Povežite se sa nama

INTERVJU

HEDVIG MORVAI, IZVRŠNA DIREKTORICA EVROPSKOG FONDA ZA BALKAN: Ljudski kapital Zapadnog Balkana godinama se traći

Objavljeno prije

na

„Ovo je godina Zapadnog Balkana! To je činjenica na koju ukazuju mnogi procesi koji su u punom zamahu poslednjih godinu dana”, kaže naša sagovornica, Hedvig Morvai, koja je na čelu Evropskog Fonda za Balkan od njegovog osnivanja, prije tačno deset godina. Prvi put nakon 2003. godine organizovaće se samit EU – Zapadni Balkan. Kada je takav samit organizovan u Solunu pre 15 godina, činilo se da je evropska budućnost našeg regiona na dohvat ruke. Danas smo svedoci da nismo odmakli u procesu evrointegracija onoliko koliko smo se nadali, pa je ovaj samit u Sofiji nova šansa da sve strane pokažu iskrenu želju da zasuku rukave i privedu taj posao kraju.

MONITOR: Centralni događaj kojim ste željeli da obilježite 10 godina EFB jeste Balkanska deklaracija. U odnosu na vaše prethodne akcije, inicijative i dokumenta, u čemu je ona nova i gdje je njena posebna snaga i težina?
MORVAI: Ona je važna zato što iscrtava put kojim treba ići da bismo kao region maksimalno iskoristili povoljan geopolitički trenutak. To je strateški dokument iza koga su stali neki od najumnijih ljudi Balkana i Evrope – društveni aktivisti, filozofi, bivši visoki zvaničnici i mnogi drugi koji veruju da bez uspešne balkanske priče Evropa ne može da bude uspešna. Ona poziva na redefinisanje i građenje jednog novog partnerstva između Evrope i Balkana koje počiva na temeljnim vrednostima na kojima je izgrađena EU.

MONITOR: Balkanska deklaracija se, za razliku od nove Strategije koju je objavila Evropska komisija, ne bavi dinamikom pristupanja EU. Za vas to nije prioritetna tema?
MORVAI: Deklaracija se ne bavi dinamikom pristupanja regiona Evropskoj uniji, nego idejama o tome šta region može da uradi kako bi njegova ponuda imala visoku vrednost i veću EU tražnju. Drugim rečima, Deklaracija šalje poruku o tome da Zapadni Balkan ima potencijal u različitim oblastima, koji se decenijama traći i da je krajnje vreme da se taj potencijal iskoristi i stavi u funkciju boljitka i regiona i cele Evrope. Ja mislim da mi i te kako možemo da pružimo sveže ideje kada Evropa razmišlja o svojoj budućnosti, da naš obrazovni sistem može da dostigne evropski nivo, da kvalitetnija regionalna politička, ekonomska i kulturna saradnja mogu da pomognu u stvaranju lepše budućnosti. To su životne stvari o kojima govorimo, a za čije ostvarenje je neophodna podrška Evrope i volja kod kuće.

MONITOR: Postoji u jednom dijelu civilnog sektora u Crnoj Gori mišljenje da bi obrnuta strategija bila efikasnija – da se zamrznu pregovori, zaprijeti obustavljanjem finansiranja dok se od strane vlasti ne prekine praksa fingiranih promjena.
MORVAI: Mislim da mi koji živimo ovde imamo već dovoljno iskustva sa metodom štapa i šargarepe, pa ako nam do sada nije postalo jasno da to ne funkcioniše, onda imamo i ozbiljan problem. Zaustavljanje pregovora znači obustavljanje rada na usvajanju standarda Evropske unije, a zaustavljanje finansiranja znači prekidanje pokrenutih projekata. To nikome nije u interesu. Ja verujem da je i najsporije prihvatanje evropskih politika bolje od zamrzavanja evropskih integracija.

Svima je jasno da je u mnogim balkanskim državama sloboda govora ugrožena, da demokratija nazaduje i da borba protiv korupcije stagnira, ali odgovor na to ne može da bude prekid pregovora. Mora se više raditi i na domaćem i na međunarodnom planu kako bi se ti problemi rešili. Treba svi da shvate da temeljne vrednosti ne mogu da se trampe za stabilnost, jer na kraju puta takve države neće ni hteti EU pod svojim krovom.

MONITOR: Šta je sa onom Vašom definicijom u kojoj ima mnogo istine – region se pretvara da se integriše, Evropa se pretvara da se širi – da li se nešto vremenom mijenja u tom obostranom taktiziranju?
MORVAI: U odnosu na tu izjavu, danas se stanje u mnogome promenilo. Evropi je postalo jasno da neće biti kompletna bez Balkana i da joj ostavljanje našeg regiona mimo svojih granica nije ni u političkom, ni u bezbednosnom, ni u ekonomskom ni u bilo kom drugom interesu. S druge strane, čini mi se da se i zvaničnici na Balkanu, u sudaru sa realnošću, ozbiljnije prihvataju posla na usvajanju kriterijuma koji naše zemlje približavaju EU. Naravno, postoje oblasti na kojima se mora što pre i što intenzivnije raditi, ali je važno da je, izgleda, put ka EU za sve bespovratno trasiran i sada je samo pitanje kojom će brzinom on biti pređen.

MONITOR: Jedna Evropa oko sebe podiže zidove, druga, na koju EFB računa, vjeruje u internacionalizam i solidarnost. Koja od njih je u ovom trenutku po Vašem mišljenju dominantna?
MORVAI: Situacija je izgledala mnogo neizvesnije pre godinu dana nego danas. U međuvremenu su izbori u važnim evropskim zemljama poput Francuske i Nemačke pokazali da, i pored zabrinjavajućeg uspona radikalne desnice, politika na kojoj je izgrađena EU pobeđuje. Ipak, rast populizma, šovinizam, pa i rasizam koji su u porastu u celoj Evropi predstavljaju upozorenje da svi mi koji verujemo u univerzalne vrednosti ljudskih prava, mira i demokratije negde grešimo i da ljudima koji odgovore traže u regresivnim ideologijama moramo da pristupimo na drugi način.

MINITOR: Ko su vaši saveznici u državama regiona, na koje segmente društva, na koje snage najviše računate kako bi se proces ubrzao i došlo do suštinskih promjena? Koji su vaši najvažniji mehanizmi?
MORVAI: Mi smo u prethodnih deset godina okupili veliku zajednicu onih koji su prošli kroz naše programe, podržavali naše inicijative i bili nam partneri u ostvarenju naših ciljeva. To su ljudi koji su danas uspešni biznismeni, inovatori, aktivisti, zvaničnici i kreatori javnog mnjenja. Svoje uverenje da su suštinske promene moguće gradimo na činjenici da svi ti ljudi čine rezervoar nove energije koja može da pokrene Balkan.

Za ubrzavanje procesa evropeizacije Balkana bilo je neophodno pokrenuti mnogobrojne projekte i inicijative u prethodnih deset godina. Tako je oko 200 službenika balkanskih vlada koji su stekli znanje i iskustvo kroz rad u administracijama država članica EU, oko 100 tinktenkova je osposobljeno za ozbiljne analize i predloge javnih politika, civilno društvo je dobilo platformu za uticaj na regionalne i evropske donosioce odluka, a istaknuti regionalni i evropski eksperti pomognuti da zagovaraju bržu transformaciju Zapadnog Balkana. To su sve šrafovi u mehanizmu koji treba da ubrza reforme i izgradi moderne, demokratske i uređene države.
MONITOR: Javnosti u Crnoj Gori dobro je poznat vaš dugogodišnji projekat, serijal TV emisija Okruženje. Da li taj uspješan primjer dijaloga i plodne debate oko zajedničkih problema funkcioniše kao model i u drugim projektima?
MORVAI: Okruženje je primer uspešnog projekta koji sprovodimo u saradnji sa Centrom za demokratiju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi. Njime smo želeli da pokažemo da svi mi koji živimo na Balkanu, ma koliko imamo predrasuda jedni o drugima, zapravo se suočavamo sa istim problemima, i imamo iste nade i želje. Kada postanemo svi svesni toga, mnogo će biti i brži put ka pomirenju i našoj međusobnoj saradnji.

Za sve naše projekte i inicijative je jednako važno da definišemo zajedničke izazove i odgovore na njih. Svest o tome da kroz iskrene partnerske odnose možemo mnogo lakše da prevaziđemo sve prepreke krasi svaki naš regionalni poduhvat.

MONITOR: Da li zaista vjerujete da je moguće i realno očekivati da nas u EU uvedu one iste političke elite, ili njihovi sljedbenici, koje su nas devedesetih uvele u rat?
MORVAI: Ja verujem da u EU ne treba da nas uvode političke elite, nego da mi sami sebe treba da uvedemo u EU. Ako mi svi verujemo da će nam proces reformi koje se sprovode u okviru evropskih integracija doneti dobro, onda nije ni bitno ime i prezime onog ko će te reforme da sprovede. Ono što je važno je da oko tih reformi nema kompromisa i da svako ko od tog puta odustane snosi posledicu – silazak s vlasti.

Snežana NIKČEVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

LJUPKA KOVAČEVIĆ, ANIMA: Vrijeme je za izbore

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vjerujem da je prva ekspertska vlada kao koncept imala potencijala ali sa našim neodgovornim, pohlepnim i bahatim političarima dodatno je destabilizovala stanje u zemlji. Širiti taj koncept nije logično ni korisno a praviti kompromisni bućkuriš još manje. Po mom mišljenju vrijeme je za nove izbore i nadam se da URA neće pristati na još jedan ustupak

 

MONITOR: Ove sedmice pričamo o uvođenju vjeronauke u škole, a nakon najave tek ustoličenog mitropolita Joanikija da je to „osnovno dječije pravo“, te da samo rijetke zemlje u Evropi nemaju tu vrstu obrazovanja. Kako vidite želju mitropolita, i da li bi nam uvođenje vjeronauke pomoglo da budemo više evropski?

KOVAČEVIĆ: Izjavu  mitropolita shvatam kao znak namjere da povećava tenzije u Crnoj Gori i da one trenutno odgovaraju SPC. Crna Gora je definisana kao građanska i sekularna i to je najoptimalniji okvir za multietničku i multikonfesionalnu zajednicu. Svaka vjerska zajednica ima pravo da organizuje vjersku nastavu i to već funkcioniše. Najslabije funkcioniše građansko obrazovanje u okviru zvaničnih institucija. Podržavalo se djelovanje i razvoj vjerskih zajednica a nipodoštavalo građansko obrazovanje i inicijative. Rezultati su prisutni i vidljivi kroz nizak stepen emancipatorske i kritičke svijesti. To što većina zemalja Evrope ima vjersko obrazovanje ne znači da je dobro za Crnu Goru, malu teritoriju sa malim brojem stanovnika čija je situacija ekonomska, istorijska, obrazovna i politička specifična. U tim zemljama je vjerska odrednica stvar intime i slobodnog izbora, kod  nas se vjerskim odrednicama maše u javnosti i služe za demonstriranje  moći i ugrožavanje drugačijih. Religija je u našim uslovima vrlo opasno oružje u rukama neodgovornih vjerskih vođa i političkih elita i udaljava nas od Evrope.

MONITOR: Kako komentarišete ustoličenje mitropolita Joanikija, te sve što je pratilo taj događaj, ali i prve poteze mitropolita naokon ustoličenja, poput ugošćavanja Milorada Dodika?

KOVAČEVIĆ: Ustoličenje je bilo „silom na sramotu” kako se kaže u narodu. I sila i sramota su očite, izuzimajući  iz toga veliki broj onih koji su protestovali sa  iskrenim ubjeđenjem da brane državu i dostojanstvo, došlo se do „crvene linije” i pružen je otpor. Mislim da su ti građani i građanke, i  razumne  intervencije bezbjednosnih službi obezbijedili da se krizna situacija završi bez žrtava, iako je bilo prekomjerne upotrebe sile. I to se mora preispitati i sankcionisati. Dvije slike koje su za mene vrlo značajne sa Cetinja su dva lica. Lice premijera koje je jasno pokazalo beskompromisnost i odvažnost da po svaku cijenu brani vlastite ciljeve i  spremnost da interese svoje crkve stavi iznad interesa države i ljudi što liči vjerskom fundamentalizmu. U kriznoj situaciju u pomoć su pristigli oni koji dijele ista vjerska ubjeđenja a ne nezavisni eksperti. Nakon ostvarenja cilja logično je očekivati da će pokazati umjerenost i spremnost za dijalog  o pitanjima državnog i društvenog funkcionisanja  uz obavezne „konsultacije“ sa zapadnim saveznicima.  Drugo lice je lice predsjednika države. Jasna je bila neusklađenost sa pozicijom i situacijom. Izlazak na ulicu kao približavanje građanima sa svitom obezbjeđenja bilo je karikaturalno a djelovanje besmisleno. Nakon ove situacije duboke narcističke povrede (možda i ugroženosti drugih interesa), logičan je žešći sukob sa svima onima koje prepozna kao prijetnju. Vidljivo oslabljen računa na sve članove partije i nastaviće  mobilizaciju članstva i sluđivanje stanovništva tzv. ugroženošću države i intenziviraće  „konsultacije”  uz pokušaj mobilizacije  zapadnih saveznika. Obje slike pokazuju autoritarne vođe koje gaje duboko potcjenjivanje i prezir prema onima koji su ih birali i nemaju povjerenja, ni sposobnosti da riješe sukobe koje su proizveli i proizvode u zemlji. Saveznici van zemlje već preuzimaju kontrolu i u skladu sa njihovim interesima dalje diriguju sukobom. Milorad Dodik je znak takvih uticaja, prijetnja primjerom i simbol stvaranja uticaja koji prevazilazi granice i ne priznaje legalne državne granice.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVANA ŽANIĆ, IZVRŠNA DIREKTORKA FONDA ZA HUMANITARNO PRAVO: Vučić neće protiv bivših mentora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nije u Srbiji problem u nepostojanju zakonodavnog okvira već u neprimjenjivanju zakonskih mogućnosti i u opštem neradu oko istraživanja i procesuiranja ratnih zločina. Dakle, naše institucije imaju sve, samo je potrebno da sjednu i da rade, a to izgleda njima najteže pada

 

MONITOR: Ovih dana je u Beogradu održana Regionalna konferencija tužilaštava o saradnji u krivičnom progonu počinilaca ratnih zločina, u organizaciji srpskog Tužilaštva za ratne zločine, a uz podršku UN i vlade Velike Britanije. Kako ocjenjujete ovaj događaj?

ŽANIĆ: O održavanju ovog događaja znamo samo na osnovu šturog saopštenja Tužilaštva za ratne zločine i članaka malobrojnih medija koji još uvek prate ove teme. Osim floskula koje slušamo duži niz godina kako je regionalna saradnja važna i kako mora biti unapređena jer žrtve to očekuju, nismo čuli ništa novo. U stvarnosti je baš sve suprotno od toga. Nema iskrene volje da se sarađuje i veruje pravosudnim organima država u regionu, da se razmenjuju važni predmeti i dokazi, da se radi na otkrivanju masovnih grobnica.

Od vidiljive regionalne saradnje imamo dva medijska članka da je organizovana regionalna konferencija tužilaca u regionu. Koji su zaključci te konferencije i koji su naredni koraci dogovoreni – o tome nema ni reči. Tako da ja ovaj sastank ocenjujem kao potpuno trošenje vremena na razgovor koji je vođen već mnogo puta do sada, a koji nije doveo ni do kakvih pomaka u procesuiranju ratnih zločina niti do poboljšanja regionalne saradnje.

MONITOR: Ministarka pravde u vladi Srbije Maja Popović tom prilikom je naglasila posvećenost Srbije procesuranju optuženih za ratne zločine, pozivajući se na Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina 2021–2026 i najavljujući skoro usvajanje Akcionog plana za njenu primjenu. Kako komentarišete tvrdnju ministarke o „jakim institucionalnim kapacitetima Srbije“?

ŽANIĆ: Što se tiče institucionalnog i zakonodavnog okvira – Srbija zaista ima sve na raspolaganju. Postoje zakoni na osnovu kojih se sudi, zaključeni memorandumi i protokoli o saradnji sa tužilaštvima u regionu. Imali smo čak i prvu Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina koja je i usvojena da bi se ubrzalo procesuiranje ratnih zločina. Uskoro ćemo dobiti i drugu strategiju sa propratnim akcionim planom. Nije problem u nepostojanju zakonodavnog okvira već u neprimenjivanju zakonskih mogućnosti i u jednom opštem neradu po pitanju istraživanja i procesuiranja ratnih zločina. Dakle, naše institucije imaju sve, samo je potrebno da sednu i da rade, a to izgleda njima najteže pada. Samo bih podsetila da mi trenutno u TRZ imamo 12 zamenika tužioca i za prošlu godinu samo dve optužnice koje su rezultat isključivo njihovog rada. Dakle, imamo šest puta više zamenika tužilaca nego optužnica.

MONITOR: Za vrijeme trajanja Regionalne konferencije, predsjednik Srbije Aleksandar Vučić sastao se sa glavnim tužiocem Mehanizma za međunarodne krivične sudove Seržom Bramercom. Vučić je saopštio da je to bio razgovor o poboljšanju regionalne saradnje u vezi sa optužbama za ratne zločine. Imate li saznanja o „konkretnijim“ zahtjevima Bramerca?

ŽANIĆ: Kad god bi dolazio u posetu Srbiji, Serž Bramerc bi dolazio i u FHP kako bismo razgovarali o tome ima li pomaka u procesuiranju ratnih zločina pred domaćim sudovima. Međutim, poslednje dve godine Bramerc razgovara isključivo sa tužiteljkom za ratne zločine Snežanom Stanojković i predstavnicima vlasti, tako da mi nemamo ni tu minimalnu mogućnost da saznamo koji su njegovi konkretni zahtevi. FHP stalno zahteva od Tužilaštva za ratne zločine da na svom web sajtu objavljuje informacije o podignutim optužnicama, donetim presudama,  sastancima, i još važnije, rezultatima sastanaka i da na taj način obaveštava javnost o svom radu. Međutim, ukoliko se informišete isključivo putem sajta TRZ tu gotovo ništa nećete saznati jer se na njemu nalaze dve ili tri rečenice o tome ko je prisustvovao sastanku i koja je bila tema, ali o konkretnim zahtevima nema ni reči. Da zaključim, ne znamo koji je bio konkretan zahtev Bramerca, ali pretpostavljam da se u razgovorima išlo u pravcu iskrenije regionalne saradnje, razmene dokaza, neophodnosti pronalska nestalih i izručenje Radete i Jojića Mehanizmu za krivične sudove u Hagu.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MARIJA ZIDAR, REDITELJKA: To nije moja fikcija, to je nečiji život

Objavljeno prije

na

Objavio:

Pomirenje je za mene priča o sukobu, sukobu u smislu sistema vrijednosti, ali i sukobu na ličnom, intimnom nivou

 

 

Film Pomirenje u režiji Marije Zidar otvorio je u srijedu veče 12. UnderhillFest, međunarodni festival dugometražnog dokumentarnog filma u Podgorici. Za okosnicu prvog dugometražnog dokumentarnog filma, rediteljka iz Slovenije odabrala je sukob dvije porodice u brdima sjeverne Albanije. Film prati proces pomirenja nakon ubistva osamnaestogodišnje Gjiste u regiji u kojoj se neke porodice još uvijek pridržavaju srednjovjekovnog kodeksa Kanuna i običajnog prava na krvnu osvetu. Pomirenje je nastao u koprodukciji Slovenije, Crne Gore, Srbije i Kosova, a imao je premijeru na jednom od najvažnijih festivala dokumentarnog filma u Evropi – CPH:DOX u Kopenhagenu. Već ima zapažen festivalski život i nekoliko nagrada.

Marija Zidar je završila osnovne studije novinarstva kao i engleski jezik i književnost, a doktorirala je sociologiju na Univerzitetu u Ljubljani. Interesuje je predstavljanje temeljno istraženih društvenih tema kroz intimno, osjetljivo i empatično vizuelno pripovijedanje. Napisala je tri i režirala jedan srednjemetražni dokumentarac za Televiziju Slovenije. Pomirenje, koji je sniman u Albaniji od 2014. godine, je njen debitantski dugometražni dokumentarni film.

MONITOR: UnderhillFest je otvorio dirljiv film „Pomirenje”. Priča o pokušaju pomirenja porodica, ali predstavlja svojevrsni anatomski prikaz patrijarhalnog društva zarobljenog između prošlosti i sadašnjosti. Kada i kako ste se zainteresovali za ovu temu, za ovaj događaj?

ZIDAR: Za mene je to priča o sukobu, sukobu u smislu sistema vrijednosti, ali i sukobu na ličnom, intimnom nivou.  Profesor Martin Berishaj, koji je istraživao i ovu temu, 2013. mi je rekao da je krvna osveta obrađena hiljadu puta, ali nikad pravilno. To me je zaintrigiralo i počela sam da istražujem. To što sam pronašla, bila je veoma aktuelna tema sukoba između različitih sistema vrijednosti, u nekom društvu u tranziciji, a najviše se to odnosilo na državno pravno uređenje, religiju i reinterpretaciju starih zakona, oko kojih u nekim regionima nema društvenog slaganja. U Albaniji se to desilo devedesetih godina kada je pala komunistička diktatura, u kojoj je Enver Hodža pola vijeka progonio i religiju i tradiciju, a slijedio je ekonomski kolaps. Država je bila na granici građanskog rata. U toj praznini vrijednosti, u pojedinim djelovima zemlje vraćali su se stari sistemi vrijednosti, ali bez kontinuiteta, reinterpretirani i ponekad čak zloupotrijebljeni. To me podsjeća na sadašnju situaciju ne samo po Balkanu nego i u Evropi, gdje krajni desni populizam masama obespravljenih ljudi, koji nemaju više povjerenja u državu i pravni red, kao rješenje nudi reinterpretaciju nacionalne tradicije, religije ali i neopatrijarhalne vrijednosti.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo