Povežite se sa nama

INTERVJU

IVAN KOSTIĆ, ARABOLOG I ISLAMOLOG IZ BEOGRADA: Velika zbrka oko neoosmanizma

Objavljeno prije

na

O povratku Turske na Balkan, o zbivanjima u Sandžaku, revolucijama u arapskim zemljama i politici Amerike prema ekstremnom islamu, kao i o šansama Palestine da ostvari svoju državu, za Monitor govori arabolog i islamolog, Ivan Kostić, jedan od osnivača Balkanskog centra za Bliski istok sa sjedištem u Beogradu. MONITOR: U modi su geopolitičke teorije da se zemlje nekadašnjih velikih imperija „vraćaju na svoje”, kroz ekonomsku dominaciju. To je bila priča sa Njemačkom, pa i Austrijom, a danas sa Turskom.Vjerujete li vi da je „Strateška dubina” turskog ministra spoljnih poslova Ahmeta Davutoglua,manifest turskog povratka na Balkan ali i u neke druge djelove svijeta?
KOSTIĆ: Mislim da ste u Vašem pitanju pomenuli dve stvari. Jedno je ekonomski interes država koje imaju potencijal za ekonomske investicije u koje nesumnjivo spada i Turska i što se toga tiče smatram da nije ništa sporno, čak je i dobro došlo, da dođe do investicija Turske u države našeg regiona. Doduše, ja to i dalje ne bih nazvao „ekonomskom dominacijom” već legitimnim ekonomskim interesom. Međutim, ono što ste pomenuli u drugom delu pitanja jeste knjiga Strateška dubina turskog ministra spoljnih poslova Ahmeta Davutoglua kao „manifest” turskog povratka na Balkan. Tu mislim da je u skorije vreme, sa afirmacijom u mnogo čemu problematičnog pojma „neoosmanizam”, došlo do veoma velike zbrke. Ne mislim da između Turske i Osmanskog carstva treba povlačiti bilo kakve paralele. Osmansko carstvo je bila jedna, možemo slobodno reći, imperijalna sila. Samim time preterano je i pomalo neodgovorno porediti jednu silu sa imperijalističkim aspiracijama poput Osmanskog carstva sa Turskom danas. Kada kažem neodgovorno, tu pre svega mislim na posledice koje mogu da budu proizvod povlačenja takvih paralela, i kakva se klima takvim poređenjem stvara u regionu koji je još veoma ranjiv. Kod nas taj termin je afirmisan na način koji liči na nama svima dobro poznate ideje o „zelenoj transferzali” i drugim sličnim idejama. Samo što je ovaj put sve to dignuto na jedan viši , akademski, nivo.

MONITOR: ,,Jasmin” revolucije su pokazale da i građani muslimanskih zemalja imaju potrebu za više slobode,za više političkih sloboda i za veće šanse za sve. Ipak, bilo je i mišljenja da mi ne razumijemo sasvim šta oni žele,da se ipak radi o drugačijoj slobodi i pravdi?
KOSTIĆ: Arapski narod već vek i po živi pod nekim vidom represije. Prvo su bili pod okupacijom evropskih kolonijalnih sila, da bi kasnije na vlast širom regiona došli različiti oblici autokratskih režima. Tužna činjenica je da su te režime mnoge zapadne države podržavale, a neke od njih i dalje podržavaju. Sramotno je koliko Zapad – iako to možda danas nekome ne izgleda na prvi pogled tako – i dalje ima izrazito zapadnocentričan pogled na ostatak sveta, a samim time i na muslimanski svet. Predrasude o muslimanima i neruzumevanje njihovih potreba i stanja u kojima se te zemlje nalaze je zapanjujući. Islamski svet ima svoje sisteme vrednosti i Zapad bi trebalo jednom za svagda da ostavi muslimane na miru da se sami organizuju i odluče kojim će putem da krenu dalje u budućnost, a ne da stalno nameće svoje modele za koje on smatra da su najpogodniji. To je ono što je jedan od preduslova ako se zaista želi istinska sloboda islamskog sveta, ma šta ona podrazumevala.

MONITOR: Komentarisali ste ponašanje nekih zapadnih zemalja u Savjetu bezbjednosti UN, kada se radi o politici prema režimu Bašara al Asada u Siriji.
KOSTIĆ: Mislim da je pitanje Sirije, kao što sam i ranije izjavljivao, veoma komplikovano. Situacija je veoma polarizovana ne samo globalno gledano, već i u samom regionu, a na kraju krajeva i u samoj Siriji. Na globalnom planu imamo dve suprotstavljene strane, gde su s jedne strane zapadne sile – Francusku, SAD, Britaniju, itd.- a sa druge Kina, Rusija, Indija i Brazil. Ovi drugi se, bar za sada, odlučno protive bilo kakvim konkretnim akcijama UN. S druge strane, veoma snažna borba za uticaj je i na regionalnom nivou između sunitskih arapskih zemalja, tu pre svega mislim na Saudijsku Arabiju, i šiitskog Irana. I takođe na kraju, kada sagledamo samu Siriju kao zemlju ona ima jako komplikovanu demografsku sliku, što predstavlja mogućnost za izbijanje krvavih sektaških sukoba. Da je to moguće, kao najbolji primer može da nam posluži situacija u Iraku. Drugo, za razliku od nekih drugih zemalja, al-Asadova popularnost u narodu nije nezanemarljiva. Tako da pre bilo kakve akcije prvo treba dobro razmisliti da ne bi dobili novo žarište iz koga se neće znati kako da se izađe, kao što je to danas slučaj sa Irakom i Avganistanom.

MONITOR: Kako tumačite najnovije događaje u Egiptu, demonstracije hrišćanskih Kopta, pred novembarske izbore?
KOSTIĆ: Situacija u Egiptu je veoma ozbiljna. Sada, nakon određenog vremena od Mubarakovog pada, mislim da je svima jasno, čak i najvećim optimistima, da je nemoguće uspešno sprovesti demokratske reforme dok zemljom upravlja vojna hunta. Oni i dalje vrše strahovit pritisak na medije, hapse ljude koji pišu kritički o njoj, itd. Ponovni izgovori za uspostavljanje „supra ustavnih” odredbi i gomile drugih odredbi koji se tiču samih izbora i izborne procedure jasno govore o tome kakve su namere vojnog vrha nakon što se izbori završe. Oni žele i nadalje da sačuvaju nedodirljivu poziciju. Na kartu međuverskih sukoba su već odigrali kada su bili protesti u Imbabi, kako bi skrenuli pažnju sa suštinskih pitanja, a to je uspostavljanje pravne države gde se poštuju prava građana.

MONITOR: Kakve su po Vama šanse Palestine da ostvari svoje težnje za državom?
KOSTIĆ: Palestinske države će biti. To je sigurno. Kada će je biti ? To je zaista teško prognozirati, ali sve činjenice idu u prilog da je bitka za oslobađanje palestinskog naroda od represivne izraleske politike na dobrom putu. Vreme na kraju krajeva radi u interesu Palestine. Izrael ne može ovako doveka. Ovo gubi svaki smisao. Mislim da nastup SAD i Izraela u UN najbolje može da se ilustruje naslovom nove knjige Jevrejina Normana Filkenštajna – Ovog puta smo otišli predaleko, danas jednog od najvećih boraca za palestinska prava. Izrael prosto ne želi dogovor. On ne želi da stane sa izgradnjom naselja na palestinskoj teritoriji. On permanentno krši međunarodno pravo. Tako da ako negde savršeno odgovara termin – „arogancija supersile”, e to je onda u slučaju palestinskog pitanja.

MONITOR: Vidite li u tome što su i naši građani ne samo u svojoj istoriji već i bliskoj prošlosti pa i danas „spori” u borbi za demokratizaciju,za smjenjivost vlasti? Ima li nešto i kod nas od navika ljudi iz „orijentalnih despotija”, duga i udobna vlast diktatora i krvavi obračuni koji je prate i u kojoj se ona završava?
KOSTIĆ: Ne slažem se sa vašom konstatacijom o navikama ljudi iz „orijentalnih despotija”, kao ni sa terminom. Mislim da se na našim prostorima takvo mišljenje o Orijentu veoma često na veoma čudan način prepliće i podudara između nacionalističkih i evrofiličnih načina razmišljanja. Prvima je to „orijentalno” ili „osmansko” nasleđe krivo za danak u krvi, nabijanje na kolac, poturčivanje, itd., a potonjima je ono krivo za našu zaostalost. To ubeđenje da bi mi sada bili veći „Evropljani” da nismo bili pet vekova pod Osmanskim carstvom je veoma problematično. Duboko sam uveren da smo mi sposobni, imali bismo štošta pozitivno da izvučemo iz osmanskog nasleđa. Ovako, poništavanje ili bežanje od tog nasleđa ne znam kuda nas vodi, ka boljem upoznavanju sebe samih – sigurno ne.

Autonomija Sandžaka nerealna

MONITOR: Kako tumačite događaje u Sandžaku, političku aktivnost muftije Muamera Zukorlića,ali i poruke iz Sarajeva,od reis ul uleme Mustafe Cerića koji podržava Zukorlićevu politiku?
KOSTIĆ: Pitanje Sandžaka i Islamske zajednice je veoma složeno. Pogotovu pitanje oko Islamske zajednice i u to ne bih ulazio, jer ono zahteva dublju analizu. Što se tiče Sandžaka tamo je stanje katastrofalno, pre svege socio-ekonomski gledano! Mislim da u nekom smislu Muamer Zukorlić i Bošnjaci u Srbiji imaju i te kako pravo da budu ljuti i nezadovoljni. Međutim isto tako, s druge strane, mislim da je retorika i generalno gledano aktivnost muftije Zukorlića u poslednjih nekoliko godina postala veoma radikalna.Vi ste u pitanju rekli da reis Cerić „podržava Zukorlićevu politiku”, a ja bih pre rekao da je Zukorlićeva politika – zapravo politika reisa Cerića. Mislim da je reis Cerić u čitavoj ovoj priči ključna figura u svakom pogledu. U tom kontekstu mislim da će biti veoma zanimljiv rasplet unutar Islamske zajednice BiH na sledećim izborima za reisul-ulemu. Na poslednjim izborima za predsednika sabora IZ BiH, videli smo da je kandidat koga je reis Cerić priželjkivao za pobednika, poražen. Pobedio je gospodin Softić koji predstavlja umereniju struju unutar IZ BiH. Ako dođe do nekih promena unutar IZ BiH možda ćemo imati više izgleda da izađemo iz ove pat pozicije u kojoj smo se svi skupa našli. Takođe, ne treba prevideti i neke pozitivne signale koji su stigli od strane gospodina Izetbegovića, a koji pozivaju na smirivanje strasti i okretanje dijalogu kako bi se rešili nagomilani problemi u Sandžaku.

Na sve ovo pomenuto, naravno da ogroman, ako ne i najveći, deo odgovornosti snosi i Vlada Srbije koja je svojom taktikom ignorisanja čitavog problema dovela do toga da sada imamo problem u koji su upleteni ne samo ljudi iz Srbije već i iz BiH i određenih međunarodnih institucija. Tako da je aktivnija i odlučnija uloga srpskih vlasti možda i najbitnija od svega.

Što se konkretno tiče ideje o autonomiji Sandžaka kao prekogranične regije mislim da je to trenutno sasvim jedna nerealna ideja, koja služi za manipulaciju građana i skupljanje političkih poena pred izbore koji slede u Srbiji.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo