Nepotrebno je naširoko predstavljati Slavoljuba Đukića. U svijetu se vodi kao Miloševićev biograf, zbog četiri knjige koje je napisao o „vođi” i njegovoj, po mnogima, suvladarki, supruzi Mirjani Marković. Najnovija Đukićeva knjiga – Političko groblje jeste neka vrsta memoara, zapis o novinaru i njegovom zanatu, ratu i miru, političarima od 1944. do danas.

MONITOR: Prošlo je deset godina od pada režima Slobodana Miloševića. O njemu ste napisali nekoliko knjiga.. Šta je, po vašem uvidu,kod njega bio presudan faktor u odlučivanju? Koje osobine, ambicije, šta ga je pokretalo?
ĐUKIĆ: Pokretale su ga vladarske ambicije i lakomisleno uverenje da mu je predodređena uloga vođe svih Srba.I više od toga. Na svojim počecima, on je sebe video kao novog Tita, iako to nikada docnije nije priznao.Državu je vodio kao svoj posed. Najviše je verovao u sebe i svoju suprugu Mirjanu. U toku njegove vladavine, postojale su sve institucije sistema, a funkcionisala je samo jedna: Slobodan Milošević. Vlast je zasnivao na izazivanju sukoba i okončanju sukoba: normalne prilike su ga paralisale. Stvarao je nered i uživao da narod uveri da ga jedini on može spasiti od nereda. Istovremeno je bio piroman i vatrogasac.

U državničkim poslovima nikada nije uspevao da uspostavi ravnotežu između moći i mogućnosti. Uživao je u zamkama u koje je na kraju i sam upadao i tragično kasnio u procenama. Sve što je radio, radio je usitnjeno i na parče, u besplodnom nadmudrivanju i panici za očuvanje vladarskog položaja. Majstor klopki, nepobediv na uskom prostoru i gubitnik u strateškim poslovima. Šteta. Inteligencija, smelost i izvesne sposobnosti koje pristaju uspešnim vladarima ne mogu mu se osporiti. Ali, to je složenija priča.Trudio sam se da temeljnije prikažem njegovu ličnost u Političkom groblju.

MONITOR: U novoj knjizi dali ste niz portreta savremenika. Za crnogorskog lidera Đukanovića kažete da je ,,bistar, hazarder, trgovačkog duha i kumovskog mentaliteta”, upadljive spoljašnjosti i ,,neopterećenosti moralnim obzirima”. Da se mnogima iz međunarodne zajednice dopadao, sem Džordžu Sorosu. Zašto je i kada Milošević za Đukanovića postao ,,prevaziđeni političar”?
ĐUKIĆ: Onog trenutka kada je Đukanović uvideo da Miloševićev režim srlja u propast, i odlučio da ne podeli njegovu sudbinu. To je bilo polovinom 90-tih godina, u vreme izbora kada je Mira Marković ušla u otvoreni sukob sa Đukanovićem, sa suludom idejom da svoju patriju JUL promoviše u vodeću crnogorsku stranku sa komunističkim obeležjima.

MONITOR: Da li je zamislivo da se i u Crnoj Gori dogodi jedna ,,osma sjednica”?
ĐUKIĆ: Ne vidim nešto slično. To, naravno ne znači da Đukanović može spokojno da uživa u svojoj vladavini. Napustiće ga njegovi zaštitnici kada im bude suvišan. Čini mi se da se njegova vlast kruni i može se dogoditi da njegov politički kraj bude potresniji nego što se danas sluti.

MONITOR: Djelo Milovana Đilasa, kojeg ste poznavali, i o kojem pišete u ,,Političkom groblju”, kao da nije ostavilo dubljeg traga. Kažete da je on zaboravljen, i da je bio nezanimljiv političarima koji su se pojavili na početku tranzicije iako je, po vama, on još 1954. počeo da preferira demokratsko uređenje.
ĐUKIĆ: Reditelj i pisac, Živojin Pavlović je rekao, da je Đilasov život ,,strašan i veliki poput sudbina junaka antičkih mitova”. Tako sam ga i doživeo. U svetu je upamćen kao nekadašnji vernik-boljševik koji je postao vodeći kritičar komunizma, idejni arhitekta obračuna sa staljinizmom i rodonačelnik disidentskog pokreta. Nažalost, u našoj sredini još nije dobio mesto koje mu pripada. Najpre, zahvaljujući moćnoj propagandnoj mašineriji Titovog režima koja mu je svašta svalila na leđa, ali i delom uticajne inteligencije koja je osuđivala Đilasa i time pridavala sebi veći značaj u borbi za demokratizaciju društva.

MONITOR: Puno pišete i o Dobrici Ćosiću. Ne krijete da ste prijatelji, ali i često oponenti. Koliki je zaista uticaj Ćosića na uspon Miloševića?
ĐUKIĆ: Malo je javnih ličnosti o kojima je izrečeno toliko laži kao o Dobrici Ćosiću. Među njima je i tvrdnja da je Milošević Dobričino čedo i da je uz njegovu pomoć osvojio vlast.Samo u kratkom periodu kada je Milošević već osvojio vlast i bio ovenčan slavom, Ćosić je povoljno govorio o njemu, uveren da je Srbija dobila patriotu demokratskih uverenja. Gorko je zbog toga kasnije žalio, jer je docnije neprestano bio u sukobu sa Miloševićem koji ga je, uostalom, brutalno i smenio sa položaja predsednika SRJ. Kako je vreme odmicalo i Srbija sve više upadala u nevolje, umnožavali su se Ćosićevi neprijatelji a u tome je često bilo nerizičnog junačenja, pranja sopstvenih biografija i želje ambicioznih pojedinaca da na sebe skrenu pažnju. Kako on nikada nije odgovarao na optužbe, postao je meta u koju se sa suviše komocije moglo gađati.

MONITOR: Zašto je Ćosić u Zoranu Đinđiću tražio novog sagovornika za rješavanje položaja Kosova?
ĐUKIĆ: Zato što je u njemu video inteligentnog političara, sposobnog i smelog u političkom rasuđivanju. Ćosić je prvi u Srbiji, još 1968, pokrenuo tzv. kosovsko pitanje. Zalagao se za novu politiku prema Kosovu koja podrazumeva i podelu pokrajine.

MONITOR: Imate ogromno novinarsko iskustvo. Kolika je moć medija danas, u našim postmiloševićevskim nezavisnim zemljama?
ĐUKIĆ: Izbegavam da govorim o današnjem novinarstvu. Mislim da je to neukusno za čoveka koji je živeo i nadživeo Titov i Miloševićev režim. U novinarstvo sam ušao 1949. Nešto ipak da kažem: mislim da je moja generacija bila u povoljnijem položaju i pored svih stega i zabrana. To je složena priča, želeo bih dok me radna sposobnost drži, da sledeću svoju knjigu posvetim prikazu novinarstva u Srbiji u drugoj polovini prošlog veka. Uvek je štampa bila na mukama. Nekada je vladala moć politike, a danas moć novca. Između ova dva jadna položaja, po mom iskustvu, lakše je bilo pod pritiskom političara.

MONITOR: Napravili ste veliku dokumentarnu građu o Marku Nikeziću, pomalo tajanstvenom srpskom „komunističkom liberalu”.
ĐUKIĆ: Nije bilo vodećeg političara kojeg nisam znao. Josipa Broza sam pratio na nekim putovanjima pa sam mogao da ga posmatram izbliza. Ali sa nekima sam se družio. Uspeo sam da steknem poverenje tih ljudi. A poverenje sam sticao i to preporučujem i mladima korektnošću i ozbiljnošću. Što se dogovorim,dogovorim, tako i bude. Posle poseta i razgovora sa Nikezićem, osećao sam se kao da sam završio neki fakultet. Bio je čovek ogromnog znanja. Bio sam zapanjen koliko je znao o ekonomiji, o istoriji… Bio je racionalan, pragmatičan čovek. Nije bio Đilasovog temperamenta. A veoma je cenio Đilasa. Govorio je da je on čovek koji je video budućnost. Sreli su se jednom ili dva puta, u prolazu, na ulici, uz dogovor da se nađu. Ali se nisu nalazili. U to doba, obojica su bili pod prismotrom vlasti.

MONITOR: Kako objašnjavate ponašanje Koče Popovića? Ni on se nije otvoreno suprotstavio?
ĐUKIĆ: On je bio ogroman autoritet. Mislim da je jedini političar u Jugoslaviji koji je bio prihvaćen u svim jugoslovenskim sredinama. Darovit čovek, ali vrlo nezgodan u kontaktima. Strepeo sam od svakog njegovog pitanja. Šta ću da odgovorim. On je, takođe, video kuda događaji vode i nije se otvoreno suprotstavljao. Suprotstavljao se utoliko što se povukao sa svih položaja, iako je Tito po svaju cenu hteo da ga zadrži. Ali da ga zadrži na način kako njemu odgovara. Koča na to nije pristao. I među liberalima, Koča je uživao veliki ugled. On se solidarisao sa Nikezićevom grupom. U isto vreme kad i oni povukao se. Novinare uopšte nije podnosio. Jedini novinar sa kojim je sarađivao i sa kojim je bio i u prijateljskom kontaktu je Saša Nenadović koji je napisao Razgovore sa Kočom. U izvesnoj meri zahvaljujući i meni. Ja sam stalno vršio pritisak na Nenadovića sa kojim sam bio blizak prijatelj, da napiše nešto o Koči. On je to jedini mogao. Nikog od nas Koča, jednostavno, nije primao.

MONITOR: Šta je sa Kočinom zaostavštinom?
ĐUKIĆ: Nema tu ništa. Nema priče koja bi zainteresovala javnost.

MONITOR: Titova vladavina obilježila je najveći dio vaše novinarske karijere…
ĐUKIĆ: On jeste bio nasilnik,„gazda”, ali je kao vladar bio van serije. Njega novija istorija ne samo u Jugoslaviji već i u Evropi i svetu, ne može nikako mimoići. Do 1970. Tito je voleo da ćaska sa novinarima koje je okupljao oko sebe, čak je ulazio u neke svoje privatne stvari, nije se ustručavao… Bilo je to vrlo zanimljivo slušati. Što se toga tiče, imam najbolje iskustvo. I Slobodan Milošević je privatno bio zanimljiv.

Prva knjiga o njemu Kako se dogodio vođa, izašla je 1992. Da sam blisko pozanavao Slobodana Miloševića i njegovu suprugu ne bih nikada tu knjigu napisao. Milošević je prihvatao samo one novinare koji su mu puko služili. Glavnu ulogu u tome imala je ipak Mirjana Marković.

MONITOR: Mnogi su imali problema zbog svojih napisa o familiji Milošević-Marković. Jeste li ih i vi imali?
ĐUKIĆ: Naravno da sam imao. Ali, ne volim o tome da pričam, dosta mi je tih kuknjava. Sad izgleda da su svi bili proganjani iako su mnogi ugodno živeli. Znate šta, samim tim što sam ja posle svega što sam radio, ostao živ, ja sam zahvalan. Kad pokušavam da objasnim sebi zašto je to tako, jer su neke moje kolege i život izgubili,ja to objašnjavam jednom okolnošću- mene su strani novinari prvog prihvatili kao kritičara Miloševićevog režima i tu sam dobio veliku zaštitu. Nije bilo stranog novinara koji ovde sa mnom nije razgovarao. To je bila velika zaštita. Te knjige su štampane u malim tiražima, u novinama nije bilo prikaza, ni oglas nije mogao da se objavi u mojoj Politici. Imale su mali uticaj na javno mnjenje i mislim da su supružnici pametno smislili-bolje da ga mi ignorišemo nego da se njim bavimo. Mislim da me je to spaslo.

Nastasja RADOVIĆ