Pod vlašću Aleksandra Vučića Srbija je autokratska država zastrašenog, ucijenjenog, obespravljenog i izmanipulisanog stanovništva, država u kojoj se isključivo jedan čovjek pita i razumije u sve, država ugušenih medija, obesmišljenih institucija, bez nezavisnog sudstva, nestručnih kadrova na vodećim funkcijama, država iz koje se odlazi bilo gdje

Prvog aprila pred ponoć novinarku Anu Lalić uhapsila je grupa policajaca grada Novog Sada i zaplijenila njen laptop i dva mobila telefona  pod optužbom da je svojim tekstom na portalu Nova.rs o stanju u Kliničkom centru Vojvodine uznemirila javnost i narušila ugled te zdravstvene ustanove. A ona je objavila priču medicinskih radnika Kliničkog centra koji su rekli da nema baš uvijek opreme za zaštitu od korona virusa, da se nekima dijeli na kašičicu, pa postoji i opasnost da oni koji treba da liječe druge i sami obole. Razgovor sa njom započeli smo pitanjem da li protesti u mnogim gradovima Srbije, pod sloganom „Bukom protiv diktature”, mogu biti začetak otpora kakvim  je srušen Slobodan Milošević, odnosno prerasti u otpor kojim će biti srušena diktatura Aleksandra  Vučića.

LALIĆ: Lupanje o šerpe jeste svojevrstan čin otpora tiraniji Aleksandra Vučiča, ali strepim da ono nema snagu da preraste u organizovanu akciju koja bi je i okončala. S jedne strane imate Vučića sa uhodanom mašinerijom glasača, falangom botova, potpuno okupranim medijskim prostorom, ogromnim novčanim sredstvima za kampanju, dok s druge imate razjedinjenu opoziciju koja čak ne može da se usaglasi oko toga da li će izaći ili pak bojkotovati parlamentarne izbore 21. juna. Problem stvara i činjenica da opozicione stranke mahom predvode „već viđeni” političari, kojima su građani Srbije već dali priliku da se pokažu upravo nakon rušenja Miloševićevog režima i čiji politički kredibilitet nije baš na zavidnom nivou. Srbiji danas nedostaju dve ključne stvari: novi Zoran Đinđić i jasna politička ideja šta uraditi 6. oktobra, koji u ovom slučaju „pada” na 22. jun.

MONITOR: Strani mediji odnedavno često Vučića nazivaju autokratom pod čijom vlašću se satanizuju politički protivnici, guše medijske slobode, cvjeta organizovani kriminal… Znači li to da on gubi podršku evropskih i drugih zvaničnika?

LALIĆ: Kontinuirana upozorenja svetskoj javnosti da je Vučićeva transformacija iz Šešeljevog jurušnika, koji je pozivao na klanje Muslimana, u uglađenog Evropejca zapravo samo kozmetička od prvog dana, dugo nisu nailazila na sagovornike u EU. Pitanje Kosova bila je jedina stavka kojom su se evropski zvaničnici bavili. Međutim, Vučićevo sve češće političko isklizavanje ka Rusiji i Kini kao „tradicionalnim prijateljima Srbije”, pobudilo je sumnje da je Srbija odustala od evropskog puta. Samim tim i evropski mediji su počeli više da se bave unutrašnjim problemima Srbije i da upozoravaju svoje lidere na Vučićevo „autovanje” iz navodno proevropskog političara u militantnog autokratu.

MONITOR: Premijerka Ana Brnabić sve češće upućuje prijetnje i uvrede novinarima, poslanicima, opoziciji… Kako to tumačite?

LALIĆ: Transformacija Ane Brnabić od „fikusa”, kako su je pogrdno okarakterisali na početku premijerske funkcije, u Vučićevog kerbera koji se obračnava sa svima koji se usude da ga kritikuju, je svakodnevno sve upečatljivija i jezivija za posmatranje. Ono po čemu će ostati upamćena na političkoj sceni je izjava „ko ne voli Vučića, ne voli ni Srbiju”, kojom je polovinu Srbije nazvala izdajnicima koji „žele zlo svom narodu”. Njena agresivnost u „odbrani” Vučića je vrlo uznemirujuća. Ovakvim ispadima bukvalno je polarizovala građane, navodeći ih da se prebrojavaju na patriote i izdajnike. Da li je u pitanju očigledna politička neukost, pomanjkanje svesti o odgovornosti koju nosi pozicija premijera ili pak patološka potreba da se dodvori Vučiću – nebitno.

MONITOR: Šta mislite o opoziciji u Srbiji?

LALIĆ: Da je desetkovana. Nesposobna da prevaziđe sopstvene egomanijakalne stavove zarad opšteg dobra. Izmorena. Nespremna da ubedi svoje lidere da se povuku sa čela stranaka i da ih prepuste novim ljudima sa novim idejama. Da troši više energije na Vučića, nego u stvaranje konkretnih političkih programa i mera kojima bi građanima ponudili alternativu. U danima kada Vučićeve plaćene siledžije zastrašuju narod, uzurpiraju krovove zgrada, prave bakljade ljudima nad glavama i domovima, desetak opozicionih poslanika i odbornika nedavno je organizovalo „protestnu vožnju” protiv Vučića. Biciklima. Malo li je?

MONITOR: Kako biste ukratko opisali današnju Srbiju pod vlašću Aleksandra Vučića?

LALIĆ: Kao autokratsku državu zastrašenog, ucenjenog, obespravljenog i izmanipulisanog stanovništva. Državu u kojoj se isključivo jedan čovek pita i razume u sve: od ekomonije, sporta, zakona, obrazovanja, infrastrukture, zdravstva, cene kupusa. Državu ugušenih medija, obesmišljenih institucija, bez nezavisnog sudstva. Državu afera Krušik, Jovanjica, nameštenih javnih nabavki, nestručnih kadrova na vodećim funkcijama. Državu iz koje se odlazi, bilo gde.

MONITOR: Da li se može desiti da Vučić u odbrani svoje vlasti izazove sukob među građanima Srbije?

LALIĆ: Mi smo već na pragu tog sukoba. Građani sa šerpama zatvoreni u svojim stanovima protiv navijačkih hordi sa bakljama i dozvolama za kretanje i maltretiranje.

MONITOR: Zašto Srbija i pored rigoroznih mjera ima najveći broj zaraženih i preminulih u regionu od korona virusa? 

LALIĆ: Zato što su „stručnjaci” Aleksandar Vučić i nekakav doktor Nestorović dve nedelje po izbijanju pandemije, na javnom sesrvisu, svakodnevno ubeđivali javnost da se korona leči „sa jednom, dve rakijice” i da je Covid 19 „najsmešniji virus na svetu”. I za to obojica treba da odgovaraju.

MONITOR: Je li vlast nespremna ušla u očekivanu epidemiju korona virusa?

LALIĆ: Apsolutno. Prve tri nedelje nije bilo zaštitne opreme, a situacija se popravila tek nakon što je stigla „pomoć iz bratske Kine” koju je država regularno platila novcem iz budžeta. Kada su se pak suočili sa realnom situacijom, počeli su da donose sumanute mere koje su se menjale iz sata u sat, tako da mnoge bolnice i druge ustanove nisu znale ni šta, ni kada, ni kako da primene išta od toga. Nije bilo nikakvih protokola niti jasnih smernica, a svi ti propusti sada isplivavaju na videlo. Nažalost, i po broju mrtvih.

MONITOR: Kako komentarišete to da je Krizni štab prepustio predsjedniku Srbije, pravniku po obrazovanju, da izvještava o onome što je posao ljekara specijalista? 

LALIĆ: Niko njemu ništa nije prepustio, jer on nikoga nije ni pitao. Poražavajuće je što mu se niko od tih ljudi nije suprotstavio, već su dozvolili potpuno degradiranje sopstvene struke, diploma i iskustva. Ukoliko se nisu usudili usprotiviti, barem su mogli odbiti da učestvuju u tom igrokazu i očiglednoj predizbornoj kampanji Aleksandra Vučića, sa patetičnim sloganom „moramo čuvati naše bake i deke”.

MONITOR: Aleksandar Vučić i Ana Brnabić, mnogi tvrde, koriste vanredno stanje za gušenje osnovnih ljudskih sloboda, hapse novinare, za svoje propuste okrivljuju političke neistomišljenike… Vodi li to u bezakonje i je li to dio njihove predizborne kampanje?

LALIĆ: Prva mera koja je u Srbiji uvedena prilikom proglašenja epidemije je obustava rada Parlamenta i uvođenje vanrednog stanja. Dakle, iz starta je bilo jasno da je Vučićeva strategija da borbu protiv virusa zloupotrebi i za političku kampanju. Kada je vanrednim stanjem dao „legitimitet” svom samovlašću, izveo je vojsku na ulice i krenuo da sprovodi diktaturu: utamničio je milion i 700.000 građana, uveo preke sudove preko skajpa, uhapsio više od 200 ljudi u svega par nedelja, zahtevao najstrože zatvorske kazne „za primer drugima”, zastrašivao ljude prebrojavajući slobodna grobna mesta po beogradskim grobljima… i sve to objašnjavao „brigom za naše živote”. Nažalost, njegovo glasačko telo je konzumiralo ovu poruku upravo na način na koji je Vučić i planirao.

MONITOR: Šta Srbiju očekuje kada prođe epidemija?

LALIĆ: Izlaskom iz epidemije istog momenta ulazimo u novu opasnost po javno zdravlje Srbije: predizbornu kampanju. Dakle, medicinske maske mnogi će zameniti fantomkama, umesto pustih ulica imaćemo džipove iz kojih će se sigurni glasači podsećati da moraju biti još sigurniji, Vučić će nas ubeđivati da nam je BDP bolji od nemačkog, a da će nam za dve, do tri godine, siromašni Švajcarci raditi kao viljuškaristi, dok ćemo se mi gostiti ptičijim mlekom koje ćemo, kako već to srpska tradicija nalaže, jesti srebrnim escajgom.

MONITOR: Kakva je medijska scena u Srbiji? 

LALIĆ: Dovoljno je opisuje zajednički stav svih nezavinskih medija „da ovako nije bilo ni u vreme Slobodana Miloševića”. Sve televizije sa nacionalnom frekvenicijom su ovoreno režimski nastrojene, a deo koji oni ne uspeju da pokriju rešavaju tabloidi, tačnije glasila SNS. Nezavisni mediji poput portala za koji ja radim Nova.rs, kao i televizija N1, list Danas, nedeljnik Vreme i još par lokalnih medija su poslednja odstupnica slobodnog novinarstva. Ukoliko nas ne nazivaju izdajnicima i stranim plaćenicima i kada nas ne hapse, ne seku gume i ne pale kuće, tada nas jednostavno ignorišu i ne ogovaraju na naša pitanja.

MONITOR: Mnogi su potpisali apel za ukidanje rijaliti programa, kao čin neslaganja sa promovisanjem kiča, prostakluka, satanizovanja neistomišljenika i političkih protivnika… Hoće li taj apel uroditi plodom?

LALIĆ: Taj apel je do sada potpisalo više od 60.000 građana, što je više nego dovoljno da se o njemu debatuje u Parlamentu Srbije. Naravno, imajući u vidu da se takvi „sadržaji” prvenstveno emituju na televiziji Pink, čiji je vlasnik Željko Mitrović, koji se u doba epidemije bavi i nadrilekarstvom, svi znamo da do njihovog ukidanja nikada neće doći. Ne sme se zanemariti činjenica da su ovi opskurni rijaliti programi odlična distrakcija, kako se ljudi u Srbiji ne bi dosetili u kakvim uslovima zaista žive, rade i umiru.                                   Veseljko KOPRIVICA   

Komentari