Povežite se sa nama

INTERVJU

VERAN MATIĆ, OSNIVAČ RTV B 92 I PREDSJEDNIK UO FONDA B 92: Paraliza sistema

Objavljeno prije

na

Dinamičan odnos političke scene, državnih institucija i medija važan je za svako društvo koje hoće da se predstavlja kao demokratsko. Na žalost, kod nas se još radi o lažnoj dinamici, u kojoj se novinari i mediji bore da ne ispadnu sasvim iz ove igre, u kojoj bi njihova uloga bila da u ime javnosti kontrolišu rad države i ponašanje prije svih, političkih aktera. Kako to danas zaista izgleda, razgovarali smo s Veranom Matićem, osnivačem RTV B 92 i dugogodišnjim glavnim urednikom, a danas i predsjednikom UO Fonda B 92, koji je u srpskom društvu pokrenuo niz aktivnosti od suštinskog značaja za građane, njihove pojedinačne vitalne interese ali i neke vrijednosti koje se tiču interesovanja i brige za druge, jednog ovdje novog tipa solidarnosti i društvene kohezivnosti. Veran Matić je dobitnik najznačajnijih priznanja za novinarstvo i svoj društveni angažman, među kojima su i nagrade World Press Freedom Hero Međunarodnog instituta za novinarstvo i francuskog ordena Legija časti. MONITOR: Osnovali ste radio koji je bio simbol „borbenog” novinarstva u Srbiji i ovom dijelu Evrope. Mogu li mediji biti istovremeno nezavisni i angažovani?
MATIĆ: Ja jedino tako razumem novinarstvo. Jer, ne zaboravite, s nezavisnošću i angažovanošću ide i poverenje, a s poverenjem i slušanost, gledanost, čitanost. Nivo angažovanosti sami određujete. Nekada su dovoljni samo angažovani tekstovi koji pokreću, a nekada i veoma konkretan angažman kao što smo ga imali za vreme Miloševićevog režima, ili sada s brojnim socijalnim i humanitarnim akcijama.

MONITOR: Istraživačko novinarstvo RTV B92, posebno ono u Insajderu, više puta je bilo praćeno pokretanjem istražnih postupaka protiv lica koja se pominju u emisijama. To je za vas bila jedna nepoželjna dinamika. Kako biste danas razumjeli te postupke pravosuđa?
MATIĆ: To dosta govori ne samo o pravosuđu nego i o moći kojom raspolaže javnost. Da nema toga, teško da bi pravosuđe reagovalo i posle raznih medijskih „otkrića”. Istovremeno, to dosta govori i o politizaciji našeg javnog života i institucija. Verujem da pravosuđe neki put reaguje i zbog javnosti i zbog političkih pritisaka da se javnost „zadovolji”. Kada sam pitao visokog funkcionera policije zašto često hapse posle naših emisija a ne i ranije iako poseduju dokaze, odgovorio mi je da je politička povezanost kroz različite koalicije toliko široka da se uvek nađe neko ko na efikasan način blokira završetak istrage i samim tim moguća hapšenja. Kao da smo u nekoj paralizi funkcionisanja sistema i kao da svakoj bitnijoj odluci treba neverovatan doping.

MONITOR: Sa druge strane, vaši novinari i saradnici koji su bili najviše izloženi prijetnjama i napadima, nijesu dobili ili veoma teško dolaze do satisfakcije na sudu. Taj začarani krug dugo već ovdje prati novinarske sudbine?
MATIĆ: Ovde nisu rešena ni ubistva novinara, pa je shodno tome teško očekivati da će odnos prema novinarima i njihova zaštita biti u centru pažnje. Novinari su važni samo kad je potrebno da političari ili državni službenici javno iskažu svoju brigu za njih. Inače, neka posebna briga ne samo da ne postoji nego je često i predmet ismejavanja. Pravosuđe ne razume ulogu medija i novinara, ne shvata ulogu kontrolora javnog interesa. Veoma često smo ne samo nepravedno optuženi već presude imaju funkciju i da nas ponize, unize našu profesiju i ulogu koju imamo. Na žalost, često smo i sami krivi za takvu poziciju jer nema dovoljno ni solidarnosti ni cehovskog angažmana.

MONITOR: Sa druge strane, imamo fascinantnu storiju zloupotreba Rupert Mardokove imperije u Velikoj Britaniji u stilu Građanina Kejna i Orvelovih romana, u kojima su za učešće osumnjičeni i dijelovi državnih službi. Može li ona umanjiti privlačnost tabloidnog novinarstva?
MATIĆ: Teško da možemo da računamo da će u jednom času doći do zasićenja ovakvom vrstom novinarstva. U osnovi, ovakvo novinarstvo samo je posledica određenog stanja društva, posebno stanja u obrazovanju. Ako je opšte obrazovanje pa i opšta kultura na tako niskom nivou da samo tabloidi mogu da zadovolje ljudsku potrebu za saznanjem i radoznalošću, onda je ovo mnogo veći problem. Nije nimalo slučajno da ovakvi primeri dramatične zloupotrebe medija, kao što je Mardokova imperija – sa sve TV Foxom – dolaze iz najkonzervativnije političke sredine. Pod liberalnim geslom, poziva se na rat i mržnju protiv drugih i drukčijih, a istovremeno se prisluškuju sopstveni građani. To jeste užasno, naročito kada nema drastične reakcije, na primer, da se mediji te imperije nateraju da funkcionišu tako da u potpunosti poprave situaciju koju su proizveli, što bi značilo da proizvode sadržaje koji bi odgovarali sadržajima javnog servisa, ili sl.

MONITOR: U modi je tzv. korporativna odgovornost. Osnovali ste Fond B92 i pokrenuli niz važnih akcija pomoći građanima. Da li je to zato što ste vidjeli da država ne uočava interese najugroženijih?
MATIĆ: Naš cilj je da probudimo solidarnost i aktivizam kod svakog pojedinca, bez obzira na njegove unutrašnje motive. Tu se ponovo vraćamo na temu angažovanog novinarstva. B92 je od svog osnivanja praktikovao akcije koje se u moderno doba nazivaju korporativna ili društvena odgovornost. Jednostavno, mislim da ne možemo samo izveštavati o nesrećama a da ne pokušamo nešto i sami da uradimo kako bismo posledice umanjili. Sada realizujemo akciju „Bitka za bebe” kada smo ustanovili da Srbiji nedostaje 170 inkubatora za prevremeno rođene bebe ili su ti inkubatori prastari i predstavljaju opasnost po bezbednost. Da smo samo o tome izveštavali, bilo bi nabavljeno desetak inkubatora, ali smo pokrenuli akciju i prikupićemo minimalno 100 inkubatora (na današnji dan, za tri nedelje akcije, prikupili smo preko 60 komada, što je više od 600.000 eura). Kada rešimo ovaj problem, zaokružićemo i priču o uzrocima možda na najubedljiviji mogući način. Paralelno radimo akciju „Hrana za enklave”, jer se o Srbima u enklavama gotovo ne vodi uopšte računa u Srbiji, iako oni žive na ivici socijalne katastrofe. Gradimo i dalje Sigurne kuće za žrtve porodičnog nasilja (šest izgrađenih), digitalni pokretni mamograf pregleda žene širom Srbije (preko 36.000 pregledanih do sada), itd… Ovakav angažman jedinstven je u Evropi, i na to sam i lično ponosan.

MONITOR: U evropskoj Srbiji živite pod policijskom pratnjom a da se ne otkriva ko vama i kolegama konkretno ugrožava život, u evropskoj Crnoj Gori istražni sudija neće da izađe kada se više puta pale automobili jedne privatne medijske kuće, a sve je više prijetnji i napada na novinare. Tu kao da se radi o neobjavljenom ratu moćnika kroz samo kozmetički dotjerane institucije?
MATIĆ: Pošto sam i sam pod policijskom zaštitom, mogu vam reći da to nije nimalo prijatna pozicija, samo saznanje da vam je život ugrožen, ali i situacija u kojoj ste izgubili u potpunosti privatnost, a vaše kretanje je ograničeno. No, ipak postoji određena briga institucija sistema, postoji komunikacija u kojoj je cilj zaštita života. Frustrira, naravno, činjenica da se ne razotkrivaju oni koji su prijetnja. Poznata mi je situacija u Crnoj Gori i mislim da je odnos države nedopustiv. Paljenje automobila redakcije Vijesti koje nema konskvence u hapšenju nasilnika nije jedini problem, još veći problem je činjenica da izgleda da vlast daje podršku takvom ponašanju, kao da je društveno opravdano to nasilništvo. Predstavnici vlasti moraju i efikasno delati, ali i stalno osuđivati bilo koji oblik nasilja nad medijima i novinarima.

MONITOR: U Beogradu je tužilaštvo u nekoliko istraga privelo više lica. Nedavno je specijalni tužilac tvrdio da je tužilaštvo riješilo slučaj ubistva Slavka Ćuruvije. Vjerujete li da će ovoga puta „slučaj Ćuruvija” stići do suda ili će poput istraga ubistava drugih novinara biti zaustavljen?
MATIĆ: Pretpostavljam da će u jednom trenutku pravosuđe i policija morati da izađu sa činjenicama koje su prikupili. Dovoljno bi, za početak, bilo kada bi potvrdili ono što su iskopali sami novinari. Neka odatle krenu. Ipak, ja pokušavam da animiram predstavnike naše vlasti, institucija sistema i predstavnike međunarodne zajednice da napravimo zajedničko ekspertsko telo u koje bismo pozvali poznate kriminologe da nam pomognu da otkrijemo gde se do sada grešilo u istragama, na čemu smo i kojim putem bi trebalo da se kreću istrage. Za sada imam podršku gotovo svih, od Saveta Evrope do predsednika Srbije, ostaje samo da operacionalizujemo ovu ideju. Ne znam do čega je moguće doći, ali bar ćemo znati sa čim može da se računa, bez mistifikacija i različitih spinovanja i zloupotreba informacija.

Društvene mreže

MONITOR: Mimo naših dogodovština na Balkanu, novinarstvo i mediji kao „fenomeni” u ovoj su godini proizveli i više velikih globalnih događaja kao što je Vikiliks provala u diplomatske depeše najmoćnijih zemalja, što je objavljivalo nekoliko najvećih svjetskih novina ili kao što su arapske pobune uz društvene mreže. Koliko je to lekcija novinarima i medijima, upozorenje da njihovi nalazi uglavnom plivaju po površini?
MATIĆ: Bojim se da ono što nude društvene mreže, pa i Vikiliks, neće previše pomoći profesionalnom i odgovornom novinarstvu, jer kao što vidimo u našoj zemlji, ti produkti svoje mesto uglavnom nalaze u tabloidima, a analitičkih članaka na osnovu tog materijala ili dodatnih istraga je jako malo. Uvek kada su „dopisnici” anonimni, postoji ogromna opasnost da se putem društvenih mreža plasiraju najstrašnije glasine i klevete. Naravno, društvene mreže su stvarnost i one će se sigurno još više razvijati, i novinarstvo može na fenomenalan način da ih koristi da poboljša kvalitet svojih proizvoda, a naročito da ih bolje distribuira. Takođe, one su dragocene svuda gde vlada teror diktature i cenzure. Ali tamo gde cenzure nema i gde ne postoje tabu teme, zašto bi se neko krio iza društvenih mreža? Osim ako ne želi da plasira ono što je neprovereno i veoma lično, intimno. To nije nešto sa čim bi novinarstvo trebalo da se takmiči. Ali svakako sadržaj društvenih mreža treba ozbiljno shvatati, kao veoma bitan indikator stanja javnog mnjenja.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

DALIBORKA ULJAREVIĆ, IZVRŠNA DIREKTORKA CENTRA ZA GRAĐANSKO OBRAZOVANJE: Vlast i opozicija nemaju svijest o razornom potencijalu nacionalnih podjela

Objavljeno prije

na

Objavio:

Naši političari nisu vizionari nego trgovci na sitno i ta nas centrifugalna sila stalno gura od centra i ostajemo na periferiji svega, pa i onih vrijednosti na kojima društvo može napredovati

 

MONITOR: U više gradova u Bosni i Hercegovini, proslava neustavnog Dana Republike Srpske protekla je uz nacionalističke pjesme i veličanje ratnih zločinaca. Mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije prisustvovao je u Banja Luci svečanoj akademiji, a čestitke su stigle i od gradonačelnika Budve. Gdje  smo u odnosu na devedesete?

ULJAREVIĆ: Razlika u odnosu na 90-e je što su karte na mapi drugačije raspoređene, iako ima određenog déjà vu osjećaja. Oživjeli su i neki retrogradni narativi i politike, što ukazuje na nedostatnost političkih elita koje, u nesposobnosti da iznesu potrebne reforme, izvlače nacionalizam.

Obilježavanje neustavnog Dana Republike Srpske samo naglašava trend podizanja zabrinjavajućih tenzija u regionu. Prepoznaje se šablon gdje se svaki događaj koji se u nekoj ravni veže sa ispoljavanjem nacionalizma za to i zlorabi.

Ovdje se ne radi ni o kakvom spontanom procesu, već iskordiniranoj akciji koja računa na anemiju otpora na nacionalističke ispade, odnosno prihvatanje tih cirkusa ako su uvijeni u „patriotske izraze“. Multipliciranjem društvenih i ekonomskih problema Srbije, uz rastuće nezadovoljstvo građana i izbore koji se primiču, ove manifestacije su očekivana iako opasna predstava sa kojom Vučić adresira svoje birače.

Čestitke gradonačelnika Budve su u skladu s njegovim svjetonazorom i političkim identitetom, a na građanima je da pokažu  podržavaju li  takve izraze.

Mnogo više treba da zabrine prisustvo mitropolita Joanikija. Takva podrška najekstremnijim elementima srpskog nacionalizma poništava i neke naznake  pomiriteljske priče koju je do sada provukao u nekoliko navrata. Očigledno je da je SPC svoju infrastrukturu stavila na raspolaganje političkom djelovanju Beograda, a mitropolit Joanikije pristao da bude dio tog kolorita,   iz drugog reda, a to može imati samo negativne posljedice po Crnu Goru.

MONITOR: I ovaj Božić proslavili smo paljenjem dva badnjaka, i porukama koje pojačavaju nacionalne tenzije. Ko je odgovoran za to što ovo društvo ne uspijeva da prevaziđe podjele ?

ULJAREVIĆ: Crnogorsko društvo mora biti uznemireno zbog stepena podijeljenosti koja se učvršćuje, a čiji je jedan od stubova na etničkoj osnovi. Moj je utisak da kod ključnih političkih aktera, i iz vlasti i opozicije, ne postoji svijest o razornom potencijalu koje ovo nosi, da su nam lideri istrošeni ili skromnih formata, nesposobni ili nevoljni da gledaju dalje od kratkoročnih partijskih kalkulacija. Samo takvi vide politički profit u ovim podjelama i igranju sa osjetljivim identitetskim pitanjima.

Cijena tog hroničnog nedostatka političkih kapaciteta je, između ostalog, da država tone u primitivizam, loše međuljudske odnose, apatiju koja će imati drugačije posljedice od one koju je nosila frustracija vlašću DPS-a.

Poslije 30 godina jedne vlasti, mora proći nekoliko izbornih ciklusa dok se ne raščisti i izbalansira politička scena, koja je sad, s obje strane, puna epizodista i statista koji žive svoju minutu slave.

I treba naglasiti, odgovornost jest najviše na onome ko je vodio Crnu Goru 30 godina. Međutim, plitkouman je pokušaj baziranja narativa o podijeljenosti isključivo na DPS-u, uz prateći revanšizam i kopiranje svih pogrešnih modela DPS-a.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štapanom izdanju Monitora od petka 14. januara ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVICA PULJIĆ, ŠEF DOPISNIŠTVA AL DŽAZIRE U VAŠINGTONU: Zapadni Balkan bi mogao biti kolateralna šteta ukrajinske krize

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za Putina važi da nikada ne propušta dobru krizu da nešto ne dobije. Ima jedno stopalo, vrlo čvrsto na Balkanu. To je Srbija. Drugo želi smjestiti ili u Crnoj Gori ili u Bosni, odnosno u entitetu RS. Ako Amerikanci i Rusi nešto dogovore oko Ukrajine, koja je važnija od Balkana, to će se osjetiti i kod vas

 

MONITOR: U čemu se, razlikuje politika prema našem regionu u posljednje tri američke administracije (Obama, Tramp, Bajden)?

PULJIĆ: Aktualna, Bidenova administracija je najagresivnija, najprisutnija na Zapadnom Balkanu što potvrđuje formiranje jakog diplomatskog tima s vrlo iskusnim ljudima od kojih su neki, poput Chrisa Hilla, desetljećima vezani uz Balkan. Sada sve to treba pretvoriti u konkretnu politiku na terenu što se neće dogoditi prije proljeća ove godine najviše zbog toga što se u Senatu, koji potvrđuje ambasadorske nominacije, sve odugovlači i komplicira. Vidimo da se počelo s uvođenjem sankcija za pojedince i organizacije. Vjerujem da će Washington još jednom pokušati s diplomacijom, a ako ne uspiju, onda više neće biti milosti za korumpirane ljude na jugoistoku Europe.

Obamina administracija je bila tiša, ali dosta aktivna, osobito u Sjevernoj Makedoniji i Crnoj Gori. Manje u Bosni i Hercegovini. Ipak, pred sam kraj Obamine administracije nametnute su prve sankcije Miloradu Dodiku. Treba podsjetiti da je glavni čovjek za regiju bio tadašnji potpredsjednik, a sada predsjednik – Joe Biden.

Kod Trumpa je bio vidljiv drugačiji pristup, s mnogo manje imena u State Departmentu ili Bijeloj kući, koja su od ranije provodila američku politiku prema Balkanu. Ipak, postavljen je posebni izaslanik za kosovsko-srpske pregovore, Richard Grenell, koji je bio više zainteresiran za širenje desničarskih ideja u Europi, bio je ambasador u Njemačkoj, nego za pregovore. Probudio se pred predsjedničke izbore, kada su pompezno najavljeni pregovori u Bijeloj kući s vodećim ljudima Kosova i Srbije. Na kraju se pokazalo da je Trumpu bio potreban nekakav uspjeh na vanjskopolitičkom planu, pa se prihvatio tog posla. No, sve vrijeme je bilo vidljivo da su Amerikanci u tom periodu bili naklonjeni Beogradu.

MONITOR: SAD su, pre nekoliko dana, dopunile sankcije protiv člana Predsjedništva BiH, Milorada Dodika, priključujući i sankcije protiv Alternativne TV. Jedan od navedenih razloga, pored „ugrožavanja stabilnosti, suvereniteta i teritorijalnog integriteta BiH“, pomenuto je i bogaćenje kroz korupciju i mito, a jedna od mjera je i zamrzavanje imovine u SAD-u. Koliko to može biti efikasno?

PULJIĆ: Može biti efikasno ako Europa bude pratila Ameriku, ali vrlo je teško postići konsenzus unutar Europske unije, gdje Dodik ima prijatelje poput mađarskog premijera- tvrdolinijaša Viktora Orbana, što je rezultat povezivanja desničara od Washingtona preko Brisela do Balkana. Američke sankcije su opomena mnogima da odustanu od korupcije i podrivanja Daytonskog mirovnog sporazuma, a te sankcije su velika mrlja na nečijem imenu, kada je međunarodna politika u pitanju. Ono što je razočarenje, barem za mene, jeste to što američka strana za sagovornike ima ljude, recimo iz Bosne i Hercegovine, koji su školski primjer korumpiranosti, poput ministra obrane Selme Cikotića. Protiv njega je u BiH podignuto nekoliko optužnica za korupciju, a  Amerikanci upravo s njim razgovaraju o borbi protiv korupcije. Da nije tužno bilo bi čak i smiješno.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štapanom izdanju Monitora od petka 14. januara ili na www.novinarnica.net

 

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR VESNA RAKIĆ – VODINELIĆ, PROFESORICA PRAVA: EU je do sada računala na „jake vođe“ na Balkanu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Došli smo do tačke u kojoj se interesi vladalaca u Srbiji i EU oštro sukobljavaju sa interesima velikog broja stanovnika Srbije

 

MONITOR: U 2022. godini trebalo bi da se održe redovni predsjednički i beogradski i vanredni parlamentarni izbori. Vi smatrate da opozicija ne bi trebalo da izlazi na parlamentarne, jer ih smatrate neustavnim. Opozicija se, reklo bi se, priprema za povratak u parlament. Koje su političke zamke te odluke?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Da, moje mišljenje je bilo i dalje jeste, da su parlamentarni izbori na proleće u Srbiji isključivi rezultat samovolje srpskog autokrate i predsednika Aleksandra Vučića, a ta samovolja je bila reakcija na jednoumnu, gotovo jednostranačku Narodnu skupštinu koja je proizašla iz izbora 2020. Iako ta Skupština služi farsičnoj „razmeni mišljenja“ vrha udvoričkog društvenog sloja u Srbiji i „odbrani“ Vučića od izmišljenih atentata, ona se izvrgla u sramotni vodvilj koji veliki deo stanovništva Srbije ne može da gleda i sluša bez podsmeha. Tako se Skupština, umesto legislativnog tela, pokazala kao  jedan umnogome karikaturalni sastav koji je sramotan i za onog kog navodno brani.  Zato i mislim da je  treba ostaviti da odgudi čitav mandat, da nepromišljeno usvaja zakone, koji se ili povlače ili vraćaju, ili menjaju što pod pritiskom građana, što nekih činilaca EU. Moramo  dobro zapamtiti ovaj ponižavajući sastav Skupštine i učiniti sve da se nikad više tako nešto ne ponovi. Ta Skupština je tek teško podnošljiv teg o vratu građana Srbije. A zbog loših iskustava sa nepoštenim izborima, nema garantija da bi novi sastav Skupštine, bar u većini, bio bitno bolji od sadašnjeg.

Opozicione stranke i opoziciona javnost trebalo bi da se koncentrišu na redovne izbore, a to su predsednički i beogradski. Na beogradskim izborima postoje izvesne šanse za uspeh, uprkos svemu, pod uslovom da se obezbedi dobra kontrola izbornog procesa i da se opozicione koalicije ukrupne. Pod vlašću nevidljivog gradonačelnika Radojičića i njegovog sveprisutnog zamenika Vesića, došlo je do toga da se Beograd  pred našim očima pretvara iz kosmopolitskog grada u seriju neskladnih kasaba.

Predsednički izbori su redovni izbori koje je još teško dobiti ako  Aleksandar Vučić bude kandidat. On će biti na svaki način favorizovan. Ali izborna smena vlasti je proces. Drugi krug predsedničkih izbora bio bi uspeh za svakog kandidata.

MONITOR: Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da opozicija, u zbiru, vodi u Beogradu. Koje greške ne bi smjele da se naprave?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Kontrola izbora mora biti dobro organizovana, što na prošlim beogradskim izborima nije bio slučaj.

Prethodna ispitivanja javnog mnjenja trebalo bi, koliko-toliko pouzdano, da pokažu ko može preći cenzus, a ko ne, što bi trebalo da navede racionalne opozicione političke subjekte na udruživanje.

Mora se biti uporan u dokazivanju raznih oblika izbornih nepravilnosti, a naročito izbornih krađa.

Predstavljanje kandidata u medijima je najveći problem, jer su svi elektronski mediji sa nacionalnom frekvencijom pod uticajem i kontrolom vladajuće SNS, tako da opozicija mora da računa na ,,pešačku“ kampanju i na održavanje uličnih zborova.

MONITOR: Bili ste u timu pravnika koji je poslije izborne krađe i višemjesečnih protesta građana 1996-97, pripremio „dokazni materijal“ za posrednika Felipea Gonzalesa. Danas je u opoziciji prilično poraslo  nezadovoljstvo ponašanjem Brisela prema Aleksandru Vučiću. Kako razumijete to prilično glasno „ćutanje“?

RAKIĆ – VODINELIĆ: U odnosu na 90-e, percepcija Srbije i rukovođenje njome bitno se promenilo. Ključna reč za poželjan unutrašnjepolitički status Srbije, u očima EU, je stabilnost koja se tumači relativno usko. Dakle, ako se ne izazivaju čarke, ako ne izbijaju burni granični sporovi, ako politički vrh pokazuje kakvu-takvu saradnju sa Evropom povodom statusa Kosova – sve je u redu. Misli se da se to postiže putem „jakog vođe“, a demokratija – e, pa demokratija je čisto naša unutrašnja stvar. Ako građanima treba, neka se za nju izbore.

Posle ratnog haosa kome je Slobodan Milošević odlučujuće doprineo, svako ko nema  ratničkih teritorijalnih pretenzija- verbalne se ne računaju – dobro je došao. Ovakav stav formulisan je i održavan najviše pod uticajem vlade Angele Merkel i slabom političkom pozicijom Evropskog parlamenta. Sad smo tek na početku promene pristupa, ako doista jesmo.

Ako imate pretenzija da živite u demokratskoj državi, ne možete biti zadovoljni takvim stavom Evropske komisije. A za Komisiju je od interesa, na prvom mestu, balansiranje Vučića povodom Kosova, a u novije vreme i činjenica da Srbija ima značajne rezerve litijuma. Evropska zelena agenda se ne može ostvariti bez obnovljivih izvora energije, EU ne želi da i dalje bude zavisna od Kine povodom litijumskih baterija, jedan od Komesara EU – Šefčovič, glasno je rekao da Evropa mora računati s tim da se na njenom tlu ekstrahira litijum. Pa, rubna siromašna područja geografske Evrope, naročito države koje još nisu članice EU, veoma su zgodne za tako nešto. Često se zanemaruje upozorenje da zelena energija nije uvek čista energija, da vađenje sirovina koje obezbeđuju obnovljive energentske izvore, uništavaju i to za dugo vreme, područja sa kojih se eksploatišu. I tu smo došli do tačke u kojoj se interesi vladalaca u Srbiji  i EU, na jednoj strani, oštro sukobljavaju sa interesima velikog broja stanovnika Srbije.

MONITOR: Srbiju u januaru očekuje i referendum o izmjenama Ustava. Ljudi se ovih dana „čude“ nad nekim odlukama sudova (slučajevi – paljenja kuće novinara Jovanovića, „Šarić“, „Dijana Hrkalović“). Šta to govori i kakve su izmjene Ustava, mogu li one zaista doprinijeti stvaranju treće grane vlasti?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Predloženi ustavni amandmani su daleko ispod očekivanja. U njihovoj sadržini postoje blagi pomaci kad je reč o izboru i položaju sudija, a gotovo nikakvi kad se radi o javnim tužiocima. Tužilaštvo je, preko visokih ovlašćenja Republičkog javnog tužioca pod snažnim uticajem, time i pritiskom izvršnih vlasti – Vlade i predsednika Republike, a amandmani tu ništa nisu promenili. Ako posmatramo razvoj amandmana od prve verzije iz 2018, do današnje, a mislim da je ovo šesta, postoji pobošljanje,  ali samo zato što se krenulo od verzije koja je daleko lošija od postojećih ustavnih rešenja.

Svaka promena Ustava treba da involvira građane, naročito ova, jer su istraživanja pokazala nizak stepen poverenja građana u sudove. Građani u ovome, izuzev ako su školovani pravnici, uopšte nisu učestvovali, niti je država učinila ikakav napor da ih informiše i uključi. Proces izrade amandmana je bio nejavan.

Nade koje je najpre probudila Strategija o reformi pravosuđa iz 2013, ovim amandmanima su izneverene.

Pravosudna stvarnost Srbije je sumorna. Visoko pozicionirani slučajevi koje ste pomenuli, a takvi su zato što su involvirane ličnosti blizu državnog vrha ili povezane netransparentnim vezama sa njim, pokazale su brojne odlike nedostatka vladavine prava: neopravdano dugo trajanje postupka koje koristi okrivljenima, a ide na štetu oštećenima; pravnu nesigurnost, koja se izražava olakim ukidanjem odluka, bez pokušaja najviših sudskih instanci da reše slučajeve, iako za to imaju zakonskih mogućnosti; nejednak tretman okrivljenih.

Amandmani neće doneti bitne promene stvarnog položaja sudije niti položaja sudstva kao grane državne vlasti – to je neizvodivo u autokratskom okruženju u kome jedan čovek javno, na TV ekranima sudi i presuđuje, bilo putem poligrafa, bilo interpretacijom iskaza svedoka, bilo prenošenjem podataka iz krivičnih istraga koje bi morale biti nejavne i opravdano je da takve budu. Onda se takvi istupi šire tabloidnim suđenjima i više niko ni u šta ne veruje.

MONITOR: Ovaj vlastodržački populizam u kojem živimo, kao da povremeno reaguje na „pritiske odozdo“. Mogu li ekološke teme biti snažniji podstrek da do nekih promjena dođe  i institucionalno kao što je 2020-e, tema Zakona o vjeroispovijesti, promjenila odnos snaga u parlamentu Crne Gore?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Iskreno da kažem – volela bih, ali nisam sigurna, jer ne znam koliko su problemi zagađenja široko i duboko prisutni u javnosti Srbije. Pritisak koji je doveo do povlačenja jednog zakona i promene drugog, bio je odlučujući, za ovakve odluke predsednika Vučića. Ima izgleda, međutim, da je to učinjeno relativno lako i brzo, zato što predsednik računa da se radi samo o odlaganju i da će i u budućem u parlamentu imati većinu koja bi mogla omogućiti njihovo ponovno izglasavanje. Pored toga, protesti u Srbiji su difuzni, ne predvode ih opozicione političke stranke, a za razliku od Crne Gore, SPC u Srbiji stoji čvrsto uz ovu vlast.

 

Političari su brže od širenja virusa širili moć

MONITOR: Godina na izmaku je bila opterećena mnogim neizvjesnostima, postavljajući pred ljude neka od najvažnijih egzistencijalnih pitanja. Da li je bilo, a ako jeste koji su to, „momentumi“ u 2021-oj?

RAKIĆ-VODINELIĆ: Na planeti Zemlji to je svakako bila proizvodnja i distribucija vakcina protiv kovida 19, ali istovremeno odbijanje velikog broja ljudi da se vakcinišu, diskriminacija najsiromašnijih zemalja u tom pogledu i paralelno s tim burna mutacija virusa, čemu se teško sagledava kraj. Ova dugotrajna pandemija je promenila način života u celom svetu, izuzev ponašanja svetskih političara, koji brže od širenja zaraze pronalaze nove načine da prošire svoju vlast i moć.

U Srbiji istinski ,,momentum“ jeste buđenje izvesne nade da uspostavljeni i već duboko učvršćeni autokratski sistem vlasti ipak može biti smenjen, a odlučujući podstrek tome dali su ekološki pokreti i ono malo nezavisnih medija koji uporno razotkrivaju razornu korupciju, čija je glava u samoj vlasti, a pipci prožimaju čitavo društvo.

 

Teško je ocijeniti da li vrijeme radi za novu vlast u Crnoj Gori

MONITOR:  U Crnoj Gori se pokazuje da promjene  nisu lako sprovodive, između ostalog,  i zbog ustavnih i zakonskih prepreka za sistemske reforme i personalne promjene, posebno u oblasti borbe protiv organizovanog kriminala. Došlo je i do neslaganja između Venecijanske komisije i nove vlasti. Kako je Vaše viđenje te situacije?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Za promenu sistema, a upravo takvu promenu proklamuje sadašnja vlast u Crnoj Gori, potrebni su entuzijazam, znanje, autoritet novih vlasti i podrška značajne većine građana. Odavde, primećujem značajnu dozu entuzijazma kod nekih aktera nove vlasti. Nisam u stanju da ocenim koliki je uticaj profesionalizma na mogućnost promene sistema. Borba protiv organizovanog kriminala traži saradnju tužilaca i službi bezbednosti. U Rumuniji EU je takvu saradnju prihvatala jer je preovlađivao utisak da su te službe oslobođene „starih kadrova“. Ali to se dogodilo posle dugog vremena od svrgavanja Čaušeskua.

Teško je oceniti da li vreme radi za novu vlast ili protiv nje. Izgleda mi da bi vreme radilo za novu vlast da koalicione veze koje su omogućile pobedu nisu do te mere pokidane kao što trenutno jesu. I verujem da  uticaj predsednika Srbije na to nije mali.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo