Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Apstinencija uma i tri na karte

Objavljeno prije

na

Morate imati neko mjesto. Da se šćućurite i pomislite da ste spašeni, bar na kratko. Vrijeme između perioda kad trčimo za golubovima uz smijeh i perioda kad ih hranimo sa klupe u parku, proleti brzo. Prokleti golubovi

 

Dobar dan svima koji danju ne spavaju, a noću ne. Sve krupnije od komarca što mi uveče proleti pored uha, za mene je NLO ili neka pesma, davno zaboravljena, koja budi uspomene. U trenutku dok kompletno čovečanstvo užasnuto dršće pred nastupajućim talasom galopirajuće zaraze, podatak da se u svinjcima na dalekom istoku već širi nova vrsta zloćudnih mikroba, nesposobnih da uoče onu finu nit koja razlikuje krmka od čoveka, vas sigurno neće obodriti. Ustala sam sredinom leta i otišla da pijem kafu, kući sam se vratila početkom jeseni… takvo neko vreme. Kakva neuzvraćena ljubav od godine!

U čekanju boljeg sutra, prođe ceo dan. Stisnem zubima često to neizgovoreno  i progutam. Moglo bi se reći čak i da preživam. Kad reči postanu suvišne, trenutak postaje reka. Tamo u dubini, u skrivenoj muzičkoj kutiji mog bića, praćena tihom, aritmičnom melodijom, balerina od porcelana izvodi trzav ples na zarđalim oprugama. Ponekad ispričam neki potresan detalj iz lične biografije u slivnik i otvorim slavinu kako bi voda odnela zlu kob. Vodovodne instalacije i kanalizacione cevi čuvaju tajnu mojih oslobođenih vapaja. Nije problem ako ste podeljene ličnosti, sve dok znate gde vam je međa. Evo, recimo ja kad sam se podelila na nekoliko suverenih i autokefalnih ličnosti, kanonski priznatih od vaseljenske mene, ja sam odmah postavila kamenove međaše da se zna šta je i dokle čije! Sejala sam cveće u ponorima. Da sam znala da će ovako biti, ne bih kao klinka iz mora izlazila kada su mi smežurani prsti, već bih čekala da mi se smežura mozak od te divne, slane ljubavi…

Danas radim do 28˚C. Posle ću da se nadam košavi jer ona služi da pročisti disajne organe grada. Da kad mi kaže: „Ti plačeš…“, ja odgovorim: „Ne, to je od vetra…“ Eto, tome služi košava. Prema Karlu Jaspersu smrt iza sebe uvek ostavlja dve samoće: samoću samrtnika koji mora da smrt u oči pogleda sam, i samoću onoga koji je samrtnika u poslednjem trenutku morao da ostavi, jer ga dalje na putu smrti nije bilo moguće slediti. Ali ostavlja i život za bližnjega njegovog. Jer jedna od graničnih situacija je smrt, tako da bi bližnji pokojnikov trebalo da kroči prema smislu zbog te patnje… Kao da negde u meni vetar ljulja praznu ljuljašku. Ima tih istina koje su toliko ružne da je najbolje proglasiti ih za laži.

Neki ljudi mirišu. Mirišu na mir, na sigurnost, na radost, na osmeh u mraku. I ako ste im dovoljno blizu i udahnete, sve to pređe na vas i obuzme vas od glave do pete. (Njemu je sigurno lepo i kad žmuri, jer su mu oči pune vidika.) Morate imati neko mesto. Da se šćućurite i pomislite da ste spašeni, bar na kratko. Vreme između perioda kad trčimo za golubovima uz smeh i perioda kad ih hranimo sa klupe u parku, proleti brzo. Prokleti golubovi.

Uprkos svemu, iako u nosu, nosim dušu punu želje za životom.

P.S. „DA JE SREĆE, DA JE SREĆE TUGE NE BI BILO” – Rade Lacković, starogrčki filozof. Upravo saznadoh…

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Kolateralna seta

Objavljeno prije

na

Objavio:

Staviš nekog u svom životu na isto mjesto na koje je on stavio tebe u svom, i gledaš kako može da se desi da to uopšte nije mjesto koje bi želio za sebe…

 

Preturam po programu tražeći undo dugme za jedan san, dobijam error 404 poruku, reinstaliram ceo sistem. Centralni nervni. Popila kafu, pročitala vesti, posvađala se sa psima, polomila nokat i to sve još pre sedam sati ujutru, ovaj utorak obećava. Da li je danas uopšte utorak? Pojela sam malo Milke, i sada samo razmišljam o tom semantičkom kanibalizmu. Ščepam neke prideve za gušu i odvučem ih sa vrha jezika, da slučajno ne izlete.

Dugo sam pripremala neke reči za nekoga, i kada sam ih izgovorila, shvatila sam da su samo prosto strujanje vazduha. Davno, maltene u nekom drugom životu, sam prvi put rekla: „Ovo nije moja igra. Ni moj teren. Ni moja pravila. Idem ja odavde.“ Tad je bilo najteže. Sad je svaki put sve lakše. I spasava ovo malo mozga, srca i živaca što je preteklo.

Omaške u govoru i komentari kojima naizgled nije mesto u razgovoru otkrivaju mnogo više nego što bismo hteli. Ipak, naučila sam da poneke prečujem i gurnem u neki ćošak mozga, jer je prečesto bilo “poterala zeca, isterala lisicu“. Šta mi treba da se sekiram? Staviš nekog u svom životu na isto mesto na koje je on stavio tebe u svom, i gledaš kako može da se desi da to uopšte nije mesto koje bi želeo za sebe… Od pojava koje crpe energiju, izdvojila bih još i ljude koji ti ispravljaju subjektivni doživljaj nečega. Jer, zaboga, ne može nešto da ti bude najlepše i najbolje kad njima nije. Potreban mi je jedan sprat tolerancije. Pragove sam sve preskočila. Kad vam  pobegne autobus, krenete u laganu šetnjicu, e tako i u životu. Najlakše je stići, ma gde, petkom, dan pun nade, hedonističke želje i lakogazivosti.

Veče miriše na neku post punk, Blade Runner scenografiju, u kojoj PJ Harvey svira tešku melodiju, dok se kapi kiše slivaju niz masno čelo starog konobara koji mi dodaje konjak i smešnim glasom, kao u lošim filmovima, govori: „Sve će biti u redu, osim ako ne bude“. Šteta što svi nemamo šarenilo mašte i razboritost trogodišnjeg deteta, koje ulazi u crkvu, trči prema svećama i urla:  „Srećan rođendan!“ Ono kad Rundek kaže “teške se kiše spremaju” i to dvadeset i pet godina ranije, e to je prorok sa potencijalom za osnivanje verske zajednice.

Na kraju, kad se osvrneš unatrag, shvatiš da te nebo sačuvalo od svega što te nije smelo i umelo.

P.S. Život je divan… Nađite sebi jedan.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Sve(t) i svašta

Objavljeno prije

na

Objavio:

Skoro sve ponovo proradi ako ga na trenutak isključiš pa uključiš, pauze su dio ritma života…

 

Jutros posle kiše sve bistro, čisto, sjajno i modro se složilo i uklopilo u jedan pogled. Sad sam u kondiciji da sve bolje vidim jer se udaljim, pa ovog puta i nije trebalo da se zadržavam dugo. Od te bistrine u glavi lako pišem. Treba mi takva kondicija za još nekoliko, kako da kažem, životnih pitanja. “Živim u sadašnjem trenutku“ je moj omiljeni eufemizam za loše pamtim, a loše pamtim pa su mi raspleti koje ovde zabeležim, mrvice sadašnjih trenutaka. Vi izvinite, a ako vam nešto u redosledu ili smislu nema smisla, vi nagađajte, i ja nekad tako.

Umem tako da se zaletim, pa se vratim… delima, rečima. Svaki put imam utisak da sam malo izdala sebe. Zato sam sad našla zgodno mesto i stojim. I gledam. I svaki put kad pružim ruku, nogu da se pokrenem ili otvorim usta da kažem, reći ću sebi: „Nemoj!“. Samo ću gledati. Kad uletiš u kovitlac osećanja, nedoumica i brige, odlično je da imaš jednu pametnu glavu koja ti kaže: „Stani, povući se par koraka unazad.“

Ako nas je ljutnja nečemu naučila, to nešto ostaje. Ono što nam izmiče je samo prolaznost vremena. Sećam se kao juče da je bilo, raspust na selu, na kredencu dedin zeleni sat. Samo on je smeo da ga navija i to uveče prema tačnom vremenu sa radio aparata. Probudim se, kuhinja miriše na svež hleb, gledam kroz prozor u daljini neku tačku, a u tišini tiho otkucava tik-tak, tik-tak. I najednom, život oživi duž zidova. U škripi stare fioke. U srcima u kojima se šapuće ista muzika. U izvajanoj senci seoskog puta sa drvoredom. U svemu što nikada ne uzimamo zdravo za gotovo. Skoro sve ponovo proradi ako ga na trenutak isključiš pa uključiš, pauze su takođe deo ritma života…

Kad živiš u skladu sa sobom, onim stvarnim Ja, to je sreća. Sve ostalo su nekakve manipulacije, iluzije, želje, maštanja ili snovi. Važna je plemenitost. Plemenitost potiče od reči “pleme”, shodno tome označava nesebičnost koja prati tuđa htenja i potrebe i ne očekuje ništa za uzvrat. Izdvajanjem iz te grupe koja nas je nekada objedinjavala rodom, polako ali sigurno smo se udaljili od onoga što je za pripadnike plemena bilo obavezujuće i od srca. I opet moram da se setim moje babe koja je vazda čuvala nešto novca u nedrima. Kad sam se zadevojčila, kad god bih odlazila od nje, kaže: „Stan’ der“, pa zavuče ruku u nedra da mi da koji dinar. „Žensko si, valja uvek da imaš…“ Usput održi slovo o tome kako treba da se ponašam uz obavezno: „Dala bi baba i koji dinar više, ali ovo je od srca.” I to od srca mi je ostao najjači vrednosni sistem koji je ikada postojao. Pravo iz nedara.

P.S. Uprkos ili iz inata svemu, vredno mi sa godinama postaje samo ono što me obuzme bez mnogo razmišljanja.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Još nisam vidjela kako priče piju vodu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Trenutak kada velika ljubav prelazi u malu ravnodušnost, kao kad voda počinje da vri za (o)čaj

 

 

Počelo proleće, pa smo i mi koji smo letnje veroispovesti malo veseliji. Još uvek ništa korisno nisam uradila ovog jutra, bojim se da ne postane hronično, ili da nedajbože postanem narodni poslanik. Neki su u jaknama i kapi, neki smo u majicama, i to je lepota ovog proleća.

Zažmuriću danas, jer sam i juče, a svakako ću morati i sutra. Sad živim ona dva prazna lista iz sredine.

Kad razgovor počne sa “da se ne lažemo više“, tu je već bilo pukotina i provalija koje su se nekako zbog nečega zatrpale, ali je korozija i zamor materija učinila svoje. Onda samo treba otići. Ako vam je stalo do nekoga, znajte da način na koji odlazite ostavlja dublje posledice nego sama činjenica da ste otišli. Možda, eto, nekome zatreba ovo. Ljudi ili (od)nose ili ne (od)nose radost sa sobom. Nema tu puno filozofije. Mnogo je vremena prošlo i uvek mi se čini da mi je drago kada idem, a onda shvatim da mi je draže kada se vraćam. Zašto je ljudima prirodno da grle nepoznate životinje, a ustručavaju se da zagrle poznate ljude? Delimo intimnost i svako svoju odnese sa sobom. Konačno mi istina izleti na sto, bez ukrasnog papira i mašnice, onako.. iskežena kao zver. – Jeste, kaže, tako je! Trenutak kada velika ljubav prelazi u malu ravnodušnost, kao kad voda počinje da vri za (o)čaj.

Što više razmišljamo, dublje tonemo… A grešimo neizostavno… Umeće je prihvatati ono što nam dolazi sa lakoćom… I menjati sa lakoćom, što se može promeniti.. Još uvek se bojim da ću biti otkrivena, a ponekad sanjam da ću biti pronađena. Eto mi sad što sam razmišljala i sve što sad imam da kažem je da mi se prispavalo. Da na jastuku čeka spisak reči korištenih u snovima, i samo te reči tokom dana smeš da upotrebiš u rečenici, pazili bismo šta pričamo, lepše bismo sanjali, a tišina bi bila zvonka. Nekako, nadomak životu kakav treba da bude.

Ovaj dan me drži u šaci, a ja nikako da prestanem da razmišljam kada je poslednji put oprao ruke.

P.S. Izvešću se sama po ovako lepom danu

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo