Povežite se sa nama

INTERVJU

VESNA PEŠIĆ, SOCIOLOŠKINJA I POLITIČARKA IZ BEOGRADA: Ovo je radikalska Srbija

Objavljeno prije

na

Najveći problem Srbije je to što je demokratija ugrožena, doživjela je slom, vratili smo se u autoritarizam i lične vlasti, više izbori nisu slobodni i pošteni. Drugi veliki problem je opterećenost  Srbije nacionalnim interesima,  onim što zovemo “srpstvo”

 

MONITOR: Ovih dana izloženi žestokim napadma zbog tvita u kojem ste napisali: “Hajde bre da vas vidim šta ćete kada se proglasi doživotnim predsednikom… Ako Brnabićka da ostavku da znate – sprema se doživotni Vučić. E, nema tu bojkota, samo cev u glavu”. Tvrdite da ste mislili na sebe, a ne na Aleksandra Vučića, odnosno na samoubistvo, a ne ubistvo. Zbog tog tvita postali ste velika državna opasnost…

PEŠIĆ: Ne umem da objasnim uzroke zašto sam napadnuta za tako apsurdnu stvar, koja mi zaista nije pala na pamet. Sigurno ima nekih razloga. Ja sam dosta aktivna na tviteru, veoma otvoreno kiritikujem vlast, pa se to ne sviđa ovdašnjim vlastima. Može se reći i to da sam jedna od mnogih koji se u Srbiji po imenice s vrha vlasti prozivaju kao neprijatelji. U Skupštini Srbiji se po ceo dan prozivaju profesori, akademici, sudije, pa onda i ja upadnem u taj koš. Imate i jednu čudnu crtu predsednika Vučića, da je on za ovih osam godina više puta zamišljao da mu se preti ubistvom, na primer u Jajincima kad je nađeno oružje blizu njegove kuće, imali smo državne udare, njegova izmišljena rušenja, a i on sam je govorio da će “skončati”. Zbog iste optužbe je NIN morao da skloni naslovnicu na kojoj je Predsednik prolazio izložbom oružja, a jedna cev mitraljeza je izgledala kao da puca u njega. Isto kao u mom slučaju. U Srbiji kao da stalno imamo vanredno stanje, pa zato svaki malo glasniji kritičar može da zglajza ili ima neprijatnosti.

MONITOR: Bespoštedno ste kritikovali srpsku politiku devedesetih i Slobodana Miloševića, ali on Vam nije zbog toga pravio probleme. Zašto je danas u Srbiji gore u tom pogledu nego u vrijeme Miloševića?

PEŠIĆ:To je tačno. Milošević me nikada nije pomenuo, a zaista sam bila jako aktivna, a sada me juri cela država, ne znam ko me sve nije napao zbog budalaštine, a  nisam ni u jednoj stranci i bavim se politikom samo na tviteru, a ponekad napišem tekst za Peščanik. Zašto je tako? Svi naši vladari su imali različite psihološke profile. U politici se jako vidi kakva je ličnost političara, makar koliko se neki trudio da se drži forme i da ne eksponira sebe kao osobu. Milošević je bio autokrata, ali nije se bavio opozicijom i njome bio opsednut. Sam se veoma retko pojavljivao u javnosti ina televizijama, mnogo je više komunicirao sa stranim zvaničnicima oko ratne situacije i mirovnih sporazuma. Protiv njega je bila demokratska opozicija, ali smo na nesreću imali stranke koje su bile esktremnije od Miloševića po nacionalnom pitanju, a najveća od njih je bila Srpska radikalna stranka. Onanije spadala u demokratsku opoziciju, jer nije zagovarala demokratiju i Evropu. E, sada su ti isti radikali, samo pod drugim imenom i malo prefarbani na vlasti. Ovo je sada radikalska Srbija. Oni preziru demokratiju, pluralizam, institucije, nezavisno pravosuđe, slobode i prava građana, otvorene medije, demokraske izbore, dakle sve ono što spada u evropske civilizacijske vrednosti. Autokratizam se postepeno gradio kako je Vučić učvrščivao svoju vlast, tako je pokretana besomučna kampanja protiv Demokratske stranke, a svih ostalih, sve dok iz sredstava javnog informisanja nisu izbačene sve stranke, sem što su lažima svakodnevno napadani njeni lideri u tabloidima, Pinku i skoro svim televizijama. Zbog tih napada u Srbiji više nema normalnog višepartizma, ako ga ima, on je više u ilegali nego u javnosti. Tako smo dobili jednostranačku situaciju i masovnu Vučićevu partiju od  700.000duša,  nekoliko sitnih uslužnih stranaka i šaroliku nejaku opoziciju koja je objavila bojkot na prolećnim izborima.

MONITOR: Koji su najveći problemi sa kojima se Srbija danas suočava?

PEŠIĆ:Mislim da sam vam u prethodnom odgovoru rekla da je najveći problem to što je demokratija ugrožena, ona je u Srbiji doživela slom, i vratili smo se u autoritarizam i lične vlasti, više izbori nisu slobodni i pošteni.Demokratija je fasadna, bez stvarnog sadržaja. Drugi veliki problem je opterećenost Srbije nacionalnim interesima,  onim što zovemo “srpstvo”. Naša su briga postali svi Srbi koji su živeli vekovima daleko od Srbije, tu sui  teritorijalne pretenzije da se što više Srba stavi pod isti krov. To su poznate stvari, ne treba ih ovde opisivati. Dobro, to više nije baš tako kako je bilo na početku devedestih, to se dosta oladilo, ali jeste i sada problem, koji stoji na putu razvoja i napredovanja Srbije. Moja bi želja bila da Srbija vodi politiku interesa Srbije kao naše zemlje i naših građana, a da se mane svesrpske politike. Što znači da i to da Srbija treba da ima odlične odnose sa svojim susedima i Srbima, bez ikakvih patronskih pretenzija. U tom kontekstu najveći i nerešen je problem Kosova, koji ne treba da objašnjavam, vaši čitaoci o tome sve znaju.

MONITOR: Kako bi trebalo najpravednije riješiti status Kosova?

PEŠIĆ: Čini mi se da u Srbiji javno mnenje ne prihvata formalno priznavanje Kosova, a takva je i zvanična unutrašnja kampanja, dok je prema spolja izgledalo da je Vučić obećao da će to pitanje rešiti. Doduše Vučić je prihvatio da sve institucije na Kosovu budu deo kosovskih institucija, i u tom pogledu je Kosovo nezavisno. Ostalo je zapravo samo priznanje, a na tome bi trebalo mnogo da se raditi da bi ono bilo prihvaćeno. Oni koji su priznali Kosovo, a tu su Amerika i najveće evropske države, za ovih dugačkih dvadest godina od bombardovanja nisu se pretrgle da to pitanje reše. Mislim da je pitanje Kosova i njihova odgovornost, a ne samo Srbije.

MONITOR: Nedavno ste izjavili da danas imamo vladavinu glupih i neobrazovanih i da su takvi predsjednik Srbije i ljudi oko njega. Šta Srbiju čeka sa takvim ljudima?

PEŠIĆ:Ja stvarno ne mislim da je predsednik Vučić glup(naprotiv, on je veoma bistar), niti da su svi oko njega glupi, to kažem u besu, kad se iznerviram. Tačnije je reći da je sistem takav da se svako mesto, od najvišeg do kafe kuvarice, dobija sa članskom kartom SNS-a. Direktori preduzeća su kumovi i partijski drugovi, zato opada kompetencija državne administracije, raste dilentatizam, a obrazovani i stručni odlaze iz zemlje.Ja njih kritikujem zbog toga i kažem da su “glupi” u obavljanju funkcija, bez namere da lično vređam da su zaista glupi u prirodnom izdanJu. Što bi me interesovali van vršenja funkcije.

MONITOR: Takođe ste rekli da je u Srbiji uveden politički monopol, kao da smo pod Enverom Hodžom. Hoćete li to pojasniti?

PEŠIĆ: Naravno da je to preterivanje, nema veze Srbija sa tadašnjom Albanijom, ja to namerno radim, a i ostala mi borbenost od Miloševićevog vremena. Istina je da je uspostavljen neformalni politički monopol, proganja se opozicija do besvesti i juri po tabloidima, da bi se uništila potencijalna konkurencija. Prihvata se samo “konstruktivna” i prijateljska opozicija koja podržava Vučića. Mediji ne postoje za opoziciju, sem dva nedeljnika i jedan dnevni list i N1, koju takođe vlast ne podnosi.  Preterala sam, ali situacija objektivno jeste loša što se demokratskih sloboda tiče. To piše i u godišnjim izveštajima Komisije EU.

MONITOR: Opozicija u Srbiji je posvađana i, kako tvrde analitičari, male su joj šanse da na predstojećim izborima pobijedi Vičića. Šta biste savjetovali opoziciji kao iskusna opozicionarka još iz 90-ih?

PEŠIĆ:Opozicija, ona prava, nije posvađana, nego se organizovala i proglasila bojkot i ne izlazi na izbore. To je dosta uzdrmalo vlast, jer je bojkot razotkrio sistem kao nedemokratski. Opozicija je tražila da se uspostave slobodni i pošteni izbori, vodili su se pregovori oko toga uz posredovanje EU, ali Vučić nije prihvatio da oslobodi medije, nego je spustiocensus od pet na tri posto da prođu uslužne stranke, kako njegova stranka ne bi zajedno sa SPS-om bile jedine dve stranke u Skupštini.

MONITOR: Predsjednik pokreta Dveri Boško Obradović izjavio je da su predsjednici Srbije i Crne Gore Aleksandar Vučić i Milo Đukanović najbliži politički i poslovni ortaci. Činjenica je da Vučić za osam godina vlasti nikad nije otišao u Crnu Goru, niti kritikovao Đukanovića. Kako to objašnjavate?

PEŠIĆ:Ne bih komentarisala Boška Obradovića, jer je on po mnogim pitanjima daleko od mojih uverenja. Utisak je bio da su Đukanović i Vučić bliski i dobri saradnici u nekim poslovima. Ništa bliže ne bih mogla o tome da kažem, ne volim nagađanja, i ne bavim se intrigama. Ne znam zašto se nisu sreli, možda imaju nekog ko održava kontakt među njima.

 

Srbi u Crnoj Gori nisu “naši Srbi”

MONITOR: Dok u Crnoj Gori, a bilo ih je i u Beogradu i drugim gradovima Srbije,  traju protesti u režiji Srpske pravoslavne crkve protiv Zakona o slobodi vjeroispoviesti, nekoliko desetina javnih ličnosti iz cijelog regiona potpisalo je apel kojim tvrde da je za sve odgovoran zvanični Beograd. Vaš komentar?

PEŠIĆ: Videla sam i pročitala taj Apel, ne bih ga potpisala. U prošlosti se nisam slagala sa stavovima Beograda i nikada ovdašnju vlast nisam oslabađala od odgovornosti kad sam mislila da je odgovorna.  Nisam oslobađala ni Crnu Goru kada je u Hrvatskoj stigla do Slanog u pljačkanju. Pa i sada je u Beogradu bilo nekih loših izjava, pre svega Dačića, osuđivala sam masu protestanata u Beograda, kada je pokušano paljenje zastave Crne Gore. Podržavam nezavisnost Crne Gore i protiv sam bilo kakvog mešanja Srbije u njena unutrašnja pitanja. Smatram da je ipak taj zakon doveo do nereda, trebalo je rešavati osetljiva pitanja tako da se narod ne podeli. Smatram da Srbi u Crnoj Gori nisu “naši Srbi”, nego crnogorski, nisu oni naša dijaspora, nego je Crna Gora njihova matična država. I ta pitanja treba tamo i da se rešavaju, a ne u Srbiji.

 

Nema raspoloženja za ratne sukobe

MONITOR: Osnivačica ste Centra za antiratnu akciju, a bili ste predsjednica Građanskog saveza Srbije koji se devedesetih takođe suprotstavljao ratnoj politici. Zbog loših odnosa između Srbije i Hrvatske, Srbije i Crne Gore, Srbije i Kosova… može li doći do novih sukoba u našem regionu?

PEŠIĆ: Mnoga su pitanja ostala otvorena, naročito su opasna u Bosni i Hercegovini i oko Kosova, ali ne verujem da ima raspoloženja za ratne sukobe. Nadam se da će Crna Gora uspeti da nađe dobro rešenje da se prevaziđu nepotrebne etničke podele, jer su njeni narodi autentično crnogorski, niko tu nije gost. Verovala sam da će Crna Gora biti prva građanska država na Balkanu, da će praviti modernu naciju i stvarnu republiku, koja se ne bazira na etnosu i veri. Nije tako ispalo, ali još uvek ima šansi da se takva država napravi. Crna Gora svoju naciju može bazirati na državi i jednakosti građana, na republikanizmu, a ne na staromodnim balkanskim običajima koji su nas vodili i dalje vode u sukobe. Možda je kasno, ne znam, ali uvek žalim kad zapadnemo u kandže etničkog i verskog sukoba. Iz sve snage se nadam se da će te zamke Crna Gora uspešno prebroditi.

                                                     Veseljko KOPRIVCA

Komentari

INTERVJU

DŽEVDET PEPIĆ, PROFESOR ISTORIJE I POLITIČKI ANALITIČAR: Partijski  „predizborni brakovi“  zbog straha od izbornog kraha

Objavljeno prije

na

Objavio:

Naravno da će  rezultati izbora u Podgorici  biti na svoj način i ” lakmus papir ” stanja na republičkom nivou.  No, očekujem, ovi izbori neće baš u potpunosti razbistriti  podgoričku političku scenu

 

MONITOR: Bliže se podgorički izbori. Kako vidite saveze koji su za tu utrku napravljeni i kampanju koja je u toku?

PEPIĆ: Ovi  vanredni podgorički izbori privukli su najveći broj učesnika do sada . Primijetno je i  da u njima učestvuje najviše predizbornih koalicija. Naravno, one su legalne i legitimne, u nekim situacijama moglo bi se reći i poželjne, ali mislim da su ove i ovakve koalicije ” predizborni brak” većini političkih subjekata koji sačinjavaju, spas od njihovog političkog kraha . Prije da se udružuju zbog straha od birača. Slobodan sam reći, da se ove koalicije  stvaraju najviše iz ličnih razloga. Ako su već, kako nam se prikazuju, toliko  uvjereni  u svoje vizije i misije , dobro bi bilo da samostalno učestvuju, pa da se vidi koliko je onih koji ih podržavaju. Ovako,  kada se postigne neki izborni rezultat, na scenu  stupa njihovo pregovaračko i ucjenjivačko umijeće.
Što se tiče kampanje između učesnika , ona može da djeluje žestoko. Ali, ja sam očekivao još žešću. Poznato je da su ove podgoričke izbore  proizveli ne međupartijska  već unutarstranačka prepucavanja. Oni koji su se do nedavno kleli u ” vječna prijateljstva i saradnju ”  imaju i imali bi što reći jedni o drugima. Ostaje utisak bez obzira na ponekad žešću retoriku i prepucavanje , da i nijesu baš spremni da iznesu sve jedni o drugima. Drago mi je što su , bez obzira na prepucavanja političara , građani  sve imuniji na te pojave . Neka se taj i takav trend i nastavi.

MONITOR: Jesu li izbori u Podgorici „sve samo ne lokalni“, kako je kazao Saša Mujović, ministar energetike koji predvodi kampanju za PES i Demokrate?

PEPIĆ: Pa dobro, zbog broja birača izbori u Podgorici, nemaju samo lokalni  već  širi značaj.   Podsjećam  da su  vanredne izbore u glavnom gradu  proizvela unutarpartijska pucanja u PES- u. Ovi izbori su poseban  test za PES , i tu sam saglasan sa g. Mujovićem. Mislim da je onaj prošlogodišnji uspjeh na junskim republičkim izborima  dobrano uzdrman.  Predviđam  da će PES izgubiti značajan broj birača na ovim podgoričkim izborima. Ne samo zbg nekih pogrešnih političkih poteza, već i zbog primjetno iznevjerenih očekivanja i nejasnoća oko primjene i programa Evropa sad 2.
Naravno da će  rezultati izbora u PG biti na svoj način  lakmus papir stanja na republičkom nivou. No očekujem da ovi izbori neće baš u potpunosti ” razbistriti ” podgoričku političku scenu. Smatram da bi bilo jako dobro da pokret Preokret  postigne dobar rezultat. Iskreno mislim da je Srđan Perić daleko najbolja ponude za ove izbore!

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 13. septembra ili na www.novinarnica.net

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR RASTKO MOČNIK, SOCIOLOG IZ LJUBLJANE: Završetak rata u Ukrajini je u interesu Njemačke, ali o tome neće odlučivati ni EU ni Njemačka

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kada je Zapad potkopao rusko-ukrajinski sporazum, rat je poprimio svjetsko-političke razmjere. A igrači koji odlučuju na tom planu su Kina, BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika) i SAD

 

 

MONITOR: Njemački kancelar, Olaf Šolc, smatra da je neophodno brzo sazvati novu međunarodnu mirovnu konferenciju o prestanku rata u Ukrajini, ali na kojoj bi sada učestvovala i Rusija. Mogu li se predvidjeti rezultati tog novog pokušaja, s obzirom na Vaše stanovište da Rusija sada ratuje za novi svjetski poredak a ne – kao na početku, za „novu sigurnosnu arhitekturu u Evropi“?

MOČNIK: Izgleda da su ratni ciljevi Ruske federacije na početku bili da brzim udarom sruši režim u Kijevu, postigne neutralnost Ukrajine, zaustavi širenje NATO pakta i osigura ugodno rešenje za pobunjene oblasti na istoku Ukrajine. Režim nije pao, ali su se Rusi na pregovorima sa njegovim predstavnicima u Istanbulu početkom marta 2022. dogovorili više-manje u tom smislu. U tom trenutku je Zapad (tj. SAD sa saveznicima) hitno intervenisao preko Borisa Džonsona, zabranio ukrajinskoj vladi da se bilo šta dogovara sa Rusima i verovatno obećao izdašnu pomoć Ukrajini da protera rusku vojsku sa svoje teritorije. Evropska unija se smesta – i protiv svojih interesa – svrstala uz SAD i uključila u njihov „posrednički rat“ protiv Rusije. To je gurnulo EU u recesiju, a posebno je pogodilo Nemačku i njenu strategiju uvoza energenata i sirovina iz Rusije i izvoza visokotehnoloških proizvoda u Rusiju i Kinu. Nemačka sada vojnom industrijom pokušava da spase svoju privredu, pa nameće svoje oružje saveznicima, ali to nije dovoljno. Završetak rata u Ukrajini je u interesu Nemačke, ali o tome neće odlučivati ni EU ni Nemačka. Šolc rešava spoljnopolitički i unutrašnjepolitički debakl svoje vlade. Ali sumnjam da će uspeti. Kada je Zapad potkopao rusko-ukrajinski sporazum, rat je poprimio svetsko-političke razmere. A igrači koji odlučuju na tom planu su Kina, BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika) i SAD.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 13. septembra ili na www.novinarnica.net

 

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DRAGOLJUB VUKOVIĆ, NOVINAR: Sjaši Kurta, da uzjaše Murta

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svakodnevna politička praksa  pokazuje da su političke partije interesne grupacije kojima je prva rupa na svirali lični interes njihovih rukovodstava i prvih ešalona klijenata, a javni interes ona deveta. Vezivno tkivo u takvim interesnim grupacijama mogu biti i nacionalna, religiozna i ko zna još kakva osjećanja, ali ona su tu da zamagle suštinu.  To je malograđanska politička šema koja sve više udaljava Crnu Goru od ideje građanske države

 

 

MONITOR: Boris Raonić opet je izabran na poziciju generalnog direktora RTCG. Očekivano?

VUKOVIĆ: Da, nažalost, opet ćemo na neodređeno vrijeme imati nezakonito izabranog generalnog direktora nacionalnog javnog medijskoj servisa i, sljedstveno, nezakonite ishode svega što on bude činio, čak i ako to, nekim čudom, na dobro izađe. I ko zna koliko dugo će trajati to neodređeno vrijeme – možda onoliko koliko je Borisu Raoniću trebalo da okonča studije prava na crnogorskom državnom univerzitetu. (Pohvalno je što Raonić nije kupio diplomu, nego je marljivo godinama učio i spremao se za ovako odgovornu funkciju.)

Raonić i njegovi politički mentori skrivaju od javnosti da je ovdje riječ o namjeri da se obori neki Ginisov rekord. Red bi bio da nam makar kažu koji rekord napadaju.

Da li je bilo očekivano? Naravno da je bilo. Organizovanu grupu lovaca na Ginisove rekorde nije mogla omesti javna kritika niti sudske presude. Za njih ne važe pravila ni zakoni. Oni uvode revolucionarne novine u naš pravni sistem i društveno-politički život. Ej, za revolucionare važe samo zakoni koje oni vaspostavljaju.

MONITOR: Kako vidite stanje RTCG nakon avgusta 2020.?

VUKOVIĆ: Sjaši Kurta da uzjaše Murta… To bi, u najkraćem, bila slika medija koji je u javnom vlasništvu i od koga građanke i građani (koliko god da ih ima s pravom da se tako zovu) očekuju da bude nezavisan, u njihovoj službi i radi u njihovom interesu. Od nove vlasti se očekivalo da ne ponavlja loše prakse svojih prethodnika i ona je tako nešto i najavljivala, ali se vrlo brzo viđelo da od suštinskih promjena na bolje neće biti ništa. Kada je u pitanju RTCG, to je odmah bilo vidljivo kroz kadrovsku politiku koja je vonjala na partijske katakombe. Novi, nezakonito izabrani, menadžment je nastojao da zasjeni navodnom otvorenošću, povećavajući u programima politička laprdanja na entu, a zanemarujući suštinske novinarske sadržaje koji bi trebalo da svestrano, produbljeno i kritički izvještavaju o svemu što se tiče života i perspektiva obične crnogorske čeljadi.

Novi menadžment nije, čak, promijenio ni glupi redosljed informacija u meteo prognozi, koji je naslijedio od prethodnika, a po kome ispada da je publici RTCG važnije da prvo čuje kakvo će vrijeme biti u Skandinaviji nego u Crnoj Gori. Time se, valjda, zaklinje da se neće skrenuti s euroatlantskog puta. Sprdnja!

Posebno je indikativno to što Skupština, kao formalni osnivač RTCG, nije našla za shodno da otvori debatu povodom sudski potvrđenog kriminalnog ponašanja menadžmenta nacionalnog javnog emitera. Sve partije, izgleda, od toga imaju neke koristi.

MONITOR: A generalno, rezulatate vlada koje su se izmijenile nakon pada DPS-a? Nedavno je obilježeno četiri godine od tog datuma.

VUKOVIĆ: Jedini rezultat koji je vrijedan pažnje je nova politička dinamika koja, na duži rok, možda izrodi neke pozitivne rezultate. Promućkali smo političku retortu i sada nam preostaje da čekamo i vidimo krajnji rezultat toga procesa.

MONITOR: Vidite li promjene?

VUKOVIĆ: Suštinske ne, a jedino su one važne. Suštinske u smislu da se uspostavi sistem institucija koje će garantovati ostvarivanje strateških ciljeva, zapisanih u Članu. 1 Ustava – „Crna Gora je nezavisna i suverena država, republikanskog oblika vladavine. Crna Gora je građanska, demokratska, ekološka i država socijalne pravde, zasnovana na vladavini prava“.

MONITOR:  Bliže se podgorički izbori. Kako vam izgledaju svakodnevne međusobne optužbe većine političkih aktera u ovoj skoroj utrci?

VUKOVIĆ: Nedavno sam na svome FB profilu, inspirisan aktuelnim političkim dešavanjima, napisao da su naši političari članovi legalizovanih bandi od kojih društvo, za sada, nema efikasnu zaštitu! Moja FB prijateljica i koleginica je rekla da je to definicija za udžbenike. Možda je ovo pregruba definicija, ali svakodnevna politička praksa – i ne samo kod nas – pokazuje da su političke partije interesne grupacije kojima je prva rupa na svirali lični intres njihovih rukovodstava i prvih ešalona klijenata, a javni interes ona deveta rupa. Vezivno tkivo u takvim interesnim grupacijama mogu biti i nacionalna, religiozna i ko zna još kakva osjećanja, ali ona su tu da zamagle suštinu.  To je malograđanska politička šema koja sve više udaljava Crnu Goru od ideje građanske države. Tako kontaminirana politička podloga je prirodno tlo za ogovaranja i svađe, a te svađe odličan predložak za svakodnevno palanačko ispiranje usta, koje dodatno podstiču mediji i društvene mreže.

MONITOR: Koliko je često ugroženo funkcionisanje institucija zbog političkih borbi unutar vlasti?

VUKOVIĆ: Mi imamo fasadne institucije i one su takve zahvaljujući malograđanskom shvatanju politike koja zanemaruje javni interes i opštu dobrobit.

MONITOR: Šta  to govori?

VUKOVIĆ:  Da mi tek treba da izgradimo institucije koje će biti armatura na kojoj počiva društveni dogovor o onim ciljevima koji su definisani na početku aktuelnog Ustava.

MONITOR: Popis, odnosno nacionalni identitet i jezik i dalje su teme koje su u fokusu i koje dijele crnogorsko društvo.  Kada ćemo izaći iz tog narativa?

VUKOVIĆ:  Nesporno je da je pitanje identiteta važno. Takođe je nesporno da u Crnoj Gori žive ljudi koji se različito nacionalno samoidentifikuju, pri čemu nacionalna binarnost (dvojediničnost) nije karakteristična samo za ljude koji pripadaju tzv. pravoslavnom korpusu (Crnogorci/Srbi) već je ima i u grupaciji koja se samoidentifikuje preko islama (Bošnjaci/Muslimani). Nesporno je i to da politička klasa ova pitanja posmatra iz malograđanske perspektive koristi i štete, i njima manje ili više vješto manipuliše.

Bojim se da nećemo ni brzo ni lako izađi iz te i takve priče. Preduslov za izlazak je napuštanje neustavnog modela koji podsjeća na takozvanu konsocionalnu demokratiju, karakterističnu za Liban, gdje se političke funkcije popunjavaju na osnovu vjerske pripadnosti. Preduslov je, takođe, bataljivanje priče o potrebi pomirenja, pri čemu se prvenstveno misli na mirenje Crnogoraca i Srba. Pojam pomirenja je manipulativan, samim tim što nikada nije postojao nacionalni sukob između Crnogoraca i Srba, pa se čini da se ovdje četništvo potura crnogorskim Srbima, a partizanstvo vezuje za Crnogorce ili – da odemo dalje u prošlost – bjelaštvo vezuje za Srbe, a zelenaštvo za Crnogorce. Pomirenje bi trebalo da znači traganje za zajedničkim imeniteljem, za kolektivnim MI koje će afirmisati sve, a neće unižavati nikoga. To kolektivno MI treba da bude izraženo i kroz naziv jezika i kroz državne simbole.

MONITOR: I dalje slušamo optimistične najave zvaničnka da bi mogli uskoro ući u EU. Krećemo li se suštinski ka društvu evropskih vrijednosti?

VUKOVIĆ: Jedina vizija koju dijeli naša politička klasa sastavljena od predstavnika svih nacija i konfesija je ulazak Crne Gore u Evropsku uniju, ali nikada nije jasno objašnjeno ni analizirano u čemu se tačno sastoji korist od toga ulaska i je li ta korist taktička i kratkoročna ili strateška i dugoročna. Sada, recimo, na primjeru odnosa prema Srbiji kada je u pitanju rudarenje vidimo da EU, tačnije jedna od njenih viđenijih članica (Njemačka) gleda na Srbiju iz perspektive kolonizatora. Da li to znači da bi sjutra, kada Crna Gora postane članica EU, naša politička klasa lakše pretvorila planinu Sinjavinu u vojni poligon ili u najveće balkansko pasište za preživare?  Bojim se da bi se prije desilo ovo prvo, ako geopolitički interesi Brisela i NATO-a budu to zahtijevali.

Kada je ova vizija artikulisana, EU je djelovala kao nešto što je vječno i u stalnom napredovanju. Sada je ta iluzija razbijena – EU ne izgleda ni vječno niti je u napredovanju. Prije bi se reklo da je riječ o ozbiljnom nazadovanju. To bi podrazumijevalo strateško preispitivanje odnosa Crne Gore prema EU, ali tako nešto se od ove i ovakve političke klase ne može očekivati.

„Proces pridruživanja EU na kraju može razočarati javnost“, skorašnja je izjava bivšeg euroatlantiste i doskorašnjeg ’sve i svja’ Crne Gore Mila Đukanovića.

Kada govorimo o evropskim vrijednostima, treba vidjeti da li je sadašnja EU na tragu vrijednosti koje mi podrazumijevamo kao evropske. Naša mila Evropa je kao kolonizator pljačkala druge kontinente, dva svjetska rata je zametnula, genocidom je rješavala jevrejsko pitanje, a onda, perući savjest, zajedno sa Amerikancima, otela Palestincima dio teritorije i darovala ga Jevrejima, koje sada podržava u njihovom genocidnom pohodu na Palestince.

Mislim da je Ustav Crne Gore pisan u duhu najviših civilizacijskih, što znači i evropskih vrijednosti. Na nama je da tu ustavnu formu ispunimo sadržajem. Ako mi nijesmo za to sposobni, ne očekujmo da će nam taj sadržaj oktroisati Brisel i njegova plutokratska birokratija.

Milena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo