Povežite se sa nama

INTERVJU

Zvonko Karanović pjesnik i prozaista iz Niša: Misleći čovjek je pobunjeni čovjek

Objavljeno prije

na

Onaj koji želi da stvara nešto novo po definiciji je pobunjeni čovek

 

MONITOR: Vašu književnu karijeru prožima muzika.

KARANOVIĆ: Da sam bio bar malo muzikalniji danas bih verovatno bio muzičar, jer muzika je moja prva ljubav. Od tinejdžerskih dana provodio sam sate i sate preslušavajući ploče, pokušavao da sviram i komponujem. Pisanje je došlo tek kasnije, u 21. godini, za pesnika prilično kasno, u dobu kada mnogi pesnici dignu ruke od poezije. Ono što sam iz muzike preneo u književnost je moja sklonost ka ljudima sa osobenim pogledom na svet, autorima, istraživačima, pionirima. Nisu mi bili važni hladni, svirački besprekorni instrumentalisti, virtuozi ili u književnosti bezidejni stilisti. Tražio sam jake umetnike, odvažne, one koji se trude da pomeraju granice. Dela naših najvećih učitelja nas uče umetničkoj hrabrosti, a ne pukom oponašanju. Bob Dilan, Džon Lenon, Leonard Koen, Tom Vejts, Igi Pop, Džoni Štulić, sve sami sjajni tekstopisci, samo su neki iz plejade onih koji su me inspirisali jednako kao i Kafka, Selin, Bulgakov, Keruak, Ginzberg. Muziku i danas slušam, doduše, ne tako intenzivno kao nekad. Sada me više interesuju vremenska razdoblja pa obnavljam „gradivo” ili kopam po onome šta sam propustio. Trenutno slušam muziku iz kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih, odeljak soul/fank.

MONITOR: „Dnevnik dezertera” je za mnoge već kultna trilogija. Vaš junak kaže da ima „Tri seljaka po glavi stanovnika“? 

KARANOVIĆ: Ta izjava jednog od likova romana Više od nule (2004) je namerno karikaturalna, nastala iz revolta zbog promenjene kulturne klime grada. Treba imati na umu da je Niš sa svojih 260.000 stanovnika veći od Podgorice ili Splita, približno iste veličine kao Sarajevo ili Ljubljana, univerzitetski centar sa 30.000 studenata. Ranih osamdesetih postojala je jaka alter scena sa puno pank i nju vejv bendova, radili su se fanzini, održavale slušaonice, kasnije pod pokroviteljstvom SKC-a prevodile neke važne knjige (Endi Vorhol, Nik Kejv, Džoj Divižn). Grad je imao kičmu, jak kulturni identitet, i to se nekako održavalo do kraja devedesetih. Narodnjaci su počeli da se puštaju po kafićima, što je do tada bilo nezamislivo, legalne i ilegalne nadogradnje su umnogome poružnele grad, tezge, trafike, bašte kafića oduzeli su skoro sav prostor za pešake. Grad se pretvorio u nekakvo otužno vašarište iz koga se neprestano iseljavaju mladi u potrazi za boljom šansom za život. Otuda i revolt prema novonastaloj situaciji onih koji pamte neka druga, bolja vremena.

MONITOR: Vrlo je hrabro od pisca da u svoju književnost unosi realne stavove o bolnim i gorućim pitanjima zemlje. Šta predstavlja danas Kosovo za vas?

KARANOVIĆ: Pisac ne mora da deli mišljenje svojih junaka. Mnoge krupne političke greške su učinjene u prošlosti i danas snosimo posledice toga. Da je bilo više pameti i tolerancije možda do ove nerazrešive situacije uopšte nije moralo da dođe.

MONITOR: Koliko su lična iskustva važna u kreiranju likova?

KARANOVIĆ: Lična iskustva su veoma važna kod pisanja jer mu daju neophodnu dozu uverljivosti. I u poeziji i u prozi lako se vidi da li je nešto „proživljeno“, što nije uslov, ali tekst time dobija veću „autentičnost“, jaču povezanost čitaoca sa tekstom, empatiju ka likovima. Uostalom, stvarnost je često fantastičnija od mašte, postoje momenti i situacije koji se naprosto ne mogu izmisliti. Treba to samo zabeležiti. Roberto Bolanjo je lepo primetio da za pisanje romana nije potrebna mašta već jedino pamćenje. Romani se pišu kombinovanjem sećanja. Naravno, kad ste početnik, najviše se oslanjate na iskustvo, a kasnije s poboljšanjem tehnike, veštine, jer pisanje je između ostalog i zanat, sve bude materijal za književnu građu – priče prijatelja, vest iz novina, odgledani film. Tada iskustvo nije jedino mesto odakle se crpu građa i ideje.

MONITOR: Pišete i poeziju. Koja je razlika u radu na prozi i poeziji?

KARANOVIĆ: Za roman je potreban mnogo veći intelektualni zamah i fizički rad na tekstu, naporniji je žanr. Mnogi veliki pisci nisu nikada uspeli da napišu roman (Borhes, Karver, td…), dok dobra pesma može nastati i za dva minuta. Proza je pešadija, a poezija konjica. S druge strane, nije sve to tako jednostavno jer tada bismo svi bili pesnici. Osnovna razlika je da pisanje proze može da se nauči, a za poeziju je potreban dar, imaš ga ili ga nemaš i tu ne pomažu nikakav rad i čitanje.

MONITOR: Knjigu pjesama It Was Easy to Set the Snow on Fire ste izdali za američko tržište.

KARANOVIĆ: Sjedinjene Američke Države oduvek su imale jaku pesničku scenu, s bogatom tradicijom i mnogobrojnim pesničkim školama. Danas je njihova poezija jedna od vodećih, ako ne i prva. Svakako najdinamičnija i najotvorenija za raznorazne eksperimente. Ali, konkurencija je ogromna. Veliki je podvig objaviti poeziju i u nekom američkom časopisu, a kamoli samostalnu knjigu.  Srpska poezija nema više od desetak samostalnih knjiga domaćih pesnika, danas već klasika (Vasko Popa, Novica Tadić, Radmila Lazić, itd.) i velika je čast biti u takvom privilegovanom društvu. Kada danas sagledam vremenski luk od skoro 40 godina, od početka pisanja u nekakvom socijalističkom Nišu, pa do Los Anđelesa, gde mi je knjiga izašla, mogu da budem veoma zadovoljan, ostvario sam ono o čemu se nisam usudio ni da maštam. Imao sam sreće i sa prevodom koji je dobio nagradu Američkog Pen-a, jer bez dobrog prevoda, ma koliko ti pesme bile dobre, u Americi, koja je kao književni kontinent dovoljna sama sebi, nemaš nikakvu šansu. Početkom decembra izlazi mi još jedna knjiga pesama u Americi, zbirka pesama u prozi Sleepwalkers on a Picnic (Lavander Ink/Dialogos, New Orleans, 2019) i nadam se da ću sledeće godine imati priliku da odem tamo i podržim je s nekoliko čitanja.

MONITOR: Kako gledate danas na regionalnu književnu kritiku?

KARANOVIĆ: Mnogi često smetnu sa uma da je književna kritika jedan od najzahtevnijih žanrova i jako je teško baviti se njom. Kritičar mora da poznaje lektiru/tradiciju do tančina, vlada književnom teorijom, bude informisan o mnogim stvarima koje se dešavaju u savremenom trenutku (muzika, film, itd…) kako bi svojim kritičkim aparatom mogao na valjan način da sagleda književno delo. Uz to mora da ima i dar za dubinsku analizu i povezivanje, što nije čest slučaj, i na kraju mora da se suoči sa odijumom ovih naših malih, incestuoznih sredina ukoliko se nekom zameri zbog negativnog teksta. Dakle, previše zahtevna kategorija, a premalo razumevanja i poštovanja. Zato i ne čudi oseka dobrih kritičara u regionu ili poplava pozitivnih kritika praktično za svako delo. Nedostatak urednika koji će se ozbiljno baviti svojim poslom i objektivne kritike glavni su uzroci pada kvaliteta regionalne književne produkcije bez obzira na postojanje talenata i jake energije među mlađim autorima.

MONITOR: Koja je kritika koju govorite sebi?

KARANOVIĆ: Kod pisanja, glavna borba odvija se unutra – borba sa sobom. Manje su važne nagrade i priznanja, dobre kritike i tiraži, što donosi neke manje ili više sporedne koristi, najvažnije je da to što pišeš bude dobro. I kad delo naiđe na nerazumevanje tu je vreme kao vrhovni sudija koji će stvari postaviti na svoje mesto. Pre ili kasnije dobre knjige, albumi, filmovi pronađu put do javnosti i zato je borba uvek usmerena na kvalitet. Kad pišem sam sebi podižem lestvicu, želim da pokažem ono u čemu sam u međuvremenu napredovao, pokušavam da preskočim visinu koju sam postavio u prethodnoj knjizi. Pokušavam i veoma sam zadovoljan ukoliko uspem u tome. A onda sledi nova etapa, novo podizanje lestvice i priprema da se ona preskoči.

MONITOR: Šta za vas predstavlja pobuna?

KARANOVIĆ: Svaki misleći čovek je pobunjeni čovek. Novac je preuzeo kontrolu nad svetom što za posledicu ima udaljavanje čoveka od svoje suštine i istinskih, pre svega, duhovnih potreba. Literatura je tu veoma važna u smislu skretanja pažnje na važne teme, nekakav „glas razuma“, savesti, mesta odakle se postavljaju prava pitanja. Pobuna ne mora biti direktno vezana za socijalni ili politički momenat kao u panku. Ona može da se izrazi i u načinu na koji posmatrate npr. literarnu tradiciju. Po meni su sva ona dela koja su se suprotstavljala kanonu, pokušavala inovaciju na ovaj ili onaj način, bila hrabra u traženju novih puteva – dela pobune. Onaj koji želi da stvara nešto novo po definiciji je pobunjeni čovek.

Đorđije NJUNJIĆ

Komentari

INTERVJU

Sead Hodžić, urednik portala Fokus, eksluzivno za Monitor iz Njujorka: Kao u apokaliptičnim filmovima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Sve ono što smo svojevremeno smatrali filmskim maštarijama danas je stvarnost. Grad je na svjetskoj mapi postao centar zaraze. Svakog je dana  sve veći broj i zaraženih i mrtvih. Svjedoci smo optužbi i kontraoptužbi  čelnika grada i države Njujork i predsjednika Trampa koji nije imao sluha da na vrijeme Njujorčanima obezbijedi pomoć

 

MONITOR: Kako je Amerika postala najveće žarište na svijetu po broju zaraženih od korone?

HODŽIĆ: Uprkos upozorenjima koja su stigla mjesecima ranije, dok se virus SARS-CoV-2 širio u Kini, Sjedinjene Američke Države su, čini mi se, ovu zarazu dočekale nespremne. Bogata i razvijena država, koju su na Indeksu globalne zdravstvene zaštite kotirali kao najspremniju za pandemiju, danas je u velikim problemima. Pominju se brojevi od čak 100.000 do 200.000 umrlih u naredna tri mjeseca. Ovih dana na CNN-u i u drugim medijima pratim sve vezano za virus. Za ovako brzo širenje stručnjaci kao glavni razlog navode nedostatak testiranja i identifikovanje zaraženih osoba, kao i gustinu naseljenosti u leglu zaraze – Njujorku. Kažu da se puno kasnilo i da na vrijeme nijesu preduzete mjere, uprkos upozorenjima ljekara i stručnjaka o mogućim posljedicama korona virusa. Stručnjaci kažu da su bolnice, nakon upozorenja, morale biti spremne za pandemiju, s dovoljnim brojem obučenog osoblja koje će se isključivo baviti oboljelima od korona virusa. Pominje se i nedostatak zaliha, odgovarajućih maski, dezinfekcionih sredstava, respiratora…

MONITOR: U Njujorku je stopa širenja virusa pet puta veća nego u ostalim krajevima države?

HODŽIĆ: Njujork je svijet u malom i primjer da ljudi sa čitave planete mogu živjeti mirno na jednom malom prostoru. Baš zbog te šarenolikosti i odnosa prema stanovnicima – bez obzira na njihove različitosti, isključivo se na njih gleda kao na ljude, za mene je to najljepši grad na svijetu, u kojem, uzgred da pomenem, živi i najviše iseljenika iz Crne Gore. Trenutno u Njujorku živimo kao u apokaliptičnim filmovima. Sve ono što smo svojevremeno smatrali filmskim maštarijama danas je, nažalost, stvarnost. Grad je na svjetskoj mapi postao centar zaraze, gdje je svakog dana sve veći broj i zaraženih i mrtvih. Ovih dana smo svjedoci optužbi i kontraoptužbi čelnika grada i države Njujork i predsjednika Trampa koji nije imao sluha da na vrijeme Njujorčanima obezbijedi pomoć. Nedostatak testova, dezinfekcionih sredstava i maski, kao i gustina naseljenosti, neblagovremeno zatvaranje škola, restorana i drugih mjesta gdje se ljudi masovno okupljaju, uzrokovali su ovakvu situaciju. Primjera radi, Njujorčani se svakodnevno sretnu sa hiljadama ljudi kako na ulici, tako i u metrou, gdje se putnici zbog velike gužve tiskaju jedni uz druge. U takvoj sredini, a uz nedostatak sredstava zaštite koje sam već nabrojao, normalno je da dođe do masovne zaraze.

 

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. aprila ili na www.novinarnica.net

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DUŠKO VUKOVIĆ, NOVINAR: Pribojavam se svijeta poslije korone

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vrijeme krize je dobrodošlo autoritarnim režimima, jer je to njihovo prirodno okruženje – mogu da čine šta hoće i ne polažu nikome račune za to. Oni se te lagodnosti neće lako odreći ni kada opasnost od epidemije prođe

 

MONITOR: Premijer Duško Marković zahvalio se crnogorskim medijima na profesionalnom i kvalitetnom izvještavanju u vrijeme korone. Kako Vi vidite izvještavanje ovdašnjih medija otkako je pandemija postala naša svakodnevnica i jedina tema?

VUKOVIĆ: Razumljivo je meni što se premijer zahvaljuje medijima. Ljudi iz vlasti vole da im mediji budu pri ruci i izvještavaju o njihovih pregnućima, a klone se kritike i zavirivanja ispod tepiha, kako se ne bi svrstali u tabor otežavajućih okolnosti.

Možda ova situacija pomogne premijeru da ozbiljnije shvati značaj medija u društvu i potrebu da se ta oblast uredi na način koji odgovara društvu koje želi da bude demokratsko i kome su svi ljudi jednako važni.

Od hvale koju sada izgovara premijer, više bih volio da je on održao obećanje iz obraćanja parlamentu dok je još bio mandatar 2016. godine. Tada je najavio izradu strategije razvoja medijskog sektora u Crnoj Gori, a do sada niti imamo strategiju niti nove, bolje medijske zakone.

Nemam cjelovit uvid u medijsku produkciju u doba korone, ali sam siguran da su oni koji  su  i ranije radili u javnom interesu nastavili to da čine, a oni koji su radije služili državi, kako je to lani definisao generalni direktor nacionalnog javnog emitera RTCG Božidar Šundić, dodatno usavršavali te vještine.

 

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. aprila ili na www.novinarnica.net

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR MAIDA BURDŽOVIĆ, SPECIJALISTA PSIHIJATRIJE: Disciplina, solidarnost i strpljenje

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nadam se da ćemo naći način da iznjedrimo prave borce za društvo i zajednicu, da će oni  biti prepoznati od društva, da će njihova djela postati primjer novim generacijama. Dugo se u našem društvu njeguju poremećene ljudske vrijednosti. Po prirodi sam optimista, vjerujem da će nas COVID 19 naučiti pameti

 

MONITOR: Dom zdravlja Podgorica je protekle sedmice otvorio telefonske linije za psihosocijalnu pomoć građanima. Koliko ste imali poziva i zašto su vam se ljudi najviše obraćali?

BURDŽOVIĆ: Aktuelna situacija kod nas i u svijetu zahtjevala je niz novih potreba u organizaciji zdravstvenih ustanova. Razumjevajući potrebe stanovništva, uprava Doma zdravlja je intervenisala otvaranjem ovih linija. Kontakt sa ljekarom u našem drušvu je uvijek imponovao, sad je neophodan kako bi zaštitili sebe i zdravstveni sistem svojim ostajanjem kod kuće. Prvog dana imali smo desetine poziva u kojima su građani tražili različite informacije, vidno uznemireni, sa vrlo malo stpljenja i koncentracije što je i očekivano kada vlada panika u društvu. Najveći broj poziva odnosio se na informisanje o epidemiološkoj  situaciji i novonastalim problemima kada je u pitanju socijalna i psihološka problematika. Ovakva kriza dovešće i do zloupotreba, na nama je da ih brzo prepoznajemo i eliminišemo.

MONITOR: Da li se razmišlja o sličnoj pomoći za medicinske radnike ili psihološka pomoć za medicinare već postoji u okviru zdravstvenog sistema?

BURDŽOVIĆ: Institut za javno zdravlje je pojavom epidemije, angažovao  psihologe za pomoć svojim zaposlenima. Otvarenjem telefonskih linija za građane, Dom zdravlja Podgorica je obratio posebnu pažnju na medicinare, pa ove linije stoje od prvog dana i njima na raspolaganju. To su učinili i drugi domovi zdravlja, kao i KCCG. Zdravstveni radnici u velikoj mjeri trpe strah, ali se oni, nažalost, teže odlučuju da zatraže ovakvu vrstu pomoći. To pokazuje da  većina njih i dalje nije u stanju da otvoreno priča o problemu mentalne prirode sa kojim se susreće. No, s druge strane, većina medicinskih radnika svojom hrabrošću pokazuju koliko je posao zdravstvenog radnika human, takve među nama krasi poseban entuzijazam u ovakvim okolnostima. Oni pokazuju visok nivo organizacije, a njihovo djelovanje je krajnje konstruktivno i korisno za cijelu zajednicu.

Otvaranjem ovih telefonskih linija direktno pomažemo i kolegama na drugim nivoima zaštite. Moje kolege psihijatri koji će opservirati psihijatrijske pacijente zaražene COVIDO-19 imaju težak zadatak. A to je po odluci Nacionalnog koordinacionog tima, odjeljenje psihijatrije u Opštoj bolnici Nikšić. Ovaj virus negativno utiče na  sistem organa za disanja, a, nažalost, mnogi psihijatrijski ljekovi u takvim stanjima, su  kontraindikovani. Pred ljekarima će se javiti moralna i profesionalna dilema, a odluke će biti u njihovim rukama. Ovim putem im dajem punu podršku i stojim na raspolaganju.

Nažalost u Koordinacionom timu nema kolega psihijatara. Mislim da bi svojim prisustvom i sugestijama oni mogli biti od velike koristi. Sugestijama na načine plasiranja uznemirujućih informacija uticali bi na prevenciju  panike i njenih efekata. Istovremeno, ne oglašava se struka. Udruženje psihijatara Crne Gore do sada nije imalo niti jedno javno saopštenje, mislim da mu je to bila obaveza.

 

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. aprila ili na www.novinarnica.net

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo