U ustajaloj revizionističkoj „poslanici“, Mandić, nakon što rehabilituje manje poznatog kolaboratora koji se ipak pridružio okupatorima nakon gušenja opštenarodnog ustanka 1941. u kom je učestvovao,  kaže: „Osudimo i ostavimo totalitarne ideologije u prošlosti“. A ja vas molim da obratite pažnju na množinu koju koristi. Citiraću jednog dragog prijatelja koji kaže – kad god mi neko pomene dva totalitarizma, odmah znam koji mu je miliji

MONITOR: Prošao je još jedan 13. jul. Gdje je Crna Gora kada je u pitanju njeno antifašističko nasljeđe?

PETRIČEVIĆ: I dalje u delirijumu programski izazvanom i kontrolisanom putem njenih vrlo funkcionalnih i upotrebljivih podjela, održavanih u stanju minimalne pristojnosti. Tu i tamo – pretuče se po koji novinar ili novinarka, smakne se po koje bezbjednosno interesantno lice, časkom se u bescijenje rasproda sve što je ostalo od pomorstva, objavi se 50 m prepiske među kriminalcima, naspu se stotine hiljada kubika kao bi se nepovratno izmijenila fizionomija područja u bafer zoni UNESCO-a, prebije se poneko dijete na ivici školskog dvorišta i pijaćom se vodom navodnjavaju golf tereni dok hiljade primoraca plaćaju more na špinama.

Ali to se dešava kada nećete da učite – vuku vas kao marvu za afektirane rogove. Trinaesti jul u dvije istorijske iteracije predstavlja čvorne tačke artikulacije crnogorskog političkog subjektiviteta. Tu nema nikakve racionalne sumnje. Istorijske činjenice nisu ni nedostupne niti sporne, bez obzira na jeftine političke spinove koji nastoje da dominiraju medijskim prostorom. Odbijanje da se misli ide ruku pod ruku sa potrebom da se svrstava u neki identitetski obor. Nije kritičko mišljenje samo sebi cilj, ono je preduslov slobode. Ne možete kritički misliti donekle, pa tu stati, to činite neprestano, i onda kad boli, i onda kada su u pitanju „vaši“ – i posebno tada, jer vam je tu najveća odgovornost.

MONITOR: Kako vidite izjavu predsjednika parlamenta Andrije Mandića – „antifašizam uvijek i svuda, totalitarizam nikada više”?

PETRIČEVIĆ: Kao još jednu od dobro promišljenih logičkih grešaka koje u kontinuitetu štancuje u višegodišnjem projektu EU rebrendiranja imidža četničkog vojvode. U toj istoj ustajaloj revizionističkoj „poslanici“, Mandić, nakon što rehabilituje manje poznatog kolaboratora (na čemu (pro)srpski portali rade mnogo duže i otvorenije) koji se ipak pridružio okupatorima nakon gušenja opštenarodnog ustanka 1941. u kom je učestvovao, kaže: „Osudimo i ostavimo totalitarne ideologije u prošlosti“. Obratite pažnju na množinu koju koristi. Citiraću jednog dragog prijatelja koji kaže – kad god mi neko pomene dva totalitarizma – odmah znam koji mu je miliji.

Istorijski revizionizam čiji je Mandić jedan od glavnih protagonista u Crnoj Gori, notorno je nepošten i on ne može bez razilaženja između riječi i djela, očitih laži i svjesne upotrebe logičkih grešaka, a kao omiljene koristi zamjenu teza, tu quoque, crvenu haringu, argumentum ad hominem, itd. Zanimljivo bi bilo analizirati govore crnogorskih političara sa ovog aspekta. Mi na najvažnijim javnim funkcijama u zemlji –imamo u eristici izvježbane trolove. Profesionalne skretače pažnje. Neki od njih se povremeno presvuku, poput vuka u Crvenkapici, a neki dosljedno ostaju odani svojoj šifri. Ali ogromna većina tih ljudi ne radi u javnom interesu. U najboljem slučaju, dijelom i povremeno rade za pratikularne interese onih koji su ih doveli na vlast i na njoj održavaju, ali interesi samo njihovih – bilo finansijera bilo birača – nisu javni interes. Možda bi Aristotela valjalo početi izučavati u osnovnim školama. Glavno pitanje koje Aristotel u svojoj politici postavlja kako bi razlikovao dobre od loših političkih ustrojstava nije samo – ko vlada, već – u čijem interesu vlada?

MONITOR: Dok govore o antifašizmu, kadrovi vlasti promijenili su ime biblioteke Radosav Ljumović?

PETRIČEVIĆ: Jesu, promijenili su, ali je pitanje koliko je ta odluka održiva i pravno valjana. Nadam se da će dobiti po prstima i da će samovolji ostrašćenih nacionalista, neznalica i štetočina doći kraj. Imajući u vidu ko sjedi u Savjetu narodne biblioteke, skoro pa smiješnoj karikaturi sastava jedne od najznačajnijih institucija kulture glavnog grada, ova odluka ne iznenađuje, a opet sam bila u čudu kada sam čula za taj „podvig“ jurišnika na simboličko nasljeđe i identitet društva koje s predumišljajem razaraju.

Tačno se bojim momenta kada bih se mogla prestati čuditi – kada razlika imeđu umnog i stvarnog postane toliko nepovratno moćna da se mora prihvatiti „nova normalnost“ suludog. Zato, iako vidim kako i koliko institucije i procedure (ne) funkcionišu i dalje odlučujem da vjerujem u njih, jer je prihvatiti ili priznati da više ne vjerujemo u njih,  priznanje da ne vjerujemo u vladavinu prava i demokratiju koje počivaju na racionalnim i pravičnim procedurama. Ali, kao što Jozef K. najbolje zna, ova vjera može biti fatalna. Namjerna naivnost i sama je dvosjekli mač – može pomoći da preživimo odsustvo pravednosti i racionalnosti koje tretiramo kao privremeno, istovremeno nas odvodeći na gubilište.

MONITOR: Prošao je i još jedan 11. jul. Iako je Crna Gora usvojila Rezoluciju UN o Srebrenici, vlast nije ustanovila redovno obilježavanje sjećanja na genocid počinjen u Srebrenici. Zašto?

PETRIČEVIĆ: Uzmemo li Okamovu oštricu prihvatićemo najjednostavniji i vjerovatno najistinitiji odgovor – zato što u Skupštini ne sjedi dovoljan broj ljudi koji genocid u Srebrenici smatraju genocidom i istovremeno razumiju koju vrstu istorijske odgovornosti ta kvalifikacija stavlja pred njih.

MONITOR: Gdje je Crna Gora kada je u pitanju suočavanje sa prošlošću?

PETRIČEVIĆ: Dragan Markovina je nakon prebijanja Vladimira Arsenijavića u Beogradu, uoči komemoracije žrtvama Srebrenice, rekao da je proces suočavanja sa prošlošću, posebno u Srbiji – naprosto propao – i da je to činjenica koju moramo prihvatiti. Nažalost, slažem se. Ali, istovremeno, to je ona ista Srbija u kojoj sam kao studentkinja, ili preciznije – kao aktiviskinja tokom studija – učila o tome što je suočavanje sa prošlošću i zašto je ono neophodno. Nisam to učila u državnim institucijama na kojima sam se školovala, učila sam od aktivistkinja Žena u crnom. To nije izolovan slučaj Srbije. Ovaj proces svuda vodi civilni sektor koji se ne plaši bavljenja temama sa kojima se sigurno gube izbori u postkonfliktnim društvima.

Kada sam se vratila u Crnu Goru, i dalje sam učila i radila sa organizacijama civilnog društva, sa Animom – Centrom za žensko i mirovno obrazovanje iz Kotora, Bona Fide iz Pljevalja, Centrom za građansko obrazovanje, Akcijom za ljudska prava… To su organizacije koje nisu čekale ni državu ni EU da postave prioritete za društvo u kome djeluju, već su iz vlastite građanske odgovornosti tražile tranzicionu pravdu, pravdu za žrtve, odgovornost počinilaca i znanje zajednice – smatrajući da zajednica mora znati zašto su i koji zločini počinjeni u njeno ime i jasno se postaviti spram toga.

Voljela bih kada bih mogla da prestanem da dajem jedan te isti intervju godinama. Osjećam dužnost i čini se da vrijedi ponavljati isto kada se odgovara na iste napade, podmetačine i spinove, ali…  Ko to više čita? Ko uopšte čita? Ili možda još interesantnije pitanje – u čemu se sastoji odgovornost onih koji čitaju u odnosu na zajednice kojima pripadaju?

Prošlost i Pjaca od filozofa

MONITOR:  Prošlost je i tema ovogodišnje Pjace od filozofa u Kotoru.

PETRIČEVIĆ: Kada sam prošlog septembra učestvovala na panelu u organizaciji CGO-a pod nazivom Devedesete – od nepristajanja do otpora jedna od sagovornica, izvanredno važna istoričarka Dubravka Stojanović, kazala je da je na ovim prostorima prošlost neizvjesnija od budućnosti. Ta mi je misao odzvanjala u glavi dok nisam predložila direktoru KotorArta Ratimiru Martinoviću da tema ovogodišnje Pjace od filozofa bude „Što se dešava sa našom prošlošću?“, što je prihvatio. Razgovori ovogodišnjeg izdanja Pjace od filozofa biće centrirani oko vremenitosti – temeljne odrednice i strukture ljudskog postojanja i načinima na koje možemo koncipirati vlastitu i kolektivnu povijesnost.

U panel diskusiji: Vrijeme prošlosti – Sukobljene politike sjećanja učestvovaće Dragan Prole, filozof iz Novog Sada, kao i dva istoričara – Hrvoje Klasić iz Zagreba i Milivoj Bešlin iz Beograda. Prve večeri govorićemo o prošlosti kao dinamičnoj i nesigurnoj pretpostavci – kako sadašnjosti, tako i budućnosti – o „ekspanziji sjećanja“ i rizicima koje nabujale selektivne i nerefleksivnere-interpretacije prošlosti mogu imati za zajednice njima oblikovane. Ovo nameće pitanje o odnosu između istorije i sjećanja –  jesu li to segmenti jedinstvenog procesa ili raznorodne, pa čak i suprotstavljene strukture? Bezmalo deceniju dugo divljačko ratovanje na prostorima koji su se nekada zvali jugoslovenskim bilo je nemoguće bez pretvaranja prošlosti u oružje i pretapanja njenih reinterpretacija u olovo. I danas, više od tri decenije kasnije, politička monetizacija prošlosti ne gubi na snazi, hipnotičkoj uvjerljivosti ili kapacitetu za mobilizaciju mržnje i nasilja.

U okviru drugog panela: Prostor prošlosti – Rizici muzealizacije nasljeđa razgovaraćemo sa Predragom Krstićem, filozofom iz Beograda, Tatjanom Koprivicom, istoričarkom umjetnosti iz Podgorice i Stevanom Kordićem, matematičarem i fotografom iz Kotora, o tome kako brinuti o vlastitoj povijesnosti, kako razumjeti nasljeđe i na koji se način starati o njemu? Može li se i kako sačuvati ne samo forma, već i život nasljeđa, posebno u eri notorne komodifikacije? Koliko su sadašnjici prisne i u njoj prisutne, smislene i važne tradirane forme i artefakti koje smo arhivirali po muzejima i postavili na razglednice? Prirodno i kulturno-istorijsko područje Kotora je u tom smislu posebno instruktivno, jer njegova ugroženost na UNESCO-voj listi svjetske baštine čini posebno urgentnim pitanje – možemo li živjeti od nasljeđa, a da ga pritom ne uništimo? Možemo li očuvati tradiciju, a da je ne okamenimo? I konačno, ali možda prije svega ostalog – kakva je uloga i ulog znanja i obrazovanja u ovom kontekstu, ima li mu tu uopšte mjesta, i posjeduje li (više) moć da nam omogući ili makar pomogne da razumijemo vlastitu i kolektivnu vremensku strukturiranost.

Razgovori će se voditi u Perastu, praktično na ruševinama jedne od najimpozantnijih građevina ovoga grada – palate Mazarovića – i predstavljaće, u izvjesnom smislu, poetički i simbolički čin početka njenog novog života – života „otvorene palate“ – javnog prostora u službi nove umjetničke, kulturne i naučne scene Perasta i Boke, koji će biti realizovan kroz projekat REKUPERA(S)T – zajedničku inicijativu SHARE Fondacije i Fondacije Don Branko Sbutega, kao i Mjesne zajednice Perast, Društva prijatelja Perasta i organizacije Expeditio.

Milena PEROVIĆ

Kukavički napad na Vladimira Arsenijevića i mafijaški plan zastrašivanja Nemanje Vidića dvije su strane iste medalje. Naš sistem podjednako organski mrzi intelektualnu elitu i sportske legende koje imaju integritet i odbijaju da kleknu

MONITOR: Fizički ste napadnuti prije 11 godina. Smatrali ste tada da je to bilo upozorenje da se ne bavite istraživanjem korupcije. U Srbiji postoji Agencija za borbu protiv korupcije, a i vladin Savet za borbu protiv korupcije. Koliko je koruptivni sindrom postao endemski problem?

NINIĆ: Korupcija u Srbiji više nije endemski problem, akcident ili eksces u sistemu – ona je postala vezivno tkivo samog sistema. Institucije poput Agencije za sprečavanje korupcije i vladinog Saveta svedene su na dekorativne fasade i protočne bojlere čija je jedina uloga da simuliraju vladavinu prava pred međunarodnim partnerima. Agencija funkcioniše kao partijski skener koji selektivno žmuri na očigledno bogaćenje funkcionera, dok se Savet godinama sistematski marginalizuje i ignoriše jer vlast ne želi svedoke u sopstvenom dvorištu. Fizički napad na mene pre više od decenije bio je poruka u ranoj fazi metastaze ovog režima i preteča takozvanog „Ćacilenda“ u Beogradu. Danas se kritičari više ne upozoravaju samo štanglama u mraku. Sistem sada koristi institucije, policiju, inspekcije, tabloide i montirane sudske procese. Kada korupcija postane legalizovani mehanizam upravljanja javnim resursima, država prestaje da bude servis građana. Danas je Srbija „holding kompanija“ u rukama jedne privilegovane političke kaste.

MONITOR: Nedavno je napadnut i književnik Vladimir Arsenijević. Saznalo se da Slaviša Kokeza organizuje zastrašivanje bivšeg fudbalera Nemanje Vidića. Vi ste podnijeli krivičnu prijavu protiv Kokeze – za kojeg se u Banjaluci tvrdi da tamo formira partiju lojalnu Aleksandru Vučiću. Kako gledate na staru vezu vlasti i moćnih sportskih funkcionera i može li se i kako ona prekinuti?

NINIĆ: Veza između vlasti, sportskih klubova i podzemlja u Srbiji je pupčana vrpca preko koje se decenijama vrši pranje novca, kontrola tribina i regrutacija jurišnika za prljave političke poslove. Slaviša Kokeza je paradigmatičan primer tog sistema – čovek koji je od carinskih malverzacija i fudbalskih foruma stigao do statusa nedodirljivog regionalnog operativca. To što on u Banjaluci navodno formira politički satelit lojalan Beogradu samo potvrđuje da se isti kriminalni model upravljanja bez ikakvih prepreka izvozi preko Drine, kako bi se kontrolisao politički prostor u Republici Srpskoj. Tako, uostalom, Vučić zamišlja politiku i koordinira biznisom u okviru takozvanog „srpskog sveta“. Kukavički napad na Vladimira Arsenijevića i mafijaški plan zastrašivanja Nemanje Vidića dve su strane iste medalje. Naš sistem podjednako organski mrzi intelektualnu elitu i sportske legende koje imaju integritet i odbijaju da kleknu. Nemam iluziju da će moja krivična prijava promeniti sve preko noći, ali želim njome da uključim reflektore u tužilaštvu, da im bar bude neprijatno. Možda će neki hroničari ovog vremena sutra pisati o toj krivičnoj prijavi i poslušnim tužiocima kojima su Kokeza i Vučić bili idoli, a ne Nemanja Vidić.

MONITOR: Kako ocjenjujete postupak koji se vodi protiv bivšeg načelnika beogradskog MUP-a Veselina Milića?

NINIĆ: Postupak protiv Veselina Milića klasičan je primer kontrolisane štete i unutarpartijskog disciplinovanja u okviru bezbednosnog aparata. Tužilaštvo taj slučaj vodi i dozira „na kašičicu“, svesno ga svodeći na nivo izolovanih zloupotreba, iako je iz aviona vidljivo da materijal duboko zadire u zonu organizovanog kriminala i sprege vrha policije sa podzemljem. Javno tužilaštvo za organizovani kriminal (JTOK) formalno i zakonski ima apsolutni kapacitet i ovlašćenja da sruši tu mrežu, ali je suštinski talac te iste strukture.

To se kristalno jasno vidi i na tragediji u Novom Sadu, gde je pod ruševinama korupcije stradalo 16 ljudi. Kada se JTOK žali na „nesaradnju policije“, to je alibi za sopstveni kukavičluk i kapitulaciju. Glavni tužilac po Zakoniku o krivičnom postupku ima jasne mehanizme da naredi, preuzme i vodi istragu samostalno, bez obzira na policijsku opstrukciju. Međutim, JTOK svesno bira ulogu pasivnog posmatrača jer zna da bi stvarna, nezavisna istraga o Novom Sadu ili Veselinu Miliću – praćenjem traga novca – neizbežno dovela do vrata Nemanjine 11 i Andrićevog venca.

MONITOR: EK je pozdravila ispravke „Mrdićevih zakona“. Spekuliše se i o tome da je Venecijanska komisija dobila na ocjenu jednu varijantu tih dokumenata, a i da je došlo i do dogovora da se oko nekih zakonskih djelova napravi kompromis. Kako Vi ocjenjujete: da li je takav dil moguć i vidi li se on u „ispravkama“ na terenu-kao što je kandidatura tužioca Nenada Stefanovića za tužioca Vrhovnog tužilaštva, i u perspektivi, na mjesto Zagorke Dolovac?

NINIĆ: U pozadini svake takozvane „pravosudne reforme“ u Srbiji ne krije se želja za nezavisnošću sudstva, već perfidna trgovina i betoniranje partijske kontrole. Čuveni „Mrdićevi zakoni“ i njihove kozmetičke ispravke, aminovane od strane Brisela i Venecijanske komisije kroz zakulisne kompromise, samo su pravna fasada. Međunarodni eksperti ocenjuju suvoparni tekst zakona, dok domaća vlast kreira i kontroliše njegovu surovu primenu na terenu. Taj truli kompromis se najbolje ogleda u kadrovskoj politici koja otvoreno demantuje svaku proevropsku retoriku. Kandidatura i projektovani uspon Nenada Stefanovića ka Vrhovnom tužilaštvu – i to sa jasnom perspektivom da postane biološki i politički naslednik Zagorke Dolovac – jasan je signal da se sistem ne menja, već se samo podmlađuje i radikalizuje. Stefanović je prepoznat kao lojalista i operativac spreman na otvoreni obračun sa neposlušnim tužiteljkama i kao siguran garant zaštite režimskih interesa. Njegovo instaliranje na ključne pravosudne funkcije dokaz je da je dil sa međunarodnom zajednicom uspeo. Brisel je dobio „usaglašene zakone na papiru“, a režim je dobio tapiju na apsolutnu kontrolu krivičnog gonjenja u Srbiji.

MONITOR: Poslije pokušaja ulaska 80-ak čarter putnika iz Srbije u vrijeme Tivatskog samita, krenuo je „period reciprotiteta“ između Srbije i Crne Gore. Zabranjen je ulazak u Crnu Goru Draganu Vučićeviću zbog pisanja Informera, a onda i novinaru TV Vijesti Petru Komneniću u Srbiju. Srbija je, međutim, taj institut primijenila mnogo šire. Ko gubi, a ko dobija u ovoj diplomatsko-bezbjednosnoj klackalici?

NINIĆ: Najveći gubitnici su vladavina prava, profesionalno novinarstvo i sloboda kretanja, dok benefite izvlače isključivo političke elite u Podgorici i Beogradu za potrebe svojih unutrašnjih rejtinga. Pravno gledano, zloupotreba instituta „pretnje po nacionalnu bezbednost“ za zabranu ulaska novinarima predstavlja opasan presedan i eklatantno kršenje Evropske konvencije o ljudskim pravima. Određene ličnosti iz Podgorice trenutno zastupam u vezi sa zabranom ulaska u Srbiju, pa sam i profesionalno posvećen ovom fenomenu. Kada Crna Gora zabrani ulazak Vučićeviću, ona od medijskog jurišnika pravi političku žrtvu i daje mu pogonsko gorivo za nove tabloidne kampanje.  Asimetričan i brutalan odgovor Beograda kroz zabranu ulaska Petru Komneniću, kao i širenje crnih lista na crnogorske poslanike, pokazuje nemoć i osvetoljubivost Vučićevog režima koji ne trpi kritičku misao ni van svojih granica. Ova igra „recipročnih zabrana“ služi kao dimna zavesa za skretanje pažnje javnosti sa stvarnih ekonomskih i korupcionih afera u obe države. Istovremeno, bezbednosne službe postaju obični partijski graničari koji, umesto kriminalaca, progone novinare i političke neistomišljenike.

MONITOR: Donald Tramp koji „ratuje u miru“, gubi postupak za postupkom pred sudovima SAD. Istovremeno, Međunarodni krivični sud (ICC), u slučajevima tužbi protiv Putina i Netanjahua, pokazuje i manjkavosti svoje procedure, pored nedostupnosti optuženih. Poslije američkog napada na Iran, da li se može očekivati da MKS (ICC) pokaže interesovanje i za Trampovu odgovornost?

NINIĆ: Apsolutno nisam optimista, jer Međunarodni krivični sud (ICC) pati od ozbiljne, hronične sistemske boljke. On ima pravni legitimitet, ali nema sopstvenu izvršnu silu i policiju koja bi njegove naloge sprovela na terenu. Slučajevi protiv Putina i Netanjahua jasno su pokazali domete i limite takozvane međunarodne pravde – ovaj sud je efikasan i glasan samo onoliko koliko mu velike svetske sile dozvole da bude. Kada je reč o SAD-u i Donaldu Trampu, situacija potpuno ulazi u sferu čiste geopolitike koja nadvladava međunarodno javno pravo.  SAD nisu potpisnice Rimskog statuta i nikada nisu priznale jurisdikciju ICC-a nad svojim državljanima. Vašington ima zakone koji predviđaju upotrebu svih sredstava, uključujući i vojnu silu, za oslobađanje svojih građana ukoliko ih ovaj sud privede. Čak i nakon američkih vojnih akcija protiv Irana, iluzorno je očekivati da će se ICC ozbiljno baviti krivičnom odgovornošću Donalda Trampa. Pokretanje takvog postupka značilo bi institucionalno samoubistvo suda, pod pritiskom američkih sankcija i političke odmazde. Međunarodna pravda je i dalje dizajnirana tako da sudi poraženima i liderima manjih država, dok su lideri nuklearnih supersila, bez obzira na težinu povreda međunarodnog prava, trajno zaštićeni.

Ćacilend je poraz ne samo srpskog društva već i sumrak civilizacije

MONITOR: Sve su niži formalni kriteriji za prijem novih članova u bezbjednosne snage, a premlaćivanje protestanata i pojedinaca koji „smetaju“ postalo je normalizovano. Da li je i kako uspostavljanje tzv. Ćacilenda označilo takvu normalizaciju?

NINIĆ: Takozvani „Ćacilend“ je poraz ne samo srpskog društva već i sumrak civilizacije. Takva tvorevina predstavlja institucionalnu kapitulaciju zvaničnog bezbednosnog aparata pred parapolitičkim i kriminalnim formacijama. Ta crna uniforma sa kačketima ili fantomkama zapravo je prava uniforma izvršne vlasti na terenu, dok su zvanične policijske značke rezervisane za statiste koji čiste teren nakon obavljenog posla. Spuštanjem kriterijuma za prijem u bezbednosne snage izvršena je planska i svesna kriminalizacija, politizacija i privatizacija policije. Kada država primenu sile „autsorsuje“ huliganskim grupama i privatnim falangama, ona time normalizuje nasilje kao legitiman politički instrument. Predsednik Vučić se više puta javno zahvaljuje ljudima iz „Ćacilenda“ i saopštava da su oni odbranili državu od „obojene revolucije“. Istovremeno, građani koji protestuju na ulicama tretiraju se kao unutrašnji neprijatelji koje treba fizički neutralisati. „Ćacilend“ je postao šablon po kom se suspenduju zakoni, a teritorija Srbije deli na feudalne posede gde lokalne kabadahije određuju ko sme da hoda, priča i misli.

Evropska komisija vodi duboko licemjernu politiku prema Zapadnom Balkanu 

MONITOR: Srbija je dobila izuzetno oštar izvještaj o napredovanju ka EU, za koji je glasala velika većina EU poslanika. No, Evropska komisija ponovo preporučuje da Evropski savjet dopusti Srbiji da otvori klaster tri, protiv čega je osam članica EU. Da li Komisiji više odgovara stabilokrata koji reaguje na pritisak, od onih koji bi da brane institucije i „evropske vrijednosti“?

NINIĆ: Svakome je jasno da Evropska komisija već godinama vodi duboko licemernu politiku prema Zapadnom Balkanu, gde su takozvane „evropske vrednosti“ žrtvovane na oltaru geopolitičkog pragmatizma. Briselskoj birokratiji je daleko lakše i komfornije da pregovara sa jednim čovekom koji drži sve poluge moći i koji pod pritiskom može da isporuči litijum, kosovske ustupke ili oružje za strana ratišta, nego da se bavi komplikovanim i sporim demokratskim procedurama u zemlji sa funkcionalnim institucijama. Oštar izveštaj Evropskog parlamenta odraz je glasa evropske javnosti i onih poslanika koji još uvek drže do principa, ali preporuka Evropske komisije za otvaranje klastera tri potpuno demaskira stvarnu agendu. To je klasična politička trgovina u kojoj stabilokratija dobija privid evropskog legitimiteta za domaću upotrebu, dok Brisel dobija poslušnog regionalnog partnera koji garantuje stabilnost po cenu potpune destrukcije sopstvenog pravnog poretka. Za Evropsku komisiju, demokratija u Srbiji je luksuz koji može da sačeka, dok su resursi i geopolitička poslušnost hitna potreba. Takva kalkulacija će na kraju skupo koštati i njih, ali i sve nas koji se davimo u živom pesku.

Nastasja RADOVIĆ

Bilo bi pogrešno stvarati očekivanje da će članstvo automatski riješiti razvojne probleme Crne Gore. Ono otvara vrata. Kroz ta vrata moramo proći sopstvenim radom

MONITOR: U Parlamentu je započeta procedura izmjena Ustava. Šta to donosi na unutrašnjem političkom planu, a šta na planu EU integracija?

VUJOVIĆ: Na unutrašnjem planu to prije svega pokazuje da je ogromna većina političkih aktera, uprkos svim razlikama, shvatila da se članstvo u EU više ne može tretirati kao dnevnopolitička tema. Može se polemisati o motivima pojedinih partija, ali zbirni rezultat govori da postoji svijest kako bi odustajanje od ovog procesa imalo visoku političku, ekonomsku i međunarodnu cijenu.

Istina je da se dio posla mogao završiti mnogo ranije. Godinama smo gubili vrijeme zbog političkih blokada, uskih partijskih interesa i nedostatka odgovornosti. Zato sada mnogi procesi izgledaju ubrzano. Ubrzanje nije posljedica dobre organizacije, već nadoknađivanja izgubljenog vremena.

Izmjene Ustava nijesu same sebi cilj. Građanima je mnogo manje važno kako izgleda ustavni tekst od toga da li će imati efikasnije sudove, sigurniju pravnu zaštitu i veću odgovornost nosilaca javnih funkcija.

Posebno zabrinjava utisak da je u pojedinim trenucima izgledalo kako je Briselu više stalo da Crna Gora uspije nego nama samima. To nije dobra poruka. Nije dobro da dođemo do tačke da su evropske integracije maltene samo projekat EU u Crnoj Gori, jer bi to prije svega trebao da bude projekat crnogorskog društva koje ima priliku da u tom procesu postane harmoničnije, efikasnije i, ako hoćete, humanije.

MONITOR: Stigla je i vijest o milijardama koje nas čekaju po ulasku u EU. O čemu se radi?

VUJOVIĆ: Najvažnije je razdvojiti politički slogan od stvarnosti. Evropska unija ne dijeli novac automatski niti postoji fond iz kojeg će sredstva jednostavno biti prebačena državama članicama. Članstvo otvara mogućnost pristupa ogromnom razvojnom budžetu, ali mogućnost nije isto što i ostvaren rezultat. Zato bi bila veoma skupa greška da postanemo članica Evropske unije, a da pritom ne budemo sposobni da iskoristimo prilike koje članstvo donosi.

Iskustva drugih država to jasno potvrđuju. Poljska je decenijama predstavljana kao primjer uspješnog korišćenja evropskih fondova upravo zato što je godinama prije ulaska gradila administraciju, obrazovala stručnjake i pripremala kvalitetne projekte. Zahvaljujući tome uspjela je da finansira hiljade kilometara puteva i željeznica, modernizaciju lokalnih zajednica, digitalizaciju javne uprave i razvoj univerziteta.

Bilo je država koje su prve godine članstva dočekale nespremne. Formalno su imale pravo na velika sredstva, ali nijesu imale dovoljno kvalitetnih projekata niti dovoljan broj ljudi koji razumiju komplikovane evropske procedure. Posljedica je bila mnogo slabija iskorišćenost raspoloživog novca. To je upozorenje i za Crnu Goru.

MONITOR: Đe treba obratiti dodatnu pažnju?

VUJOVIĆ: Poseban izazov biće lokalne samouprave. Mnoge opštine danas nemaju dovoljno projektnih timova niti iskustva u vođenju velikih evropskih projekata. Ukoliko taj kapacitet ne izgradimo na vrijeme, postoji realna opasnost da dio raspoloživih sredstava ostane neiskorišćen.

Mi često govorimo o milijardama koje će biti dostupne, a mnogo manje govorimo o ljudima koji te milijarde treba da pretvore u projekte. Evropski fondovi ne funkcionišu po principu političkih obećanja. Svaki euro mora biti opravdan kroz precizno definisane ciljeve, jasne indikatore, transparentne javne nabavke i strogu finansijsku kontrolu.

Zabrinjava činjenica da država još uvijek nedovoljno ulaže u razvoj administrativnih kapaciteta. Već je jasno da će dio najboljih stručnjaka nakon članstva pronaći posao u evropskim institucijama ili međunarodnim organizacijama. To je prirodan proces i predstavlja uspjeh tih ljudi. Međutim, država mora voditi računa da istovremeno razvija novu generaciju stručnjaka koja će ostati u Crnoj Gori. Neophodno je sistemski ulagati u službenike ministarstava, lokalnih samouprava, univerziteta, razvojnih agencija i civilnog sektora. Oni će biti nosioci najvećeg broja projekata.

Evropska sredstva nijesu samo pitanje novca nego i pitanje znanja. Upravo zbog toga pripreme za članstvo ne završavaju zatvaranjem pregovaračkih poglavlja. One tek tada postaju svakodnevni posao institucija.

MONITOR: Dakle, taj novac tek treba „zaraditi”?

VUJOVIĆ: Ne postoji garantovani novac koji neko dobija samo zato što je postao član EU. Postoje brojni evropski fondovi, programi finansiranja i drugi mehanizmi podrške iz kojih države članice mogu finansirati razvojne projekte, ali njihovo korišćenje zavisi od sposobnosti države da pripremi i realizuje kvalitetne projekte.

Evropska komisija očekuje ozbiljno planiranje, jasne prioritete, odgovorno upravljanje i potpunu transparentnost. Ukoliko projekti kasne ili se ne realizuju u skladu sa pravilima, sredstva se mogu izgubiti ili preusmjeriti. U tom cijelom procesu je važno i ustanoviti snažnu antikorupcijsku praksu i mehanizme kontrole što je podrzumijevaće, a o čemu se malo govori u ovim trenucima euforije.

Zato bi bilo pogrešno stvarati očekivanje da će članstvo automatski riješiti razvojne probleme Crne Gore. Ono otvara vrata. Kroz ta vrata ipak moramo proći sopstvenim radom.

MONITOR: Možemo li očekivati i dodatna sredstva iz Brisela?

VUJOVIĆ: Apsolutno. Posebno u oblastima nauke, inovacija, digitalizacije, zaštite životne sredine, energetske tranzicije i razvoja malih i srednjih preduzeća.

Programi poput Horizon Europe, Erasmus+, LIFE ili Interreg predstavljaju ogromnu razvojnu šansu za univerzitete, istraživačke centre, opštine, nevladine organizacije i privredu.

Međutim, ni tu ne postoji automatizam. Evropska sredstva dobijaju najbolji projekti, a konkurencija dolazi iz cijele Evrope.

Istovremeno, i domaća privreda mora početi ozbiljnije da se priprema. Evropsko tržište donosi ogromne mogućnosti, ali i znatno veću konkurenciju. Konkurentnost više neće zavisiti samo od cijene rada, već od inovacija, produktivnosti i kvaliteta proizvoda i usluga.

Zbog toga je danas možda važnije ulagati u ljude nego u zgrade. Državi će biti potrebni projektni menadžeri, finansijski eksperti, pravnici, istraživači i stručnjaci koji poznaju evropske procedure. Bez toga će priča o milijardama ostati samo politička parola.

Ako se ne pripremimo na vrijeme, može se dogoditi da građani nakon ulaska u Evropsku uniju osjete razočaranje jer će očekivanja biti mnogo veća od stvarnih rezultata. Zato pripreme moraju početi danas, a ne nakon pristupanja.

MONITOR: Evropska priča gurnula je u drugi plan mnoge domaće teme. O čemu ne razgovaramo dovoljno?

VUJOVIĆ: Već sada se vidi da političke partije razmišljaju o izborima 2027. godine. Velike partije raspolažu značajnim budžetskim sredstvima i sasvim je očekivano da žele očuvati postojeće političke pozicije. Problem nastaje kada se zbog toga proizvode vještačke teme koje traju nekoliko dana, izazovu snažne podjele, a zatim potpuno nestanu iz javnosti. Tako se javni prostor zatrpava sukobima, dok ozbiljne teme ostaju po strani.

Mnogo manje razgovaramo o kvalitetu obrazovanja, reformi javne uprave, demografskim izazovima, produktivnosti privrede, istraživanju i inovacijama ili tome kako zadržati mlade ljude u Crnoj Gori. Posebno zabrinjava činjenica da se vrlo malo govori o demografskim izazovima. Ako nastavimo da gubimo mlade i obrazovane ljude, nijedna evropska politika neće moći u potpunosti nadoknaditi taj gubitak.

Upravo će te teme odlučiti koliko ćemo zaista biti uspješna evropska država.

MONITOR: Koju biste od tih tema posebno izdvojili?

VUJOVIĆ: Više od pojedinačne teme zabrinjava politička atmosfera.

Imam utisak da je dio vlasti razvio obrazac prema kojem se gotovo svaka kritika automatski proglašava pokušajem povratka starog sistema. Takav pristup nije dobar ni za vlast ni za društvo.

Šest godina nakon promjene vlasti građani očekuju rezultate, a ne stalno poređenje sa prethodnim periodom. Ljudi žele bolje škole, efikasnije sudove, manje korupcije, kvalitetnije zdravstvo i više prilika za zapošljavanje.

Politika ne može trajno opstati na poruci da je dovoljno biti drugačiji od prethodnika. Ona mora pokazati da zna upravljati državom.

Ohrabruje činjenica da se pojavljuje sve više pojedinaca i organizacija koji nijesu spremni da prihvate logiku prema kojoj je svaka kritika neprijateljski čin. Upravo pluralizam mišljenja predstavlja jednu od osnovnih evropskih vrijednosti.

MONITOR: Počinjemo li da ličimo na zemlju članicu Evropske unije ili je riječ o istoj priči u novom pakovanju?

VUJOVIĆ: Evropske integracije neće imati puni smisao ukoliko ne budu praćene razvojem demokratske političke kulture. Jedan od najvećih izazova biće odnos vlasti prema kritičkom mišljenju. Tokom pristupnog procesa često se dešavalo da se određeni propusti relativizuju kako se ne bi ugrozila dinamika pregovora. To je bilo razumljivo u određenoj mjeri, ali nakon članstva više neće biti prostora za takav pristup. Ukoliko svaku kritiku budemo doživljavali kao napad na evropski put, napravićemo ozbiljnu grešku. Evropska unija nije zajednica bez kritike, već zajednica u kojoj su odgovornost, transparentnost i javna kontrola sastavni dio političkog sistema.

KOD će nastaviti da radi ono što je radio i do sada: da ukazuje na zloupotrebe, insistira na transparentnosti i zagovara odgovorno upravljanje javnim resursima, bez obzira na to ko vrši vlast. Upravo će u tome biti najveći test našeg društva. Ulazak u Evropsku uniju neće predstavljati kraj reformi, već početak njihove najvažnije faze. Do tada reforme sprovodimo kako bismo ispunili kriterijume za članstvo, a nakon toga više nećemo imati taj izgovor.

Pravo pitanje neće biti da li smo postali članica Evropske unije, već kakvu smo državu u nju unijeli. Ako uđemo sa snažnim institucijama, odgovornom upravom i kulturom odgovornosti, koristi će biti ogromne. Ako uđemo sa istim slabostima koje danas prepoznajemo, članstvo samo po sebi neće biti čarobni štapić.

Zoran RADULOVIĆ