Povežite se sa nama

INTERVJU

VERAN MATIĆ, OSNIVAČ RTV B 92 I PREDSJEDNIK UO FONDA B 92: Paraliza sistema

Objavljeno prije

na

Dinamičan odnos političke scene, državnih institucija i medija važan je za svako društvo koje hoće da se predstavlja kao demokratsko. Na žalost, kod nas se još radi o lažnoj dinamici, u kojoj se novinari i mediji bore da ne ispadnu sasvim iz ove igre, u kojoj bi njihova uloga bila da u ime javnosti kontrolišu rad države i ponašanje prije svih, političkih aktera. Kako to danas zaista izgleda, razgovarali smo s Veranom Matićem, osnivačem RTV B 92 i dugogodišnjim glavnim urednikom, a danas i predsjednikom UO Fonda B 92, koji je u srpskom društvu pokrenuo niz aktivnosti od suštinskog značaja za građane, njihove pojedinačne vitalne interese ali i neke vrijednosti koje se tiču interesovanja i brige za druge, jednog ovdje novog tipa solidarnosti i društvene kohezivnosti. Veran Matić je dobitnik najznačajnijih priznanja za novinarstvo i svoj društveni angažman, među kojima su i nagrade World Press Freedom Hero Međunarodnog instituta za novinarstvo i francuskog ordena Legija časti. MONITOR: Osnovali ste radio koji je bio simbol „borbenog” novinarstva u Srbiji i ovom dijelu Evrope. Mogu li mediji biti istovremeno nezavisni i angažovani?
MATIĆ: Ja jedino tako razumem novinarstvo. Jer, ne zaboravite, s nezavisnošću i angažovanošću ide i poverenje, a s poverenjem i slušanost, gledanost, čitanost. Nivo angažovanosti sami određujete. Nekada su dovoljni samo angažovani tekstovi koji pokreću, a nekada i veoma konkretan angažman kao što smo ga imali za vreme Miloševićevog režima, ili sada s brojnim socijalnim i humanitarnim akcijama.

MONITOR: Istraživačko novinarstvo RTV B92, posebno ono u Insajderu, više puta je bilo praćeno pokretanjem istražnih postupaka protiv lica koja se pominju u emisijama. To je za vas bila jedna nepoželjna dinamika. Kako biste danas razumjeli te postupke pravosuđa?
MATIĆ: To dosta govori ne samo o pravosuđu nego i o moći kojom raspolaže javnost. Da nema toga, teško da bi pravosuđe reagovalo i posle raznih medijskih „otkrića”. Istovremeno, to dosta govori i o politizaciji našeg javnog života i institucija. Verujem da pravosuđe neki put reaguje i zbog javnosti i zbog političkih pritisaka da se javnost „zadovolji”. Kada sam pitao visokog funkcionera policije zašto često hapse posle naših emisija a ne i ranije iako poseduju dokaze, odgovorio mi je da je politička povezanost kroz različite koalicije toliko široka da se uvek nađe neko ko na efikasan način blokira završetak istrage i samim tim moguća hapšenja. Kao da smo u nekoj paralizi funkcionisanja sistema i kao da svakoj bitnijoj odluci treba neverovatan doping.

MONITOR: Sa druge strane, vaši novinari i saradnici koji su bili najviše izloženi prijetnjama i napadima, nijesu dobili ili veoma teško dolaze do satisfakcije na sudu. Taj začarani krug dugo već ovdje prati novinarske sudbine?
MATIĆ: Ovde nisu rešena ni ubistva novinara, pa je shodno tome teško očekivati da će odnos prema novinarima i njihova zaštita biti u centru pažnje. Novinari su važni samo kad je potrebno da političari ili državni službenici javno iskažu svoju brigu za njih. Inače, neka posebna briga ne samo da ne postoji nego je često i predmet ismejavanja. Pravosuđe ne razume ulogu medija i novinara, ne shvata ulogu kontrolora javnog interesa. Veoma često smo ne samo nepravedno optuženi već presude imaju funkciju i da nas ponize, unize našu profesiju i ulogu koju imamo. Na žalost, često smo i sami krivi za takvu poziciju jer nema dovoljno ni solidarnosti ni cehovskog angažmana.

MONITOR: Sa druge strane, imamo fascinantnu storiju zloupotreba Rupert Mardokove imperije u Velikoj Britaniji u stilu Građanina Kejna i Orvelovih romana, u kojima su za učešće osumnjičeni i dijelovi državnih službi. Može li ona umanjiti privlačnost tabloidnog novinarstva?
MATIĆ: Teško da možemo da računamo da će u jednom času doći do zasićenja ovakvom vrstom novinarstva. U osnovi, ovakvo novinarstvo samo je posledica određenog stanja društva, posebno stanja u obrazovanju. Ako je opšte obrazovanje pa i opšta kultura na tako niskom nivou da samo tabloidi mogu da zadovolje ljudsku potrebu za saznanjem i radoznalošću, onda je ovo mnogo veći problem. Nije nimalo slučajno da ovakvi primeri dramatične zloupotrebe medija, kao što je Mardokova imperija – sa sve TV Foxom – dolaze iz najkonzervativnije političke sredine. Pod liberalnim geslom, poziva se na rat i mržnju protiv drugih i drukčijih, a istovremeno se prisluškuju sopstveni građani. To jeste užasno, naročito kada nema drastične reakcije, na primer, da se mediji te imperije nateraju da funkcionišu tako da u potpunosti poprave situaciju koju su proizveli, što bi značilo da proizvode sadržaje koji bi odgovarali sadržajima javnog servisa, ili sl.

MONITOR: U modi je tzv. korporativna odgovornost. Osnovali ste Fond B92 i pokrenuli niz važnih akcija pomoći građanima. Da li je to zato što ste vidjeli da država ne uočava interese najugroženijih?
MATIĆ: Naš cilj je da probudimo solidarnost i aktivizam kod svakog pojedinca, bez obzira na njegove unutrašnje motive. Tu se ponovo vraćamo na temu angažovanog novinarstva. B92 je od svog osnivanja praktikovao akcije koje se u moderno doba nazivaju korporativna ili društvena odgovornost. Jednostavno, mislim da ne možemo samo izveštavati o nesrećama a da ne pokušamo nešto i sami da uradimo kako bismo posledice umanjili. Sada realizujemo akciju „Bitka za bebe” kada smo ustanovili da Srbiji nedostaje 170 inkubatora za prevremeno rođene bebe ili su ti inkubatori prastari i predstavljaju opasnost po bezbednost. Da smo samo o tome izveštavali, bilo bi nabavljeno desetak inkubatora, ali smo pokrenuli akciju i prikupićemo minimalno 100 inkubatora (na današnji dan, za tri nedelje akcije, prikupili smo preko 60 komada, što je više od 600.000 eura). Kada rešimo ovaj problem, zaokružićemo i priču o uzrocima možda na najubedljiviji mogući način. Paralelno radimo akciju „Hrana za enklave”, jer se o Srbima u enklavama gotovo ne vodi uopšte računa u Srbiji, iako oni žive na ivici socijalne katastrofe. Gradimo i dalje Sigurne kuće za žrtve porodičnog nasilja (šest izgrađenih), digitalni pokretni mamograf pregleda žene širom Srbije (preko 36.000 pregledanih do sada), itd… Ovakav angažman jedinstven je u Evropi, i na to sam i lično ponosan.

MONITOR: U evropskoj Srbiji živite pod policijskom pratnjom a da se ne otkriva ko vama i kolegama konkretno ugrožava život, u evropskoj Crnoj Gori istražni sudija neće da izađe kada se više puta pale automobili jedne privatne medijske kuće, a sve je više prijetnji i napada na novinare. Tu kao da se radi o neobjavljenom ratu moćnika kroz samo kozmetički dotjerane institucije?
MATIĆ: Pošto sam i sam pod policijskom zaštitom, mogu vam reći da to nije nimalo prijatna pozicija, samo saznanje da vam je život ugrožen, ali i situacija u kojoj ste izgubili u potpunosti privatnost, a vaše kretanje je ograničeno. No, ipak postoji određena briga institucija sistema, postoji komunikacija u kojoj je cilj zaštita života. Frustrira, naravno, činjenica da se ne razotkrivaju oni koji su prijetnja. Poznata mi je situacija u Crnoj Gori i mislim da je odnos države nedopustiv. Paljenje automobila redakcije Vijesti koje nema konskvence u hapšenju nasilnika nije jedini problem, još veći problem je činjenica da izgleda da vlast daje podršku takvom ponašanju, kao da je društveno opravdano to nasilništvo. Predstavnici vlasti moraju i efikasno delati, ali i stalno osuđivati bilo koji oblik nasilja nad medijima i novinarima.

MONITOR: U Beogradu je tužilaštvo u nekoliko istraga privelo više lica. Nedavno je specijalni tužilac tvrdio da je tužilaštvo riješilo slučaj ubistva Slavka Ćuruvije. Vjerujete li da će ovoga puta „slučaj Ćuruvija” stići do suda ili će poput istraga ubistava drugih novinara biti zaustavljen?
MATIĆ: Pretpostavljam da će u jednom trenutku pravosuđe i policija morati da izađu sa činjenicama koje su prikupili. Dovoljno bi, za početak, bilo kada bi potvrdili ono što su iskopali sami novinari. Neka odatle krenu. Ipak, ja pokušavam da animiram predstavnike naše vlasti, institucija sistema i predstavnike međunarodne zajednice da napravimo zajedničko ekspertsko telo u koje bismo pozvali poznate kriminologe da nam pomognu da otkrijemo gde se do sada grešilo u istragama, na čemu smo i kojim putem bi trebalo da se kreću istrage. Za sada imam podršku gotovo svih, od Saveta Evrope do predsednika Srbije, ostaje samo da operacionalizujemo ovu ideju. Ne znam do čega je moguće doći, ali bar ćemo znati sa čim može da se računa, bez mistifikacija i različitih spinovanja i zloupotreba informacija.

Društvene mreže

MONITOR: Mimo naših dogodovština na Balkanu, novinarstvo i mediji kao „fenomeni” u ovoj su godini proizveli i više velikih globalnih događaja kao što je Vikiliks provala u diplomatske depeše najmoćnijih zemalja, što je objavljivalo nekoliko najvećih svjetskih novina ili kao što su arapske pobune uz društvene mreže. Koliko je to lekcija novinarima i medijima, upozorenje da njihovi nalazi uglavnom plivaju po površini?
MATIĆ: Bojim se da ono što nude društvene mreže, pa i Vikiliks, neće previše pomoći profesionalnom i odgovornom novinarstvu, jer kao što vidimo u našoj zemlji, ti produkti svoje mesto uglavnom nalaze u tabloidima, a analitičkih članaka na osnovu tog materijala ili dodatnih istraga je jako malo. Uvek kada su „dopisnici” anonimni, postoji ogromna opasnost da se putem društvenih mreža plasiraju najstrašnije glasine i klevete. Naravno, društvene mreže su stvarnost i one će se sigurno još više razvijati, i novinarstvo može na fenomenalan način da ih koristi da poboljša kvalitet svojih proizvoda, a naročito da ih bolje distribuira. Takođe, one su dragocene svuda gde vlada teror diktature i cenzure. Ali tamo gde cenzure nema i gde ne postoje tabu teme, zašto bi se neko krio iza društvenih mreža? Osim ako ne želi da plasira ono što je neprovereno i veoma lično, intimno. To nije nešto sa čim bi novinarstvo trebalo da se takmiči. Ali svakako sadržaj društvenih mreža treba ozbiljno shvatati, kao veoma bitan indikator stanja javnog mnjenja.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo