Ugledni srpski književnik, prevodilac i publicista Vladimir Arsenijević slavu je stekao romanom U potpalublju, za koji je 1995. godine dobio NIN-ovu nagradu. Još uvijek ne silazi sa trona najmlađeg dobitnika ovog priznanja. Zagrebačka Booksa proglasila je njegov roman Predator najboljom knjigom u regionu protekle decenije. Posljednje dvije godine piše roman pod nazivom Tri oca. MONITOR: Među prvima ste od srpskih umjetnika osudili zločine u Hrvatskoj i pričali o agresiji JNA na Vukovar. Prije par mjeseci gostovali ste u HRT-ovoj emisiji ,,Nedjeljom u 2″, povodom dvadesetogodišnjice pada Vukovara, što je izazvalo mnoge reakcije u Srbiji. Nakon toga dobili ste otkaz u magazinu Press, gdje ste bili kolumnista. Kakvo je bilo objašnjenje i kako vi danas sve to komentarišete?
ARSENIJEVIĆ: Objašnjenje koje sam dobio zajedno s informacijom o otkazu bilo je veoma jednostavno: ,,Svetska ekonomska kriza je”. Reč je o frazi koja se danas jako mnogo koristi, a služi kao eufemizam za sve i svašta i neporecivi argument za raznorazne nemile poteze, a posebno se rado upotrebljava prilikom davanja otkaza onima koji rade za medije i slobodnijeg su mišljenja nego što to prija njihovim urednicima koji su glavni (auto)-cenzori u ime velikih gazda i medijskih magnata koji su ujedno, gle čuda, najčešće visoko rangirani političari. Više puta otkad sam dobio taj angažman da pišem redovnu subotnju kolumnu u Pressu rekao sam i napisao nešto što baš nije trebalo, i mislim da sam lagano počeo da idem na nerve onima koji su me na početku želeli tu, pa se onda, nakon Stankovićeve emisije, za koju verujem da je bila kap koja je prelila čašu, neko lepo dosetio te proklete dosetke. I tako sam se ja, zahvaljujući ,,svetskoj ekonomskoj krizi” ponovo pridružio globalnoj armiji nezaposlenih. Ali, nema veze, navikao sam.
MONITOR: Zagrebačka ,,Booksa” proglasila je vašeg ,,Predatora” najboljom knjigom u regionu protekle decenije u ,,100 tjedana kritike”.
ARSENIJEVIĆ: Booksa je zagrebačka knjižara i svojevrsni književni klub, koji vodi i interesantan internet portal na adresi www.booksa.hr. Kritičari koji za njih pišu, uglavnom mlađe generacije, sastavili su zajedničku listu od deset knjiga decenije po kojoj je moja knjiga Predator proglašena za najbolju u regionu. Šta reći, zaista, nego – hvala im! Veoma sam ponosan zbog toga, možda još više što izuzetno cenim ono što Booksa radi i kad sam u Zagrebu rado posetim njihov sjajan klub u Martićevoj gde sam nedavno imao i književno veče u okviru Dana srpske kulture koji se svake godine održavaju u Zagrebu i drugim gradovima u Hrvatskoj.
MONITOR: Knjiga ,,U potpalublju”, kao i njen naslov, još od 1994. godine svjedok je gdje se nalazimo i šta se sve dešavalo sa našim životima. Kako sada gledate na tu nagradu, ali i na taj period nastanka knjige i da li se nešto značajno promijenilo?
ARSENIJEVIĆ: NIN- ova nagrada kao najznačajnija književna nagrada u Srbiji ima izuzetno grbav put i mnoge sramotne promašaje u svojoj dugoj listi dobitnika. Ove godine dobio ju je, divnim čudom, Slobodan Tišma. Ko ne zna o kome se radi, možda će se setiti njegovih bendova La Strada i Luna iz osamdesetih godina dvadesetog veka. Slobodan Tišma je izrazito interesantan stvaralac i još interesantnija osoba s dugom i neobičnom biografijom i pravo je osveženje da je ove godine nagrada pripala upravo njemu. Ja sam u jednakoj meri predstavljao iznenađenje te 1995. kad mi je NIN-ova nagrada dodeljena za prvi roman, U potpalublju. Ne samo da sam bio najmlađi dobitnik, već je i sama knjiga U potpalublju bila prvi i jedini debitantski roman ikad nagrađen ovom nagradom, a pored toga bila je to prva knjiga koja je direktno i nedvosmisleno tematizovala iskustvo devedesetih godina. Tako da je reakcija bila izuzetna. Knjiga je jako dugo bila apsolutni bestseler kod kuće, a do sad je objavljena u preko dvadeset zemalja. Nedavno je u Beogradu objavljeno reizdanje s mojim predgovorom i drago mi je da vidim da se ta knjiga i dalje dobro prodaje i da interesovanje za nju neprestano postoji. Povodom drugog dela pitanja, odgovoriću kratko – sve se promenilo od tada, doslovno sve, samo što i dalje ništa nije kako treba.
MONITOR: Uvijek ste bili spremni za kritički odnos prema stvarnosti. Nikad niste krili svoj stav, kao i nezadovoljstvo situacijom u zemlji. Šta vam je davalo snagu da već dvadeset godina budete dosledni u tome?
ARSENIJEVIĆ: Ne bih da zvučim uzvišeno preko mere ali, zaista, snagu mi je davalo uverenje da govorim i radim isključivo ono što mislim. Tu čak i nije reč ni o kakvoj snazi – ja naprosto ne bih umeo drugačije. U tom smislu ja rado trpim sve što treba otrpeti zarad slobodnog mišljenja i u potpunosti sam slobodnjak. Živim o sopstvenim snagama, ne zanimaju me partije, korporacije i druga okupljališta za finansijski ambiciozne i moralno ljigave. Moja sujeta je drugačija od njihovih. Ja bih se radije svakog meseca borio da platim sve svoje račune, što i činim čitav život, nego što bih se i jedan dan osećao nečisto iznutra. Ti ljudi ovakve poput mene verovatno smatraju budalom. Ja se, opet, sa svoje strane pitam, kako oni žive sa svom tom prljavštinom. Valjda ni oni, poput mene, ne umeju drugačije.
MONITOR: Odrasli ste uz pank, koji je oduvijek bio svojevrsni otpor mladih ljudi. Da li i dalje svirate i imate nastupe?
ARSENIJEVIĆ: Ne. Poslednji put svirao sam 1999 – 2000. dok sam živeo u Meksiku. S nekoliko prijatelja iz Velike Britanije i SAD napravio sam bend koji se zvao Los Armstrings. Svirali smo srazmerno melodični noise-punk i nakon gotovo dve godine neprestanog vežbanja i nastupanja u Meksiko Sitiju, ali i u Kuarnavaci i Puebli taman smo počeli da zvučimo otprilike onako kako smo nameravali kad smo se raspali tako što smo igrom slučaja svi u jednom momentu iz različitih razloga napustili Meksiko. I dalje smo u kontaktu, ali uglavnom preko Fejsbuka gde imamo i stranicu s Los Armstrings memorabilijom koja se zove Los Armstring Official Memory Lane. Učinilo smo to uglavnom zbog sebe samih, ali svako koga to interesuje može da ode da pogleda i posluša razne sadržaje koji se tamo nalaze.
MONITOR: Kažite o izdavačkoj kući ,,Reflektor” i njenom veoma zanimljivom projektu – objavljivanju audio-knjiga?
ARSENIJEVIĆ: Reflektor je izdavačka kuća posvećena audio-knjigama, a u skoroj budućnosti planiramo da počnemo da se bavimo i e-knjigama takođe. Objavljujemo interesantne naslove u interesantnim interpretacijama veoma poznatih glumačkih imena ili samih autora. Tako, na primer, Grobnicu za Borisa Davidoviča Danila Kiša čita Miki Manojlović, moju knjigu U potpalublju Nikola Đuričko, Komo Srđana Valjaravića čita Nebojša Glogovac, dok pesme čika Jove Zmaja, na primer, fantastično interpretira Raša Popov, a uživali smo i u vrhunskom autorskom performansu Predraga Lucića u audio-knjizi koju je za nas sastavio i koja se zove Filter Jugoslavija. Sahib Nenada Veličkovića, takođe u čitanju autora, objavili smo u saradnji sa Bibliotekom za slijepa i slabovidna lica u BiH. Jako su nam drage i značajne takve saradnje. Mnoge knjige su u pripremi, poput recimo kultnog romana Kandže Marka Vidojkovića u neverovatnom čitanju Sergeja Trifunovića. Naši naslovi mogu se kupiti online, direktno preko našeg sajta www.rflekt.me.
MONITOR: Pišete isključivo romane, pa pretpostavljam da rad traje dugo. Zanima me da li ćete uskoro objaviti novu knjigu?
ARSENIJEVIĆ: Već jedno dve godine pišem jedan obimniji roman pod nazivom Tri oca. U tom smislu rad na njemu zaista traje neko duže vreme. Ne bih sad već davao prognoze kad će se ta knjiga pojaviti ali to i nije toliko bitno, zaista – pojaviće se kad je završim. Na knjigama se praktično ne zarađuje, izuzev u jako retkim slučajevima, a rad na njima traje beskrajno dugo, izuzev, ponovo, u jako retkim slučajevima. Hoću da kažem da se takve stvari ne rade s bilo kakvim konkretnim računicama u glavi već iz nekih sasvim drugačijih pobuda. Dok sam prvih nekoliko knjiga koje sam objavio pisao isključivo iz stomaka, i to praktično u realnom vremenu, govoreći isključivo o stvarima koje su mi se događale pred nosom, jer su bile toliko dramatične i nepodnošljive, vremenom sam to bavljenje neposrednim primarnim stvarima sve više zamenjivao vrstom rada u kojoj mi je neophodno neprestano istraživanje i saznavanje. Otkrio sam da me takav rad neverovatno motiviše na pisanje.
Miroslav MINIĆ
IN ENGLISH3 sedmice
HORIZONTI4 sedmice
FOKUS3 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
FOKUS4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
INTERVJU4 sedmice