Neoliberalizam je proizveo krizu

Objavljeno prije

na

Dr Jože Mencinger, šef katedre za pravno-ekonomske nauke na ljubljanskom Pravnom fakultetu, važi za jednog od najboljih slovenačkih ali i evropskih makroekonomista. Takvu reputaciju stekao je još u vrijeme SFRJ kao ekspert čuvenog Bajtovog, danas Ekonomskog instituta Pravnog fakulteta u Ljubljani.

Tokom slovenačkog osamostaljenja 1991. godine, bio je slovenački ministar privrede i potpredsjednik vlade. Kasnije je, kao rektor, bio na čelu Univerziteta u Ljubljani. Razgovarali smo o najnovijim dešavanjima u svjetskoj privredi i njenim posljedicama.

MONITOR: Mogu li se slovenačka iskustva u privatizaciji upotrijebiti i u slučaju drugih država, na primjer Crne Gore?
MENCINGER: Slovenački model privatizacije bio je kompromis između dva koncepta: Prema prvom, privatizacija bi bila decentralizovana i postepena uz otplatu akcija, a prema drugom – centralizovana, brza i zasnovana na podeli akcija.

Posle mnogo svađe, dobili smo kompromisno rešenje koje je iz prvog koncepta preuzelo decentralizovanost, a iz drugog besplatnu podelu sertifikata svim stanovnicima.

Uveren sam da modeli privatizacije ne mogu, generalno, biti primenjivani svuda i da je potrebno uzeti u obzir karakteristike pojedinih država.

MONITOR: Slovenija je uoči krize vodila ekonomsku politiku koja joj je omogućila brzo napredovanje. Sada smo svjedoci sve veće zaduženosti preduzeća, njihovog propadanja i sve većeg duga države. Zašto?
MENCINGER: Slovenija je do 2004. godine vodila opreznu ekonomsku politiku. Imala je ravnomeran privredan rast od četiri odsto. Privreda je, gledano i spolja i iznutra, bila izbalansirana. Posle 2005. godine, država je krenula u hazardersku avanturu i proćerdala sve svoje dotadašnje prednosti. Postigla je veliki rast BDP, ali je to, u suštini, bilo naduvavanje dva balona. Jednog finansijskog, i balona nekretnina. Slično je bilo u svetu.

Brojke otkrivaju šta se desilo. Još 2005. godine, ukupni neto spoljašnji dug Slovenije, dakle dug banaka, preduzeća, stanovništva i države, bio je 0 (nula) eura. Krajem 2008. je dostigao 10 milijardi eura!

Pomenutih 10 milijardi smo doslovno protraćili kupovinom hartija od vrednosti kod kuće i u inostranstvu. U krizu smo tako ušli sa problemima koje ćemo rešavati još bar deset godina.

MONITOR: Na prostoru nekadašnje Jugoslavije značajnu ulogu imaju ,,tajkuni”. Da li je njihova pojava i vrtoglav uspon bio dio normalne koncentracije kapitala ili anomalija sistema?
MENCINGER: Verovatno su se prvi kapitalisti pre 200 godina, na primer u SAD, rađali na još izvitoperenije načine. Teško je to sprečiti tokom privatizacije, pre svega zbog neznanja nove vlasti ali i vere da će tržište i privatno vlasništvo pretvoriti socijalističke zemlje preko noći u države blagostanja. U Sloveniji su prvi finansijski tajkuni postali upravnici investicionih fondova, ali tada nisu izazivali previše podozrenja javnosti jer je njihova imovina bila raštrkana i, naoko, nevidljiva. A nisu imali ni posebno uočljive veze sa politikom. Tajkunstvo je uzelo maha tek posle 2004. godine, a povezano je sa nadom u neprestan rast vrednosti imovine na berzi.

Zbog velike ponude novca i niskih kamatnih stopa, menedžeri uspešnih firmi su probali da prisvoje preduzeća na čijem su čelu bili. Zato su kupovali akcije tih preduzeća uzimanjem kredita od banki, a te kredite su osigurali – svojom budućom imovinom, akcijama koje su želeli da kupe. Kada se na taj način ostvareno virtuelno bogastvo iznenada urušilo padom cene akcija, nekim tajkunima su ostali dugovi koji po nekoliko puta premašuju aktuelnu vrednost preduzeća.

MONITOR: Neki ekonomisti rješenje za izlazak iz krize vide u jačoj konkurenciji, fleksibilnosti radne snage i drugim ili sličnim, neoliberalnim preporukama. Jesu li ti recepti prihvatljivi?
MENCINGER: Takve recepte slušamo već 10 godina. Oni su doveli do svetske ekonomske krize kojoj se ne vidi kraj. Stalno povećavanje konkurentnosti vodi do privrednog kanibalizma. Fleksibilnost tržišta rada vodi u siromaštvo i nepodnošljive socijalne razlike, dok drugi neoliberalni koncepti, poput potpune liberalizacije tokova kapitala – vode u stvaranje virtualnog bogatstva i neprekidnih kriza.

MONITOR: Koji model privrede bi morao da bude uzor postjugoslovenskim društvima?
MENCINGER: Model evropske socijalno-tržišne privrede – privrede sa privatnim vlasništvom čija je osnova odnosno odgovornost usmerena u opštu korist i radnika koji suupravljaju – na žalost, gotovo je nestao. Šta bi moglo da bude uzor postjugoslovenskim društvima? Stvarno ne znam.

Jer tu je začkoljica i sa uzorima: svi modeli pre ili kasnije upadnu u probleme. Pre 40 godina je uzor bio Japan, a sada je već 10 godina u krizi. Nedavno su kao uzor važile Estonija ili Irska, a sada su u teškim problemima. Mnogo puta su uzor bile i Finska i Danska. Najbolja rešenja, međutim, ne možeš jednostavno da kopiraš. Ako želiš da budeš kao Švajcarska, treba ti 150 godina teškog rada, za oponašanje Slovenije ti treba slovenački mentalitet, a za Crnu Goru – crnogorski.

MONITOR: Kako vidite zajedničku evropsku valutu, euro? U Sloveniji se sve glasnije kritike da je novac u SFRJ odlazio na nerazvijene, a danas Ljubljana, braneći euro, pomaže i razvijenijim državama…
MENCINGER: Za Sloveniju je preuzimanje eura bilo nešto što nije moglo da se izbegne. Nikada nisam verovao u tezu da novac ,,otiče” za nerazvijene. Jer taj novac se na ovaj ili onaj način uvek vraćao. Danas je možda drugačije. Spasavanjem Grčke i Irske uistinu spasavamo francuske i nemačke banke. Problem eura je da je postao simbol u koji ne sme da se sumnja, sličan nakadašnjem ,,bratstvu i jedinstvu”. Ali euro je običan novac koji mora da obavi funkcije koje novac mora da ispuni. Za Sloveniju uvođenje evra ima smisla jer je većina trgovine usmerena na zonu eura, tako da bi pre ili kasnije svi ionako primenjivali euro.

Uprkos tome, evro ima dve mane. Prva je u velikim razlikama između zemalja koje ga koriste, a druga, da uz centralizovanu monetarnu politiku, postoji decentralizovana poreska politika. Ipak, uprkos tome, ne bih pristao na centralizaciju fiskalnih politika. Jer u Brisel nemam ništa više poverenja, nego u Beograd.

MONITOR: Da li je euro kao zvanična valuta za Crnu Goru, u sadašnjim uslovima krize, dobro ili loše rješenje?
MENCINGER: Uveren sam da je euro za Crnu Goru dobro rešenje jer praktično nema ozbiljan izvoz koji bi uvećala devalvacijama ili niskom vrednošću vlastitog novca. Deficit na tekućem računu prevazilazi 40, a trgovinski deficit čak 50 odsto BDP. Izgleda da Crna Gora to pokriva prodajom imovine i zemljišta. Ne bih želeo da delim savete, ali da sam Crnogorac, bio bih zabrinut zbog te olake prodaje ,,porodičnih bisera” kao i zbog koncentracije stanovništva oko Podgorice te pražnjenja severnog dela države.

MONITOR: Da li je tačno da je odliv profita iz novih članica EU u tzv. ,,stare članice” EU, već nekoliko puta veći od priliva stranih investicija?
MENCINGER: Da. U 2009. i u prvoj polovini 2010. godine je odliv profita iz novih članica EU iznosio otprilike 50 milijardi evra, a priliv novih neposrednih investicija 10 milijardi eura…

MONITOR: U Crnoj Gori se sa velikom nadom gleda na ulazak države u EU. Da li je nada opravdana, hoće li ulazak u EU otvoriti nova radna mjesta, povisiti plate, doneti veću bezbjednost građanima…
MENCINGER: U Sloveniji se pukim ulaskom u EU nije desilo ništa što bi na brzinu promenilo život ljudi. I u Crnoj Gori će biti slično. A što se Slovenije tiče, ona je, sasvim sigurno, gledano sa ekonomske tačke gledišta, prestala da bude država jer je izgubila ekonomske atribute državnosti pošto nema svoj novac, ne kontroliše tokove robe i kapitala preko granice, nema svoj privredni sistem, a ostalo joj je tek šaka nadležnosti u fiskalnoj politici. Postali smo, rečju, jedna regija EU.

Korupcija i diktature

MONITOR: Do koje mjere korupcija i neefikasnost pravne države utiču na privredu?
MENCINGER: Sve dokazuje da je šteta koju stvaraju – velika. A najveću štetu stvara kombinacija korupcije sa naivnom pohlepom i sa ex-post demagoškom reakcijom politike. To se desilo u Sloveniji. Dugo godina se činilo da je porast bogatstva neograničen, jer je virtualno bogastvo narastalo po 30 odsto godišnje. Kada se porast zaustavio i vrijednost akcija srozala, tada je na scenu stupila demagogija koja je potpuno zaustavila reprogramiranje kredita, što je još više povećalo kreditni grč i depresiju.

MONITOR: Ne dokazuje li, sa druge strane, privredni uspjeh Kine da je privredni uspon moguć uprkos korupciji, nedostatku građanskih sloboda i demokratije?
MENCINGER: Nekada smo mislili da je demokratija nužna za privredni uspeh i da bez privatnog vlasništva nema demokratije. Sada Kina dokazuje da se kapitalizam i diktatura uopšte ne isključuju.

EU sve više liči na SFRJ

MONITOR: Analitičari kažu da EU sve više podsjeća na – Jugoslaviju?
MENCINGER: EU još od početka, a sada sve više i više, liči na Jugoslaviju. Sličnosti nije moguće prenebregnuti, radi se o objektivnim činjenicama. Razlike u razvijenosti država EU nisu ništa manje nego što su bile unutar Jugoslavije. Problem, da li je demokratskije ,,jedan čovek, jedan glas” ili ,,jedna država, jedan glas”, isto je toliko važan koliko je bio u Jugoslaviji, a pripadnost pojedinca Evropskoj uniji je manja nego što je bila pripadnost pojedinaca u SFRJ. I EU, kao Jugoslaviju nekad, drži zajedno inercija, demokratični deficit, kreiranje novih institucija i lepi govori. Zato je u krizi, odnosno stagnaciji, za EU najopasniji ,,jugoslovenski sindrom”, dakle uverenje svih da ih drugi iskorišćavaju. Stoga ne verujem da bi EU uspela da preživi deset godina stagnacije. Uprkos tome, lično se plašim raspada EU, iako važim za evroskeptika.

Igor MEKINA

Komentari

INTERVJU

DALIBORKA ULJAREVIĆ, IZVRŠNA DIREKTORKA CENTRA ZA GRAĐANSKO OBRAZOVANJE: Vlast i opozicija nemaju svijest o razornom potencijalu nacionalnih podjela

Objavljeno prije

na

Objavio:

Naši političari nisu vizionari nego trgovci na sitno i ta nas centrifugalna sila stalno gura od centra i ostajemo na periferiji svega, pa i onih vrijednosti na kojima društvo može napredovati

 

MONITOR: U više gradova u Bosni i Hercegovini, proslava neustavnog Dana Republike Srpske protekla je uz nacionalističke pjesme i veličanje ratnih zločinaca. Mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije prisustvovao je u Banja Luci svečanoj akademiji, a čestitke su stigle i od gradonačelnika Budve. Gdje  smo u odnosu na devedesete?

ULJAREVIĆ: Razlika u odnosu na 90-e je što su karte na mapi drugačije raspoređene, iako ima određenog déjà vu osjećaja. Oživjeli su i neki retrogradni narativi i politike, što ukazuje na nedostatnost političkih elita koje, u nesposobnosti da iznesu potrebne reforme, izvlače nacionalizam.

Obilježavanje neustavnog Dana Republike Srpske samo naglašava trend podizanja zabrinjavajućih tenzija u regionu. Prepoznaje se šablon gdje se svaki događaj koji se u nekoj ravni veže sa ispoljavanjem nacionalizma za to i zlorabi.

Ovdje se ne radi ni o kakvom spontanom procesu, već iskordiniranoj akciji koja računa na anemiju otpora na nacionalističke ispade, odnosno prihvatanje tih cirkusa ako su uvijeni u „patriotske izraze“. Multipliciranjem društvenih i ekonomskih problema Srbije, uz rastuće nezadovoljstvo građana i izbore koji se primiču, ove manifestacije su očekivana iako opasna predstava sa kojom Vučić adresira svoje birače.

Čestitke gradonačelnika Budve su u skladu s njegovim svjetonazorom i političkim identitetom, a na građanima je da pokažu  podržavaju li  takve izraze.

Mnogo više treba da zabrine prisustvo mitropolita Joanikija. Takva podrška najekstremnijim elementima srpskog nacionalizma poništava i neke naznake  pomiriteljske priče koju je do sada provukao u nekoliko navrata. Očigledno je da je SPC svoju infrastrukturu stavila na raspolaganje političkom djelovanju Beograda, a mitropolit Joanikije pristao da bude dio tog kolorita,   iz drugog reda, a to može imati samo negativne posljedice po Crnu Goru.

MONITOR: I ovaj Božić proslavili smo paljenjem dva badnjaka, i porukama koje pojačavaju nacionalne tenzije. Ko je odgovoran za to što ovo društvo ne uspijeva da prevaziđe podjele ?

ULJAREVIĆ: Crnogorsko društvo mora biti uznemireno zbog stepena podijeljenosti koja se učvršćuje, a čiji je jedan od stubova na etničkoj osnovi. Moj je utisak da kod ključnih političkih aktera, i iz vlasti i opozicije, ne postoji svijest o razornom potencijalu koje ovo nosi, da su nam lideri istrošeni ili skromnih formata, nesposobni ili nevoljni da gledaju dalje od kratkoročnih partijskih kalkulacija. Samo takvi vide politički profit u ovim podjelama i igranju sa osjetljivim identitetskim pitanjima.

Cijena tog hroničnog nedostatka političkih kapaciteta je, između ostalog, da država tone u primitivizam, loše međuljudske odnose, apatiju koja će imati drugačije posljedice od one koju je nosila frustracija vlašću DPS-a.

Poslije 30 godina jedne vlasti, mora proći nekoliko izbornih ciklusa dok se ne raščisti i izbalansira politička scena, koja je sad, s obje strane, puna epizodista i statista koji žive svoju minutu slave.

I treba naglasiti, odgovornost jest najviše na onome ko je vodio Crnu Goru 30 godina. Međutim, plitkouman je pokušaj baziranja narativa o podijeljenosti isključivo na DPS-u, uz prateći revanšizam i kopiranje svih pogrešnih modela DPS-a.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štapanom izdanju Monitora od petka 14. januara ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVICA PULJIĆ, ŠEF DOPISNIŠTVA AL DŽAZIRE U VAŠINGTONU: Zapadni Balkan bi mogao biti kolateralna šteta ukrajinske krize

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za Putina važi da nikada ne propušta dobru krizu da nešto ne dobije. Ima jedno stopalo, vrlo čvrsto na Balkanu. To je Srbija. Drugo želi smjestiti ili u Crnoj Gori ili u Bosni, odnosno u entitetu RS. Ako Amerikanci i Rusi nešto dogovore oko Ukrajine, koja je važnija od Balkana, to će se osjetiti i kod vas

 

MONITOR: U čemu se, razlikuje politika prema našem regionu u posljednje tri američke administracije (Obama, Tramp, Bajden)?

PULJIĆ: Aktualna, Bidenova administracija je najagresivnija, najprisutnija na Zapadnom Balkanu što potvrđuje formiranje jakog diplomatskog tima s vrlo iskusnim ljudima od kojih su neki, poput Chrisa Hilla, desetljećima vezani uz Balkan. Sada sve to treba pretvoriti u konkretnu politiku na terenu što se neće dogoditi prije proljeća ove godine najviše zbog toga što se u Senatu, koji potvrđuje ambasadorske nominacije, sve odugovlači i komplicira. Vidimo da se počelo s uvođenjem sankcija za pojedince i organizacije. Vjerujem da će Washington još jednom pokušati s diplomacijom, a ako ne uspiju, onda više neće biti milosti za korumpirane ljude na jugoistoku Europe.

Obamina administracija je bila tiša, ali dosta aktivna, osobito u Sjevernoj Makedoniji i Crnoj Gori. Manje u Bosni i Hercegovini. Ipak, pred sam kraj Obamine administracije nametnute su prve sankcije Miloradu Dodiku. Treba podsjetiti da je glavni čovjek za regiju bio tadašnji potpredsjednik, a sada predsjednik – Joe Biden.

Kod Trumpa je bio vidljiv drugačiji pristup, s mnogo manje imena u State Departmentu ili Bijeloj kući, koja su od ranije provodila američku politiku prema Balkanu. Ipak, postavljen je posebni izaslanik za kosovsko-srpske pregovore, Richard Grenell, koji je bio više zainteresiran za širenje desničarskih ideja u Europi, bio je ambasador u Njemačkoj, nego za pregovore. Probudio se pred predsjedničke izbore, kada su pompezno najavljeni pregovori u Bijeloj kući s vodećim ljudima Kosova i Srbije. Na kraju se pokazalo da je Trumpu bio potreban nekakav uspjeh na vanjskopolitičkom planu, pa se prihvatio tog posla. No, sve vrijeme je bilo vidljivo da su Amerikanci u tom periodu bili naklonjeni Beogradu.

MONITOR: SAD su, pre nekoliko dana, dopunile sankcije protiv člana Predsjedništva BiH, Milorada Dodika, priključujući i sankcije protiv Alternativne TV. Jedan od navedenih razloga, pored „ugrožavanja stabilnosti, suvereniteta i teritorijalnog integriteta BiH“, pomenuto je i bogaćenje kroz korupciju i mito, a jedna od mjera je i zamrzavanje imovine u SAD-u. Koliko to može biti efikasno?

PULJIĆ: Može biti efikasno ako Europa bude pratila Ameriku, ali vrlo je teško postići konsenzus unutar Europske unije, gdje Dodik ima prijatelje poput mađarskog premijera- tvrdolinijaša Viktora Orbana, što je rezultat povezivanja desničara od Washingtona preko Brisela do Balkana. Američke sankcije su opomena mnogima da odustanu od korupcije i podrivanja Daytonskog mirovnog sporazuma, a te sankcije su velika mrlja na nečijem imenu, kada je međunarodna politika u pitanju. Ono što je razočarenje, barem za mene, jeste to što američka strana za sagovornike ima ljude, recimo iz Bosne i Hercegovine, koji su školski primjer korumpiranosti, poput ministra obrane Selme Cikotića. Protiv njega je u BiH podignuto nekoliko optužnica za korupciju, a  Amerikanci upravo s njim razgovaraju o borbi protiv korupcije. Da nije tužno bilo bi čak i smiješno.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štapanom izdanju Monitora od petka 14. januara ili na www.novinarnica.net

 

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR VESNA RAKIĆ – VODINELIĆ, PROFESORICA PRAVA: EU je do sada računala na „jake vođe“ na Balkanu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Došli smo do tačke u kojoj se interesi vladalaca u Srbiji i EU oštro sukobljavaju sa interesima velikog broja stanovnika Srbije

 

MONITOR: U 2022. godini trebalo bi da se održe redovni predsjednički i beogradski i vanredni parlamentarni izbori. Vi smatrate da opozicija ne bi trebalo da izlazi na parlamentarne, jer ih smatrate neustavnim. Opozicija se, reklo bi se, priprema za povratak u parlament. Koje su političke zamke te odluke?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Da, moje mišljenje je bilo i dalje jeste, da su parlamentarni izbori na proleće u Srbiji isključivi rezultat samovolje srpskog autokrate i predsednika Aleksandra Vučića, a ta samovolja je bila reakcija na jednoumnu, gotovo jednostranačku Narodnu skupštinu koja je proizašla iz izbora 2020. Iako ta Skupština služi farsičnoj „razmeni mišljenja“ vrha udvoričkog društvenog sloja u Srbiji i „odbrani“ Vučića od izmišljenih atentata, ona se izvrgla u sramotni vodvilj koji veliki deo stanovništva Srbije ne može da gleda i sluša bez podsmeha. Tako se Skupština, umesto legislativnog tela, pokazala kao  jedan umnogome karikaturalni sastav koji je sramotan i za onog kog navodno brani.  Zato i mislim da je  treba ostaviti da odgudi čitav mandat, da nepromišljeno usvaja zakone, koji se ili povlače ili vraćaju, ili menjaju što pod pritiskom građana, što nekih činilaca EU. Moramo  dobro zapamtiti ovaj ponižavajući sastav Skupštine i učiniti sve da se nikad više tako nešto ne ponovi. Ta Skupština je tek teško podnošljiv teg o vratu građana Srbije. A zbog loših iskustava sa nepoštenim izborima, nema garantija da bi novi sastav Skupštine, bar u većini, bio bitno bolji od sadašnjeg.

Opozicione stranke i opoziciona javnost trebalo bi da se koncentrišu na redovne izbore, a to su predsednički i beogradski. Na beogradskim izborima postoje izvesne šanse za uspeh, uprkos svemu, pod uslovom da se obezbedi dobra kontrola izbornog procesa i da se opozicione koalicije ukrupne. Pod vlašću nevidljivog gradonačelnika Radojičića i njegovog sveprisutnog zamenika Vesića, došlo je do toga da se Beograd  pred našim očima pretvara iz kosmopolitskog grada u seriju neskladnih kasaba.

Predsednički izbori su redovni izbori koje je još teško dobiti ako  Aleksandar Vučić bude kandidat. On će biti na svaki način favorizovan. Ali izborna smena vlasti je proces. Drugi krug predsedničkih izbora bio bi uspeh za svakog kandidata.

MONITOR: Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da opozicija, u zbiru, vodi u Beogradu. Koje greške ne bi smjele da se naprave?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Kontrola izbora mora biti dobro organizovana, što na prošlim beogradskim izborima nije bio slučaj.

Prethodna ispitivanja javnog mnjenja trebalo bi, koliko-toliko pouzdano, da pokažu ko može preći cenzus, a ko ne, što bi trebalo da navede racionalne opozicione političke subjekte na udruživanje.

Mora se biti uporan u dokazivanju raznih oblika izbornih nepravilnosti, a naročito izbornih krađa.

Predstavljanje kandidata u medijima je najveći problem, jer su svi elektronski mediji sa nacionalnom frekvencijom pod uticajem i kontrolom vladajuće SNS, tako da opozicija mora da računa na ,,pešačku“ kampanju i na održavanje uličnih zborova.

MONITOR: Bili ste u timu pravnika koji je poslije izborne krađe i višemjesečnih protesta građana 1996-97, pripremio „dokazni materijal“ za posrednika Felipea Gonzalesa. Danas je u opoziciji prilično poraslo  nezadovoljstvo ponašanjem Brisela prema Aleksandru Vučiću. Kako razumijete to prilično glasno „ćutanje“?

RAKIĆ – VODINELIĆ: U odnosu na 90-e, percepcija Srbije i rukovođenje njome bitno se promenilo. Ključna reč za poželjan unutrašnjepolitički status Srbije, u očima EU, je stabilnost koja se tumači relativno usko. Dakle, ako se ne izazivaju čarke, ako ne izbijaju burni granični sporovi, ako politički vrh pokazuje kakvu-takvu saradnju sa Evropom povodom statusa Kosova – sve je u redu. Misli se da se to postiže putem „jakog vođe“, a demokratija – e, pa demokratija je čisto naša unutrašnja stvar. Ako građanima treba, neka se za nju izbore.

Posle ratnog haosa kome je Slobodan Milošević odlučujuće doprineo, svako ko nema  ratničkih teritorijalnih pretenzija- verbalne se ne računaju – dobro je došao. Ovakav stav formulisan je i održavan najviše pod uticajem vlade Angele Merkel i slabom političkom pozicijom Evropskog parlamenta. Sad smo tek na početku promene pristupa, ako doista jesmo.

Ako imate pretenzija da živite u demokratskoj državi, ne možete biti zadovoljni takvim stavom Evropske komisije. A za Komisiju je od interesa, na prvom mestu, balansiranje Vučića povodom Kosova, a u novije vreme i činjenica da Srbija ima značajne rezerve litijuma. Evropska zelena agenda se ne može ostvariti bez obnovljivih izvora energije, EU ne želi da i dalje bude zavisna od Kine povodom litijumskih baterija, jedan od Komesara EU – Šefčovič, glasno je rekao da Evropa mora računati s tim da se na njenom tlu ekstrahira litijum. Pa, rubna siromašna područja geografske Evrope, naročito države koje još nisu članice EU, veoma su zgodne za tako nešto. Često se zanemaruje upozorenje da zelena energija nije uvek čista energija, da vađenje sirovina koje obezbeđuju obnovljive energentske izvore, uništavaju i to za dugo vreme, područja sa kojih se eksploatišu. I tu smo došli do tačke u kojoj se interesi vladalaca u Srbiji  i EU, na jednoj strani, oštro sukobljavaju sa interesima velikog broja stanovnika Srbije.

MONITOR: Srbiju u januaru očekuje i referendum o izmjenama Ustava. Ljudi se ovih dana „čude“ nad nekim odlukama sudova (slučajevi – paljenja kuće novinara Jovanovića, „Šarić“, „Dijana Hrkalović“). Šta to govori i kakve su izmjene Ustava, mogu li one zaista doprinijeti stvaranju treće grane vlasti?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Predloženi ustavni amandmani su daleko ispod očekivanja. U njihovoj sadržini postoje blagi pomaci kad je reč o izboru i položaju sudija, a gotovo nikakvi kad se radi o javnim tužiocima. Tužilaštvo je, preko visokih ovlašćenja Republičkog javnog tužioca pod snažnim uticajem, time i pritiskom izvršnih vlasti – Vlade i predsednika Republike, a amandmani tu ništa nisu promenili. Ako posmatramo razvoj amandmana od prve verzije iz 2018, do današnje, a mislim da je ovo šesta, postoji pobošljanje,  ali samo zato što se krenulo od verzije koja je daleko lošija od postojećih ustavnih rešenja.

Svaka promena Ustava treba da involvira građane, naročito ova, jer su istraživanja pokazala nizak stepen poverenja građana u sudove. Građani u ovome, izuzev ako su školovani pravnici, uopšte nisu učestvovali, niti je država učinila ikakav napor da ih informiše i uključi. Proces izrade amandmana je bio nejavan.

Nade koje je najpre probudila Strategija o reformi pravosuđa iz 2013, ovim amandmanima su izneverene.

Pravosudna stvarnost Srbije je sumorna. Visoko pozicionirani slučajevi koje ste pomenuli, a takvi su zato što su involvirane ličnosti blizu državnog vrha ili povezane netransparentnim vezama sa njim, pokazale su brojne odlike nedostatka vladavine prava: neopravdano dugo trajanje postupka koje koristi okrivljenima, a ide na štetu oštećenima; pravnu nesigurnost, koja se izražava olakim ukidanjem odluka, bez pokušaja najviših sudskih instanci da reše slučajeve, iako za to imaju zakonskih mogućnosti; nejednak tretman okrivljenih.

Amandmani neće doneti bitne promene stvarnog položaja sudije niti položaja sudstva kao grane državne vlasti – to je neizvodivo u autokratskom okruženju u kome jedan čovek javno, na TV ekranima sudi i presuđuje, bilo putem poligrafa, bilo interpretacijom iskaza svedoka, bilo prenošenjem podataka iz krivičnih istraga koje bi morale biti nejavne i opravdano je da takve budu. Onda se takvi istupi šire tabloidnim suđenjima i više niko ni u šta ne veruje.

MONITOR: Ovaj vlastodržački populizam u kojem živimo, kao da povremeno reaguje na „pritiske odozdo“. Mogu li ekološke teme biti snažniji podstrek da do nekih promjena dođe  i institucionalno kao što je 2020-e, tema Zakona o vjeroispovijesti, promjenila odnos snaga u parlamentu Crne Gore?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Iskreno da kažem – volela bih, ali nisam sigurna, jer ne znam koliko su problemi zagađenja široko i duboko prisutni u javnosti Srbije. Pritisak koji je doveo do povlačenja jednog zakona i promene drugog, bio je odlučujući, za ovakve odluke predsednika Vučića. Ima izgleda, međutim, da je to učinjeno relativno lako i brzo, zato što predsednik računa da se radi samo o odlaganju i da će i u budućem u parlamentu imati većinu koja bi mogla omogućiti njihovo ponovno izglasavanje. Pored toga, protesti u Srbiji su difuzni, ne predvode ih opozicione političke stranke, a za razliku od Crne Gore, SPC u Srbiji stoji čvrsto uz ovu vlast.

 

Političari su brže od širenja virusa širili moć

MONITOR: Godina na izmaku je bila opterećena mnogim neizvjesnostima, postavljajući pred ljude neka od najvažnijih egzistencijalnih pitanja. Da li je bilo, a ako jeste koji su to, „momentumi“ u 2021-oj?

RAKIĆ-VODINELIĆ: Na planeti Zemlji to je svakako bila proizvodnja i distribucija vakcina protiv kovida 19, ali istovremeno odbijanje velikog broja ljudi da se vakcinišu, diskriminacija najsiromašnijih zemalja u tom pogledu i paralelno s tim burna mutacija virusa, čemu se teško sagledava kraj. Ova dugotrajna pandemija je promenila način života u celom svetu, izuzev ponašanja svetskih političara, koji brže od širenja zaraze pronalaze nove načine da prošire svoju vlast i moć.

U Srbiji istinski ,,momentum“ jeste buđenje izvesne nade da uspostavljeni i već duboko učvršćeni autokratski sistem vlasti ipak može biti smenjen, a odlučujući podstrek tome dali su ekološki pokreti i ono malo nezavisnih medija koji uporno razotkrivaju razornu korupciju, čija je glava u samoj vlasti, a pipci prožimaju čitavo društvo.

 

Teško je ocijeniti da li vrijeme radi za novu vlast u Crnoj Gori

MONITOR:  U Crnoj Gori se pokazuje da promjene  nisu lako sprovodive, između ostalog,  i zbog ustavnih i zakonskih prepreka za sistemske reforme i personalne promjene, posebno u oblasti borbe protiv organizovanog kriminala. Došlo je i do neslaganja između Venecijanske komisije i nove vlasti. Kako je Vaše viđenje te situacije?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Za promenu sistema, a upravo takvu promenu proklamuje sadašnja vlast u Crnoj Gori, potrebni su entuzijazam, znanje, autoritet novih vlasti i podrška značajne većine građana. Odavde, primećujem značajnu dozu entuzijazma kod nekih aktera nove vlasti. Nisam u stanju da ocenim koliki je uticaj profesionalizma na mogućnost promene sistema. Borba protiv organizovanog kriminala traži saradnju tužilaca i službi bezbednosti. U Rumuniji EU je takvu saradnju prihvatala jer je preovlađivao utisak da su te službe oslobođene „starih kadrova“. Ali to se dogodilo posle dugog vremena od svrgavanja Čaušeskua.

Teško je oceniti da li vreme radi za novu vlast ili protiv nje. Izgleda mi da bi vreme radilo za novu vlast da koalicione veze koje su omogućile pobedu nisu do te mere pokidane kao što trenutno jesu. I verujem da  uticaj predsednika Srbije na to nije mali.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo