2.4. Najdublji izvor birokratskog voluntarizma u društvu i na univerzitetu: partijski feudalizam i politička diskriminacija. Sistem sveopšteg partijskog feudalizma i političke diskriminacije, u društvu i na univerzitetu, nije od juče, star je najmanje nekoliko decenija, pa ipak, koliko god to nekome izgledalo neočekivano i paradoksalno, on svoju najdestruktivniju kulminaciju, doživljava upravo ovih dana, meseci i godina, u postkomunističkoj, postkonfliktnoj, „proevropskoj” Crnoj Gori. U tom pogledu, stanje na UCG 2010., gore je nego što je bilo i u jednopartijskom etatizmu 1980-ih, i u ratnom nacionalizmu 1990-ih. U nastavku, ukazujem samo na glavne elemente, oblike i aktere, ovog izrazito antidemokratskog i protivustavnog sistema, i to prvenstveno s obzirom na ovaj predlog i obrazloženje. 2.4.1. Partijski kartelizovane uprave. Kao što je dobro poznato, u poslednjih desetak godina, to su pretežno kadrovi jedne, manje članice vladajuće koalicije, koji su u raspodeli koalicione vlasti, pored ostalog, u „feudalni” partijski posed, na upravu dobili i UCG. Destruktivnost ovakve uprave ogleda se pre svega u tome što najveći broj njenih „kadrova” na prvo mesto stavlja svoje uže, lične, političke, ministarske, ambasadorske i slične, a ne opšte, profesionalne, univerzitetske, naučne i nastavne interese. Direktna posledica ovakve izrazito parazitske orijentacije jeste i onaj sveopšti birokratski voluntarizam u sprovođenju „Bolonje”, usled kojeg do današnjeg dana nije učinjen ni jedan jedini iole ozbiljan pokušaj, da se novi evropski standardi u oblasti visokog obrazovanja, makar minimalno približe i prilagode realnim uslovima hiper-masovnih studija. Sastavni deo ove i ovakve anti-univerzitetske orijentacije, jeste i sistem sveopšte političke odnosno partijske klijentelizacije, favorizacije i diskriminacije, koji je takođe dobro poznat. Ilustracije radi, podsećam samo na nekoliko sopstvenih iskustva u poslednjih dve-tri godine, na dva anonimna preteća pisma koja sam, kao javno eksponirani kritičar vladajuće oligarhije, dobio u par navrata, 2008. i 2009., oba puta uz solidarnost i proteste civilnog društva i demokratske javnosti, ali ne i službenih struktura UCG, zatim na onaj zaista nezapamćeni prekid časa od strane Vrhovnog državnog tužilaštva 25. februara 2009., koji je isto tako izazvao solidarnost i proteste civilnog društva i demokratske javnosti, pa i jednog broja kritički orijentisanih nastavnika i studenata, ali, uz izuzetak jednog jedinog dekana, opet, ne i službenih struktura UCG, podsećam, zatim, i na drastičan slučaj političke diskriminacije docenta Filipa Kovačevića od strane dekana(ta) Fakulteta političkih nauka 2009-2010., kao i na mnoge druge slične slučajeve, koji su našoj, posebno kritičkoj javnosti, takođe dobro poznati.
2.4.2. Pro-režimska studentska organizacija. U etabliranju anti-univerzitetskog sistema partijskog feudalizma i voluntarizma, koji razara poslednje ostatke normalnosti i kvaliteta visokog obrazovanja na UCG, svoj deo odgovornosti, ima i ova organizacija. Taj deo odgovornosti jeste relativno (naj)manji, jer je relativno (naj)manja i njena moć u društvu i na univerzitetu, ali on ni u kom slučaju nije i beznačajan. Ova organizacija je deo velike demagogije vladajućeg režima na univerzitetu, koja studente svakodnevno, suštinski i faktički isključuje iz svih najkrupnijih pitanja društva i univerziteta, dok ih istovremeno pro-režimski zavodi, korumpira i instrumentalizuje, u permanentnoj kampanji birokratskog voluntarizma protiv onih poslednjih ostataka, te u isto takvoj kampanji protiv opoziciono orijentisanih nastavnika i studenata. Zahvaljujući tome, UCG je valjda jedini univerzitet u ovom delu sveta, a možda i šire, na kojem, od njegovog osnivanja do danas, nije zabeležen ni jedan jedini značajniji odnosno masovniji univerzitetski, nastavnički i studentski protest, protiv ratova, nasilja, nepravdi, korupcije, organizovanog kriminala, i drugih brojnih krimena vladajućeg režima, ali se zato od notornih predstavnika pro-režimske studentske organizacije, svakodnevno mogu čuti, sa partijskim upravama prethodno pažljivo sinhronizovani zahtevi, za beskonačno voluntarističko srozavanje režima i kvaliteta studija, a povremeno bogami i doživeti, otvoreni akti fizičkog, političkog i svakog drugog nasilja, nad retkim kritički i opoziciono orijentisanim nastavnicima i studentima, kao ono onda kada je onaj istaknuti predstavnik pro-režimske studentske organizacije, fizički napao i povredio onog opozicionog studenta, te odmah potom, onim pasošem, od strane Vlade Njegovog Veličanstva, za ovo delo i nagrađen, ili kao ono onda kada je pro-režimska studentska organizacija odbila da odobri upotrebu amfiteatra jednoj alternativnoj studentskoj inicijativi, samo zbog toga što je ova amfiteatar tražila da bi organizovala studentski protest zbog onog skandaloznog upada Vrhovnog državnog tužilaštva u čas jednog kritički orijentisanog nastavnika.
2.4.3. Premijer-vlasnik, ministar finansija-nastavnik, ministri-nastavnici: neregulisani a razorni konflikt interesa u pozadini. Najdublji i najsnažniji faktor destrukcije univerziteta u poslednjih dvadeset godina, ipak, predstavlja jedan veliki, mega-konflikt interesa. Za razliku od nekih drugih oblasti, koje pate od nedovoljne i nekvalitetne regulacije, u oblasti visokog obrazovanja, ovaj konflikt interesa, uopšte nije regulisan. Zahvaljuću tome, mi danas u Crnoj Gori imamo predsednika vlade koji je istovremeno vlasnik „pola Crne Gore” pa i privatnog univerziteta UDG, ministra finansija koji je istovremeno nastavnik na tom univerzitetu, te ne mali broj ministara ove vlade koji su istovremeno nastavnici na jedinom državnom UCG. Iz ovog zamračenog jezgra nekontrolisane političke odnosno oligarhijske moći, dolaze sva negativna zračenja, koja već godinama osujećuju razvoj visokog obrazovanja u Crnoj Gori, od postupnog ali smrtonosnog debudžetiranja i sveukupnog degradiranja jedinog državnog univerziteta i svih njegovih zaposlenih, preko beskonačnog odlaganja donošenja strategije razvoja visokog obrazovanja koja bi konačno morala da postavi stvari na svoje mesto, do svih onih opasnih anti-univerzitetskih patologija, birokratskog voluntarizma, partijskog feudalizma, te političke i svake druge diskriminacije, koje u najvećoj meri narušavaju i ugrožavaju, osnovni akademski i građanski dignitet, pa i elementarni opstanak univerziteta. A sve to uz pomoć onog istog razrađenog parazitskog i predatorskog mehanizma, pljačkaške privatizacije, tajkunizacije i oligarhizacije, kojeg su naši oligarsi, najpre, 1990-ih, razvili i usavršili u privredi, a sada, evo, sele i u vanprivredu, visoko obrazovanje, medije.
2.5. Kulminacija birokratskog voluntarizma, arbitrernosti i intervencionizma na UCG: akademska 2009-2010. Anti-univerzitetska patologija o kojoj je ovde celo vreme reč, razvija se već godinama, ako ne i decenijama. Pa, ipak, svoju najgoru i najopasniju kulminaciju, makar na Pravnom fakultetu u Podgorici, ona je doživela u dva uzastopna šestomesečja, zimskom i letnjem semestru akademske 2009-2010., kada su delovi uprava fakulteta a posebno Univerziteta, u neskrivenoj sprezi sa pro-režimskom studentskom organizacijom, i na njenu inicijativu, pred sam kraj semestra, počeli da dovode u pitanje, pored ostalih, i pravila studija na predmetu Savremeni politički sistemi na kojem sam ja nastavnik, pravila po kojima je semestar započeo, te koja su na vreme, pre početka semestra, sa nadležnim prodekanom za nastavu, do kraja razvijena, precizirana i verifikovana, a studentima već na prvim časovima distribuirana i objašnjena.
Nedopustivo kršenje minimalne vladavine prava i pravne sigurnosti, koje je na taj način počinjeno, dodatno je pogoršano sa još najmanje tri apsolutno neprihvatljiva ponašanja. Prvo, time što su uprave fakulteta i univerziteta, pred sam kraj letnjeg semestra, u drugoj polovini aprila 2010, prihvatile pa čak i ohrabrile studentske zahteve u pomenutom nedopustivom smeru, uprkos činjenici da je Vijeće Pravnog fakulteta, te iste zahteve, pri kraju prethodnog semestra, u decembru 2009, ne samo odbilo, nego i eksplicitno zaključilo, da se tekuća, akademska 2009-2010., zaključno sa junom 2010., ima završiti po pravilima studija po kojima je započela. Drugo, time što je ovakvim ponašanjem, protiv mene, na ovom univerzitetu i šire, po ko zna koji put, još jednom demonstrirana najotvorenija politička diskriminacija. Drugačije, naime, nije moguće objasniti, kako to da su jedna te ista pravila, bez „obaveznih popravnih provera”, godinama bila u skladu na FPN, kao i na PFP, dok sam predmet Savremeni politički sistemi delio sa jednim nastavnikom, koji je crnogorskoj javnosti poznat kao najintenzivniji podržavalac vladajućeg režima, a da su ta ista pravila odjednom postala sporna, kada sam na tom predmetu i uopšte, ostao sam, „za odstrel”. I treće, povećanu demagogiju i agresivnost pro-režimske studentske organizacije i najlošijih studenata, dva prorektora UCG su, ne znam da li svesno, ali svakako neodgovorno, javno podsticali, jedan tako što je zastupao onaj stav o navodno „obaveznim popravnim proverama” iako na PFP pa ni na UCG taj stav odnosno takvo tumačenje nikada nije unisono prihvaćeno, drugi tako što je, takođe javno, širio apsolutno voluntarističke, polpotovske fantazije, o tome kako „ocenjivanje više nije monopol profesora”, šta god to značilo, na taj način nekompetentno i destruktivno praveći konfuziju između studentske demokratije i podele rada, a sve ovo usred hiper-masovnih provera, u mom slučaju, primera radi, usred druge usmene provere znanja onih hiper-masovnih 669 (slovima: šeststotinašezdesetdevet) studenata. Što je, po prvi put u mojih više od trideset godina rada na UCG, nastavu na predmetu, u njenoj najsloženijoj, najtežoj i najosetljivijoj fazi provera znanja, bez moje i najmanje krivice i odgovornosti, dovelo skoro do raspada, da čitaoca ovde poštedim detaljnijeg opisivanja ovog „skoro raspada”. Ovakvo krajnje neodgovorno i opasno ponašanje uprava fakulteta i univerziteta više nikada ne sme da se ponovi.
2.6. Šta da se radi. A da se ovako nešto više nikada zaista ne bi ponovilo, neophodno je, uz ostalo, da se preciziraju i konsoliduju pravila studija, posebno pravila provera znanja i ocenjivanja, na hiper-masovnim programima. Kulminacija anti-univerziteskih patologija, birokratskog voluntarizma, partijskog feudalizma i političkih diskriminacija, u primeni „Bolonje”, posebno tokom „bilo ne ponovilo se” školske 2009-2010., nastavu i ukupni rad na fakultetu i univerzitetu, već je dovela do same ivice održivosti i smisla. Zbog toga je zaustavljanje ovih patologija pitanje života i smrti univerziteta. Po mom mišljenju, na Pravnom fakultetu u Podgorici, postoji minimalna, kritična masa, posebno mlađih nastavnica i nastavnika i studenata, koji imaju dovoljno volje i znanja, da spreče konačno birokratsko ubijanje univerziteta. Ovaj svoj predlog, kao i svoja pozitivna očekivanja u vezi sa njim, zbog toga upućujem, pre svega i najviše njima.
2.7. Zaključak i upozorenje. Nakon trideset-tri godine odnosno generacije na UCG, ja, ipak, ne mogu biti sto-posto siguran, da će se u zaustavljanju ubijanja univerziteta uspeti. Partijski kartelizovane uprave, na UCG i šire, toliko su moćne, da će u svom rušilačkom radu, na kraju, možda i uspeti. U tom slučaju, najviše što, kao redovni profesor univerziteta, još mogu da učinim, jeste da u tom rušenju, makar ne (sa)učestvujem.
Ja u svom predlogu, zahtevu i očekivanju, nisam fiksiran, zatvoren i isključiv. U ovom tekstu, ja sam, u skladu sa svojim najboljim iskustvima, znanjima i uverenjima, dao jedan sasvim konkretan predlog, ali, istovremeno, ostajem otvoren, i za druge predloge, koji idu u istom pravcu i smeru. Suština je ono prilagođavanje, odnosno preciziranje i konsolidovanje režima studija, posebno provera znanja i ocenjivanja, na hiper-masovnim programima.
Ili da sve prethodno, na samom kraju ovog obraćanja, formulišem i najkonkretnije. Ukoliko se, najdalje do početka naredne akademske 2010-2011., ne izvrši rečeno prilagođavanje, preciziranje i konsolidovanje, i stoga produži onaj nedopustivi birokratski voluntarizam i arbitrernost, plus sve ostalo što sa ovim redovno ide, uključiv i one protivustavne političke diskriminacije, ja u takvim (ne)uslovima, neću ni moći ni hteti, da uđem u nastavu (u takvoj nastavi ne bi ostalo ni „a” od autonomije moje profesije, o autonomiji univerziteta da i ne govorim), ali će zato, u tom slučaju, partijske „policije” odnosno uprave fakulteta i univerziteta, konačno biti u prilici, da nakon svih onih diskriminacija, ignorisanja anonimnih pretećih pisama, upada Vrhovnog državnog tužilaštva, i ostalih, učine još jedan negativni presedan, i tako ispune i najtežu od pretnjih iz jednog od rečenih pisama, onu o otkazu „nepodobnom” profesoru koji kvari „Milovu omladinu”. I u tom slučaju, srećno im bilo. Na kraju krajeva, svako od nas bira. Da bude rob ili slobodan čovek. Pa šta košta da košta.
Milan POPOVIĆ
Izdvojeno4 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
INTERVJU4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
FOKUS4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice