Bol koja nikad ne prestaje, zovem tugom koja tinja. Neželjeni podstanar

Donedavno sam naivno mislila da je oglašavanje ćuka u julskoj večeri sve što je potrebno znati o egzistenciji. A sada sam znatno mudrija, iskusnija… i trudim se da, što se egzistencije tiče, sve zaboravim osim tog oglašavanja ćuka u julskoj noći. Ima dana kada svet oko sebe posmatramo praznim pogledom. Valjda su nam takvi dani potrebni da sreću odvojimo od tuge.

Vreme je i da se Srbija vrati tradiciji. Da se proseku ili sruše svi paneli, svi zidovi i sve kovane ograde i da se vrate tarabe. Jer taraba je Srbinu sve. Mesto oslonca, mesto udvaranja, predaha, debata. I idealna je zbog brzog raskivanja u slučaju nedostatka reči ili argumenata.

Sve će to jednom doći na svoje mesto. Možda to nije ono mesto koje sam očekivala, pa ipak, došlo je. Dok je svet ispred mene izvodio smrtonosni skok, bila sam zagledana u bogomoljku koja je gurala glavu u rosu. Kad sam podigla pogled, videla sam da je to sasvim neki drugi svet u kome sam, verovatno, izgubljena… i nastavila sam da posmatram bogomoljku.

Bol koja nikad ne prestaje, zovem tugom koja tinja. Neželjeni podstanar. Saudade je portugalska reč za melanholiju prepunu čežnje, ljubav i večnu čežnju koja se ne može do kraja izreći, ali se duboko oseća u sebi, nostalgiju za izgubljenim koje se ne može povratiti (dom, ljubav, mladost)… živu i neprolaznu emociju. Samo kroz fado se može izreći. Nešto kao portugalska sevdalinka.

Ne znam kako, da li je to bila usputna stanica ili sam pogrešila nebo, ali zatekla sam se u predelu gde su se dan i noć stopili u beskrajno veče. Najlepši snovi su postali košmari, a svedoci ćute. Bilo bi lepo da nije istina. Kaže Dobrica Cesarić:

„I smiješim se u meki suton,

Od zapaljenih zvijezda svečan

I osjetim dubinu svega,

I da je život  – vječan.“

Kad radim u bašti potpuno se udubim. Vreme stane. Koliko god se pomičnih delova u sistemu nalazilo, svaki mora da bude pokriven i ispoštovan. Nema posle, nema odlaganja. Rad u polju je adrenalin, strast, eliksir života…

Zgužvano, prašnjavo, obija drumove. Protiče. Neraspoređeno, rasuto, potrošeno ili ne. Gomila se, guši, zastaje u grlu, oduzima dah, a zauzvrat pruža samo sećanje. Dakle, ne leči ništa. Vreme.

Umore se ljudi od praznih priča, pa što ne bih i ja…

P. S. Neko puši, neko pije, neko sedi na ’ladnom betonu, a neko sve zajedno. Ne valja.

Nataša ANDRIĆ

Pomiriš se sa sudbinom, a sudbina uopšte i nema pojma da ste bili u svađi

Svaki dan donosi nešto sa sobom. Ponekad loše, ponekad dobro, ali nikada ne dolazi praznih ruku. Čuvam deo sebe, svesti, srca za normalne svakodnevne stvari, priče o sitnicama i to blindiranim zidovima i zvučnom izolacijom. To mi je mnogo važno. Ostalo je “na izvol’te“ ovom čemeru u kojem živimo.

Kad ne znam ka čemu da se usmerim, ostajem odana svojoj nepovezanoj misli, tom trenutnom odrazu naprslog vremena. A sutra? Sutra će pokidani šavovi nestati, bar se jutro tome nada… Zato i ne volim divlji i nemirni, analitički um. Volim reflektivni, intuitivni, staložen. Pomiriš se sa sudbinom, a sudbina uopšte i nema pojma da ste bili u svađi.

U Kapetan Mišinoj ulici, sećam se, bile su najlepše jeseni. Tu, baš na stepeništu kod broja 23, umela sam da sedim i čekam da sve prođe. Verovala sam da su, između Kapetan Mišine i Filološkog fakulteta, nastali najtiši ljubavni stihovi … i tamo, između ona četiri zida, kada sam želela da se sakrijem i od sebe, od knjiške pameti i stilskih figura, i od simetričnih oblika barokne arhitekture… Sad ćutimo na dva različita kraja sveta… Uvek je neko ostajao malo duže, kao da očekuje da se tišina predomisli. Ponekad je umeo da kaže: „Nedostaje mi ona jutarnja kafa sa tobom, ovde niko ne ume da ćuti tako kao ti, onda kada treba“.

Sve smislene ideje za povratak u normalno stanje i vraćanje životne energije na nekadašnji nivo su propale. Sad je red na besmislene. Jer, šta ima da se izgubi? Pusti trendove, glupa nametanja, moranja. Bar si ti sredovečna čitavog života. Napokon su biološke, sustigle emocionalne godine. Prigrli to i budi ono što si. I napokon budi zadovoljna.

Mnogo praznih reči, a jedva da su okrznule dan. I kako da se ne setim još jedne genijalne rečenice moje babe, posle dobrih sat vremena ćutanja i slušanja komšinice koja ogovara… „E, moja Jelo, imaš ti dosta svoje rđe, da ne skupljaš tuđe…“ Od onoga kako niste stigli do te lekcije, kako ste znali, pa zaboravili, kako je to nepotrebno znanje koje vam nikad neće trebati u životu i kako vam je domaći ostao na klaviru ili ga pojeo pas, mnogo više poštovanja zavređuje jedno prosto – NE ZNAM.

I još nešto, jedva čekam da nas zapad kolektivno vrati u kameno doba, pa da opet krotimo konje vrane i na njima pičimo do Bugarske po Laki Strajk bez filtera.

P.S. Jednog dana… Ma, jok. Neće taj osvanuti.

Nataša ANDRIĆ

Mašta je ispunila svoju konačnu svrhu kada ti omogući da se bez ostatka preseliš u ono što si izmislio

Toliko sam snažno, maločas, naletela na ćošak od stola, da kome god da sam načinila nešto nažao u životu, smatram da smo sada kvit. I još sam shvatila da umem da odigram ples za prizivanje kiše i da sve zvezde vasione i nisu  tako daleko.Više puta provereno! A samo sam krenula da na miru popijem kafu. Ne ostavljajte kafu predugo, pa se posle čudite kada se ohladi, ne pitajte kako znam. Ovo nema nikakve veze sa kafom.

Nemate pojma koliko su sitnice zeznute. Vezuju, odaju, daju smisao, boju, ton, zamute, odbiju… a tako se olako odbace. Postoji razlika između vući nekoga za rukav i spustiti ruku na nečije rame. Ljudska razlika. I šteta je što to ljudi retko umeju da prepoznaju. Još ređe znaju da praktikuju.

Čistimo orahe svi u kući, cilj je kilogram, došli smo do četiristo grama, ostavili Necu samog na deset minuta i sad smo opet nekako na početku. Što bi rekao Duško Radović: „Krajevi se potroše, počeci uvek traju, početak, eto šta je na kraju“.

Iskustvo te nauči da se ne zalećeš na nedoumice. Sve se to svakako vremenom razjasni. Reči probude nadu, dela ih potvrde. U suprotnom ostanu u folderu obećanja i neispunjenih želja. Sve je u fiokama života, a većina ih je vidljiva na licu i čelu. O tome kako gajim strpljenje, neću reći svaki dan nego, ipak, dan po dan… uvek mi je važan taj sitan međuprostor predaha.

I dalje nosim zimsku jaknu koju sam kupila bogzna kad. Nosim je, sigurno, deceniju i više. I ovde se ne radi o kvalitetu odeće, fizionomiji ili siromaštvu. Ne puštam stvari, ne mogu. Možda zato stagniram i ne shvatam ništa. Možda bi trebalo da je bacim. Možda je problem i što ću noćas da razmišljam o ovoj jakni na čiviluku i o tome kuda sam sve prošla u njoj, ko me je sve video u njoj i ko više nikada neće. I možda je problem što razmišljam o ovakvim stvarima. Mašta je ispunila svoju konačnu svrhu kada ti omogući da se bez ostatka preseliš u ono što si izmislio.

Izvinjavam se što kasnim, zaglavila sam se između vrha jezika i kraja pameti. Odoh malo da ušetam u svoj život, da vidim dešava li se nešto. Da se uključim u zbivanja.

P. S. Pucketanje šporeta je pola zdravlja.

Nataša ANDRIĆ