Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Iz krajnosti u stvarnost

Objavljeno prije

na

Otkako je Željko Mitrović počeo sa ozoniranjem, situacija se rapidno popravila i otud ublažavanje mjera. Zar ne treba vjerovati čovjeku koji je preležao virus Miloševića i viruse nakon petog oktobra, i koji ima sve predispozicije da preleži i ovaj virus i postane još imućniji, pardon imuniji i na buduće zaraze

 

Htela sam danas čitav dan da provedem u pidžami, ali sam ‘ladno zaboravila jutros da je obučem kad sam ustala… Kakav dan! Od danas i penzioneri mogu da izađu u šetnju, na šest stotina metara od kuće… Otkako je Željko Mitrović počeo sa ozoniranjem, situacija se rapidno popravila i otud ovo ublažavanje mera. Zar ne treba verovati čoveku koji je preležao virus Miloševića i viruse nakon petog oktobra, i koji ima sve predispozicije da preleži i ovaj sadašnji virus i opet nakon toga postane još imućniji, pardon imuniji i na buduće zaraze koji ovu zemlju pogađaju decenijama?! Šta sam sve danas čula i videla, tačno zavidim Filipu Višnjiću. Samo treba imati zdrav razum moje komšinice (90 godina) koja, kad počnu vesti na televiziji, uzme da rešava ukrštene reči. Kao da životni udes, guslarski talenat i markantan izgled nisu bili dovoljno upečatljivi, sudbina je Filipu Višnjiću dodelila i to da mu žena nosi ime čija je lepota takva da pobuđuje jezu – Bijela iz sela Mrtvice… ne znam što ovo sad rekoh.

Dođu praznici pa tek onda uvidiš koliko imaš i nemaš. Da bi se ono što je veliko moglo sagledati u celini, neophodno je uputiti pogled izdaleka. Da bi se razumela veličina u svojoj celovitosti, nužno je udubiti se. Ali kako se udubiti ako je daleko? I kako sagledati ako je preblizu? Jedan od upečatljivijih jevanđeljskih stihova je: „Verujem, Gospode! Pomozi mom neverju!”, jer veru i sumnju ne otkriva kao energije koje večni međusobni antagonizam čini nespojivim, već kao nerazdvojne sile na čijem uzajamnom treperenju počinje paradoksalna dinamika duhovnog života.

Sećam se kad me je moja trogodišnja ćerka pitala: „Zasto se glava zove glava?“

„Kada o tome razmišljamo neophodno je prvo podsetiti se Platonovog dijaloga Kratil, kojim se začinje filozofija jezika i utemeljuju neke od ideja iz kojih će se kasnije razviti gramatika. Takođe, valja poznavati strukturaliste, De Sosirovo razlikovanje oznake i označenog, motivisanih i nemotivisanih reči, akustičke slike i prirode pojma…“

Trogodišnjakinja pažljivo sluša, povremeno trepne, pa kaže: „Znaci ne znas“.

Suočila sam se sa neznanjem, ali kosmička nepravda me skameni:

Preminuo je dr Miodrag Lazić (65), čuveni niški hirurg, od posledica zaraze virusom COVID-19. Pitate se zašto niste znali za dr Lazića pre njegovog stradanja? Zašto nije bio uzor našoj deci i primer koji društvo treba da ceni? I ako se niste pitali, pitajte se sad. Nadam se da ste sad shvatili da imamo ljude, ali ih bitange decenijama sklanjaju od naših očiju. Večeras Srbijom i Republikom Srpskom odjekuje Marš na Drinu, a smrt se opet obrukala. Dr Miodrag Lazić je uspeo ono što je u životu najteže i što ujedno najveće ljude čini najvećim – ispunio je vlastitu sudbinu.

P.S. Sva shvatanja uredno posložena, skoro pa po boji.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Apstinencija uma i tri na karte

Objavljeno prije

na

Objavio:

Morate imati neko mjesto. Da se šćućurite i pomislite da ste spašeni, bar na kratko. Vrijeme između perioda kad trčimo za golubovima uz smijeh i perioda kad ih hranimo sa klupe u parku, proleti brzo. Prokleti golubovi

 

Dobar dan svima koji danju ne spavaju, a noću ne. Sve krupnije od komarca što mi uveče proleti pored uha, za mene je NLO ili neka pesma, davno zaboravljena, koja budi uspomene. U trenutku dok kompletno čovečanstvo užasnuto dršće pred nastupajućim talasom galopirajuće zaraze, podatak da se u svinjcima na dalekom istoku već širi nova vrsta zloćudnih mikroba, nesposobnih da uoče onu finu nit koja razlikuje krmka od čoveka, vas sigurno neće obodriti. Ustala sam sredinom leta i otišla da pijem kafu, kući sam se vratila početkom jeseni… takvo neko vreme. Kakva neuzvraćena ljubav od godine!

U čekanju boljeg sutra, prođe ceo dan. Stisnem zubima često to neizgovoreno  i progutam. Moglo bi se reći čak i da preživam. Kad reči postanu suvišne, trenutak postaje reka. Tamo u dubini, u skrivenoj muzičkoj kutiji mog bića, praćena tihom, aritmičnom melodijom, balerina od porcelana izvodi trzav ples na zarđalim oprugama. Ponekad ispričam neki potresan detalj iz lične biografije u slivnik i otvorim slavinu kako bi voda odnela zlu kob. Vodovodne instalacije i kanalizacione cevi čuvaju tajnu mojih oslobođenih vapaja. Nije problem ako ste podeljene ličnosti, sve dok znate gde vam je međa. Evo, recimo ja kad sam se podelila na nekoliko suverenih i autokefalnih ličnosti, kanonski priznatih od vaseljenske mene, ja sam odmah postavila kamenove međaše da se zna šta je i dokle čije! Sejala sam cveće u ponorima. Da sam znala da će ovako biti, ne bih kao klinka iz mora izlazila kada su mi smežurani prsti, već bih čekala da mi se smežura mozak od te divne, slane ljubavi…

Danas radim do 28˚C. Posle ću da se nadam košavi jer ona služi da pročisti disajne organe grada. Da kad mi kaže: „Ti plačeš…“, ja odgovorim: „Ne, to je od vetra…“ Eto, tome služi košava. Prema Karlu Jaspersu smrt iza sebe uvek ostavlja dve samoće: samoću samrtnika koji mora da smrt u oči pogleda sam, i samoću onoga koji je samrtnika u poslednjem trenutku morao da ostavi, jer ga dalje na putu smrti nije bilo moguće slediti. Ali ostavlja i život za bližnjega njegovog. Jer jedna od graničnih situacija je smrt, tako da bi bližnji pokojnikov trebalo da kroči prema smislu zbog te patnje… Kao da negde u meni vetar ljulja praznu ljuljašku. Ima tih istina koje su toliko ružne da je najbolje proglasiti ih za laži.

Neki ljudi mirišu. Mirišu na mir, na sigurnost, na radost, na osmeh u mraku. I ako ste im dovoljno blizu i udahnete, sve to pređe na vas i obuzme vas od glave do pete. (Njemu je sigurno lepo i kad žmuri, jer su mu oči pune vidika.) Morate imati neko mesto. Da se šćućurite i pomislite da ste spašeni, bar na kratko. Vreme između perioda kad trčimo za golubovima uz smeh i perioda kad ih hranimo sa klupe u parku, proleti brzo. Prokleti golubovi.

Uprkos svemu, iako u nosu, nosim dušu punu želje za životom.

P.S. „DA JE SREĆE, DA JE SREĆE TUGE NE BI BILO” – Rade Lacković, starogrčki filozof. Upravo saznadoh…

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Dan koji je prošao pored mene

Objavljeno prije

na

Objavio:

Neke želje su da nam se ne ostvare, da nam stalno izmiču, da za njima žudimo, da nam daju šarene razloge da poželimo da se probudimo i sutra… Što je želja teža za ostvariti, to mi je milije njeno postojanje i njena upornost

 

Vučić upisao fakultet, uhapsili lika iz Kursadžija zbog heroina i Čeda pretukao nekog reketom. Prokleta avlija 21. veka krcata. Ne možeš više naći slobodnog čoveka. Svako je nečim ucenjen – životom, decom, poslom… Izem ti ovo doba. Život je izvestan samo u svesti ograničenog uma. To što imaš uredan, spokojan, isplaniran život i sijaset želja – to ne znači da imaš kontrolu. To je samo privid. Jer, neke želje su da nam se ne ostvare, da nam stalno izmiču, da za njima žudimo, da nam daju šarene razloge da poželimo da se probudimo i sutra… Koliko god paradoksalno zvučalo, što je želja teža za ostvariti, to mi je milije njeno postojanje i njena upornost. Slabo mi koristimo svoje postojanje na ovoj planeti. Sve sam više sigurna da je smak sveta naša slamka spasa.

Biva mi se moja tetka, ona je na svaku lošu vest odgovarala: „Nemoj meni o tome, imam slabo srce“. Inat je kada zaboravljeni čovek drži glavu gore, iako sutrašnjica nije stvorena za njega. Uvek smo zaboravljeni brže nego sto zaboravljamo. Ja stvarno debelo verujem da kada neko ode od nas, nešto u nama dehidrira, pocrni i osuši se. Ne znam šta, još nikada to nešto nisam napipala. Neki ljudi jednostavno moraju da ti prirastu za srce umesto da jednostavno gledaju svoja posla. Jednom ćete shvatiti da je život sve ono što nisu imali petlje da nam kažu u školi, i da život baš briga koliko Maša i Moša imaju jabuka. Prestalo je da me nervira, i to me nervira. Jer kad prestane da me nervira onda više nije važno, a nervira me da prestaje da bude važno, uložila sam previše sebe tu. Dovesti emotivca do ravnodušnosti je težak posao. Ali konačan. Uzdah posle kojeg se umorno spustiš na najbližu meku površinu. Dugo je putovao.

Ne ćutim. Samo više ne pričam. Navikneš da kroz život ideš sam, pa kad ti neko pruži ruku ti se braniš iako te ne napada. Svako svoj život upropasti onako kako misli da je najbolje.

Nekada davno je bilo i tih noći kada me ipak obasja neko svetlo. Iz frižidera. Mnogi podležu predrasudama, nemaju snage ni volje da vide preko zida napolje, u izmaštani svet, u kojem, na sreću, ne određuju pravila rigidni, uštirkani i uplašeni od svega što nije konvencija – ljudi… A životu je svejedno. On prolazi pa prolazi. Na nama je čime ćemo ga obojiti.

Jednu od najlepših epskih, ili kako ih Vuk naziva, muških pesama „Propast carstva srpskog”, koja je nesumnjivo jedna od najznačajnijih usmenih tvorevina za konstituisanje kosovskog zaveta, ispevala je slepa guslarka iz Grgurevaca, dakle žena, kojoj ni ime nije upamćeno.

A ja pišem, da pobedim neizgovorenu stvarnost. Ali ponekad, svete se moje reči što im oduzimam melodiju izgovorenog. Osvete mi se noću, neizgovorene, nesanicom.

Jednom će sve biti dobro. Blago tom jednom.

P.S. Zagrlilo me ništa i ne pušta.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Boje svitanja – akvarel nade

Objavljeno prije

na

Objavio:

Samo da preživim ovaj dan, kažeš sebi. I tako dan po dan dok jednog dana ne shvatiš da nisi živio, nego preživio život. Vraćam se nekim mjestima, kao što se ubica vraća na mjesto zločina. Tražim dokaze. Iz kog oružja je ubijen i da li je pristojno sahranjen moj nekadašnji osmijeh

 

Ko preživi ove paklene godine u Srbiji, ova ludila od medija, politike, laži, virusa, bolesti, pandemija, protesta, političara, a ostane mentalno i fizički zdrav, taj je ozbiljan heroj. Nije izazov ni lagati tamo gde je laž ustoličena. U zdravom telu zdrav duh je loš prevod duha žednog preko vode. Budimo ludi, šamarajmo istinama zbog kojih se gine. Ravnodušnost je duševna zaostalost koja je prvobitno nastala iz preterane aktivnosti. Kao što je sparina zaostalost savršenog letnjeg jutra.

Samo da preživim ovaj dan, kažeš sebi. I tako dan po dan dok jednog dana ne shvatiš da nisi živeo, nego preživeo život. Vraćam se tako nekim mestima, kao što se ubica vraća na mesto zločina. Tražim dokaze. Iz kog oružja je ubijen i da li je pristojno sahranjen moj nekadašnji osmeh? Ponadam se, možda je ipak preživeo. Tražim dokaz, mesto. Ne pronalazim, što me na neki čudan način ispunjava spokojem. Pao mi je mrak na noći. Nema prave ljubavi dok traje leto. Ljubav u koju se ne sumnja je u jesen. Proleće su hormoni, leto je znoj, a zimi svaka toplota izgleda kao prava. Jesen je ili ljubav ili usamljenost… Čekajte jesen za te stvari. Ironija je da malo šta ide od ruke onda kad ide od srca. Ako vam se želja ne uklapa sa mogućnostima, nek kleči malo na kukuruzu.

Misli koje najviše razaraju, ponekad je dovoljno samo reći naglas, bez sagovornika, pa da izgube onu predimenzioniranost na kojoj je i počivao njihov unutrašnji intenzitet. Al’ čik ih izgovori! Znam da negde, pod suncem, zriju krupne lubenice. I to me čini mirnom. Čudo su i četinari i cvrčci. More neću ni da pominjem, ono je više od čuda. Potpunu sliku o sebi predstaviš samo onome ko će znati da je urami.

Ja svoje tajne pričam naglas. Paradoksalno, ali onda niko i ne sluti da su to moje najskrivanije i najčuvanije tajne. Tako nikada neće moći da ih oda drugome. Niko i ne pomisli da će neko ono što treba da sakrije nositi otvoreno i sigurno na lavirintima svojih dlanova. Za neke stvari sam se pokajala i pre nego što sam na njih pomislila, i pre nego što su se u glavi oformile kao misao, odluka ili čin. A ipak sam ih na kraju krajeva učinila. Šta ti je narav… I svakako, genetsko nasleđe… Najveći strah je ostao: da pogledam čoveka u oči i da tamo ne vidim nikog. Važi li kurata sreća za muškarce ili žene?

Gledam ovaj svet oko sebe i imam onaj osećaj ,,hoću kući”. I kad vodiš bitke sa samim sobom gledaj da pobedi onaj bolji deo tebe. Moralniji i pravedniji. Da se sutra pobede ne stidiš. Setih se primera (valjda iz Bergsonove knjige Materija i pamćenje) kako je u blizini jednog francuskog vojnika pala bomba i on je poslednjom snagom rekao doktoru: ,,Kako je ovo glupo”. To se setih pred spavanje.

Lep srpski običaj iz crnogorskih krajeva: gostima kad odlaze, umesto pozdrava, reći: „Praštajte”.

P.S. Na svako ,,ko zna zašto je to dobro”, imam predlog čime bi bilo dobro da obogatite jelovnik.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo