Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Ravnodušnost i ostale samoobmane

Objavljeno prije

3 godine

na

Ne mogu više ni dovraga da odem, jer sam tamo otjerala one koje ne podnosim i sad mi glupo da se tamo pojavim

 

Ne znam koji, ali izgleda da sam neki težak san prenela na leđima preko noći. Svako jutro kada se probudim, ustanovim da sam starija nego prošli put kada se to isto desilo. Malo jutarnje mentalne gimnastike, ponavljam sebi neprijatne istine pre ustajanja. Zgrabim njihove projekcije i istine, pa ih omotam oko ruke, kao konopac. Da ih usidrim, pre nego što pokušaju da isplove i potope, oboje. A među najvažnijim vestima – mečka danas nije videla svoju senku. Gotova zima.

Ostajemo budni celu noć jer ne verujemo u sutra. Dušu bogu, bog odmahuje glavom. Trče ljudi kroz život, usput im ispadaju ljubav, sreća, mir… Prestaneš da ljubiš, prestaneš da grliš, prestaneš da brineš, više ne usrećuješ… Tako umire ljubav. Retko ko se vrati da ih pokupi. Život ti je kao autobus. Zavisi gde sedneš. Onima nazad se povraća, onima napred se jede. Ja kao da sam kupila dve karte, prvo jedem, a posle povraćam. Koliko god ta spoznaja bila neprijatna, postojanje granica je neophodno. Neke su tu da bismo ih pomerali, neke da zauvek ostanu netaknute. Mudar čovek nikada neće pobrkati koje prepreke pripadaju jednoj, a koje drugoj vrsti.

Čekam te prijatne prolećne večeri, kada ću samo tumarati ovom svojom livadom, posmatrati nebo, dok topli povetarac odnosi sve. Ne mogu više ni dovraga da odem, jer sam tamo oterala one koje ne podnosim i sad mi glupo da se tamo pojavim. Sva svoja strahovanja, tuge, strepnje, nemire, bol i razočaranja stavljam u veliku teglu u grudima na kojoj piše „dobro sam” i čvrsto zatvorim poklopac. Povremeno protresem da napravim mesta za još. Nekad sam pisala dnevnik, moj čuvar ostvarenih i neostvarenih snova.

Pola sata komšinica doziva petogodišnju ćerku, neće gospođica da se odazove, ima posla nekog. Pametna. Mene tata i danas kad nazove na telefon, javljam se u stavu mirno i tačno čujem i brata kako ustaje negde u svojoj kući. Pređeš nedozvoljenu liniju, pa se džaba čudiš zašto si precrtan.

Treba da operem neki veš, ne marim za crveno slovo i mislim na moju babu, koja je bila 1927. godište i sama pravila sapun, skupljala kišnicu i ručno prala veš, nikako na crveno slovo. Sva sećanja na detinjstvo i njenu kuću su mi čista, uštirkana i mirišljava.

Presečem desnom rukom vazduh i skupim šaku, kao da hvatam mušicu u letu, a u stvari, uhvatila sam trenutak. (To kad objašnjavam prezent, i kako ne postojimo u budućnosti, a ni u prošlosti nas više nema). Odakle nam sva ova daljina? Zar se privlačila dok smo bili nikad bliži?

P.S. Trčati pred rudu ili sve ostaviti za poslednji čas? Večita dilema.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

POVEZANE VIJESTI:

BAŠTE BRIGANJA

Još je tama u vilajetu

Objavljeno prije

2 sedmice

na

1 Augusta, 2026

Objavio:

Pamtiću ovaj dan po tome što me je kvasila kiša sa neba bez oblačka, i što me je obasjao zrak sunca, drugačiji od svih do sad. Čudo. Opipljivo, ostvarivo čudo

 

 

Utorak je dan zacementiran. Kad je utorak, potpuno je utorak i ništa više. Izađem napolje i kad vidim neke nijanse boja, javljaju mi se vizije drugih mogućih, nemogućih, poželjnih, proživljenih ili izmišljenih života, tako jasno, da osetim svoje srce. Sešću, kao i obično, ispod bora… Jednom sam tu sedela tako dugo da je neko u mene urezao godinu i ime, pa me je to primoralo da se odvojim i pokušam da zarastem.

I zarastam kako umem, sporo… crnom smolom. Rane krvare tiho i dugo, nikad ne zarastu i dobro je… upoznaš taj šum i ne možeš bez njega. Uvuče se u rub majice, nabore na košulji, u nove sede i tako tinja u prsima kao najbolji prijatelj. Kuća i hodnik mirišu na tvoj tamjan i moj matičnjak…

Kad malo bolje promislim, sve što mi je potrebno imam, nečeg i previše, ali to sada nije tema. Ono što mi nedostaje jeste vreme, osećam kako mi prebrzo curi i moraću sa njim malo štedljivije. Ne trošiti ga tamo gde se ne osećam dobro, gde me ne razumeju i gde ja ne razumem njih. Počela sam da planiram moranja, pa sad izgledaju kao slobodna volja. Realnost je, nasuprot ljudskom verovanju, jednostavna. Okrutna, da. Ali jednostavna. I možeš da je svariš. Ili da je začiniš, slojevima smisla, dok ne postane prihvatljivo blaga za tvoj stomak.

Što bi rekao Ivan Lalić:
Nikad samlji…
Nikada samlji nego krajem jula
Kada je letu pedalj do zenita,
A hlorofilu aršin do rasula
U metastazi žutila i ruja,
Tamnije kada zelene su boje
U vrtovima, a strnjika suva,
Tamnija donja amplituda bruja
Vetra što bnoć u vremenu duva…

Ukradem vreme, pa zaplovim sa belim oblakom po beskrajnom plavetnilu. Uplašim se kakve strašne razdaljine među ljudima ima. Odu tamo daleko, ponesu srce u džepu, pa se u tuđini pesmom vole…

Pamtiću ovaj dan po tome što me je kvasila kiša sa neba bez oblačka, i što me je obasjao zrak sunca, drugačiji od svih do sad. Čudo. Opipljivo, ostvarivo čudo.

Budite dobro, lepo se provedite danas i ne zaboravite, sreća nije destinacija. Nego, pazite gde trošite otkucaje i svaki dan zagrlite taj svet iza spuštenih trepavica.

P.S. Pomerala bih planine jutros, ali neka me prvo da doručkujem.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Putnik kroz nevrijeme

Objavljeno prije

3 sedmice

na

24 Jula, 2026

Objavio:

Na kraju, o ljubavi se ne priča, ona se vodi. Ja svoju nemam gdje, zato uglavnom ćutim

 

Nije baš da nisu pogodili vremensku prognozu. Upravo je napadalo četiri i po kapi kiše, ovde, u mom kraju. Ne znam, možda je u centru sela pljusak, ko će ga znati. Ovde kao da su pale suze. A nije suza barica, pa da posle pljuska ispari posle prve jare. U nju stanu sve neispričane priče i zagrljaji u mimohodu, led i oganj nikad neugašeni… U njoj su i svi darovi koje nismo darivali.

Kad sanjaš nešto lepo, pa ti u snu dođe kao topli dašak vetra, a onda se kao prepredena, razmažena mačka svom težinom priljubi na umorne grudi, pa zaplovi krvotokom kao roj pčela kad se ustremi na nevaljalog medveda. U toj borbi, jedini je spas prvi hitac zore iznad krovova, i blag smešak u uglu usana.

Čovek dođe u godine kad na trasiranoj liniji, zvanoj život, počne da razmišlja praktično, jer pesak curi… a najbolje se razmišlja u nekoj ostavi gde sa plafona vise šunke, kulen i kobasice, pa kad se um dobro podmaže, kreće glavno jelo i sto kila u najavi… Pobegli smo sa zemlje da bismo služili druge, čekamo u redu da kupimo ručak koji je neko drugi spremio za nas. Plaćamo skupo ručak bez glavnog sastojka, nosimo pod miškom hleb bez mirisa, živimo u kutijama, gledamo teatar pod maskama, kao živu sliku i još tvrdimo da smo normalni. Ponekad je važno ispoljiti nijansu gorštačke pomirenosti u situacijama kada nam život nametne više nego što mislimo da smo sposobni da podnesemo, i gle čuda, sleganje ramenima postane melem, hladan list bokvice na hajdučke rane.

Život je ponekad kao audicija za audicijom, potera za ulogama koje ti izmiču. I onda kada prestaneš da tražiš, nađe te neka nasumično. I pre nego što postaneš svestan, shvatiš… Već briljiraš.

Starost je manje lepa. Ali ne zbog ujeda vremena (koji ne možemo izbeći), već zbog svega što nas usput ozrači, pa budemo kao boje koje su predugo stajale na suncu i izgubile svoju oštrinu. Sve je tu, ali nekako slabije. I po koja mrlja. Mladost nema toga, samo sija. Bez mrlja.

Uglavnom provodim vreme sama, retko govorim, pa kad me neko nešto upita, moram dobro da se nakašljem da stresem prašinu sa glasnih žica. Na kraju, o ljubavi se ne priča, ona se vodi. Ja svoju nemam gde, zato uglavnom ćutim.

Ništa od kiše i najavljenog nevremena. Kakav divan dan da se angažuje frontalni korteks, pomere granice, istraže pitanja, pronađe prazna puževa kućica u njivi, zašušti suva trava kao tiha rečenica koju niko ne čuje, a dugo, dugo odjekuje. Divan dan, zar ne?

P. S. Kako je još davno moj dobar prijatelj Seneka govorio, treba menjati dušu, a ne nebo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Pronađen izgubljeni slučaj

Objavljeno prije

4 sedmice

na

18 Jula, 2026

Objavio:

Mir u glavi dobijete kada je pošteno izlupate o mnogo zidova i kada shvatite da ste je badava i lupali. Jer, zidovi ko zidovi, stoje, otporni na udarce i na lude glave

 

 

Meditacija pred monitorom na kome se smenjuje, bog zna koja po redu, epizoda neke serije: Ne volim da se budim. Dobro bi bilo kada bih mogla da izbegnem trenutak buđenja, da počnem dan in medias res, bez celog trenutka ponovnog shvatanja sebe i sveta oko sebe, i pitanja bez odgovora koji čin buđenja nosi sa sobom.

Jutros sam se setila nastavnika likovnog, mažući pavlaku na hleb, praveći sendviče sinu za posao, kako je sa podsmehom gledao moju tehniku slikanja, koja i jeste bila vredna podsmeha, isto tako je bilo i kada je čuo da pišem poeziju. Sada kada bi me video kako pravim sendviče ne bi se smejao. Danas znam da ga je cilj poklopio, kao muvu čaša, i ograđen zadatkom je gledao svet kroz usko staklo.

Jutrom dok su senke dugačke, gimnastike radi, očima se rastrčim po živopisnim krajolicima koji promiču pored kola i sve bi bilo čarolija da se ne dešavaju sve brojnija spoticanja pogleda o užasna krajputaška “drop&run“ smetlišta. Zašto to radimo, dođavola?! Volim putovanja, ali ne moderna, šablonizirana… Volim da vršljam tamo gde ne idu svi, da otkrivam bez predznanja, improvizujem do dramatičnih granica, da ostanem zatečena, raspamećena prizorima i situacijama, ne mora biti grandiozno – samo autentično, jer to je onaj pravi začin.

Munjevito se prebacujem na neka suštinska pitanja, tipa da li je za radost potrebno malo? Malo sreće, malo skoknuti do Pivnice Irish pub u Rumi, malo rakije, malo opreme za povezati. I mnogo talenta velike Todore Stojinović. Nekako mi je ranije sve bilo moćnije i lepše, i gradovi, i putovanja, i izlasci, i razgovori, i ljudi, i sve je bilo snažnije. Uprkos ovoj činjenici, trenutno uživam, jer zavodljivo mi je koliko me je očarala atmosfera koju je Toda donela. Radujmo se pomalo, dok još imamo kome i čime. Potrebno nam je više nego što mislimo.

Mir u glavi dobijete kada je pošteno izlupate o mnogo zidova i kada shvatite da ste je badava i lupali. Jer, zidovi ko zidovi, stoje, otporni na udarce i na lude glave.

Kada osetimo trenutak sreće, odvojimo i trenutak da registrujemo i osvestimo kontekst u kojem smo je osetili, ne izostavljajući ni sitnice. Tako taj osećaj dublje pohranjujemo u nervni sistem i jačamo obrasce koji podržavaju naše blagostanje. Ljudi su počeli odavno da se oduševljavaju kada nalete na nekog normalnog, ako si ljubazan, fin, kulturan, zabavan, kao da si sa druge planete došao i to je mnogo tužno. Zato ja opipavam, pa šta me ubode, nek otrči po prvu pomoć.

Obrazi mi anatomski sedaju u dlanove, čelo zatražilo ruku više da odškrinem vrata u glavi, prozračim stare misli i napravim mesta za kvalitetnu tišinu.

P.S. Nemam ja ništa s tim, a ni bez toga.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo