Povežite se sa nama

FENOMENI

NASILJE PREMA ŽENAMA: Žrtve u medijskom blatu

Objavljeno prije

na

Mediji u Srbiji su srušili zid ćutanja o nasilju nad ženama – čekićem senzacionalizma. Tabloidni tekstovi o tim slučajevima su se iz zone tabua premestili pravo u rubriku «zabava». Malobrojni su mediji koji o ovoj temi pišu vodeći računa o dostojanstvu žrtve.  Nekada je seks  najbolje «prodavao» medijski sadržaj, sada nasilje, pa te scene redovno gledamo i uživo – u rijaliti programima koji se emituju na nacionalnim frekvencijama

 

Glad za senzacilonalizmom svakodnevno puni novinske stubce detaljnim i brutalnim opisima nasilja nad ženama koja se neretko završavaju smrtnim ishodima. Ovakav medijski sadržaj, gotovo po pravilu, začinjen je izjavama nerelevantnih sagovornika, poput komšija ili rođaka, koje se u najširoj javnosti uzimaju kao «dokazi» za osudu, češće žrtve, nego nasilnika ili ubice. Mahom,  pravo na privatnost žrtve oduzeta je u trenutku kada novinari prekorače prag mesta na kojem je zločin izvršen.  Senzacionalističko izveštavanje pothranjuje patrijarhalne obrasce po kojima žena treba da «ćuti i trpi» – što zbog sramote, neretko i osećaja krivice, što iz straha da će imenom i prezimenom biti provučena kroz medijsko blato. Gotovo svakodnevni primeri skandaloznog izveštavanja o nasilju nad ženama u Srbiji opominju nas da društvo toleriše i normalizuje nasilje. Ako je seks nekada najbolje «prodavao» medijski sadržaj, sada je to nasilje, pa takve scene sve češće gledamo i uživo – u rijaliti programima koji se emituju i na nacionalnim frekvencijama.

Mediji su poslednjih godina srušili zid ćutanja o nasilju nad ženama – čekićem senzacionalizma. Tabloidni tekstovi o o tim slučajevima su se iz zone tabua premestili pravo u rubriku «zabava». Malobrojni su mediji koji o ovoj temi izveštavaju profesionalno, vodeći računa o dostojanstvu žrtve i poštujući etičke standarde.

 

PROČITAJTE VIŠE U ŠTAMPANOM IZDANJU MONITORA OD 14. JUNA

Komentari

FENOMENI

NASILJE PREMA ŽENAMA: Žrtve u medijskom blatu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Mediji u Srbiji su srušili zid ćutanja o nasilju nad ženama – čekićem senzacionalizma. Tabloidni tekstovi o tim slučajevima su se iz zone tabua premestili pravo u rubriku «zabava». Malobrojni su mediji koji o ovoj temi pišu vodeći računa o dostojanstvu žrtve.  Nekada je seks  najbolje «prodavao» medijski sadržaj, sada nasilje, pa te scene redovno gledamo i uživo – u rijaliti programima koji se emituju na nacionalnim frekvencijama

 

Glad za senzacilonalizmom svakodnevno puni novinske stubce detaljnim i brutalnim opisima nasilja nad ženama koja se neretko završavaju smrtnim ishodima. Ovakav medijski sadržaj, gotovo po pravilu, začinjen je izjavama nerelevantnih sagovornika, poput komšija ili rođaka, koje se u najširoj javnosti uzimaju kao «dokazi» za osudu, češće žrtve, nego nasilnika ili ubice. Mahom,  pravo na privatnost žrtve oduzeta je u trenutku kada novinari prekorače prag mesta na kojem je zločin izvršen.  Senzacionalističko izveštavanje pothranjuje patrijarhalne obrasce po kojima žena treba da «ćuti i trpi» – što zbog sramote, neretko i osećaja krivice, što iz straha da će imenom i prezimenom biti provučena kroz medijsko blato. Gotovo svakodnevni primeri skandaloznog izveštavanja o nasilju nad ženama u Srbiji opominju nas da društvo toleriše i normalizuje nasilje. Ako je seks nekada najbolje «prodavao» medijski sadržaj, sada je to nasilje, pa takve scene sve češće gledamo i uživo – u rijaliti programima koji se emituju i na nacionalnim frekvencijama.

Mediji su poslednjih godina srušili zid ćutanja o nasilju nad ženama – čekićem senzacionalizma. Tabloidni tekstovi o o tim slučajevima su se iz zone tabua premestili pravo u rubriku «zabava». Malobrojni su mediji koji o ovoj temi izveštavaju profesionalno, vodeći računa o dostojanstvu žrtve i poštujući etičke standarde.

«Dobro je da se o nasilju prema ženama priča, jer  živimo na području gde veliki broj ljudi smatra da je takvo ponašanje prihvatljivo. Baš sam pre nekoliko dana čitala istraživanje koje je sprovedeno među studentima i studentkinjama u Srbiji i gde veliki broj njih, negde oko jedne četvrtine, misli da nema silovanja u braku», kaže programska direktorka udruženja građanki FemPlatz Kosana Beker. Ona napoiminje da bi izveštavanje moralo da bude profesionalnije, ali da je opet bolje nego tišina koja je ovu temu pratila decenijama i vekovima.

Urednica u beogradskom nedeljniku Vreme Jovana Gligorijević je saglasna da je izveštavanje o nasilju prema ženama problematično, ali da je bolje nego pre desetak godina.

«Grešaka i dalje ima. Novinari ćesto i odmah pritisnu žrtvu da daje  izjavu, ili porodicu žrtve. To nije u redu. I u Kodeksu novinara stoji da ne treba dirati ljude u stanju traume. Problem je i što se o pojedinačnom slučaju izveštava preterano deskriptivno, sa mnogo detalja», kaže Jovana Gligorijević.

Našem novinarstvu ne mogu se zameriti samo detaljni opisi slučajeva nasilja i ubistava. Izveštavanje o ovoj temi često se pretvara u paralelnu «istragu» prepunu nagađanja i neistina. Izostaju najvažnije informacije kao što su kako nasilje prevenirati, kako i kome ga prijaviti, ko je odgovoran… Takođe, retki su i medijski sadržaji koji nasilje prema ženama tretiraju kao sistemski problem.

«Kada bi došli vanzemaljci i čitali naše dnevne novine, pomislili bi da je nasilje prema ženama na nivou incidenta, usamljen slučaj, a ne jedan u čitavom serijalu takvih slučajeva širom regiona», smatra Beker.

Naši sdagovrnici se slažu da  dobro da se o problemu nasilja nad ženama priča i piše. No pitanje je da li senzacionalističko izveštavanje donosi više štete ili koristi. Jovana Gligorijević tvrdi da neadekvatno izveštavanje apsolutno donosi više štete, te dovodi do svojevrsne rezistencije građana na nasilje.

«Kada zaspete javno mnjenje grafičkim opisima, ono vremenom postane neosetljivo. Kod prvog opisa opekotina i krcanja kostiju javnost će se uznemiriti, kod sto prvog više neće reagovati. Najveću štetu od senzacionalizma trpe žrtve kojima je to okidač za traumu», objašnjava Gligorijević.

Iako razume da  vlasnici medija i urednici žele da plasiraju sadržaj koji će biti masovno čitan, Koasana Beker upozorava da je potpuno neprimereno dozvoliti da se o nasilju nad ženama govori na senzacionalistički način. Ona  podseća da u našem društvu postoji izuzetno veliki broj femicida. Samo u poslednjih pet meseci u Srbiji je ubijeno10 žena, a pročle godine čak 30.

«Terminologija koja se koristi u medijima kada se govori o nasilju prema ženama je potpuno neprimerena. Kada se desi slučaj femicida, prvo šta čujemo je da je to bila ’tragedija’ ili ’porodična drama’. Nije ni ’tragedija’, ni ’porodična drama’. Jednostavno – reč je o ubistvu, a osoba koja je zločin počinila je ubica. E, to nekako izostaje», upozorava Beker.

Takođe, izostaju i relevantni sagovornici i stručnjaci koji se bave ovom temom.

«U tekstovima se često pojavljuju besmisleno odabrani sagovornici. To su najčešće komšije ili rođaci koji tvrde kako je ubica bio fin čovek i domaćin. Sutradan se priča uglavnom širi, pa saznajemo da je ipakpostojala istorija nasilja – tako je jednom nasilnik izbacio ženu iz kuće u pidžami ili je držao vezanu lancima za radijator», objašnjava Beker. Ona ukazuje da je problem što ti isti ljudi, nikada nisu prijavili nasilje, nego su okretali glavu.

Iz mora senzacionalističkih tekstova o slučajevima nasilja prema ženama, teško je izdvojiti najgnusniji.

«Jedan od jezivih primera je masovno ubistvo u julu 2016. u Žitištu kad su mediji suptilno provlačili da je žrtva našla novog partnera koji živi u inostranstvu. Tako dobujamo poruku da je ’kurva poletela za parama’ pa je ’dobri čovek’ uzeo kalašnjikov i pobio pola kafane”, objašnjava  Gligorijević.

Ona navodi još jedan primer – Kurirovu akciju “spašavanja” žene koju je partner tri dana zverski tukao u stanu.  «Adria Media je platila rekonstruktivne operacije, kupila nameštaj za kuću, igračke za decu… Zvuči lepo, ali sve to je dokumentovano i objavljivano, kao rijaliti. Kompanija je preko žrtve gradila sopstveni imidž i zapravo zloupotrebila tu ženu», smatra Gligorijević.

Brojni novinski tekstovi o slučajevima nasilja prema ženama relativizuju zločin, u nekim situacijama ga i opravdavaju. 

«Nedavno je koleginica naišla na tekst u kojem piše Ubio ženu bez razloga. Pitam se šta bi bio razlog ubistvu, ako je ovo bilo bez razloga? Ideje da se traže opravdanja, da to što je on bio patološki ljubomoran ima pozitivnu konotaciju, jer je ’mnogo  voleo’ ne mogu biti prihvatljive”, kaže Beker. Ona upozorava da u novinarstvu i dalje postoji praksa da se o žrtvi sudi na osnovu načina odevanja, fotografija i sadržaja koje je postavljala na društvene mreže, komentara poznanika…

Nasilje je postalo i sastavni deo televizijskih programa koji se emituju uživo. Ukoliko samo 24 sata pratite neku od rijaliti emisija, gotovo sigurno ćete svedočiti šamaranju, uvrtanju ruku, čupanju, vređanju. Sve češće možemo videti i brutalno premlaćivanje učesnica takvih programa, a na granici verovatnog bilo je i silovanje žene u jednom rijalitiju.

« Kod nas gledanost rijalitija dižu tuče i svađe. Publika želi arenu. Time se perpetuira agresija u društvu. Sve češće čujem i vidim ljude koji reaguju kao u rijalitiju: neverovatna je količina psovki, uvreda i ad hominem napada kojima se ide na to da se figurativno izgazi osoba koja se nekome nečim zamerila», kaže Gligorijević.

Kosana Beker tvrdi da rijaliti programi koji promovišu nasilje predstavljaju kapitulaciju sistema, i državnog i društvenog zato što nema nema adekvatne reakcije.

U vreme kada se svi, deklarativno, zalažu za pokretanje svih mogućih mehanizama koji bi prevenirali nasilje nad ženama, gde važnu ulogu imaju mediji regulatorna tela ćute. Zašto?

«Zato što su dobila zadatak da ćute. Kako će oni ’udariti’ na televizije koje emituju i režiraju nasilje u rijalitijima, kad su baš te televizije glavno propagandno oružje vladajuće klike», pita se Gligorijević.

Na tim istim televizijama u Srbiji, poslednjih nedelja je doskorašnji predsednik opštine Brus Milutin Jeličić Jutka od optuženog za seksualno uznemiravanje velikog broja žena postao  «žrtva».

«Vodi se postupak protiv njega, i istovremeno organizuju se skupovi podrške. U tom primeru vidimo sve loše u ovom društvu. Jutka skupi žene da ga podržavaju, pa javnost rastrže te žene, ne shvatajući da su i one ucenjene i primorane, da su i one žrtve», smatra Gligorijević. Kaže da je joj je odvratna i reakcija opozicije na ovaj slučaj, jer joj se čini da njima nije problem što je on seksuualni predator, nego što je seksualni predator iz redova vlasti.

Iako ned  postoji politički konsenzus u javnoj osudi nasilja nad ženama, svaka strana u političkim kampanjama kao iz rukava vadi floskule o nedopustivom nasilju nad ženama jer «zamislite da je to vaša supruga, majka ili sestra».

«Hajde da nas ne definišu relaciono, hajde da kažemo kako jeste: mi imamo problem sa muškim nasiljem prema ženama. Žena izložena nasilju je žrtva, čak i kad nije ni majka ni sestra ni ćerka», poručuje Gligorijević.

Medijsko izveštavanje o nasilju prema ženama veoma je slično u svim zemljama regiona, saglasne su i sagovornice Monitora.

«I u Srbiji i u Bosni i Hercegovini i u Crnoj Gori i u ostalim zemljama regiona, medijsko izveštavanje o nasilju prema ženama je na istom nivou, ili drugim rečima – jezivo senzacionalističko i katastrofalno», zaključuje Kosana Beker.

 

 Tamara VLAŠKALIN

Komentari

nastavi čitati

FENOMENI

ZANIMANJE RIJALITI IGRAČ: Odsjaj praznine

Objavljeno prije

na

Objavio:

Od stanovnika kuće „umivenog“ Velikog brata do „patologije“ skućene u Imaginarijumu Željka Mitrovića, za manje od 15 godina prošle su stotine likova – od nekih dobrih momaka i djevojaka, do današnjih  promotera nasilja, vulgarnosti,  primitivizma.  Ovaj „paralelni svijet“, smatraju  stručnjaci, dio je državnog projekta

 

Voajerizam, egzibicionizam i identifikacija. Istraživači kažu da su ovo elementi čarobne formule na osnovu koje su nastali rijaliti programi. Iz „društvenog eksperimenta“, preko televizijskih ekrana, uselili su se u naše domove i kao narkotici opili umove publike. Od stanovnika kuće prvog i „umivenog“ Velikog brata do„patologije“ skućene u Imaginarijumu Željka Mitrovića, za manje od 15 godina prošle su stotine likova – od nekih dobrih momaka i devojaka, do današnjih  promotera nasilja, vulgarnosti, banalnosti i primitivizma, silueta onih koji još nisu dosegli do nivoa da ih možemo nazvati ličnostima.

Neke od revnosnih učesnika  ovakvih programa možemo nazvati profesionalcima. Njihova  zanimanja nepoznata su javnosti. Oni koji se , pak, hvale svojim stvarnim profesijama, učešćem u rijalitijima svoju popularnost drže na aparatima. Kad se kamere ugase, kad se vrata Parova i Zadruga zatvore, ostaće među mračnim zidinama sopstvenog besmisla, čekajući reanimaciju u nekoj novoj sezoni.

Pošto veliki broj učesnika u rijaliti programima svoje kofere „seli“ iz sezone u sezonu,  sa jednog emitera na drugi, postavlja se pitanje da li je „rijaliti igrač“ postalo -legitimno zanimanje. Jedan od drastičnijih skorašnjih primera je večita učesnica ovakvih programa koja je zatrudnela u Parovima, održala trudnoću u  Zadruzi i, nakon porođaja, se vratila na „posao“ u narednu sezonu Zadruge, sa sve novorođenim detetom. Svedoci smo da čak i cele porodice ulaze u ovakve programe gde pod budnim okom javnosti šire svoj prljav veš, promovišući prostakluk kao društvenu normu.

„Rijaliti igrač danas je pseudozanimanje i pseudoorijentacija. Postoji , a kao da ne postoji. Napravljeno je veštački, da bude u funkciji jednog projekta koji je prividno zabavni, a u stvari je mnogo više od toga. Možemo slobodno reći da je reč o državnom projektu koji se neprekidno emituje na nacionalnim frekvencijama i koji vezuje jedan broj ljudi sa ciljem da im se odvuče pažnja od suočavanja od istine o stvarnosti“, mišljenja je sociolog kulture prof. Ratko Božović.

Ko su ljudi koji su pristali da učestvuju u projektu koji je više od zabave? Za sagledavanje činjenica nije neophodno trošiti sate gledajući ovakav program. Dovoljno je pogledati naslove u tabloidima koji verno i  dnevno prenose sva dešavanja unutar kompleksa u kojima se snimaju rijalitiji.

„Tu su sakupljeni neobrazovani ljudi, ljudi na granici normalnosti.  Kada pogledate  njihove kompletne persone, ne mogu reći ličnosti, jer tu ličnosti nema, sve će vam biti jasno. Kada bi se u takvim programima i pojavio neko normalan, on bi predstavljao razliku koju treba otkloniti, koja je nepoželjna“, kaže profesor  Božović i precizira e da su rijaliti učesnici „personifikacija ekstremnog ponašanja i patologije u društvu“.

Sudeći po broju učesnika u rijaliti programima, realno je očekivati da sve veći broj mladih  odustaje od obrazovanja i poštenog rada i odlučuje se za laku zaradu i instant slavu. Već  imamo ljude, poput Mikija iz Kupinova, kojem je od zanimanja ostao samo nadimak – pčelar.

„Sudeći po likovima poput Mikija pčelara, sigurno da postoji i zanimanje – rijaliti igrač. On je bio kultna figura na počecima emitovanja rijalitija, iz prvog umivenog Velikog brata. Danas ne znam po čemu će biti upamćen, nego kao večiti učesnik rijalitija“, tvrdi pisac i zamenik urednika lista Nedeljnik Branko Rosić.

Sadržaj reality programa se iz godine u godinu menjao. „U odnosu na današnje rijalitije, učesnici onih prvih, poput Velikog brata, delovali su kao da su sa Sorbone, kao akademici. U prvom Velikom bratu kao da je bilo programirano da pobedi neki dobar momak. Veoma brzo ti programi postali su promocija treša koji je do danas metastazirao, mišljenja je Rosić.

Da je prvi Veliki brat naspram rijalitija koji nam se danas nude bio „akademija nauka“ saglasna je i novinarka Tamara Skrozza. „Prvi pobednik Velikog brata bio je Ivan Ljuba, dečko koji i danas predaje klavir i koji se ponaša u skladu sa svim društvenim i kulturnim normama.  Danas imamo ljude koji u normalnom okruženju ne bi bili ni za štalu, a kamoli za rijaliti program. Mislili smo da je dno dotaknuto u nekim grand emisijama, a onda su nas zadesili ljudi iz rijaliti programa koji ni grand emisija nisu dostojni jer nemaju čak ni to malo muzičkog talenta“, tvrdi Skrozza.

Današnji motivi učešća u rijaliti programima nisu samo zabava, takmičarski duh i novčana nagrada uz pomoć koje pojedinac može ostvariti neki svoj san, nego kontinuirani izvor prihoda za nerad, ali i ulog za bavljenje poslovima koji izlaze iz okvira legalnog i okvira poželjnog sistema vrednosti za svako civilizovano društvo.

„Mnogo je običnih devojaka koje se pitaju da li bi mogle preko noći postati zvezde. To vam je ono Vorholovo – svako može biti zvezda na petnaest minuta. Ovakva popularnost nudi se kao ideal. S druge strane, današnji rijalitiji liče na pokaznu tv vežbu nakaza koju ljudi s nevericom gledaju i  pronalaze neku vrstu utehe što ne pripadaju tom svetu. Čak i sažaljevaju one koji su „primorani“ da učestvuju u tim programima. Nisam dobio platu tri meseca, ali hvala bogu, nisam kao oni”, objašnjava Rosić.

Ako su istinite tvrdnje brojnih stručnjaka da su publici rijaliti programi bliski zbog mogućnosti identifikacije sa učesnicima, onda je vreme da se zapitamo ko su saučesnici u rijaliti igrama bez granica. Da li je voajer koji čuči u ljudskom biću nadjačao misleći, kritički duh čoveka koji ga uzdiže iznad društveno-socijalnih devijacija?

„Za rijaliti igrače se identifikuju ljudi koji su vezani za medije koji takav program emituju. To su pretežno sedeće figure kod kuće. oni su već navučeni. Oni su naučeni da konzumiraju ovakve sadržaje i prihvataju ih kao omiljenu formu komuniciranja“, smatra prof. Božović. “Konzumenti ovakvih sadržaja nisu dovoljno edukovani i naviknuti na druge oblike medijskog i kulturnog života.”

Tamara Skrozza podseća da mi svakodnevno imamo eksplicitne pornografske sadržaje, da je čak bilo i jedno silovanje u Parovima, nasilje, zatim hapšenje čoveka, pa sve do bizarnosti koje su prešle i najelastičnije granice društveno prihvatljivog ponašanja.

„Danas imamo stvari koje su samo do pre neku godinu bile nezamislive. Jedan od primera je direktan prenos sahrane na portalu televizije Pink, sve sa intervjuom na licu mesta sa ćerkom preminulog čoveka. Nakon te sahrane diglo se nekoliko glasova u javnosti i  jedan beogradski dnevni list je pozvao Oliveru Zekić iz Regulatornog tela za elektronske medije Srbije da objasni  činjenicu da je direktno prenošena sahrana. Odgovor je bio da tu nije prekršen ni jedan zakon i da je prenošena i sahrana Josipa Broza Tita. Posle toga,   sve je već rečeno“, tvrdi Srkozza.

Pomeranje granica u rijaliti programima gledaocu pruža dva bizarna zadovoljstva – beg od realnosti u svet gde je sve moguće i uživljavanje u uloge rijaliti učesnika koji smeju i rade sve ono što u stvarnosti nije prihvatljivo.

„ U rijalitijima ćete videti ono što ne možete ili retko možete videti u realnosti ili ono što kao malograđani ne možete da učine u stvarnosti. U identifikaciji sa rijaliti „junacima“ publika koja se odluči to da gleda pronalazi protagoniste sopstvenih slabosti ili nedovršenosti. Tu je degradirano i čitavo polje erotskog, do nivoa seksualnosti koja je ponižena i prizemna, tvrdi prof. Božović.

Svaki rijaliti šou ima i  svog političara – stalnog ili gostujućeg. Nekolicina narodnih poslanika u srpskom parlamentu dokazalaje da erotike nema bez politike i dala svoj skromni doprinos glorifikaciji prostakluka u javnom prostoru. Pored takvih političkih gromada, kroz rijaliti blato provukla se i nekolicina političkih gromadica, manje poznata široj publici. U suživotu politike i rijaliti sveta, svako ima svoj interes.

„Korist imaju i političari i emiteri rijaliti programa. Od poznatijih političara učesnik jednog takvog programa bio je Nenad Čanak, a Vojislav Šešelj je više puta gostovao. Niskoprofilisani političari misle da će tako dobiti na popularnosti i doći u rang estradnih zvezda, a kuće koje to emituju ‘kupuju’ političare, jer ko zna kad će koja stranka doći na vlast i kad će im ustrebati, mišljenja je Tamara Skrozza.

Da političari ulaze u rijaliti programe da bi doprli do što većeg broja ljudi smatra Branko Rosić i napominje da su time kupili i ulaznicu u tabloide „u kojima i ne postoji ništa drugo osim učesnika rijalitija, starleta i političara“.   Rosić tvrdi da je kod nas sve pod kontrolom politike i da političare niko ne može zloupotrebljavati ukoliko oni to ne žele i ne vide svoj interes.

Profesor  Božović primećuje: “Politika i rijalitiji ne samo da liče jedna na drugu nego i omogućavaju jedne druge“.

Na osnovu roka trajanja popularnosti instant zvezda ili onih koji podgrevaju nekadašnju popularnost stečenu u drugim profesijama, mogli bismo modifikovati Vorholovu misao da će svako u budućnosti biti u prilici da doživi svojih 15 minuta slave. Danas bismo rekli – svako u budućnosti moći će da doživi slavu za vreme učešća u rijaliti programu plus 15 minuta nakon toga, koliko prosečno traje interesovanje tabloida kada zauvek iskoračite iz imaginarijuma. Uprkos slavi kratkog daha, rijaliti igrači se otimaju za mesto pod krovom nekog rijaliti studija.  Ostaje pitanje – ako smisao programa u kojim učestviju nije zabava, edukacija i promovisanje civilizovanih vrednosti, zašto onda postoje? Odgovor može biti samo jedan – nekom su i potrebni i neophodni.

 

Tamara VLAŠKALIN

Komentari

nastavi čitati

FENOMENI

ZANIMANJE RIJALITI IGRAČ: Odsjaj praznine

Objavljeno prije

na

Objavio:

Od stanovnika kuće „umivenog“ Velikog brata do „patologije“ skućene u Imaginarijumu Željka Mitrovića, za manje od 15 godina prošle su stotine likova – od nekih dobrih momaka i djevojaka, do današnjih  promotera nasilja, vulgarnosti,  primitivizma.  Ovaj „paralelni svijet“, smatraju  stručnjaci, dio je državnog projekta

 

Voajerizam, egzibicionizam i identifikacija. Istraživači kažu da su ovo elementi čarobne formule na osnovu koje su nastali rijaliti programi. Iz „društvenog eksperimenta“, preko televizijskih ekrana, uselili su se u naše domove i kao narkotici opili umove publike. Od stanovnika kuće prvog i „umivenog“ Velikog brata do„patologije“ skućene u Imaginarijumu Željka Mitrovića, za manje od 15 godina prošle su stotine likova – od nekih dobrih momaka i devojaka, do današnjih  promotera nasilja, vulgarnosti, banalnosti i primitivizma, silueta onih koji još nisu dosegli do nivoa da ih možemo nazvati ličnostima.

Neke od revnosnih učesnika  ovakvih programa možemo nazvati profesionalcima. Njihova  zanimanja nepoznata su javnosti. Oni koji se , pak, hvale svojim stvarnim profesijama, učešćem u rijalitijima svoju popularnost drže na aparatima. Kad se kamere ugase, kad se vrata Parova i Zadruga zatvore, ostaće među mračnim zidinama sopstvenog besmisla, čekajući reanimaciju u nekoj novoj sezoni.

 

Pošto veliki broj učesnika u rijaliti programima svoje kofere „seli“ iz sezone u sezonu,  sa jednog emitera na drugi, postavlja se pitanje da li je „rijaliti igrač“ postalo -legitimno zanimanje. Jedan od drastičnijih skorašnjih primera je večita učesnica ovakvih programa koja je zatrudnela u Parovima, održala trudnoću u  Zadruzi i, nakon porođaja, se vratila na „posao“ u narednu sezonu Zadruge, sa sve novorođenim detetom. Svedoci smo da čak i cele porodice ulaze u ovakve programe gde pod budnim okom javnosti šire svoj prljav veš, promovišući prostakluk kao društvenu normu.

„Rijaliti igrač danas je pseudozanimanje i pseudoorijentacija. Postoji , a kao da ne postoji. Napravljeno je veštački, da bude u funkciji jednog projekta koji je prividno zabavni, a u stvari je mnogo više od toga. Možemo slobodno reći da je reč o državnom projektu koji se neprekidno emituje na nacionalnim frekvencijama i koji vezuje jedan broj ljudi sa ciljem da im se odvuče pažnja od suočavanja od istine o stvarnosti“, mišljenja je sociolog kulture prof. Ratko Božović.

 

PROČITAJTE VIŠE U ŠTAMPANOM IZDANJU MONITORA OD 31. MAJA

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo