Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Uzduž i prepreka

Objavljeno prije

na

Život ponudi trenutak za izazov, trenutak za sreću i trenutak za kajanje. Od nas zavisi kojim ćemo se redosljedom, ipak kajati

 

Ovaj dan je tako nekako nikakav, kao loša kafa. Zapravo kao tri loše kafe, bez izgleda da će i četvrta biti valjana. Udahnem duboko i zadržim dah jer hoću u dubinu duše. „I ne zaboravi, zatvori oči“, kažem sebi. Danas mi se ćuti na svim jezicima sveta, sa rupama u sećanju, a samo je dva sata prošlo od ustajanja.

Kad samo pomislim kolikom broju ljudi nije dato da zna za moju malenkost… Čovek često muči sebe, tako što pokušava da sebi objasni neobjašnjivo, odbrani neodbranjivo i time stvara privid olakšanja. To je neizbežna i tužna faza ozdravljenja iz koje se neki nikad ne izvuku. Um i razum se tako često pokore željama tela i srca. Povuku se umesto da vladaju, a to uglavnom skupo platimo. Život ponudi trenutak za izazov, trenutak za sreću i trenutak za kajanje. Od nas zavisi kojim ćemo se redosledom, ipak kajati.

Desi se da svemir stane na tren, a ti, negde u prostoru… u međuvremenu  nemaš razloga da misliš na juče, danas i sutra, da hladno nije hladno, da kiša nije kiša… i kad sve prođe, shvatiš da si samo tada bio živ… samo tad, samo tren. Povući se u svoje tišine, može biti i strategija, ali, ako u toj tišini nisi pronašao mir, onda je to tragedija. Evo mi se u prolazu osmehnuo odraz u ogledalu. Ne znam šta mu je, al’ prijalo je.

Onog trenutka kada definišete osobu preko puta sebe, vi ste je ubili. Čovek koji staje u okvire vaših očekivanja je običan lutak. Sa koliko nežnosti nam neki ljudi provuku prste kroz dušu, onako, kao kroz kosu. I umire, uteše, ohrabre, pomognu… Navikavajte decu na ruke da se, kad porastu, ne plaše zagrljaja. O nama, u stvari, najviše govori to, kako se drugi osećaju u našem društvu. Vredimo samo onoliko, koliko smo drugima potrebni. Čemu život, ukoliko nikome ne trebaš, nikom ne pomogneš da poraste? Posebna snaga treba da se stavi tačka na neke ljude. One kojima uvek opraštamo, kojima se vraćamo, koji uvek iznova razočaraju. Razočara te osoba u koju si besramno verovao i u trenu imaš osećaj da te je razočaralo čitavo čovečanstvo. Paradoks je da čovek može da umre samo u sebi, dok njegov život može da se odvija izvan svojih granica. Uvek sam u iskušenju kad god se uhvatim za konopac, čak i onaj od vodokotlića.

Tek sad vidim koliko sam tada bio srećan! Gospodo, ne postoji naknadna spoznaja sreće, ako je nisi osetio, nije je ni bilo, samo si sada u mnogo većem kurblemu, i to je sve. Inače, imam još da vam kažem da sam ‘opravila ručicu na vratima od kuhinje, sin misli da sam heroj. Aj’ što on misli nego što ja mislim. I šta kažete, obaveze neće čekati? Hahaha, prijatelji, evo moje čekaju, štaviše zajedno piju kafu, ogovaraju me i smišljaju kako da mi dođu glave…

Ponekad kad pogledam u horizont, zapišti mi ta ravna linija. Svet je umro.

P.S. Ima ona Gundulićeva: Okreće se kolo sreće, vrteći se ne pristaje, tko bi gori sad je doli, a tko doli, ka gori se kreće.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Nijesu svi krajevi tužni, neki su samo rascvjetali

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ako ti vide oboren pogled, odmah traže patnju u tebi. Hej, možda nosim preveliku i pretešku sreću, podijeli je sa mnom, Predrasudo

 

Danas mi treba jedan porodični ručak. Da bude nedelja. Da baba posluži supu sa domaćim rezancima. Da pokojni deda supom isfleka košulju. Da tata stavi previše bibera u supu i da mu pocrveni nos, a brat i ja da se krišom kikoćemo. Da bude pečeno pile. Da lomimo jadac, ja da izgubim. Tetka da napravi sok od zove, ja da zapevam jednu dalmatinsku, a niko za mnom. Da svi budemo živi i predani trenutku, kao da ništa važnije od toga na svetu ne može da se desi… Sve te slike u glavi. Duša je kao posetilac muzeja umetnosti, koji ništa ne razume, ali je dirnut. Ako ti vide oboren pogled, odmah traže patnju u tebi. Hej, možda nosim preveliku i pretešku sreću, podeli je sa mnom, Predrasudo.

Sigurna sam da nesanicu imam zato što postoji lepše mesto gde mogu zaspati. Jedva čekam da ponovo otvore granice pa da opet imam onaj osećaj da mogu da otputujem na najlepša mesta na svetu, a ne mogu jer nemam para. Jako je bitno između svega, ne raditi ništa i posmatrati nebo.

Najtužnija slika: Srbi protiv Srba, ispred Skupštine navijaju na nepostojećoj utakmici, razdvojeni žandarmerijom. Opet. Uvek. Šta će nama neprijatelji dok imamo nas.Večni su odavno postali kukavice, plašili su se suočavanja sa posledicama svojih izbora, pa im je umiranje bilo najlakše rešenje. Posle izbora prionimo na bećarsku ekonomiju. Rasprodajmo očevinu i zadužimo se kod komšija. Braćo Srbi, Bog nam dao sve što želimo jedni drugima.

Srbija je zemlja gde četiri poslanika štrajkuju glađu i to svi iz različitih razloga. U Srbiji ima ljudi kojima ne treba štrajk da bi bili gladni, ali o njima nažalost niko ne govori. Pred Skupštinom sede na tapaciranim stolicama glumeći štrajk glađu između obroka… iz stranke su koja ima apsolutnu vlast u zemlji. Kakva gomila neinventivnih idiota koje svet nije video!

A onda me je jedan razgovor nasmejao i ulepšao mi dan. Saznala sam da je preminula u stotinu devetoj godini izvesna Božana. Ožalošćene kćeri, sinovi, unučad, praunučad, čukununučad (kamenorezačka mafija se smeška).

„Tragedija. Da li ste obavestili njene prijatelje? Kako se zove dijete od čukununučeta?“

„Ne znam. Bele pčele, možda.“

„Oni su stali kod te barijere jer nisu znali termin. Rječ. Jeste, bele pčele. Ali deluje previše deskriptivno. Neprecizno, pesnički razbarušeno. Zamisli da na plakati stoje bele pčele, bumbari i slični insekti. Bila bi to izvesna karnevalizacija cele stvari, zar ne?“

„Ja sad to zamišljam i mislim da bi bilo sjajno“.

„Otprilike kao neka poetsko–fantastična basna… I mravi. Gusenice. Zrikavci. Poneki cvrčak. La Fonten…“

„I to beli…“

„Beli Rusi, plavičaste bubašvabe. Mlada partizanka je u svom žiću i iznenadnoj smrti, ušmrknula sve moguće nazive, varijacije, stepenove i neslućene mogućnosti jezika našeg… A sa njom nam je sve to otišlo u nepovrat. Šurnjaja je, recimo, sjajna zgoda. Ona vraća nadu posle ovog poloma. Znaš li ko je šura? Kad se oženi ženin brat onda se vaspostavi šurnjaja. Šure moje devet Jugovića, al’  šurnjaje ni od korova… Avaj“.

Prstohvat smisla na živu ranu stvarnosti.

P.S. „Podeli ikonu i napiši Amin ako želiš da ti Bog čuva zdravlje…“, takođe ima pravo glasa.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Smijeh i druga kidanja

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nas sa maštom je teško poraziti, mi uvijek imamo jos jedan svijet u džepu

 

Nešto razmišljam, kaže se ,,ubijati vreme”, ,,ubiti dan”. Kakvi smo mi to ljudi! A posle nam đavo kriv kad shvatimo koliko ga je malo ostalo. Kad bi se desilo nešto lepo, ali neko kolektivno pročišćenje, ne ovi mikrosvetovi koji se već nekako drže, nego čuješ vest, stane ti dah, ptice polete iz krošnje. Vest: Stari šeširdžija i kapadžija otvorio radnju. Sve se razvedri kad pročitaš: „Pravimo cilindre, polucilindre, žirado šešire! Ručni rad, od filca i zečije dlake“.

U mojoj glavi čuče nenapisane knjige i plaše se da preseku pupčanu vrpcu kojom su vezane za koru mozga i iscure kroz nos i prste. Reči su transkribovane misli. Rečenica ima svoj slovni kostur u kome su povezane reči kao  nukleinske baze u DNK. Život rečenice je njen smisao. Živi kao i čovek, dokle god je vidljiva ili dok je se neko seća. Neću te ja rečima. Ja ću te zamišljenim susretima ispod sunca, onim osećajem kad se okreneš kao da si nešto zaboravio, onim dodirom kada prstima dodirneš umorno čelo, kad zatvoriš oči očekujući čudo ispod trepavica. Neću te rečima, jer si ti mnogo pre njih. Nekad mi dođe taj suicidan nagon i samo bih se grlila, grlila, grlila… Ljubav je kad u nestašici mozga daš srce. Preživiš, zakopaš svaku nadu i onda ti je neko ili nešto nanovo probudi. Nema goreg. Da se ljutim? Na koga? Ja dramu režirala, radila kasting, scenario, montažu. I sad bih krivca što su i glumci, i uloge, i radnja, i tekst loši? Ništa suze sad. Gotovo. Najteže je ubiti snove, nadu, želje. Naročito ako su teško ostvarivi i nemogući. Takvi žive koliko i mi. Neka iskustva nas uče da ih je nekada najbolje nemati… Rekao je Dostojevski da u svakom životu ima dana koje treba izdržati i to je sve što o životu treba da znamo.

Dok penzioneri mile lagano ulicama, omladina na prozorima lupa u šerpe. Sasvim normalan dan… Policijski čas je ukinut i za ekipu iz vlasti i za ekipu iz opozicije, samo glupi građani, na čijim grbačama žive i jedni i drugi, poslušno poštuju zakone ove jadne države koju nije, da ‘prosti Esad, samo onaj ko je žurio na autobus. Zamislite državu koja ne može da uhapsi lopove, nego im dolazi pod prozore i pušta pesmice s porukama da su lopovi. Dajte narodu provokacija, naseda mu se.

Nas sa maštom je teško poraziti, mi uvek imamo još jedan svet u džepu. Nekako mi je najveći uspeh u životu kad pogledaš oko sebe i shvatiš da se ni sa kim ne bi menjao.

U peščanom satu živi pesak. Proždire vreme. Vrpolji se u satu. Privilegija onih koji imaju peščani sat je u tome što kad je tiho, a sluh u pregnuću, mogu umesto banalnog mehaničkog tik-takanja časovnika, stvarno čuti šum vremena. Ne bih da dižem paniku, ali ističe nam.

P.S. Ništa više neće biti isto, biće istije.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Iz krajnosti u stvarnost

Objavljeno prije

na

Objavio:

Otkako je Željko Mitrović počeo sa ozoniranjem, situacija se rapidno popravila i otud ublažavanje mjera. Zar ne treba vjerovati čovjeku koji je preležao virus Miloševića i viruse nakon petog oktobra, i koji ima sve predispozicije da preleži i ovaj virus i postane još imućniji, pardon imuniji i na buduće zaraze

 

Htela sam danas čitav dan da provedem u pidžami, ali sam ‘ladno zaboravila jutros da je obučem kad sam ustala… Kakav dan! Od danas i penzioneri mogu da izađu u šetnju, na šest stotina metara od kuće… Otkako je Željko Mitrović počeo sa ozoniranjem, situacija se rapidno popravila i otud ovo ublažavanje mera. Zar ne treba verovati čoveku koji je preležao virus Miloševića i viruse nakon petog oktobra, i koji ima sve predispozicije da preleži i ovaj sadašnji virus i opet nakon toga postane još imućniji, pardon imuniji i na buduće zaraze koji ovu zemlju pogađaju decenijama?! Šta sam sve danas čula i videla, tačno zavidim Filipu Višnjiću. Samo treba imati zdrav razum moje komšinice (90 godina) koja, kad počnu vesti na televiziji, uzme da rešava ukrštene reči. Kao da životni udes, guslarski talenat i markantan izgled nisu bili dovoljno upečatljivi, sudbina je Filipu Višnjiću dodelila i to da mu žena nosi ime čija je lepota takva da pobuđuje jezu – Bijela iz sela Mrtvice… ne znam što ovo sad rekoh.

Dođu praznici pa tek onda uvidiš koliko imaš i nemaš. Da bi se ono što je veliko moglo sagledati u celini, neophodno je uputiti pogled izdaleka. Da bi se razumela veličina u svojoj celovitosti, nužno je udubiti se. Ali kako se udubiti ako je daleko? I kako sagledati ako je preblizu? Jedan od upečatljivijih jevanđeljskih stihova je: „Verujem, Gospode! Pomozi mom neverju!”, jer veru i sumnju ne otkriva kao energije koje večni međusobni antagonizam čini nespojivim, već kao nerazdvojne sile na čijem uzajamnom treperenju počinje paradoksalna dinamika duhovnog života.

Sećam se kad me je moja trogodišnja ćerka pitala: „Zasto se glava zove glava?“

„Kada o tome razmišljamo neophodno je prvo podsetiti se Platonovog dijaloga Kratil, kojim se začinje filozofija jezika i utemeljuju neke od ideja iz kojih će se kasnije razviti gramatika. Takođe, valja poznavati strukturaliste, De Sosirovo razlikovanje oznake i označenog, motivisanih i nemotivisanih reči, akustičke slike i prirode pojma…“

Trogodišnjakinja pažljivo sluša, povremeno trepne, pa kaže: „Znaci ne znas“.

Suočila sam se sa neznanjem, ali kosmička nepravda me skameni:

Preminuo je dr Miodrag Lazić (65), čuveni niški hirurg, od posledica zaraze virusom COVID-19. Pitate se zašto niste znali za dr Lazića pre njegovog stradanja? Zašto nije bio uzor našoj deci i primer koji društvo treba da ceni? I ako se niste pitali, pitajte se sad. Nadam se da ste sad shvatili da imamo ljude, ali ih bitange decenijama sklanjaju od naših očiju. Večeras Srbijom i Republikom Srpskom odjekuje Marš na Drinu, a smrt se opet obrukala. Dr Miodrag Lazić je uspeo ono što je u životu najteže i što ujedno najveće ljude čini najvećim – ispunio je vlastitu sudbinu.

P.S. Sva shvatanja uredno posložena, skoro pa po boji.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo