Povežite se sa nama

INTERVJU

Ričard Birn, urednik časopisa Wilson Quarterly, međunarodnog naučnog Vilson centra Univerziteta Džordž Vašingon u Vašingtonu:  Strepnja zbog Trampove većine u vrhovnom sudu 

Objavljeno prije

na

Ovi američki izbori mogli bi da podsjete ljude na Balkanu na izbore u SRJ 2000. godine. Bajden bi bio Koštunica” – politička figura koja ujedinjuje opoziciju širokog programskog i ideološkog spektra. Vidjećemo u narednim danima da li su izbori dovoljni za promjenu u SAD

 

MONITOR: Dok čekamo konačni još neizvjesni ishod rezultata u SAD,  kako ocjenjujete Trampov predsjednički mandat? Da li je ispunio ono što je obećavao biračima prije četiri godine?

BIRN: Gotovo u svakoj oblasti, sem na berzi, Trampovo predsednikovanje je bilo katastrofalno. Na svakom planu, uključujući javno zdravstvo, nacionalnu bezbednost, vladavinu prava, političku podelu, Amerika je danas slabija i manje poštovana u svetu. Istini za volju, teško je suditi o Trampu prema ispunjavanju njegovih predizbornih obećanja. On je 2016. izgubio ako se gleda broj glasova, i nikada njegov rejting, prema anketama javnog mnjenja, nije prelazio 50 posto. Mnoga njegova obećanja su bila nepopularna, i nisu odobrena od Kongresa ili sudova.

MONITOR:Tramp je tvdio da će se njegov mandat fokusirati na interese Amerikanaca, donio  je dosta čudnih odluka koje se tiču međunarodnih organizacija, posebno onih u vezi sa UN i NATO, multirateralnim ekonomskim sporazumima, bilateralnim spoljnopolitičkim odnosima. Šta vi mislite o Trampovom globalnom uticaju?

BIRN:  U Vašingtonu se to smatra najmanje objašnjivim delom Trampovog mandata. On je poništio ugovore od važnosti za međuarodne institucije, uključujući i one sa NATO, Svetskom trgovinskom organizacijom i Pariskim dogovorom o klimi.

Ova strast za razbijanjem osnova američke spoljne politike, i njegov veliki obzir prema autokratama kao što su Putin, Erdogan, Kim Džong-Un i vladarima Saudijske Arabije, stvorili su široki konsenzus o tome da je vreme njegovog predsednikovanja fundamentalo izokrenulo američke vrednosti.

MONITOR: Jasno je da Trampova administracija nije imala nekog posebnog interesa za Balkan sve do Vašingtonskog sporazuma koji je neposredno prethodio izborima.

BIRN: Pošto je raskinuo međunarodne sporazume kao što Iranski nuklearni sporazum i Pariski dogovor o klimi, Tramp je bio u potrazi za bilo kakvim sporazumima koje bi mogao da napravi. Sporazum između Srbije i Kosova bio je upravo jedan od takvih. Biće interesantno videti da li će se taj sporazum održati u svetlu Bajdenove jake indentifikacije sa Kosovskom nezavisnošću.

MONITOR: Tramp je uspješno postavio svoju kandidatkinju u Vrhovni sud SAD, konzervativnu Ejmi Koni Baret na upražnjeno mjesto poslije smrti liberalne sudinice Rut Bejder Ginsburg. Tako je poremetio relativni balans liberala i konzervativaca. Da li je to kao neka vrsta ﮼sigurnosnog zida” za njega lično jer je Baret već treći sudija koji je u Vrhovni sud došao po Trampovom predlogu Senatu.

BIRN: Pakovanje” Vrhovnog suda (i nižih sudova) konzervativnim sudijama – od kojih su mnogi neiskusni i/ili nekvalifikovani  – je saradnja između Trampa i Senata SAD, koji kontrolišu Republikanci. Zaista, mnogi senatori Demokrate ukazivali su na to da Senat u poslednje dve godine nije prošao kroz obimnu i neophodnu zakonsku regulativu i da je postao mašina za proizvodnju sudija”.

Trampovo viđenje da bi troje koje je on nominovao trebalo da ga podržavaju u svim slučajevima na izborima 2020, dobro je poznato. Razmatrajući događaje iz novembra i decembra 2000. (i odluku u vezi sa slučajem Buš protiv Gora”), veština konzervativne većine u Vrhovnom sudu koja bi mogla pokušati da donese odluku u Trampovu korist u slučaju tesnog rezultata, veliki je izvor strepnje u SAD upravo sada.

MONITOR: Može li se pronaći neki način da se opravda pogrešan odgovor Trampove administracije na kovid krizu?

BIRN: Najjednostavniji odgovor na ovo pitanje je da je Tramp u februaru 2020. odlučio da bi kovid mogao biti  pretnja njegovom ponovnom izboru. Tako je on odlučio da ga potceni, sabotira taj odgovor na krizu, nanese štetu nezavisnim agencijama koje bi se borile protiv virusa, i pravi se da on ne postoji – i takođe da napadne Kinu.

Moguće je zamisliti i alternativni scenario u kojem je Tramp savetovan da bi uspešna borba protiv virusa mogla da pomogne u njegovom reizboru.

Ironički gledano, to bi značilo da ukoliko bi Tramp umanjivao stepen širenja virusa i broj smrti, on bi imao više izgleda da lakše bude ponovo izabran.

MONITOR: Izgledalo je da Tramp ima čvrstu namjeru da skrati agendu koja je ustanovljena Obaminim programom zdravstvenog osiguranja. Da li se to odrazilo na šanse građana u borbi sa kovid krizom?

BIRN: Trampov rat sa ključnim naučnim i agencijama za javno zdravlje – Centrom za kontrolu bolesti, Nacionalnim institutom za zdravlje, Federalnom agencijom za lekove – dobro je dokumentovan. On je odbacio planove koje su razvili i Obama i Džordž V. Buš u slučaju pandemije. Stepen njegovog nemara kada je u pitanju javno zdravlje prevazilazi svaku mogućnost razumnog objašnjenja i rasprave.

MONITOR: Povodom izbora 2016. bilo je mnogo primjedbi na američki izborni sistem, posebno u vezi sa postojanjem elektorskog koledža koji u stvari bira predsjednika SAD a ne glasovi građana, ali u međuvremenu nije došlo ni do kakave reforme. Zašto?

BIRN: Odlično pitanje. Uglavnom to ide na teret politike, U ovom političkom trenutku, reforma izbornog procesa – kraj elektorskog koledža, dodavanje oblasti grada Vašingtona i Portorika kao država, osnaživanje izbornih zakona – to bi pomoglo Demokratama a ugrozilo bi Republikance. Zato u vezi sa tim nema dogovora. Predsednik i Kongresna većina iz redova Demokrata, verovatno bi napravili ove promene.

Još jedna opaska: ovi američki izbori mogli bi da podsete ljude na Balkanu na izbore u SRJ 2000. godine. Bajden bi bio Koštunica” – politička figura koja ujedinjuje opoziciju širokog programskog i ideološkog spektra. Videćemo u narednim danima da li su izbori dovoljni za promenu u SAD. Ili nam je potreban i bager?

 

Objavljeni rezultati izbora su vjerovatno tačni, samo su nezvanični

MONITOR: Da li je tačno da su Demokrate u najvećem broju glasale poštom i da većina glasova koji se još broje pripada njima? Da li je to značajno za krajnji rezultat?

BIRN:  Jeste. Dosadašnji rezultati nam to pokazuju. Trampovo značajno vođstvo se dramatično smanjuje od kako su počeli da se broje glasovi pristigli poštom.

MONITOR: Šta mislite o Trampovim žalbama sudovima saveznih država i šansi da se o izborima raspravlja na Vrhovnom sudu SAD?

BIRN: Sada to ne izgleda kao ozbiljna mogućnost. Glasovi se broje i pred republikanskim i pred demokratskim posmatračima, i važno je podsetiti se izora na Floridi 2000, kada se većina nepravilnosti, zbog kojih se na kraju završilo na sudu, odnosila na način na koji su izrađeni glasački listići i zbog čega su ljudi glasali na nepravilan način ili zbog toga što nisu potpuno ispunili svoj glasački listić. Ovi problemi do sada nisu primećeni da bi ih sud razmatrao.

MONITOR: Postoji li neki period do kada sudovi moraju da daju odgovor? Da li je to vid legalne opstrukcije za onog ko će, u međuvremenu, sakupiti 270 elektorskih glasova za pobedu?

BIRN: Trebalo bi razumeti da su dosadašnji rezultati koji su i objavljeni verovatno tačni ali još uvek nisu „zvanični“. Različite države imaju različite procedure ali će sve one potvrditi i priznati te brojke zvanično izmeđi 10. novembra i 8.decembra. Osmi decembar je „sigurna luka“ – dedlajn za države da odluče o svim problematičnim pitanjima. Tako da rezultati govore ko je pobednik, ali ne zvanično.

MONITOR: Severna Karolina je najavila da će glasove brojati do 12. novembra?

BIRN: To jeste neobično ali je u okviru zakona. Broj glasačkih listića koji stiže između današnjeg dana i 12. novembra verovatno je u stotinama ili čak manje.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

ALEKSANDAR VUJOVIĆ, REDITELJ: Trenutak spoznaje

Objavljeno prije

na

Objavio:

Priča se odvija iz junakovog doživljaja svijeta koji ga okružuje, djeteta koje sredinom dvadesetog vijeka odrasta u malom mediteranskom selu. U pitanju je doživljaj i iskustvo sa kojim se dječak uzrasta između pet i šest godina prvi put susrijeće i u tom kontekstu nije „kontaminiran” bilo kakvim uticajem odraslih

 

Višestruko nagrađivani film Duga reditelja Aleksandra Vujovića, početkom jula imao je crnogorsku premijeru u Lustica Bay-u. Od svjetske premijere krajem oktobra 2020. godine, Vujovićev film je dobio ukupno 21 međunarodnu nagradu i priznanja. Izabran  je na oko 40 festivala u takmičarskim kategorijama na međunarodnim festivalima u Italiji, Španiji, Turskoj, Češkoj, Kini, Indiji, Grčkoj, Slovačkoj, Velikoj Britaniji, Rusiji, Ukrajini, Sjedinjenim Američkim Državama, Srbiji, Brazilu i Francuskoj.

Film Duga čiju režiju, montažu i izvršnu produkciju potpisuje Vujović, nastao je po motivima istinite priče iz knjige Dipingo dunque esisto!, italijanskog umjetnika Gaetana Grila. Scenario je po ideji i sinopsisu Vujovića napisala Jelena Lela Milošević, direktor fotografije je Vladimir Vučinić, dok pored Vujovića izvršni producent je i Anja Sekulić. Uloge u filmu tumače: Nikša Radojičić, Miloš Pejović, Ana Vučković i Đorđije Tatić. Film je realizovan u okviru međunarodnog projekta CIRCE, finansiran je iz evropskih fondova u produkciji Apulia Film Commission, u izvršnoj produkciji Boka F i uz podršku Filmskog centra Crne Gore.

Aleksandar Vujović je docent na Fakultetu za dizajn i multimediju Univerziteta Donja Gorica.

MONITOR: Film ,,Duga” je nastao po motivima istinite priče. Bavite se trenutkom kada šestogodišnje dijete prepoznaje svoju životnu vokaciju. Otkuda je došla ideja da baš ovo bude tema kratkometražnog filma?

VUJOVIĆ: Tematika koja je sama po sebi prilično atipična u odnosu na teme koje se obično tretiraju u filmovima na ovom prostorima bila mi je jako zanimljiva, tim prije što je priča koncipirana iz vizure djeteta. Dakle, priča se odvija iz junakovog doživljaja svijeta koji ga okružuje, djeteta koje sredinom dvadesetog vijeka odrasta u malom mediteranskom selu. U pitanju je doživljaj i iskustvo sa kojim se dječak uzrasta između pet i šest godina prvi put susrijeće i u tom kontekstu nije „kontaminiran” bilo kakvim uticajem odraslih koji bi u bilo kom smislu mijenjao njegovu percepciju. Zbog toga je događaj potpuno jedinstven, pritom zauvijek određuje životni put jednog djeteta  u čovjeka koji će postati. Upravo iz takve vizure sam koncipirao cijeli film i to su glavni elementi koji su me inspirisali da ovoj priči udahnem filmski život.

MONITOR: U Milanu ste upoznali Gaetana Grila, autora knjige prema kojoj ste napravili film. Kažite nam o tom poznanstvu i da li je on zadovoljan kako ste priču pretočili u film?

VUJOVIĆ:  Gaetana Grila upoznao sam kada sam imao osamnaest godina. Tada sam otišao na studije u Milano, upisao sam milansku Breru. Naše poznanstvo sticaj je različitih i slučajnih okolnosti, ako slučajnost uopšte postoji! Čovjek koji je postao moj mentor, imao veoma značajnu ulogu, pogotovo u toj prvog godini mog života u Milanu. Iako ne tako davno, za razliku od danas, 2005. godine bilo je značajno teže otići na studije u inostranstvo. Naša zemlja tada nije bila ni u Šengen zoni, samo putovanje u Evropu bilo je značajno komplikovanije nego što je to slučaj danas… U tom periodu, Gaetano je bio dominantno vezan za Torino, bio je šef katedre na Albertini u Torinu, u Milanu je živio i imao svoj studio. Nekoliko godina kasnije postao je jedan od direktora milanske Brere.
Tokom niza godina mog stalnog života i rada u Milanu, i nakon završenih studija, stvoreno je jedno doživotno prijateljstvo sa Gaetanom koji je postao i moj vjenčani kum.
Negdje 2017. godine, Gaetano mi poklonio svoju autobiografsku knjigu Dipingo dunque esisto!. U prvom poglavlju te knjige, Gaetano govori o tome kako je postao umjetnik. Već na prvom čitanju, na mom omiljenom mjestu, u kultnoj biblioteci Braidense u Milanu, znao sam da ću u odnosu na taj događaj snimiti film.
Gaetano je znao da su neophodna određena oblikovanja originalne priče, kako se bi se narativna struktura prilagodila mediju kakav je film, i u tom kontekstu veoma je zadovoljan rezultatom i filmom u konačnom.

MONITOR:  U filmu se komunikacija među likovima temelji na filmskom jeziku koji nadilazi verbalni, a on je i omaž umjetnosti i stvaralačkom procesu. Da li ste to htjeli otpočetka, od prvobitne zamisli?

VUJOVIĆ:  Od samog početka, to mi je bila odrednica. Kao što svi znamo, film je prvenstveno audiovizuelna umjetnost, koristeći isključivo te karakteristike, sliku i muziku, bez korišćenja bilo kakvog dijaloga, od samog početka želio sam da na taj način ispričam film. Cijenim da se u takvoj postavci ostvaruje mnogo snažniji doživljaj priče koju tretira film, a to je doživljaj priče sa stanovišta petogodišnjeg dječaka. Mislim da bi u konkretnom slučaju, bilo kakav dijalog između likova, umanjio taj doživljaj filma koji predstavljam kroz vizuru glavnog junaka. S druge strane, i konceptualno i simbolično-metaforički se takav tip kreativnog rješenja potpuno uklapa u tematiku filma. To je svakako bio dodatni izazov i rizik u procesu stvaranja filma. Vjerujem da je teže ispričati priču samo slikom u pokretu nego kada to radite verbalnom komunikacijom.

MONITOR:  Protagonista Nikša Radojičić je tokom snimanja imao šest godina. Da li je rad sa djetetom bio najveći izazov u procesu snimanja?

VUJOVIĆ:  Rad sa djetetom tog uzrasta bio je jedan u nizu izazova u procesu stvaranja Duge, zbog cijelog niza karakteristika koje su prilično atipične, pogotovo za ovaj prostor i koje su vezane za ovaj film. To mi je kao autoru bila primarna intencija – napraviti film koji će i tematski i vizuelno biti drugačiji, a da te karakteristike budu u potpunosti stavljene u službu filma i njegove priče.

MONITOR: U čemu je prednost kratkometražnog filma naspram dugometražnog? Da li je slobodniji i kritičniji od dugometražnog?

VUJOVIĆ:  Razlika je samo u formatu i karakteristikama. Ne bih mogao da kažem da jedan format ima više ili manje prednosti u odnosu na drugi. Nerijetko je značajno teže ispričati priču u formi kratkometražnog filma, nego u formi dogometražnog, iz razloga što vladaju ista plavila narativne strukture. Samo što u kratkoj formi od početka morate biti skoncentrisani na suštinu. Kod dugog metra možete da dozvolite da nekada napravite digresiju koja opet mora imati makar simboličku konekciju sa nukleusom. Dakle, film je film, bez obzira na tip formata, njegova umjetnička vrijednost data je kvalitetom i poetikom rada, a ne dužinom trajanja.

MONITOR:  Film je od svjetske premijere krajem oktobra 2020. godine imao ogroman uspjeh. Da li ste pozvani na još festivala i mislite li da film tek očekuju nova priznanja?
VUJOVIĆ:
  Film je od oktobra 2020. godine, do ovog trenutka, dobio 21 nagradu na međunarodnim festivalima i selektovan je na više od 40 festivala širom svijeta u takmičarskim kategorijama. Imao je špansku premijeru na 32. izdanju Aguilar Film Festivalua – festival sa GOYA licencom. Regionalnu na 68. Izdanju Martovskog festivala u Beogradu gdje je otvorio međunarodni takmičarski program kao jedini film iz Crne Gore u takmičarskim programima, na jednom od najstarijih evropskih i svjetskih festivala. Kako je u pitanju i dalje relativno mlad film, očekujem da kulminacija međunarodnog festivalskog života tek predstoji i nadam se da će biti uspješna kao od oktobra mjeseca kada je film zvanično izašao.

Miroslav MINIĆ
Foto: Monika PARKOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

SONJA DRAGOVIĆ, ISTRAŽIVAČICA IZ OBLASTI URBANIZMA NA UNIVERZITETSKOM INSTITUTU LISABON I ČLANICA GRUPE KANA: Temeljno nerazumijevanje planiranja prostora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Mi – čitavo društvo – godinama pokušavamo da se snađemo u sistemu planiranja prostora određenom kombinacijom starih planova koji su i dalje na snazi, i novih propisa koji su neproduktivni, ako ne i sasvim beskorisni

 

MONITOR: Vidite li naznake da nova vlast ima volju da poboljša prostorno planiranje i da spriječi dalji urbanistički i graditeljski haos u Podgorici i na Primorju?

DRAGOVIĆ: Nosimo se sa temeljnim nerazumijevanjem problema u prostornom planiranju od strane nadležnih za ovu oblast. Uzmimo za primjer to što se dešava, ili bolje rečeno ne dešava, sa zakonskim okvirom. Zakon o planiranju prostora i izgradnji objekata iz 2017. je i dalje na snazi, iako je poguban za održiv i ujednačen prostorni razvoj Crne Gore;  o predlogu za izmjene opet treba da raspravljamo usred ljeta – kažem opet, jer je tako bilo i prošle godine, kada je ovaj Zakon posljednji put izmijenjen. Evidentan je nedostatak shvatanja važnosti zakonskog okvira i hitnosti temeljnog preispitivanja modela koji je do sada bio na snazi, a to je nužno za bilo kakav napredak u ovoj oblasti.

MONITOR: Koliko povjerenje uliva ministar Mitrović?

DRAGOVIĆ: Ministar Mitrović ne uliva povjerenje, nego  pruža razloge za zabrinutost. Njegove izjave pokazuju nerazumijevanje povezanosti prostornog planiranja, ekonomske situacije i održivog razvoja, što je veliki hendikep za nekog ko vodi ovako važan resor. Primjera je mnogo, ali navešću jedan iz emisije Načisto, kada je Mitrović rekao da je jedan od razloga za sadašnje stanje prostornog razvoja to što prije 15 godina ekološka svijest nije bila razvijena i da bi bilo dobro da se ekolozi uključe u procese planiranja. Niko ne poriče da smo danas svjesniji ekoloških problema nego što smo bili ranije – i u Crnoj Gori, i globalno – i da je neophodno veće učešće stručnjaka za ovu oblast u svim procesima koji se tiču budućeg razvoja. No od suštinske je važnosti da ministar koji se bavi ovom oblašću razumije da korijen problema leži u nečemu drugom: u ekonomskom modelu zasnovanom na stalnoj ekspanziji gradnje, u permisivnosti zakonskog okvira, i u nemoći vlasti da artikuliše i sprovede viziju razvoja zasnovanu na opštem, zajedničkom dobru, umjesto na privatnoj dobiti. Ministar je pokazao da ovo ne razumije i sopstvenim postupcima, kada je odlučio da mu to što posjeduje zemlju na kojoj može da gradi i novac za izgradnju daje pravo da gradi kuću mimo planova – kada je, dakle, odlučio da mu to što je u privilegovanoj imovinskoj poziciji daje pravo da ne poštuje plan. Zabrinjavajuće je da neko sa takvim razumijevanjem sistema planiranja sada vodi resor koji bi trebalo da donese i sprovede progresivne promjene, i ne znam da li se tome možemo nadati.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

VESNA PEŠIĆ, SOCIOLOŠKINJA: Srbija da okrene drugi list

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za mene je pitanje zašto je veliki dio srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosjećanje prema preko osam hiljada pobijenih dječaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa

 

MONITOR: Valentin Incko je na samom kraju mandata nametnuo dopunu Krivičnog zakona BiH, propisujući kazne za poricanje zločina genocida. Kako komentarišete tu odluku?

PEŠIĆ: Ne mogu da se upuštam u poteze Incka da li su dobri i koliko će biti uspešni da se u BiH kažnjava poricanje genocida u Srebrenici (reakcije Dodika su već poznate). Za mene je to pitanje zašto je veliki deo srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosećanje prema preko osam hiljada pobijenih dečaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa. Zar ne osećamo ljudsku tugu prema tolikim ljudskih žrtvama koje su iskasapljene od ruke srpskog vođstva u RS. Kao da nam na pamet ne pada da se izvinimo za tolike pokolje, zatražimo  opraštaj i većno sećanje na te žrtve i sopstvenu bruku. Kakvo je to preganjanje da li je u Srebrenici bio genocid ili „strašni zločin“, kao da nije bilo suda i presuda. Srbija je jedina koja ne priznaje genocid u Srebrenici. Čestitam Crnoj Gori koja je uspela da donese Rezuluciju o genocidu u Srebrenici.

MONITOR: Jedan od mojih skorašnjih sagovornika iz BiH postavio je pitanje: Šta ćemo sa prošlošću? Svakodnevno svjedočimo prepucavanju političkih elita u tzv. regionu. REKOM proces se, izgleda, pokazao neizvodljivim. Šta je izvodljivo?

PEŠIĆ: Istoričar Markovina iz Hrvatske je konstatovao da je suočavanje sa prošlošću na tlu bivše Jugoslavije propalo, ili jednostavno nije uspelo. REKOM je postavio visoke zahteve u tom pogledu, a da ih je postavio i manje ambiciozno, opet i najskromnije zamišljeno suočavanje sa prošloću kao uslov pomirenja – ne bi uspelo. Time smo pokazali da nismo važni ni sebi ni drugima. Nema ovde kapaciteta za razumevanje događaja  i tragedije iz devedestih. Podgreva se balkanska „večna mržnja“, održava se ta vatra, bilo da je reč o vlastima ili opoziciji. Šta može umesto toga?  Markovina predlaže „miroljubivu koegzistenciju“, pa se i meni učinilo da bi to već bio veliki skok, ako zaista ne možemo da skočimo više od toga. Da bi to bio skromniji vid pomirenja, ali za nas značajan, da živimo u miru i koegzistenciji, i možda usmereni u istom pravcu, vrednostima i  saradnji.

MONITOR: Većinu zemalja Zapadnog Balkana opterećuju teški oblici organizovanog kriminala. Najčešće se u vezu dovode Srbija i Crna Gora. Kako ćemo izaći iz takvog „bratskog zagrljaja“?

PEŠIĆ: Pa tako što ćemo uvesti pravnu državu i ustavnu demokratiju, drugačiji sistem vrednosti, transparentnost vlade, umesto korupcije i ličnih odnosa – „ja tebi ti meni“ koji vladaju u našim plemenskim društvima u kojima su lični odnosi na prvom mestu, pa šta onda ostane za zakone koji se po pravilu olako krše. Samo u državama uređenim na vladavini prava možemo stići do normalne države, a mafija i kriminal ne mogu biti sistemski njen deo, nego se moraju  uredno goniti i kažnjavati. Kad država ne može da izađe na kraj sa klanovima, to je samo izgovor. To govori da su klanovi povezani sa državom ili su te države totalno nefukcionalne. Imam utisak da su neke bivše jugoslovenske republike to uspele, to da mafija nije u državi nego van nje – protiv koje se država bori i eliminiše je legitimnim i zakonskim sredstvima. I Hrvatska je jedno vreme bila mafijaška država, ali je uspela da mafiju izbaci iz države, što ne značći da mafije nema, nego je nema u državi. Srbija i Crna Gora u tome nisu uspešne države, a nisu ni na putu da do toga stignu, jer vidimo da se vlast održava i funkcioniše korišćenjem i uvlačenjem mafije u državu. Bez mafije ne uspevaju da se održe na vlasti, nego od mafije traže usluge koje moraju da se vrate. Eto to sada gledamo sa uhapšenim Belivukom, Miljkovićem i drugima koji u svojim iskazima  svedoče koliko i na koji način su bili angažovani od vrhova vlasti. To je tek početak i nisu sve rekli. Da bi se to sakrilo, Vučić danima prikazuje leševe, iskasapljene ljude, čisto smo zaplivali u nekrofiliju da bi se nekako skrenula pažnja sa toga šta ta družina radi na vlasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo