Povežite se sa nama

INTERVJU

ANA LALIĆ, NOVINARKA NOVOSADSKOG PORTALA NOVA.RS: Srbija je na pragu sukoba građana

Objavljeno prije

na

Pod vlašću Aleksandra Vučića Srbija je autokratska država zastrašenog, ucijenjenog, obespravljenog i izmanipulisanog stanovništva, država u kojoj se isključivo jedan čovjek pita i razumije u sve, država ugušenih medija, obesmišljenih institucija, bez nezavisnog sudstva, nestručnih kadrova na vodećim funkcijama, država iz koje se odlazi bilo gdje

 

Prvog aprila pred ponoć novinarku Anu Lalić uhapsila je grupa policajaca grada Novog Sada i zaplijenila njen laptop i dva mobila telefona  pod optužbom da je svojim tekstom na portalu Nova.rs o stanju u Kliničkom centru Vojvodine uznemirila javnost i narušila ugled te zdravstvene ustanove. A ona je objavila priču medicinskih radnika Kliničkog centra koji su rekli da nema baš uvijek opreme za zaštitu od korona virusa, da se nekima dijeli na kašičicu, pa postoji i opasnost da oni koji treba da liječe druge i sami obole. Razgovor sa njom započeli smo pitanjem da li protesti u mnogim gradovima Srbije, pod sloganom „Bukom protiv diktature”, mogu biti začetak otpora kakvim  je srušen Slobodan Milošević, odnosno prerasti u otpor kojim će biti srušena diktatura Aleksandra  Vučića.

LALIĆ: Lupanje o šerpe jeste svojevrstan čin otpora tiraniji Aleksandra Vučiča, ali strepim da ono nema snagu da preraste u organizovanu akciju koja bi je i okončala. S jedne strane imate Vučića sa uhodanom mašinerijom glasača, falangom botova, potpuno okupranim medijskim prostorom, ogromnim novčanim sredstvima za kampanju, dok s druge imate razjedinjenu opoziciju koja čak ne može da se usaglasi oko toga da li će izaći ili pak bojkotovati parlamentarne izbore 21. juna. Problem stvara i činjenica da opozicione stranke mahom predvode „već viđeni” političari, kojima su građani Srbije već dali priliku da se pokažu upravo nakon rušenja Miloševićevog režima i čiji politički kredibilitet nije baš na zavidnom nivou. Srbiji danas nedostaju dve ključne stvari: novi Zoran Đinđić i jasna politička ideja šta uraditi 6. oktobra, koji u ovom slučaju „pada” na 22. jun.

MONITOR: Strani mediji odnedavno često Vučića nazivaju autokratom pod čijom vlašću se satanizuju politički protivnici, guše medijske slobode, cvjeta organizovani kriminal… Znači li to da on gubi podršku evropskih i drugih zvaničnika?

LALIĆ: Kontinuirana upozorenja svetskoj javnosti da je Vučićeva transformacija iz Šešeljevog jurušnika, koji je pozivao na klanje Muslimana, u uglađenog Evropejca zapravo samo kozmetička od prvog dana, dugo nisu nailazila na sagovornike u EU. Pitanje Kosova bila je jedina stavka kojom su se evropski zvaničnici bavili. Međutim, Vučićevo sve češće političko isklizavanje ka Rusiji i Kini kao „tradicionalnim prijateljima Srbije”, pobudilo je sumnje da je Srbija odustala od evropskog puta. Samim tim i evropski mediji su počeli više da se bave unutrašnjim problemima Srbije i da upozoravaju svoje lidere na Vučićevo „autovanje” iz navodno proevropskog političara u militantnog autokratu.

MONITOR: Premijerka Ana Brnabić sve češće upućuje prijetnje i uvrede novinarima, poslanicima, opoziciji… Kako to tumačite?

LALIĆ: Transformacija Ane Brnabić od „fikusa”, kako su je pogrdno okarakterisali na početku premijerske funkcije, u Vučićevog kerbera koji se obračnava sa svima koji se usude da ga kritikuju, je svakodnevno sve upečatljivija i jezivija za posmatranje. Ono po čemu će ostati upamćena na političkoj sceni je izjava „ko ne voli Vučića, ne voli ni Srbiju”, kojom je polovinu Srbije nazvala izdajnicima koji „žele zlo svom narodu”. Njena agresivnost u „odbrani” Vučića je vrlo uznemirujuća. Ovakvim ispadima bukvalno je polarizovala građane, navodeći ih da se prebrojavaju na patriote i izdajnike. Da li je u pitanju očigledna politička neukost, pomanjkanje svesti o odgovornosti koju nosi pozicija premijera ili pak patološka potreba da se dodvori Vučiću – nebitno.

MONITOR: Šta mislite o opoziciji u Srbiji?

LALIĆ: Da je desetkovana. Nesposobna da prevaziđe sopstvene egomanijakalne stavove zarad opšteg dobra. Izmorena. Nespremna da ubedi svoje lidere da se povuku sa čela stranaka i da ih prepuste novim ljudima sa novim idejama. Da troši više energije na Vučića, nego u stvaranje konkretnih političkih programa i mera kojima bi građanima ponudili alternativu. U danima kada Vučićeve plaćene siledžije zastrašuju narod, uzurpiraju krovove zgrada, prave bakljade ljudima nad glavama i domovima, desetak opozicionih poslanika i odbornika nedavno je organizovalo „protestnu vožnju” protiv Vučića. Biciklima. Malo li je?

MONITOR: Kako biste ukratko opisali današnju Srbiju pod vlašću Aleksandra Vučića?

LALIĆ: Kao autokratsku državu zastrašenog, ucenjenog, obespravljenog i izmanipulisanog stanovništva. Državu u kojoj se isključivo jedan čovek pita i razume u sve: od ekomonije, sporta, zakona, obrazovanja, infrastrukture, zdravstva, cene kupusa. Državu ugušenih medija, obesmišljenih institucija, bez nezavisnog sudstva. Državu afera Krušik, Jovanjica, nameštenih javnih nabavki, nestručnih kadrova na vodećim funkcijama. Državu iz koje se odlazi, bilo gde.

MONITOR: Da li se može desiti da Vučić u odbrani svoje vlasti izazove sukob među građanima Srbije?

LALIĆ: Mi smo već na pragu tog sukoba. Građani sa šerpama zatvoreni u svojim stanovima protiv navijačkih hordi sa bakljama i dozvolama za kretanje i maltretiranje.

MONITOR: Zašto Srbija i pored rigoroznih mjera ima najveći broj zaraženih i preminulih u regionu od korona virusa? 

LALIĆ: Zato što su „stručnjaci” Aleksandar Vučić i nekakav doktor Nestorović dve nedelje po izbijanju pandemije, na javnom sesrvisu, svakodnevno ubeđivali javnost da se korona leči „sa jednom, dve rakijice” i da je Covid 19 „najsmešniji virus na svetu”. I za to obojica treba da odgovaraju.

MONITOR: Je li vlast nespremna ušla u očekivanu epidemiju korona virusa?

LALIĆ: Apsolutno. Prve tri nedelje nije bilo zaštitne opreme, a situacija se popravila tek nakon što je stigla „pomoć iz bratske Kine” koju je država regularno platila novcem iz budžeta. Kada su se pak suočili sa realnom situacijom, počeli su da donose sumanute mere koje su se menjale iz sata u sat, tako da mnoge bolnice i druge ustanove nisu znale ni šta, ni kada, ni kako da primene išta od toga. Nije bilo nikakvih protokola niti jasnih smernica, a svi ti propusti sada isplivavaju na videlo. Nažalost, i po broju mrtvih.

MONITOR: Kako komentarišete to da je Krizni štab prepustio predsjedniku Srbije, pravniku po obrazovanju, da izvještava o onome što je posao ljekara specijalista? 

LALIĆ: Niko njemu ništa nije prepustio, jer on nikoga nije ni pitao. Poražavajuće je što mu se niko od tih ljudi nije suprotstavio, već su dozvolili potpuno degradiranje sopstvene struke, diploma i iskustva. Ukoliko se nisu usudili usprotiviti, barem su mogli odbiti da učestvuju u tom igrokazu i očiglednoj predizbornoj kampanji Aleksandra Vučića, sa patetičnim sloganom „moramo čuvati naše bake i deke”.

MONITOR: Aleksandar Vučić i Ana Brnabić, mnogi tvrde, koriste vanredno stanje za gušenje osnovnih ljudskih sloboda, hapse novinare, za svoje propuste okrivljuju političke neistomišljenike… Vodi li to u bezakonje i je li to dio njihove predizborne kampanje?

LALIĆ: Prva mera koja je u Srbiji uvedena prilikom proglašenja epidemije je obustava rada Parlamenta i uvođenje vanrednog stanja. Dakle, iz starta je bilo jasno da je Vučićeva strategija da borbu protiv virusa zloupotrebi i za političku kampanju. Kada je vanrednim stanjem dao „legitimitet” svom samovlašću, izveo je vojsku na ulice i krenuo da sprovodi diktaturu: utamničio je milion i 700.000 građana, uveo preke sudove preko skajpa, uhapsio više od 200 ljudi u svega par nedelja, zahtevao najstrože zatvorske kazne „za primer drugima”, zastrašivao ljude prebrojavajući slobodna grobna mesta po beogradskim grobljima… i sve to objašnjavao „brigom za naše živote”. Nažalost, njegovo glasačko telo je konzumiralo ovu poruku upravo na način na koji je Vučić i planirao.

MONITOR: Šta Srbiju očekuje kada prođe epidemija?

LALIĆ: Izlaskom iz epidemije istog momenta ulazimo u novu opasnost po javno zdravlje Srbije: predizbornu kampanju. Dakle, medicinske maske mnogi će zameniti fantomkama, umesto pustih ulica imaćemo džipove iz kojih će se sigurni glasači podsećati da moraju biti još sigurniji, Vučić će nas ubeđivati da nam je BDP bolji od nemačkog, a da će nam za dve, do tri godine, siromašni Švajcarci raditi kao viljuškaristi, dok ćemo se mi gostiti ptičijim mlekom koje ćemo, kako već to srpska tradicija nalaže, jesti srebrnim escajgom.

MONITOR: Kakva je medijska scena u Srbiji? 

LALIĆ: Dovoljno je opisuje zajednički stav svih nezavinskih medija „da ovako nije bilo ni u vreme Slobodana Miloševića”. Sve televizije sa nacionalnom frekvenicijom su ovoreno režimski nastrojene, a deo koji oni ne uspeju da pokriju rešavaju tabloidi, tačnije glasila SNS. Nezavisni mediji poput portala za koji ja radim Nova.rs, kao i televizija N1, list Danas, nedeljnik Vreme i još par lokalnih medija su poslednja odstupnica slobodnog novinarstva. Ukoliko nas ne nazivaju izdajnicima i stranim plaćenicima i kada nas ne hapse, ne seku gume i ne pale kuće, tada nas jednostavno ignorišu i ne ogovaraju na naša pitanja.

MONITOR: Mnogi su potpisali apel za ukidanje rijaliti programa, kao čin neslaganja sa promovisanjem kiča, prostakluka, satanizovanja neistomišljenika i političkih protivnika… Hoće li taj apel uroditi plodom?

LALIĆ: Taj apel je do sada potpisalo više od 60.000 građana, što je više nego dovoljno da se o njemu debatuje u Parlamentu Srbije. Naravno, imajući u vidu da se takvi „sadržaji” prvenstveno emituju na televiziji Pink, čiji je vlasnik Željko Mitrović, koji se u doba epidemije bavi i nadrilekarstvom, svi znamo da do njihovog ukidanja nikada neće doći. Ne sme se zanemariti činjenica da su ovi opskurni rijaliti programi odlična distrakcija, kako se ljudi u Srbiji ne bi dosetili u kakvim uslovima zaista žive, rade i umiru.                                   Veseljko KOPRIVICA   

Komentari

INTERVJU

MIORAG VUJOVIĆ, ORGANIZACIJA KOD: Stvaraju se preduslovi za raspodjelu nacionalnih resursa

Objavljeno prije

na

Objavio:

Sve ukazuje na to da se stvaraju preduslovi za rasprodaju nacionalnih resursa kako bi se pokrivale fiskalne avanture i velika zaduženja bez realnog osnova u privrednom rastu

 

 

MONITOR: Kako komentarišete najavu izmjena Zakona o državnoj imovini ?

VUJOVIĆ: Ne možete pravdati izbjegavanje poštovanja procedura i zaobilaženje zakona time da želite brže donositi odluke. Javne finansije i državna imovina su zaštićene upravo tim procedurama i tim zakonima. To nisu privatne finansije niti privatna imovina da bi sa njom raspolagali na taj način. U privatnom biznisu stvari stoje drugačije, ali u onome što je opšti interes, uz mehanizme kontrole i provjere, a uz podrazumijevanu strategiju djelovanja, što je moguće dužu, vi smanjujete mogućnost greške. Zašto je to važno? Pa svaka greška na tom polju košta mnogo i nekada su potrebne decenije za ispravku. Ujedno, korupcija je tada lakše moguća, jer kada potisnete osigurače koje štite opšte dobro, tada je i rizik od te pojave veći. Procedura i transparentnost se uvode da bi se uz pomoć javnosti državna imovina  zaštitila od bilo kakve mogućnosti njenog umanjenja ili devastiranja.

MONITOR: Aktuelni zakon obavezuje Vladu da traži dozvolu od parlamenta za valorizaciju imovine vrijedne do 150 miliona. Izmjenama bi se ta vrijednost podigla na 300 miliona eura. Šta bi to značilo?

VUJOVIĆ: Razumijem da se desila inflacija, ali ne vidim zašto bi Vlada bježala od toga da se u Skupštini javno pretrese svaka odluka kojom se raspolaže državna imovina, dakle imovina građana. Zar ona ne bi trebala da bude okrenuta ka tome da sa parlamentom podijeli odgovornost u donošenju takvih odluka. Priča da treba brže djelovati ne stoji, jer i parlament može brzo reagovati ako se radi o stvarima koje mogu biti na dobrobit građana u smislu da vi nekoj imovini dajete dodatu vrijednost. Sve ukazuje na to da se stvaraju preduslovi za rasprodaju nacionalnih resursa kako bi se pokrivale fiskalne avanture i velika zaduženja bez realnog osnova u privrednom rastu.

Dopuštanje ovakve odluke bi u praksi značilo da Vlada ima dodatnu koncentraciju moći na polju ekonomije i fiskalne politike uopšte, da je manje kontrolisana i da uticaj ekstremno krupnog kapitala kroz takve odluke može da poraste do neviđenih proporcija, jer možete tada prodavati ili zalagati državnu imovinu za sve i svašta.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 21. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR RADE  VELJANOVSKI, POLITIČKI I MEDIJSKI ANALITIČAR, PROFESOR FPN U BEOGRADU U PENZIJI: Najveća opasnost po region bilo bi Vučićevo potpuno okretanje ka Istoku

Objavljeno prije

na

Objavio:

Brisel i Vašington imaju bojazan da napetosti u regionu ne eskaliraju-a oni znaju koliko je u tome Srbija važna, pa im je bitnije da se održi stabilnost nego da se promijeni vlast. Od ovih centara moći se može očekivati diskretno ohrabrivanje opozicije da izvede promjene, ali ne i da oni urade posao umjesto nje

 

 

 

MONITOR:. Jedno vrijeme ste bili aktivni u srpskoj politici. Da li ste  iznenađeni prilično oštrom podjelom u koaliciji Srbija protiv nasilja i kakva bi bila Vaša odluka?

VELJANOVSKI: Nisam iznenađen podelom u koaliciji Srbija protiv nasilja, zapravo je to sasvim logično. Tu koaliciju je okupljalo iskreno odupiranje nasilju i zajednička želja da se promeni vlast, ali to nije dovoljno za političko delovanje. Ne mogu istim putem oni koji su za Evropsku uniju i oni koji su protiv, oni koji smatraju da je u Srebrenici bio genocid i oni koji to negiraju i čak slave zločince iz srpskog naroda, stranke koje se zalažu za stvarne demokratske vrednosti i imaju svest o realnosti kosovskog problema i one koje veličaju mitove prošlosti i traže da se na Kosovu proglasi okupacija. Ja i dok sam bio više u politici nisam imao nikakav uticaj, ali bih se zalagao za jasno profilisanje svake partrije i zajedničko delovanje isključivo po programskim ciljevima.

MONITOR: Na izborima je,  prvi put, učestvovao i „narodni tribun“ Savo Manojlović i osvojio značajan broj glasova. On je, po završetku izbora, pozvao na neku vrstu postizbornog bojkota republičke skupštine i dijela lokalnih parlamenata. Kako ocjenjujete njegov iznenadni ulazak u institucionalizovanu politiku i očigledan pokušaj da bude i tu proaktivan?

VELJANOVSKI: Savo Manojlović je samo još jedan dokaz nezrelosti opozicione scene u Srbiji. Inače, u politiku se i može ući samo institucionalizovano, sve ostalo je amaterizam ili NGO građanski aktivizam, što ima dodirnih tačaka sa politikom, ali nema mnogo izgleda da se poentira. Izlaskom na izbore, a zatim pozivom na bojkot odnosno izlazak iz lokalnih parlamenata, Manojlović je doprineo konfuziji koja je već postojala, a što obeshrabruje birače i dovodi do apatije. Respektabilan broj glasova koje je ova opcija dobila tu i tamo, takođe dokazuje da je građanima potrebno nešto novo, što odavno očekuju, ali čega nema.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 21. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

JOVANA MAROVIĆ, SAVJETODAVNA GRUPA BALKAN U EVROPI: Predstoji nam ogroman posao

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dobijanjem IBAR-a ne zatvaramo ni jedno pitanje i ni jednu oblast „na duže staze“, u smislu da smo napravili toliki iskorak i postigli velike rezultate i da se time ne moramo više baviti. I ona poglavlja koja su spremna za zatvaranje zatvaramo samo privremeno, predstoji nam ogroman posao na svim poljima

 

 

MONITOR:  Momenat kada ćemo znati da li smo dobili IBAR približava se. Je li IBAR izvjestan?

MAROVIĆ: Da, dobijanje IBAR-a je izvjesno i ne bi tu  trebalo da bude nikakvih iznenađenja. S jedne strane, proces evropske integracije je zasnovan na principu zasluga (merit-based) i u okviru njega Evropska komisija utvrđuje politiku uslovljavanja, definiše mjerila koja treba ispuniti, prati njihovu realizaciju i daje svoju (pr)ocjenu o postignutom napretku. Zbog toga bi trebalo da je od presudnog značaja izvještaj koji je Evropska komisija već izradila i njime dala zeleno svjetlo da pređemo u završnu fazu pregovora. S druge strane, proces je i politički, države imaju pravo veta i mogu da blokiraju kandidatkinju za članstvo bez obzira na rezultate. U ovoj fazi, nema najave blokiranja i zato očekujem da ćemo krajem juna i formalno imati čemu se da se radujemo.

MONITOR: Slažete li se sa onima koji smatraju da je usvajanje IBAR zakona pokazalo da se reforma jedne od najvažnjih oblasti svela na  štrikiranje zadataka?

MAROVIĆ: Uzimajući u obzir preostala prelazna mjerila, njih 31, koje je ova Vlada „preuzela“ od prethodnih i krenula u njihovo ispunjavanje, a zbog specifičnih političkih prilika u državi, do sada su se pokazali kao najzahtjevniji politički uslovi koji su se odnosili na imenovanja u pravosuđu, a za koja je potrebna 2/3 ili 3/5 većina u Skupštini. Kada je ovo postignuto u parlamentu, „prozor i šansa“, koji se ukazali zbog geopolitičke situacije, su se još više odrškrinuli, a skroz otvorili zbog izbora za Evropski parlament na kojim su države članice željele da se pohvale i određenim rezultatima na Zapadnom Balkanu. Otuda smo imali intenzivnu komunikaciju institucija sa Evropskom komisijom, brze reakcije sa obje strane, konstruktivnu saradnju koja je u svakom trenutku imala jasan cilj – IBAR. Naravno, bilo je i lakše doći do tog cilja utoliko što smo još  na nivou ispunjavanja tehničkih uslova i tek predstoji da se usvojeno i sprovede u praksi. Zbog brzine su  napravljeni određeni propusti, koji nisu beznačajni, a odnose na često neadekvatno uključivanje zainteresovane javnosti, zanemarivanje konstruktivnih predloga, usvajanje problematičnih rješenja i sveukupno utisak je  da ćemo vrlo brzo morati dodatno da unaprjeđujemo ove zakone. IBAR jeste tehnički izvještaj i on do sada u procesu pregovora nije ni postojao, već su postojala samo mjerila za otvaranje i zatvaranje poglavlja, pa je zbog toga Evropskoj komisiji i bilo lakše da zažmuri na određene propuste. Iz „IBAR epizode“ treba izvući pouke za dalji tok pregovora: zadržati posvećen odnos s obje strane, a otkloniti nedostatke, i tehničke i suštinske.

MONITOR:  Kako vidite odnose na relaciji ministar pravde Andrej Milović i premijer Milojko Spajić, te najavu Milovićevog razrešenja?

MAROVIČ: Loša je poruka koju premijer šalje predlogom za razrješenje ministra pravde nekoliko dana nakon što su usvojeni zakoni potrebni za IBAR, a koje je pripremilo  Ministarstvo pravde na čijem čelu je Milović. Iako je taj predlog očigledan rezultat političkih razmimoilaženja, trebalo je da se desi kada je Milović isključen iz PES-a, a ne sada kada bi premijer trebalo da bude zahvalan zbog ostvarenih rezultata. Isto tako, nejasan je i potez Milovića kojim on umjesto da podnese ostavku ako se ne slaže sa politikom premijera i Vlade, upućuje na svoje razrješenje. U oba slučaja je riječ o neodgovornim potezima nekoliko sedmica prije očekivanog dobijanja IBAR-a, čime pada u vodu priča da je IBAR iznad svega. Iako je, kao što sam već rekla, EK dala zeleno svjetlo za IBAR, ovakav razvoj događaja pokazuje da IBAR, ipak, nije iznad političkih razmirica i partijskih interesa. Sve češće turbulencije u PES-u, ali i između koalicionih partnera, nisu ohrabrujuće za političku situaciju u zemlji koja mora biti stabilna da bismo se mogli posvetiti reformama.

MONITOR:  Kako komentarišete odluku Vlade da zbog prihvaćenog amandmana u Skupštini, Milović ne prisustvuje sjednici parlamenta, odnosno Spajićevo obavezujuće uputstvo ministrima da o svakom amandmanskom djelovanju na IBAR zakone moraju obavijestiti najprije Vladu?

MAROVIĆ: Logično objašnjenje za „uputstvo“ da Vlada mora da da zeleno svjetlo za amandmane na IBAR zakone je to da je ona u komunikaciji sa Evropskom komisijom i da se nije željelo rizikovati s eventualnim odstupanjima. Međutim, ministar pravde predstavlja Vladu, zakoni su iz njegove nadležnosti i ne vidim šta je moglo da pođe „po zlu“ i zašto je Vlada morala da ga povlači „navrat- nanos“ iz Skupštine. Ukratko, na ovom primjeru smo konkretno vidjeli paradoks da Vlada ne vjeruje svom ministru i da ne vrednuje njegov rad.

MONITOR: Predsjednik države Jakov Milatović odbio je da potpiše dva IBAR zakona. Može li to uticati na proces dobijanja IBAR-a?

MAROVIĆ:Evropska komisija je dala pozitivnu procjenu ispunjenosti mjerila i prije nego što su svi potrebni zakoni za IBAR bili usvojeni u Skupštini. Smatram da se niko na političkom nivou u EU neće baviti formalnim stvarima, posebno što, iako su primjedbe Predsjednika opravdane, zakoni nakon drugog glasanja moraju biti potpisani.

MONITOR: Kako vidite konstataciju premijera o “koordinisanoj opstrukciji Andreja Milovića i Jakova Milatovića” evropskog puta CG?

MAROVIĆ: PES je u više navrata, otkad je u situaciji da vodi proces evropske integracije Crne Gore, stavljao do znanja da svi koji su protiv njih su protiv našeg evropskog puta, pa, čak, kao što je to često slučaj, kad taj neko štiti zakon. U stvari je riječ o čuvanju pozicije i političkim sukobljavanjima.

MONITOR: Kako komentarišete prisustvo predsjednika Parlamenta Andrije Mandića na Svesrpskom saboru u Beogradu?

MAROVIĆ: Andrija Mandić je bio na „saboru Srbije i Srpske“ . Nije mu tamo bilo mjesto kao predstavniku Crne Gore i samim tim to nije ni mogao biti, već ili kao običan posmatrač, što je nedopustivo budući da je predsjednik Skupštine Crne Gore, ili, što je izvjesnije, dužnik višegodišnjeg političkog saveznika i ideološkog vođe Aleksandra Vučića. Takva pozicija bi bila kompromitujuća i ponižavajuća za svakoga, osim za Andriju Mandića, koji tako ne poštuje sopstvenu državu i omalovažava jednu od najviših funkcija u njoj.

MONITOR: U otvorenom pismu premijeru, kritikovali ste njegov stav da “IBAR nije postojao prije PES-a”, kako ste kazali, ali i ocijenili da nam sa ovom parlamentarnom većinom IBAR ništa neće značiti?

MAROVIĆ: I prije i poslije političkih promjena u državi, svi koji su na bilo koji način učestvovali u procesu su se zalagali za određene olakšice, promjenu politike uslovljavanja i ispunjavanje mjerila po prioritetima, intenzivniji monitoring Evropske komisije… Premijer, reakcijom da niko prije 44. Vlade nije pominjao IBAR, kao da je želio da izbriše sve prethodne napore, umjesto da sopstveni uspjeh učini još većim isticanjem da se do njega došlo zajedničkim trudom i radom.

Crna Gora treba da uđe u EU kao građanska država u kojoj se jednako garantuju prava svima i teško mi je zamisliti da se to može desiti uz većinu u čijem su sastavu oni koji negiraju crnogorsku naciju i ne priznaju državu koju treba da predstavljaju u institucijama Unije. To je paradoks i utoliko je i čudna pozicija EU, koja se i sama suočava sa jačanjem desničarskih partija i populista, i koja godinama nije blagonaklono gledala na takvu koaliciju u Crnoj Gori, a sada je zove „evropskom“.

MONITOR:  Kako vidite ovdašnje reakcije na glas Vlade za usvajanje Rezolucije UN o Srebrenici, te Rezoluciju o Jasenovcu koja je u parlamentu?

MAROVIĆ: Reakcije su različite i bespotrebno ispolitizovane i one su skrenule pažnju sa suštine: ovdje se ne radi o većem ili manjem značaju rezolucija, ovdje je riječ o tome da je Rezolucija o Srebrenici bila na dnevnom redu GS UN-a, da smo se kao članica morali izjasniti, a da je naš stav o tom pitanju odavno utvrđen, zasnovan na presudama međunarodnih sudova i civilizacijskoj obavezi. Ponoviću: najmanje što možemo da učinimo za žrtve genocida u Srebrenici je da ih se sjetimo 11. jula, a Rezolucija je važna i zbog toga što se sam genocid u javnosti često negira. Rezolucija o Jasenovcu koja bi bila usvojena u Skupštini Crne Gore ne bi suštinski ništa promijenila, jer se 22. april već obilježava kao dan proboja zarobljenih iz jasenovačkog logora i komemoraciji svake godine prisustvuje državni vrh Hrvatske, a, takođe, u javnosti niko nikada ne negira Jasenovac. Rezolucijom o Jasenovcu možemo pogoršati odnose sa Hrvatskom koja je dobar susjed i pruža nam podršku na svim poljima u procesu demokratizacije, a pogrešan je i motiv usvajanja Rezolucije da bi određena politička grupacija ostala na vlasti i to je nepoštovanje samih žrtava.

MONITOR: Šta nas čeka poslije IBAR-a?

MAROVIĆ: Dobijanjem IBAR-a ne zatvaramo ni jedno pitanje i ni jednu oblast „na duže staze“, u smislu da smo napravili toliki iskorak i postigli velike rezultate i da se time ne moramo više baviti, a samim tim što i ona poglavlja koja su spremna za zatvaranje zatvaramo samo privremeno, predstoji nam ogroman posao na svim poljima. Najzahtjevniji će, opet, biti rad na vladavini prava, odnosno jačanju institucija, borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije, neselektivnoj primjeni zakona u svim oblastima. Pregovori u poglavljima 23 i 24 će ubuduće biti usmjereni na ispunjavanje završnih mjerila, a koje ćemo dobiti u Zajedničkoj poziciji. Od presudne je važnosti da napravimo jasnu mapu puta, prioritete po godinama u trogodišnjem periodu, te da oko tih prioriteta gradimo konsenzus.

Glasanje za IBAR zakone je pokazalo da, iako vlast ne radi na toj sponi sa opozicijom, prvi put smo imali jasnu poruku opozicije da ne želi da blokira EU put. Da li je to bilo zbog „signala“ iz EU da ćemo IBAR dobiti bez obzira na sve, pa niko nije htio da političkim protivnicima pruži priliku da u njih upiru prstom, ili je rezultat, konačnog shvatanja da je EU cilj svih nas i da svi moramo učestvovati u njegovom ostvarivanju, ostaje da se vidi, ali je jasan putokaz u kom pravcu se mora ići.

Milena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo