Povežite se sa nama

INTERVJU

SRĐA POPOVIĆ, ADVOKAT : Uklanjanje anahronih kreatura

Objavljeno prije

na

Podnošenjem krivičnih prijava u ime Mile i Gordane Đinđić, protiv osoba koje su javno podržale pobunu JSO 2002, advokat Srđa Popović je podsjetio Specijalno tužilaštvo na obećanu istragu o pozadini ubistva Zorana Đinđića.Ovaj potez je dobar primjer za druge koji su obećali ili započeli pa zaboravili istrage za brojne zločine, ratne i postratne.

MONITOR:Do sada pretkrivični postupak za pozadinu ubistva Zorana Đinđića nije dao značajnije rezultate. Kakva su vaša očekivanja?
POPOVIĆ:Prerano bi bilo očekivati neke rezultate. Prijava je podneta 11.novembra, na godišnjicu pobune. U prijavi sam predložio pedesetak pismenih dokaza i saslušanje preko četrdeset svedoka. Ukoliko se postupak ozbiljno vodi normalno bi bilo očekivati da predloženi dokazi stvore potrebu za pribavljanjem daljih dokaza, bilo radi provere već pribavljenih, bilo radi dokazivanja novih činjenica do kojih se u postupku nužno dolazi. Moja su očekivanja, pre svega, da ovaj predmet ima prioritet u radu Specijalnog tužioca. Pobuna je usko povezana sa atentatom. To nije samo moje mišljenje, taj stav izrazio je i ondašnji Specijalni tužilac Jovan Prijić u optužnici za atentat, gde je osnovano ustvrdio da je pobuna bila prvi korak ka atentatu i da je njen uspeh ohrabrio izvršioce da nastave da rade na obaranju Đinđićeve vlade i ,,drugim sredstvima”, to jest snajperom. Recimo, rezultat pobune je bila činjenica da je Đinđićeva vlada izgubila svaku kontrolu na JSO, jer je Đinđić morao pristati da na čelo RDB dovede Milorada Bracanovića, bivšeg oficira obezbeđenja Jedinice. To je imalo za posledicu da su i Jedinica i zemunski klan, dakle buduće ubice, redovno dobijale iz Službe sve relevantne informacije, dok su one premijeru Đinđiću uskraćivane. Takva služba bezbednosti sabotirala je obezbeđenje premijera. Nedavno je u javnosti svedočio šef Đinđićevog obezbeđenja da je Bracanović, posle pokušaja atentata kod hale Limes, 24. februara 2003, dvadeset dana pre atentata odbio njegov zahtev da Služba obezbedi za premijera blindirana kola i pancir. Bracanović je to učinio rečima da je to suvišan izdatak (,,Nije ovo Amerika!”). Prema tome, logično je sumnjati da su lica koja su pomagala pobunu, već samim tim, pomogla i atentat, makar objektivno, a možda i umišljajno, što je moguće utvrditi tek kada bi ova lica konačno jednom bila saslušana.

MONITOR:U intervjuu Danima iz 2001, rekli ste da nas, nakon što su Amerikanci srušili Miloševića, čeka polukolonijalno vrijeme kao posljedica i te američke uloge u njegovom rušenju. Šta to danas znači, politički, privredno?
POPOVIĆ: Kada ste mala zemlja, ekonomski i vojno beznačajna, zemlja kojoj je neprestano potrebna pomoć, morate se pomiriti s tim da će vas pomoć nešto koštati. To je realan pogled na svet u kome živimo. Naravno, možete odlučiti da ,,jedete korenje”, ali ni u tome ne vidim nikakvo ,,dostojanstvo”.

Mi nismo ravnopravni partneri SAD-u, iako će vas o tome kurtoazno uveravati i njihovi i naši diplomati. Američki spoljnopolitički interesi su globalni i Srbija je na listi američkih prioriteta vrlo, vrlo nisko. Mi, iz razloga za koje smo često i sami odgovorni, ne izazivamo neko naročito poštovanje.

Šta to znači politički i privredno? Privredno znači da nam je potrebna pomoć, politički znači da se moramo ponašati kao primaoci pomoći. To ne znači izgubiti samopoštovanje. To samo znači da moramo biti razumni.

MONITOR: Milo Đukanović je ponovo otišao sa vlasti, Ivo Sanader je u austrijskom pritvoru i optužen u Hrvatskoj, Hašim Tači je kompromitovan. Da li se radi o odluci ,,sa strane” da se ovi nacionalni lideri pošalju u istoriju?
POPOVIĆ: Ceo region se teško izvlači iz nasleđa 90-tih i nacionalističke i populističke ideologije. No, život ide dalje i ljudi koji su na toj ideologiji dolazili na vlast postaju svakim danom sve više anahroni. Pored toga, ovo su sve male sredine u kojima je tajne teško trajno sačuvati, one imaju tendenciju da postepeno isplivavaju. Svakako da postoji i interes ,,sa strane” da se sve te anahrone kreature uklone i da na njihovo mesto dođu ljudi sa kojima je malo lakše razumno razgovarati.

MONITOR:Kako vidite ,,fenomen Vikiliks”?Bilo je i poziva da se likvidira Džulijan Asanž. Koliko ono što se tamo moglo pročitati, ali i vidjeti, na primer iz snimka o ubijanju civila u Bagdadu, prikazuje zvaničnu Ameriku, zemlju liberalnog ustava?
POPOVIĆ: U toj situaciji se pojavljuju dva gotovo nezavisna pitanja. Objavljivanje materijala mi se ne čini naročito značajno. U javnost je izbilo nešto što su mnogi upućeni pretpostavljali. Naravno, malo je neprijatno što je obelodanjen sav taj cinizam obično prikriven diplomatskim bontonom. Otkriven je jezik koji je obično licemerno i uz opštu saglasnost unutrašnja stvar svake diplomatije. Malo je naivno sve to zgražavanje.

Sasvim je drugo pitanje reakcije SAD-a. Ne vidim za šta bi Asanž mogao biti optužen. Asanž nije imao nikakvu obaveza da čuva tajnost dokumenata koje je objavio. Za takvo delo mogao bi odgovarati samo onaj kome su one poverene u službi. Čim su te informacije došle do Asanža, one su već dospele u domen javnosti (makako ograničene) i faktički gube svojstvo tajne, te se mogu, kao takve, nekažnjeno širiti kroz tu javnost.

Reakcija SAD-a predstavlja napad na slobodu izražavanja koja je jedna od ključnih vrednosti američkog političkog kreda. To čini SAD malo smešnim u očima sveta.

MONITOR: Pretpostavljam da Vas i kao pravnika zanima slučaj trgovine ljudskim organima. Ovaj slučaj dobija i političku notu?
POPOVIĆ: Nisam čitao Martijev izveštaj i ne znam kakav je kvalitet dokaza na koje se poziva. O tome niko ne govori. To kod mene stvara određenu opreznost, jer prepoznajem jedan način ponašanja koji je na tzv. ,,ovim prostorima” duboko uvrežen: kada mene za nešto optužbe odmah se pozivam na neprikosnovenu ,,pretpostavku nevinosti”, kada je za nešto optužen moj neprijatelj, već na osnovu optužbe se uzima njegova krivica kao nepobitno utvrđena. To je uvreženo u našu pravnu kulturu prema kojoj se celokupno pravo deli na dve vrste prava: ono koje meni koristi (,,dobro pravo”) i ono koje meni šteti (,,loše pravo”). U prvom slučaju smo svi zakleti legalisti, u drugom pravo proglašavamo instrumentom nepravde i opresije. Kleli smo se u presudu Međunarodnog suda pravde u predmetu nezavisnosti Kosova, a kada nam se odluka nije dopala, smesta smo počeli da bacamo drvlje i kamenje na taj sud, kome smo se sami obratili, kao vrhovnom arbitru.

MONITOR: Mi govorimo o izgradnji nacionalnih država, a svet ponovo počinje da nas gleda kao djelove iste cjeline. Tim Džuda se odlučio za ime Jugosfera. Da li nas drugi vide kao sve jedinstveniju interesnu sferu,a mi sami ne?
POPOVIĆ: Uprkos razlika među nama postoje i sličnosti, postoji uzajamno poznavanje, zajednička iskustva, jezička bliskost. S druge strane, postoji i užasno iskustvo ratnih godina, kao i mržnja koju je rat proizveo, jer on nije bio posledica neke prethodne mržnje, već pre njen uzrok. Šta preteže teško je reći, a pogotovo je teško reći kakva će biti dinamika procesa kako se budemo vremenski udaljavali od ratova i s njima povezanih zločina. U tom smislu smatram da je uloga Haškog tribunala mnogo veća nego što bi to iko danas priznao. Rad toga tribunala će doneti odložene rezultate. Iz istorijske perspektive taj rad će biti ocenjen mnogo pozitivnije, naročito u pogledu shvatanja o nepristrasnosti i neutralnosti tog suda. Vremenom ćemo biti prinuđeni da razumemo da je stav toga suda o tim zbivanjima bio ispravniji od naših današnjih navijačkih utisaka i predrasuda.

I danas smatram da je ideja Jugoslavije bila umesna i da je mogla doneti koristi svima. Citiram uvek Desimira Tošića koji je jednom lucidno primetio: ,,Ideja Jugoslavije je bila velika, mi smo bili mali”. Mi smo bili ,,mali” u tom smislu što je naša tradicija bila nedemokratska, a takva je bila i naša svest. Tu, mislim i na ono gotovo potpuno odsustvo pravne svesti, kao sposobnosti da se prihvati ideja pretežnosti prava kao opšteg regulatornog principa na koji svi pristajemo. Posledica je da u takvoj situaciji biva diskreditovana ideja prava, koje je samo po sebi nužni element demokratskog ustrojstva koje nalaže sveopštu ravnopravnost. U takvim okvirima, položaj svake manjine pre ili kasnije postaće nepodnošljiv. Odlučivaće brojno stanje i sila. Jugoslavija je propala jer nije umela da se demokratizuje. Mi nismo uspeli da je učinimo demokratskom, već smo morali da se dezintegrišemo u plemena.

Na dlanu

MONITOR:U Crnoj Gori su odmah nakon demisioniranja Đukanovića i Marovića, počela hapšenja. Sve djeluje prilično haotično ili opet kao pripremano duže vrijeme. Kako to tumačite?POPOVIĆ: Ne znam dovoljno o tekućim procesima u Crnoj Gori da bih sebi dozvolio da o njima sudim. Specifičnost Crne Gore je u tome što je vrlo mala zemlja. To s jedne strane znatno olakšava korupcijsko umrežavanje raznih političkih i ekonomskih interesa, koje inače postoji i u drugim zemljama regiona, ali s druge strane čini to umrežavanje i mnogo transparentnijim. Sve je kao na dlanu. Nemoguća je anonimnost koja postoji u velikom i razvijenom društvu. To je dosta nesrećna kombinacija koja stvara ono što vi zovete haosom, tj. spremnošću da se interesi brane i bahatim sredstvima prinude.

To je velika šteta jer upravo u maloj zemlji mnogo je lakše izvršiti korenite promene politike, organizovati privredu i politiku na racionalnim i održivim osnovama.

Klasna svijest

MONITOR: Nedavno su održana dva partijska kongresa u Srbiji, DS i SPS. SPS je u glavni odbor uveo predstavnike LGBT populacije i DS je rutinski odradio nezaobilazni posao. Može li se reformisati SPS,a kolika je opasnost da DS počne da gubi popularnost?
POPOVIĆ: U Srbiji jenjava svaki interes za stranačku politiku. Ovde je stvorena politička klasa koja obuhvata ceo politički spektar i uprkos razlika među strankama u njima preovladava ,,klasna svest” o zajedničkom interesu da se čamac suviše ne klati, jer je svako sebi pronašao mesto koje mu u suštini odgovara i da je vrhovni ,,klasni interes” očuvanje status quo-a. Ta se ,,politička klasa” našla nasuprot čitavog društva koje želi promene. To dovodi do toga da deo populacije postaje ciničan i apatičan prema svakoj politici, postaje njen objekt i žrtva, a drugi deo nastoji da služeći toj klasi (državni aparat, mediji, privrednici) obezbedi sebi manje-više skromni deo kolača.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo