Podnošenjem krivičnih prijava u ime Mile i Gordane Đinđić, protiv osoba koje su javno podržale pobunu JSO 2002, advokat Srđa Popović je podsjetio Specijalno tužilaštvo na obećanu istragu o pozadini ubistva Zorana Đinđića.Ovaj potez je dobar primjer za druge koji su obećali ili započeli pa zaboravili istrage za brojne zločine, ratne i postratne.

MONITOR:Do sada pretkrivični postupak za pozadinu ubistva Zorana Đinđića nije dao značajnije rezultate. Kakva su vaša očekivanja?
POPOVIĆ:Prerano bi bilo očekivati neke rezultate. Prijava je podneta 11.novembra, na godišnjicu pobune. U prijavi sam predložio pedesetak pismenih dokaza i saslušanje preko četrdeset svedoka. Ukoliko se postupak ozbiljno vodi normalno bi bilo očekivati da predloženi dokazi stvore potrebu za pribavljanjem daljih dokaza, bilo radi provere već pribavljenih, bilo radi dokazivanja novih činjenica do kojih se u postupku nužno dolazi. Moja su očekivanja, pre svega, da ovaj predmet ima prioritet u radu Specijalnog tužioca. Pobuna je usko povezana sa atentatom. To nije samo moje mišljenje, taj stav izrazio je i ondašnji Specijalni tužilac Jovan Prijić u optužnici za atentat, gde je osnovano ustvrdio da je pobuna bila prvi korak ka atentatu i da je njen uspeh ohrabrio izvršioce da nastave da rade na obaranju Đinđićeve vlade i ,,drugim sredstvima”, to jest snajperom. Recimo, rezultat pobune je bila činjenica da je Đinđićeva vlada izgubila svaku kontrolu na JSO, jer je Đinđić morao pristati da na čelo RDB dovede Milorada Bracanovića, bivšeg oficira obezbeđenja Jedinice. To je imalo za posledicu da su i Jedinica i zemunski klan, dakle buduće ubice, redovno dobijale iz Službe sve relevantne informacije, dok su one premijeru Đinđiću uskraćivane. Takva služba bezbednosti sabotirala je obezbeđenje premijera. Nedavno je u javnosti svedočio šef Đinđićevog obezbeđenja da je Bracanović, posle pokušaja atentata kod hale Limes, 24. februara 2003, dvadeset dana pre atentata odbio njegov zahtev da Služba obezbedi za premijera blindirana kola i pancir. Bracanović je to učinio rečima da je to suvišan izdatak (,,Nije ovo Amerika!”). Prema tome, logično je sumnjati da su lica koja su pomagala pobunu, već samim tim, pomogla i atentat, makar objektivno, a možda i umišljajno, što je moguće utvrditi tek kada bi ova lica konačno jednom bila saslušana.

MONITOR:U intervjuu Danima iz 2001, rekli ste da nas, nakon što su Amerikanci srušili Miloševića, čeka polukolonijalno vrijeme kao posljedica i te američke uloge u njegovom rušenju. Šta to danas znači, politički, privredno?
POPOVIĆ: Kada ste mala zemlja, ekonomski i vojno beznačajna, zemlja kojoj je neprestano potrebna pomoć, morate se pomiriti s tim da će vas pomoć nešto koštati. To je realan pogled na svet u kome živimo. Naravno, možete odlučiti da ,,jedete korenje”, ali ni u tome ne vidim nikakvo ,,dostojanstvo”.

Mi nismo ravnopravni partneri SAD-u, iako će vas o tome kurtoazno uveravati i njihovi i naši diplomati. Američki spoljnopolitički interesi su globalni i Srbija je na listi američkih prioriteta vrlo, vrlo nisko. Mi, iz razloga za koje smo često i sami odgovorni, ne izazivamo neko naročito poštovanje.

Šta to znači politički i privredno? Privredno znači da nam je potrebna pomoć, politički znači da se moramo ponašati kao primaoci pomoći. To ne znači izgubiti samopoštovanje. To samo znači da moramo biti razumni.

MONITOR: Milo Đukanović je ponovo otišao sa vlasti, Ivo Sanader je u austrijskom pritvoru i optužen u Hrvatskoj, Hašim Tači je kompromitovan. Da li se radi o odluci ,,sa strane” da se ovi nacionalni lideri pošalju u istoriju?
POPOVIĆ: Ceo region se teško izvlači iz nasleđa 90-tih i nacionalističke i populističke ideologije. No, život ide dalje i ljudi koji su na toj ideologiji dolazili na vlast postaju svakim danom sve više anahroni. Pored toga, ovo su sve male sredine u kojima je tajne teško trajno sačuvati, one imaju tendenciju da postepeno isplivavaju. Svakako da postoji i interes ,,sa strane” da se sve te anahrone kreature uklone i da na njihovo mesto dođu ljudi sa kojima je malo lakše razumno razgovarati.

MONITOR:Kako vidite ,,fenomen Vikiliks”?Bilo je i poziva da se likvidira Džulijan Asanž. Koliko ono što se tamo moglo pročitati, ali i vidjeti, na primer iz snimka o ubijanju civila u Bagdadu, prikazuje zvaničnu Ameriku, zemlju liberalnog ustava?
POPOVIĆ: U toj situaciji se pojavljuju dva gotovo nezavisna pitanja. Objavljivanje materijala mi se ne čini naročito značajno. U javnost je izbilo nešto što su mnogi upućeni pretpostavljali. Naravno, malo je neprijatno što je obelodanjen sav taj cinizam obično prikriven diplomatskim bontonom. Otkriven je jezik koji je obično licemerno i uz opštu saglasnost unutrašnja stvar svake diplomatije. Malo je naivno sve to zgražavanje.

Sasvim je drugo pitanje reakcije SAD-a. Ne vidim za šta bi Asanž mogao biti optužen. Asanž nije imao nikakvu obaveza da čuva tajnost dokumenata koje je objavio. Za takvo delo mogao bi odgovarati samo onaj kome su one poverene u službi. Čim su te informacije došle do Asanža, one su već dospele u domen javnosti (makako ograničene) i faktički gube svojstvo tajne, te se mogu, kao takve, nekažnjeno širiti kroz tu javnost.

Reakcija SAD-a predstavlja napad na slobodu izražavanja koja je jedna od ključnih vrednosti američkog političkog kreda. To čini SAD malo smešnim u očima sveta.

MONITOR: Pretpostavljam da Vas i kao pravnika zanima slučaj trgovine ljudskim organima. Ovaj slučaj dobija i političku notu?
POPOVIĆ: Nisam čitao Martijev izveštaj i ne znam kakav je kvalitet dokaza na koje se poziva. O tome niko ne govori. To kod mene stvara određenu opreznost, jer prepoznajem jedan način ponašanja koji je na tzv. ,,ovim prostorima” duboko uvrežen: kada mene za nešto optužbe odmah se pozivam na neprikosnovenu ,,pretpostavku nevinosti”, kada je za nešto optužen moj neprijatelj, već na osnovu optužbe se uzima njegova krivica kao nepobitno utvrđena. To je uvreženo u našu pravnu kulturu prema kojoj se celokupno pravo deli na dve vrste prava: ono koje meni koristi (,,dobro pravo”) i ono koje meni šteti (,,loše pravo”). U prvom slučaju smo svi zakleti legalisti, u drugom pravo proglašavamo instrumentom nepravde i opresije. Kleli smo se u presudu Međunarodnog suda pravde u predmetu nezavisnosti Kosova, a kada nam se odluka nije dopala, smesta smo počeli da bacamo drvlje i kamenje na taj sud, kome smo se sami obratili, kao vrhovnom arbitru.

MONITOR: Mi govorimo o izgradnji nacionalnih država, a svet ponovo počinje da nas gleda kao djelove iste cjeline. Tim Džuda se odlučio za ime Jugosfera. Da li nas drugi vide kao sve jedinstveniju interesnu sferu,a mi sami ne?
POPOVIĆ: Uprkos razlika među nama postoje i sličnosti, postoji uzajamno poznavanje, zajednička iskustva, jezička bliskost. S druge strane, postoji i užasno iskustvo ratnih godina, kao i mržnja koju je rat proizveo, jer on nije bio posledica neke prethodne mržnje, već pre njen uzrok. Šta preteže teško je reći, a pogotovo je teško reći kakva će biti dinamika procesa kako se budemo vremenski udaljavali od ratova i s njima povezanih zločina. U tom smislu smatram da je uloga Haškog tribunala mnogo veća nego što bi to iko danas priznao. Rad toga tribunala će doneti odložene rezultate. Iz istorijske perspektive taj rad će biti ocenjen mnogo pozitivnije, naročito u pogledu shvatanja o nepristrasnosti i neutralnosti tog suda. Vremenom ćemo biti prinuđeni da razumemo da je stav toga suda o tim zbivanjima bio ispravniji od naših današnjih navijačkih utisaka i predrasuda.

I danas smatram da je ideja Jugoslavije bila umesna i da je mogla doneti koristi svima. Citiram uvek Desimira Tošića koji je jednom lucidno primetio: ,,Ideja Jugoslavije je bila velika, mi smo bili mali”. Mi smo bili ,,mali” u tom smislu što je naša tradicija bila nedemokratska, a takva je bila i naša svest. Tu, mislim i na ono gotovo potpuno odsustvo pravne svesti, kao sposobnosti da se prihvati ideja pretežnosti prava kao opšteg regulatornog principa na koji svi pristajemo. Posledica je da u takvoj situaciji biva diskreditovana ideja prava, koje je samo po sebi nužni element demokratskog ustrojstva koje nalaže sveopštu ravnopravnost. U takvim okvirima, položaj svake manjine pre ili kasnije postaće nepodnošljiv. Odlučivaće brojno stanje i sila. Jugoslavija je propala jer nije umela da se demokratizuje. Mi nismo uspeli da je učinimo demokratskom, već smo morali da se dezintegrišemo u plemena.

Na dlanu

MONITOR:U Crnoj Gori su odmah nakon demisioniranja Đukanovića i Marovića, počela hapšenja. Sve djeluje prilično haotično ili opet kao pripremano duže vrijeme. Kako to tumačite?POPOVIĆ: Ne znam dovoljno o tekućim procesima u Crnoj Gori da bih sebi dozvolio da o njima sudim. Specifičnost Crne Gore je u tome što je vrlo mala zemlja. To s jedne strane znatno olakšava korupcijsko umrežavanje raznih političkih i ekonomskih interesa, koje inače postoji i u drugim zemljama regiona, ali s druge strane čini to umrežavanje i mnogo transparentnijim. Sve je kao na dlanu. Nemoguća je anonimnost koja postoji u velikom i razvijenom društvu. To je dosta nesrećna kombinacija koja stvara ono što vi zovete haosom, tj. spremnošću da se interesi brane i bahatim sredstvima prinude.

To je velika šteta jer upravo u maloj zemlji mnogo je lakše izvršiti korenite promene politike, organizovati privredu i politiku na racionalnim i održivim osnovama.

Klasna svijest

MONITOR: Nedavno su održana dva partijska kongresa u Srbiji, DS i SPS. SPS je u glavni odbor uveo predstavnike LGBT populacije i DS je rutinski odradio nezaobilazni posao. Može li se reformisati SPS,a kolika je opasnost da DS počne da gubi popularnost?
POPOVIĆ: U Srbiji jenjava svaki interes za stranačku politiku. Ovde je stvorena politička klasa koja obuhvata ceo politički spektar i uprkos razlika među strankama u njima preovladava ,,klasna svest” o zajedničkom interesu da se čamac suviše ne klati, jer je svako sebi pronašao mesto koje mu u suštini odgovara i da je vrhovni ,,klasni interes” očuvanje status quo-a. Ta se ,,politička klasa” našla nasuprot čitavog društva koje želi promene. To dovodi do toga da deo populacije postaje ciničan i apatičan prema svakoj politici, postaje njen objekt i žrtva, a drugi deo nastoji da služeći toj klasi (državni aparat, mediji, privrednici) obezbedi sebi manje-više skromni deo kolača.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari