Povežite se sa nama

INTERVJU

Sloboda je neprekidno oslobađanje

Objavljeno prije

na

Žene u crnom su organizacija koja je od 1991. najradikalnija i najistrajnija u svojim ciljevima i zahtjevima. Nepoželjna svakoj vlasti. Ali i „mjera stvari”, ljudi i događaja… MONITOR: Žalili ste se Ustavnom sudu zbog Zakona o crkvama i vjerskim zajednicama. Kompromis države i crkve napravljen je još 2001, odmah nakon Miloševićevog izručenja, kada je vjeronauka uvedena bez javne rasprave. Da li ste tada reagovali?
ZAJOVIĆ: Imali smo dosta blage reakcije jer je onda bilo nekako „nepristojno” da se reaguje jače, da se pokazuje „nelojalnost” novoj demokratskoj vlasti. U julu, čim smo čuli za to, napisali smo saopštenje protiv te odluke, a zatim smo otvoreno podržali Vigora Majića, pomoćnika ministra prosvete koji se jedini tome usprotivio i izašao iz Vlade. To je bilo vreme kada su takve stvari mogle da prođu, ali su one utrle put još gorim tendencijama. Tada je usvojen i zakon o pomoći haškim optuženicima. Mi smo protestvovale, a većina političara nas je zbog toga napala, kao: evo, ove Žene u crnom nikada nisu zadovoljne. Očekivali su da civilno društvo bude saveznik nove vlasti i njene produžene ruke. To nije uloga civilnog društva. On bi, naprotiv, trebalo da stalno vrši pritisak na institucije vlasti, da ih nadzire i kritikuje. Niko od vlasti ne bi smeo da dobije zagarantovanu podršku, već samo onda kada urade nešto dobro. Evo, Ivica Dačić, oktobra 2008. zabrani nacistički marš. Ja taj potez pozdravljam, ali njemu lično nisam spremna da dam nikakvu podršku. Oni je međutim podrazumevaju. Na to utiče i politika međunarodnog finansiranja koja traži partnerstvo sa vlastima, a to na Balkanu može da znači samo slugeranjstvo i potčinjenost. To ubija civilno društvo, vlast onda „kidnapuje „ naše sadržaje, obesmišljava ih, izvrgava ruglu. Evo u priči o raskidu sa prošlošću, izvinjavali su se i Đukanović i Tadić, ali nisu priznali ono najvažnije: ko je odgovoran. Njihov je koncept pomirenja uvek bez odgovornosti i bez ispitivanja krivice. To je ruganje i žrtvama i pravdi.

MONITOR: Vlast DOS-a je, izgleda, bila nespremna da vam oda priznanje za pomoć u obaranju Miloševića?
ZAJOVIĆ: Tu mogu da odvojim period do ubistva Đinđića i nakon toga. To je bio prvi period od početka našeg delovanja kada smo mogli da odahnemo. Imali smo potpuno autonomnu poziciju. Meni nisu bili potrebni pozivi za prijeme u vladi. Ali, bilo je zaista i neke vrste državne neodgovornosti. Na primer, kada smo mi, ŽUC, dobili prvu Milenijumsku nagradu za mir. Bila sam tada u Njujorku u UN da je primim, 8. marta 2001. I ja sam bila jedina među ženama iz raznih diktatorskih režima kojoj njen (sada „demokratski”)ambasador nije došao da čestita. Vlast je i tu pokazala da ne shvata ozbiljno civilno društvo. Tu je bio i holivudski džet set, glumice kao Glen Klouz, koje se zalažu za mir, počasne ambasadorke UN…

MONITOR: Pa tu je baš mogao da se napravi svjetski marketing za novu vlast.
ZAJOVIĆ: Da. To je bilo vreme za nadu.Osećala sam se i sama, nekako, odgovorna prema toj nadi ljudi. Mi smo tada organizovale edukativne aktivnosti po čitavoj Srbiji i nismo mogle da nađemo prostor za toliki broj žena koje su bile željne promjene.

MONITOR: Vlast vas više nije dirala?
ZAJOVIĆ: Nije. Nije ni bila bitna.Ali imali smo saradnju sa državom, obrazovali smo 60 prosvetnih radnika i radnica da drže vannastavne aktivnosti o politici mira, u čemu nas je podržao UNESCO i to u trajanju od godinu dana. Kada je došao Koštunica to je bila jedna od prvih stvari koja je ukinuta. Da, iz Đinđićeve vlade smo imale i jednu ponudu koja nas je baš šokirala: tadašnji ministar kulture Lečić nas je pozvao da učestvujemo na međunarodnoj izložbi u Regensburgu na kojoj su izlagani artefakti sa temom mirovne politike. On nam je rekao „Mi hoćemo vas jer ste vi naš ponos”. Ta vlada je znala ko u svetu širi dobar glas o Srbiji, ko je prikazuje u drugom svetlu.

MONITOR:Neka vrsta alternativne diplomatije?
ZAJOVIĆ: Da. Za razliku od Tadića koji je čovek krajnje ograničene vizije. On ne shvata da mi dajemo sliku o pluralitetu javnosti u Srbiji, da ovde nije sve homogenizovano, nego da postoji i Srbija koja je autonomna, buntovna, nenasilno subverzivna. Mi smo poslednjih godina podnele 27 zakonodavnih inicijativa, a da nijedna nije uvrštena negde u neku zakonsku proceduru.

MONITOR: Da li je to procjena da vaše inicijative nisu važne jer niste popularne?
ZAJOVIĆ: To je nekakva uobraženost. Ili glupost. Mi kao NVO, imamo obavezu da međunarodnim instancama a to su organizacije za ljudska prava, kao Amnesti internešenel, Hjuman rajts voč, izveštavamo o ponašanju vlasti prema nama. I vlast to dobro zna. Vlast zna da joj kredibilitet stvara primena međunarodnih rezolucija na domaćem terenu, a ne to što oni rade – lažu kako je sve okej.

MONITOR: Svake srijede protestujete „stajanjem”. Sada imate i inicijativu u vezi sa Srebrenicom?
ZAJOVIĆ: Mi imamo oko 1500 protesta. Većina njih je vezana za tranzicionu pravdu, za ratne zločine. Od prošlog februara, zajedno sa drugim NVO, imamo akciju pritiska da se proglasi dan sećanja na genocid u Srebrenici. Sto NVO nas je oko toga, povodom 14 godina, podržalo. Predsednik države ne želi da nas primi. Ponaša se kao da bi to bio čin Božje milosti, a ne njegova obaveza da najrelevantniji deo civilnog društva sasluša. Ponuđeno nam je da nas primi jedan od njegovih mnogobrojnih savetnika…

MONITOR: U čemu je problem? Tadić je bio na obilježavanju godišnjice u Potočarima?
ZAJOVIĆ: Zašto onda nije rekao i ko je odgovoran. Šta to njega sprečava?

MONITOR: Možda se boji pravnih posljedica?
ZAJOVIĆ: Kakvih pravnih posledica? On nema lične hrabrosti. Nema viziju ni moralnu snagu. A čak ni pragmatični rezon.

MONITOR: Možda zbog birača?
ZAJOVIĆ: Ali mi ne znamo šta bi bilo sa biračima kada bi im ljudi iz državnih institucija slali drugačije poruke.

MONITOR:To jeste jedno od najvažnijih pitanja…
ZAJOVIĆ: Čudno mi je što se Tadić tako ponaša. On je bio opozicionar u vreme Miloševića, ništa mu se ne može u tom periodu rđavo pripisati. Dobro, nije bio antiratni aktivista, ali okej. Zašto on ne kaže – ove je zločine izvršio kriminalni režim Miloševića ili na delu je bio državni terorizam. Njemu je, izgleda Ćosić bitniji nego raskid sa kriminalnom prošlošću. To pokazuje da su kulturni modeli koji su postojali svih ovih godina njegova „neprekinuta nit”. Ujedinjenje srpskih zemalja kao stari ratni cilj, to je taj kulturni model.

MONITOR: Pratite rad Specijalnog suda za ratne zločine?
ZAJOVIĆ: Da. Nevolja je što izvršna vlast stalno pokušava da vrši uticaj na sud. Koštunica je pokušao i da ga ukine, a Vrhovni sud mu, kao po pravilu, poništava odluke. Moram da kažem, da su mi neki ljudi kao Mioljub Todorović fascinantni po svom profesionalizmu.

MONITOR:Koliko su žene u Crnoj Gori senzibilne na teme kojima se bavi ŽUC?
ZAJOVIĆ: Najbolje odnose imamo sa ANIMOM iz Kotora. Sada s njima pravimo zajedničku akciju oko obeležavanja godišnjice zločina u Dubrovniku. Generalno, čini mi se da žene u Crnoj Gori nisu napravile dovoljan iskorak kada se radi o tranzicionoj pravdi i zločinima iz prošlosti.

MONITOR: Da li je to teže u crnogorskom društvu?
ZAJOVIĆ: Ne znam. Nije tada ni postojalo civilno društvo u pravom smislu. Bili su mediji i neke partije, kao liberali, koji su bili aktivni oko počinjenih zločina i pravde, u antiratnim kampanjama. Oni su s pravom taj prostor popunili i imam najveće divljenje, za taj njihov stav, i moralni i politički. U to vreme, sem izuzetaka, NVO se nisu pokazale. U Srebrenicu kao i u Dubrovnik mora da se ode odmah. Mi smo iz Srbije odmah to uradile. U vreme rata smo išle u Tuzlu, u Sarajevo i to je bio veliki rizik i emotivni i moralni i politički. Ali to je naša obaveza: ako živiš u zemlji koja vrši agresiju, imaš obavezu da bez okolišanja shvatiš da su ti ljudi „razumno uplašeni” od tebe. Njihov je strah „razuman”. Moraš sve da učiniš da ih korak po korak oslobađaš tog straha. Zato nema isti značaj da se ode danas u Dubrovnik, Srebrenicu ili u Vukovar. Za vraćanje poverenja važan je i tajming kao i ko to čini. Ne mogu to države da čine. One su čin izvinjenja potpuno obesmislile. Ako država potpuno preuzme obračun sa prošlošću i to uradi na sasvim birokratizovan način, onda je to jako opasno za civilno društvo. Cvilno društvo bi trebalo da predvodi, da ulazi u rizik, da provocira. Ono mora da čuva ono što se zove „kapital gneva”, da podbunjuje ljude, da proizvodi tu utopiju promjene…

MONITOR: Uvijek „nepokorno”?
ZAJOVIĆ: Nepokorno. Grozno je to kooptiranje civilnog društva. To i nije civilno društvo, to su paradržavne organizacije bez socijalnog kredibiliteta. Ako država finansira, ona diktira i sadržaj njihovog rada. Ona stvara plašljive, paranoične ljude.

MONITOR: Sloboda je neprekidno oslobađanje?
ZAJOVIĆ
: Da. To je slast stalog nemira, kako da kažem, gajenja utopije nemira, a to onda pretvaraš u kapital zajedno sa drugim ljudima. I nikako ne smeš da razmišljaš da li se nekom zameraš: to te ne zanima. Čak ni onima koji su ti bliski. Treba nam neposlušnost i solidarnost. Povezivanje i solidarnost NVO ne sme da bude „na projektima”, ne povezujemo se „projektno”, već zato što nas povezuju neke vrednosti.

MONITOR: ,,Viši ciljevi”?
ZAJOVIĆ: Da. Ako toga nema, onda je to nekakva najgora kapitalistička fabrika. Onda je osnovni princip odnosa tržišni. U odnosu na vlast, kako te ona kooptira ili kako prodaješ maglu onome ko te finansira a što je potpuno nevažno i nepotrebno za okruženje u kojem živiš. Pogledajmo koliko ima projekata, a kome se obraćaju? Za ono što mi radimo je najopasnije ako stvaraš maglu koja skriva ono što se stvarno dešava. Treba biti „neposlušan” i prema međunarodnim finansijerima i fondacijama i sa njima mora da se pregovara. Ne treba da se prihvata ništa što se nameće.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

SONJA DRAGOVIĆ, ISTRAŽIVAČICA IZ OBLASTI URBANIZMA NA UNIVERZITETSKOM INSTITUTU LISABON I ČLANICA GRUPE KANA: Temeljno nerazumijevanje planiranja prostora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Mi – čitavo društvo – godinama pokušavamo da se snađemo u sistemu planiranja prostora određenom kombinacijom starih planova koji su i dalje na snazi, i novih propisa koji su neproduktivni, ako ne i sasvim beskorisni

 

MONITOR: Vidite li naznake da nova vlast ima volju da poboljša prostorno planiranje i da spriječi dalji urbanistički i graditeljski haos u Podgorici i na Primorju?

DRAGOVIĆ: Nosimo se sa temeljnim nerazumijevanjem problema u prostornom planiranju od strane nadležnih za ovu oblast. Uzmimo za primjer to što se dešava, ili bolje rečeno ne dešava, sa zakonskim okvirom. Zakon o planiranju prostora i izgradnji objekata iz 2017. je i dalje na snazi, iako je poguban za održiv i ujednačen prostorni razvoj Crne Gore;  o predlogu za izmjene opet treba da raspravljamo usred ljeta – kažem opet, jer je tako bilo i prošle godine, kada je ovaj Zakon posljednji put izmijenjen. Evidentan je nedostatak shvatanja važnosti zakonskog okvira i hitnosti temeljnog preispitivanja modela koji je do sada bio na snazi, a to je nužno za bilo kakav napredak u ovoj oblasti.

MONITOR: Koliko povjerenje uliva ministar Mitrović?

DRAGOVIĆ: Ministar Mitrović ne uliva povjerenje, nego  pruža razloge za zabrinutost. Njegove izjave pokazuju nerazumijevanje povezanosti prostornog planiranja, ekonomske situacije i održivog razvoja, što je veliki hendikep za nekog ko vodi ovako važan resor. Primjera je mnogo, ali navešću jedan iz emisije Načisto, kada je Mitrović rekao da je jedan od razloga za sadašnje stanje prostornog razvoja to što prije 15 godina ekološka svijest nije bila razvijena i da bi bilo dobro da se ekolozi uključe u procese planiranja. Niko ne poriče da smo danas svjesniji ekoloških problema nego što smo bili ranije – i u Crnoj Gori, i globalno – i da je neophodno veće učešće stručnjaka za ovu oblast u svim procesima koji se tiču budućeg razvoja. No od suštinske je važnosti da ministar koji se bavi ovom oblašću razumije da korijen problema leži u nečemu drugom: u ekonomskom modelu zasnovanom na stalnoj ekspanziji gradnje, u permisivnosti zakonskog okvira, i u nemoći vlasti da artikuliše i sprovede viziju razvoja zasnovanu na opštem, zajedničkom dobru, umjesto na privatnoj dobiti. Ministar je pokazao da ovo ne razumije i sopstvenim postupcima, kada je odlučio da mu to što posjeduje zemlju na kojoj može da gradi i novac za izgradnju daje pravo da gradi kuću mimo planova – kada je, dakle, odlučio da mu to što je u privilegovanoj imovinskoj poziciji daje pravo da ne poštuje plan. Zabrinjavajuće je da neko sa takvim razumijevanjem sistema planiranja sada vodi resor koji bi trebalo da donese i sprovede progresivne promjene, i ne znam da li se tome možemo nadati.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

VESNA PEŠIĆ, SOCIOLOŠKINJA: Srbija da okrene drugi list

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za mene je pitanje zašto je veliki dio srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosjećanje prema preko osam hiljada pobijenih dječaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa

 

MONITOR: Valentin Incko je na samom kraju mandata nametnuo dopunu Krivičnog zakona BiH, propisujući kazne za poricanje zločina genocida. Kako komentarišete tu odluku?

PEŠIĆ: Ne mogu da se upuštam u poteze Incka da li su dobri i koliko će biti uspešni da se u BiH kažnjava poricanje genocida u Srebrenici (reakcije Dodika su već poznate). Za mene je to pitanje zašto je veliki deo srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosećanje prema preko osam hiljada pobijenih dečaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa. Zar ne osećamo ljudsku tugu prema tolikim ljudskih žrtvama koje su iskasapljene od ruke srpskog vođstva u RS. Kao da nam na pamet ne pada da se izvinimo za tolike pokolje, zatražimo  opraštaj i većno sećanje na te žrtve i sopstvenu bruku. Kakvo je to preganjanje da li je u Srebrenici bio genocid ili „strašni zločin“, kao da nije bilo suda i presuda. Srbija je jedina koja ne priznaje genocid u Srebrenici. Čestitam Crnoj Gori koja je uspela da donese Rezuluciju o genocidu u Srebrenici.

MONITOR: Jedan od mojih skorašnjih sagovornika iz BiH postavio je pitanje: Šta ćemo sa prošlošću? Svakodnevno svjedočimo prepucavanju političkih elita u tzv. regionu. REKOM proces se, izgleda, pokazao neizvodljivim. Šta je izvodljivo?

PEŠIĆ: Istoričar Markovina iz Hrvatske je konstatovao da je suočavanje sa prošlošću na tlu bivše Jugoslavije propalo, ili jednostavno nije uspelo. REKOM je postavio visoke zahteve u tom pogledu, a da ih je postavio i manje ambiciozno, opet i najskromnije zamišljeno suočavanje sa prošloću kao uslov pomirenja – ne bi uspelo. Time smo pokazali da nismo važni ni sebi ni drugima. Nema ovde kapaciteta za razumevanje događaja  i tragedije iz devedestih. Podgreva se balkanska „večna mržnja“, održava se ta vatra, bilo da je reč o vlastima ili opoziciji. Šta može umesto toga?  Markovina predlaže „miroljubivu koegzistenciju“, pa se i meni učinilo da bi to već bio veliki skok, ako zaista ne možemo da skočimo više od toga. Da bi to bio skromniji vid pomirenja, ali za nas značajan, da živimo u miru i koegzistenciji, i možda usmereni u istom pravcu, vrednostima i  saradnji.

MONITOR: Većinu zemalja Zapadnog Balkana opterećuju teški oblici organizovanog kriminala. Najčešće se u vezu dovode Srbija i Crna Gora. Kako ćemo izaći iz takvog „bratskog zagrljaja“?

PEŠIĆ: Pa tako što ćemo uvesti pravnu državu i ustavnu demokratiju, drugačiji sistem vrednosti, transparentnost vlade, umesto korupcije i ličnih odnosa – „ja tebi ti meni“ koji vladaju u našim plemenskim društvima u kojima su lični odnosi na prvom mestu, pa šta onda ostane za zakone koji se po pravilu olako krše. Samo u državama uređenim na vladavini prava možemo stići do normalne države, a mafija i kriminal ne mogu biti sistemski njen deo, nego se moraju  uredno goniti i kažnjavati. Kad država ne može da izađe na kraj sa klanovima, to je samo izgovor. To govori da su klanovi povezani sa državom ili su te države totalno nefukcionalne. Imam utisak da su neke bivše jugoslovenske republike to uspele, to da mafija nije u državi nego van nje – protiv koje se država bori i eliminiše je legitimnim i zakonskim sredstvima. I Hrvatska je jedno vreme bila mafijaška država, ali je uspela da mafiju izbaci iz države, što ne značći da mafije nema, nego je nema u državi. Srbija i Crna Gora u tome nisu uspešne države, a nisu ni na putu da do toga stignu, jer vidimo da se vlast održava i funkcioniše korišćenjem i uvlačenjem mafije u državu. Bez mafije ne uspevaju da se održe na vlasti, nego od mafije traže usluge koje moraju da se vrate. Eto to sada gledamo sa uhapšenim Belivukom, Miljkovićem i drugima koji u svojim iskazima  svedoče koliko i na koji način su bili angažovani od vrhova vlasti. To je tek početak i nisu sve rekli. Da bi se to sakrilo, Vučić danima prikazuje leševe, iskasapljene ljude, čisto smo zaplivali u nekrofiliju da bi se nekako skrenula pažnja sa toga šta ta družina radi na vlasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

NASTAVAK KADROVANJA U RESORU VESNE BRATIĆ – SLUČAJ RADE VIŠNJIĆ: Greška koja nije slučajna

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ministarka  Bratić  očito ne smatra  da je veličanje četništva i  ratnih zločinaca ikkava  smetnja  za obavljanje rukovodećih finkcija u školstvu

 

Slučaj Rade Višnjić, nesuđene v.d. direktorice Osnovne škole (OŠ) „Jugoslavija” u Baru, u žižu javnosti vratio je Ministarstvo prosvjete, nauke, kulture i sporta (MPNKS) na čijem je čelu Vesna Bratić. Kao diplomirana učiteljica, Rada Višnjić je za v. d. direktoricu imenovana na period od šest mjeseci, počev od 12. jula.  Razriješena je samo osam dana kasnije.

Na imenovanje Višnjićeve javnost je burno reagovala. Protiv nje je u januaru 2020. godine pokrenut disciplinski postupak, nakon što je učenicima na času zadala da crtaju trobojku, u vrijeme snažne politizcije upotreba zastava. Tada je dobila uslovni prestatak radnog odnosa. U jesen iste godine, preko Vajber grupe pozvala je učenike na moleban u Hram Svetog Jovana Vladimira u Baru. Uslijedio je definitivan otkaz.

Višnjićeva je na svom Fejsbuk profilu objavila i odu Ratku Mladiću, bivšem komandantu Vojske Republike Srpske, u Hagu doživotno osuđenom ratnom zločincu. U prilog tvrdnji da hvalospjevi Mladiću nijesu smetnja već više preporuka kod ministarke Bratić ide i činjenica da je za novog direktora Doma učenika u Beranama nedavno imenovan Goran Kiković. On je otvoreni podržavalac četničkog pokreta, a aktivno je učestvovao u predlaganju imenovanja ulice u Beranama po Mladiću.

Vesna Bratić je prije par mjeseci Bojanu Đačić, takođe učiteljicu, ideološki blisku koleginici iz Bara, postavila za v.d. direktoricu Osnovne škole (OŠ) „Ristan Pavlović” u Pljevljima. Đačićeva je smijenjena nakon dva dana, jer su njena fotografija, na kojoj na glavi nosi šajkaču sa kokardom, i tekstovi šovinističkog sadržaja, osvanuli na Instagramu. I izazvali snažnu osudu građana.

Ni tada, baš kao ni u slučaju Višnjić, ministarka Bratić se nije ogradila od stavova   izabranica. Đačićeva je smijenjena u tišini, bez izjašnjenja MPNKS-a. Višnjićeva je prošla gore. U pokušaju da se zaštiti, Vesna Bratić je u saopštenju u kom navodi da je promijenila mišljenje o njenom imenovanju, kazala da je do toga došlo nakon što su iz MPNKS-a imali uvid u  privatne materijale opscene prirode profesorice Višnjić – aludirajući na nage fotografije koje su kružile društvenim mrežama, a na kojima je navodno ona. To je i vrhunac opscenosti ministarke Bratić – što su joj pri kadriranju „opscene fotografije” veći problem od podrške Mladiću. I zloupotreba privatnosti pri raskidanju radnog odnosa. Zbog toga su ministarku kritikovali iz Centra za građansko obrazovanje (CGO), skupštinskog Odbora za ravnopravnost, Centra za ženska prava (CŽP), kao i pojedinih političkih partija.

Vesna Bratić je, objašnjavajući odluku o razrješenju Rade Višnjić, nenamjerno otkrila i da u MPNKS-u ne obavljaju nikakve provjere kandidata. „Sva priča o depolitizaciji državnog aparata pala je u vodu sramnim postupkom Vesne Bratić, iza kojeg nesporno stoje partije vladajuće većine. Umjesto da oslobode škole političkog uticaja i da razbiju ćelije za kupovinu glasova, što je nasljeđe koje je ostavio DPS sa svojim koalicionim partnerima, oni su se odlučili da te mehanizme preuzmu. Umjesto partijskih direktora i zamjenika – dobili smo partijske direktore i zamjenike”, konstatuje u svojoj objavi na Fejsbuku dugogodišnji aktivista nevladinog sektora Vuk Maraš.

Ministarka tvrdi da su novoizabrani vršioci dužnosti direktora osnovnih i srednjih škola birani nepartijski. Nije tako, narvano. Monitorovi upućeni izvori tvrde da je Radu  Višnjić imenovala na predlog Socijalističke narodne partije (SNP). Brojni slučajevi upotpunjuju sliku o krugovima iz kojih dolaze kadrovi u kulturi i prosvjeti. Monitor redovno piše o tome.

Nema obećanih reformi u prosvjeti. Čak ni o tome kako će tretirati užasna stanja u kojima se pojedine škole u Crnoj Gori nalaze – ministarka ne govori.

Mr Olivera Leković, v.d. direktorica nevladinog udruženja (NVU) Prosvjetna zajednica Crne Gore (PZCG), kazala je za Monitor da od resornog ministarstva zahtijevaju da se posveti gradnji nepartitokratskog sistema. „Imamo odgovornost da budemo kritičari svih koji pokušavaju da umjesto reforme koja će cijeniti stručnost i voditi kvalitetnijem obrazovanju svakog djeteta, nastave sa sprovođenjem sistema u kojem je najbitna partijska knjižica”.

Iz PZCG-a su nedavno, u saradnji sa NVO Udruženje Roditelji, pokrenuli kampanju pod nazivom Za društvo znanja, čiji je cilj da navede odgovorne u Vladi i Skupštini da prekinu tradiciju postavljanja partijskih vojnika za direktore škola i vrtića. Tražiće, navodi mr Leković, i izmjene Opšteg Zakona o obrazovanju kojim će se izbor direktora ubuduće urediti na način koji će garantovati transparentnost, profesionalizaciju i depolitizaciju, a na osnovu predloga prosvjetnih radnika, stručne zajednice i nevladinih organizacija. „Hoćemo da se sistem obrazovanja decentralizuje, kao i da resorno ministarstvo bude otvoreno za saradnju. Želimo da se budžet namijenjen za prosvjetu transparentno rasporedi i da se odrede prioriteti. Interesuje nas i kad će nastavnicima biti plaćen svaki čas preko norme, kad će se zaposliti kolege i asistenti (neki su i po deceniju na birou), kad ćemo imati plaćen prevoz, kad će se sistemski rješavati stambena pitanja prosvjetara i provjeriti rad Zadruge Solidarno, kao i do kad ćemo imati najmanju platu u regionu, pa i u Evropi. Nećemo stati sa zahtjevima. Godinama smo degradirani i na rubu egzistencije. Želimo društvo znanja”, navodi v.d. direktorica PZCG-a.

Nedavno je više članova radne grupe za izradu novog Zakona o visokom obrazovanju pobunilo protiv MPNKS-a, tvrdeći da su iz Ministarstva utvrdili nacrt tog propisa, bez konsultacije sa njima. Toliko o najavljivanom poboljšanju saradnje sa prosvjetarima.

Iz opozicione Socijaldemokratske partije (SDP) pokrenuli su postupak za interpelaciju u kojoj će tražiti smjenu ministarke.

Mnogo je znakova koji ukazuju na očigledan nedostatak kompetencija u resoru Vesne Bratić. Kadrovska politika tek je jedan od njih.

Andrea JELIĆ

 

DETEKTOR: Svega, kao na vašaru

U Ministarstvu prosvjete nauke kulture i sporta – veselo. Smjenu direktora osnovnih i srednjih škola, upotpunile su i promjene u kadrovskoj strukturi Uprave za zaštitu kulturnih dobara. Na mjesto bivšeg direktora Božidara Božovića bila je   postavljena Milena Martinović, konzervatorka za papir, iz čuvene svešteničke porodice. Nakon 5 dana efektivnog rada ona je dala neopozivu ostavku. Nije se, kako se čuje, snašla u nesređenoj dokumentaciji svojih prethodnika.

Nije to ni lako. Evo ilustracija. U Upravi za zaštitu kulturnih dobara ne postoji registar popisa valorizovanih kulturnih pokretnih i nepokretnih dobara. Između ostalog ne postoji ni dokument iz 1945. godine kojim se potvrđuje preuzimanje Ikone presvetle Bogorodice Filermose. Od 1929. godine Ikona se nalazila kod kralja Aleksandra Karađorđevića ali je kralj Petar II Karađorđević prije napuštanja zemlje, predao na čuvanje Manastiru Ostrog. Takođe, ne postoji ni rješenje iz 1978. godine kojim se potvrđuje vlasništvo drzave nad Ikonom. Držalac ikone je Narodni muzej Crne Gore, koji je to postao aktom Vlade Crne Gore, odnosno Republičke komisije za vjerska pitanja od 20. januara 1978. Papiri se negdje zaturili…  Takođe, ne postoji dokument da li Ikona treba da se čuva u muzeju. Ili u nekom od crkvenih objekata za što se zalaže ministrica Vesna Bratić.

Za vrijeme petodnevne „vladavine” mr Milene Martinović krenulo se sa rekonstrukcijom cetinjskog manastira. Za nju su trebali posebni konzervatorski uslovi i prije svega saglasnost Uprave za zaštitu kulturnih dobara. Detektor saznaje – Mitropolija je zaboravila proceduru. Ili je  smatrala da joj saglasnost i ne treba.  Kao slučaju sanacije prilaznog stepeništa  Cetinjskog manastira kada je samo obavijestila Upravu da su radovi toga i toga datuma završeni.

Uglavnom, ode Milena Martinović. Njen prethodnik, bivši direktor Božidar Božović, DPS kadar, bio se prešaltao u nove vladajuće redove. Skrasio se kao  pomoćnik direktora za UNESCO.  No, preplivavanje nije uspjelo. Vlada ga je nedavno smijenila.

Bez direktora se ne može. Ministrica je na elektronskoj sjednici Vlade postavila Mladena Zagarčanina, arheologa iz Bara, na mjesto najnovijeg v. d. direktora Uprave za zastitu kulturnih dobara. Među ostalim kriterijuma za postvaljenje, jedan, po novome, veoma važan je ispunio: njegove fotografije sa pokojnim mitropolitom Amfilohijem i ostalim svještencima iz Mitropolije krase društvene mreže. Uoči stupanja na funkciju najavio je jedan od prioriteta: “ Pronalaženje zajedničkog jezika s crkvom kojoj pripada veliki broj nepokretnih kulturnih dobara”. Prioritet će biti ispoštovan. Već prvog radnog dana u četvrtak ujutro direktor je zakazao sastanak sa Mitropolijom.

Da li će sa novim direktorom osvježiti u Upravi, čuće se. Pošto dolazi iz Bara sljeduju mu auto i vozač, njihove dnevnice i benzin. I, naravno, varijabila. Sve kao što je imala i njegova sugrađanka Anastazija Miranović kad je, u ime DPS-a, bila direktorica Uprave.

Koliko je nova valast ljuti protivnik nepotizma i partijskog zapošljavanja kazuje i opjevani podatak da je Vesna Bratić za  v.d. direktoricu podgoričke Gimnazije Slobodan Škerović postavila Biljanu Vučurović, suprugu poslanika i odbornika Jovana Jola Vučurovića, poznatog po vatrenom negiranju genocida. Za v.d. direktoricu OŠ Narodni heroj Savo Ilić u Kotoru  postavila je profesoricu Smiljanu Lazović, odbornicu  Demokratskog fronta. U Budvi je za v.d. direktoricu Srednje mješovite škole Danilo Kiš imenovana profesorica Nada Purić, bivša potpredsjednica Socijalističke narodne partije (SNP) koja je u januaru napustila tu stranku i dala podršku predsjedniku Opštine i lideru koalicije ,,Za budućnost Budve“ Marku Batu Careviću. Svega još tu ima.

U Crnoj Gori, prema zvaničnim podacima, postoje 162 državne osnovne škole, 50 srednjih škola i 21 predškolska ustanova, 13 muzičkih škola, dva obrazovna centra, tri resursna centra, deset učeničkih i studentskih domova i četiri internata. Na smijenjena mjesta direktora do sad je postavljeno svega 7 ljudi koji ne pripadaju „pravoslavnoj većini”. Eto tako.

Stela O. KOVAČ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo