Povežite se sa nama

SVIJET

TALAS IZBJEGLICA, MIGRANATA I RASIZMA: Bespuće 

Objavljeno prije

na

Taip Erdogan instrumentalizuje izbjeglice, ali je njihova želja da stignu u Evropu  stvarna. Istovremeno u mnogim državama EU se učvrstila desničarska ili ekstremna opozicija koja odbija prijem izbjeglica, a kamoli trajno naseljavanje migranata

 

Slike sa grčko-turske granice su  uznemirujuće. Hiljade izbjeglica i migranata ispred koturova od bodljikave žice. Grčke snage na njih ispaljuju suzavac  kako bi ih spriječili da uđu  na teritoriju Evropske unije (EU).

U višegodišnjoj migrantskoj krizi na južnoj granici Evrope počela je nova  faza. Usred sve češćih borbi na sjeverozapadu Sirije, jačanjem tenzija izmedu Ankare i Moskve, Turska je otvorila put izbjeglicama iz Sirije za odlazak u Evropu. Prijeti ponavljanje izbjegličke krize iz jeseni 2015. Otvorene granice među članicama EU su  na iskušenju usljed porasta antiimigrantskog raspoloženja, ali i širenja korona virusa.

Turski predsednik Redžep Taip Erdogan rekao je prošle subote da su „kapije” Turske otvorene za izbeglice koje žele u Evropu. Potom su Grcka i Bugarska pooštrile mere bezbednosti na granici. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen obećala im je podršku.

„Od otvaranja granice, stotine hiljada izbeglica krenulo je u Evropu. Uskoro će biti milioni“, poručio je Erdogan.  Nemačka kancelarka Angela Merkel smatra da je Erdoganov pristup „potpuno neprihvatljiv“ i tvrdi da je granica za izbeglice „slepa ulica“.

Preko 20.000 izbeglica je nastojalo da prodre u Grčku. Većina na prvoj liniji sukoba na grčko-turskom graničnom prelazu Kastanies bili su muškarci, ali iza njihovih leđa čula se vriska dece, dok su žene ostajale sa strane, zaglavljene izmedu turskih i grckih snaga bezbednosti.

Migranti su se i morskim putem kretali prema turskoj mediteranskoj obali, odakle se nadaju da ce stići do grckih ostrva, uprkos lošem vremenu i nemirnim vodama. Erdogan je svoj potez obrazložio tvrdnjom da se EU ne pridržava izbeglickog pakta sklopljenog u martu 2016. Ankara se tada obavezala da preuzima sve izbeglice koje stižu na grcka Egejska ostrva i da preduzima oštrije mere protiv bandi trgovaca ljudima.  EU je Turskoj obećala milijarde pomoći, ubrzane vizne olakšice i modernizaciju carinske unije sa Ankarom.

U Turskoj živi nekoliko miliona izbeglica, uključujući oko 3,6 miliona ljudi iz susedne Sirije. Broj izbeglica u Turskoj nedavno je povećan zbog ofanzive na Idlib, snaga predsednika Bašara el Asada. Erdoanovi komentari  su islijedili pošto su u cetvrtak ubijena 34 turska vojnika na severu Idliba.

Situacija u  toj regiji je mesecima  katastrofalna. Neprestana su upozorenja na humanitarnu katastrofu. Uskoro će deveta godišnjica od izbijanja rata u Siriji. Jasno je  da je pobednik tog rata Asad. Nedostaje mu samo Idlib. Da bi povratio taj region on ne pravi razliku između civila i ekstremista.

Ta provincija je poslednji  bastion koji kontrolišu pobunjenici i ekstremisti, pre svih paravojska Hajata Tahrira al Šama (HTS). Damask i Moskva navode da žele da potpuno unište džihadiste HTS, koji su, tvrde,  nastali iz sirijskog ogranka Al Kaide.

Turska, koja stoji uz pobunjenike u Idlibu, postavila je u toj provinciji 12 posmatračkih mesta za kontrolu primirja. Propalo je više sporazuma o prekidu vatre.  Prema navodima turskog Ministarstva odbrane, sirijska vojska je tokom napredovanja  napala i turske vojnike. Do sada je poginuo najmanje 51 turski vojnik.

Turska je odgovorila kontranapadima. Prema Erdogana, ubijeno je preko 1.000 sirijskih vojnika, drugi izvori govore o desetinama. Izvesno je  da su oborena tri sirijska ratna aviona Su-24  i bar dva helikoptera.

Eskalacija tenzija izmedu Turske i Rusije u Siriji izaziva strah od šireg rata. Neki analitičari na sirijske napade gledaju i kao na poruku Rusije Turskoj da se drži svojih granica. Drugi smatraju da je za Tursku  vojni angažman u Idlibu garancija da će imati mesto za pregovaračkim stolom kada se bude zavodio red u Siriji.

Otkako se sirijska vojska  približava milionskom Idlibu, u civilnom stanovništvu vladaju strah i panika. U pokrajini je utočište našao prosek sirijskog društva. Prognanici iz Homsa, Alepa, istočne Gute, ali i iz Idliba.Od decembra je iz Idliba pobeglo oko 900.000 ljudi, većinom žena i dece. Oni i dalje napuštaju svoje kuće i kreću prema turskoj granici. Neki beže po drugi, treći ili četvrti put. Na cesti je nepregledna kolona automobila.

Postiji nada  da će se Rusija i Turska možda ipak dogovoriti i da Asad neće osvojiti Idlib. Planirani susret predstavnika Turske, Rusije, Nemačke i Francuske, o Siriji trenutno nije izvestan. Sukobi oko Idliba svakodnevno  eskaliraju. Za ljude je stanje sve nepodnošljivije.

Poslednjih godina iz Turske  ponavljaju pretnje da neće zaustaviti izbeglice, već  ih poslati dalje. Sada postoje slike autobusa koji voze izbeglice do granice sa Grckom ili Bugarskom –  ne samo sirijske  već i veliki broj avganistanskih izbeglica. Turska je tranzitna zemlja za skoro 200.000 avganistanskih izbeglica koji su krenuli ka Evropi.

Erdogan instrumentalizuje izbeglice, ali je njihova želja da stignu u Evropu stvarna. Neke izbeglice kraj granice Grčke drže transparente na kojima kancelarku Nemačke Angelu Merkel mole da im pomogne. Njemacka kancelarka je prilikom krize 2015. spasila izbeglice u Madarskoj  tako što ih je pustila da dodu u Nemacku. Izbeglice se tome nadaju i sada.

No, analitičari su gotovo jednoglasni da Nemacka 2020. više nije zemlja kakva je bila pre pet godina. Sada i kancelarka kaže da je tada došlo do „gubitka kontrole“ i otvaranja granica. Merkel je to nazvala „greškom“ koja se ne sme ponoviti. Od 2015. se dosta toga dogodilo u Nemackoj: Stranka Alternativa za Nemacku (AfD) koja je radikalno desnicarska, postala je popularnija. U porastu je i desnicarski terorizam.

Nemacka se nalazi u političkom vakuumu. Merkel je na odlasku i njena stranka je u jeku bitke oko toga ko će preuzeti rukovodstvo – centrista poput nje ili neko konzervativniji koji će podržati rastuce antimigracione osećaje. Status Merkelove, prema oceni komentatora američke agencije poslovnih vesti Blumberga, ukazuje na neuspeh EU da se uhvati u koštac sa regionalnim krizama, od ratova u Siriji i Libiji, do angažovanja sa turskim nepredvidivim vođom.

Kancelarka i njen portparol ne ostavljaju mesta sumnji da će se Nemacka ovoga puta uzdržati. Berlin od Grcke nije zahtevao otvaranje granice i puštanje migranata. Umesto toga, Nemacka će „politicki učiniti sve što može kako bi pomogla da ublaži izuzetno tešku situaciju“.

Zapadni mediji pišu kako Evropa rizikuje ponavljanje migrantske krize koja je pre pet godina testirala njene politicke i fizicke granice. Na politickom i ekonomskom nivou, još jedan val migracije mogao bi biti osetljiv ne samo za Grčku, kao najzaduženiju državu u Evropi, već i za čitav region. Austrijski kancelar Sebastijan Kurc je poručio da se ne sme ponoviti 2015. – ili ce biti prisiljen da preduzme jednostrane akcije kako bi zaštitio granice te države.

U mnogim državama EU se učvrstila desničarska ili ekstremna opozicija koja odbija prijem izbeglica, a kamo li trajno naseljavanje migranata. Krajnje desničarski političari, od Italije do Nemacke, spremni su da iskoriste priliku za napad protiv imigracija.

Razvoj situacije s izbeglicama i migrantima na grčko-turskoj granici zorno se prati i u susedstvu. U sadašnjoj situaciji potreban je „zajednički europski odgovor“, tvrdi Andrej Plenković, premijer Hrvatske, aktuelnog predsedavajućeg EU.

Plenković je poručio da bi, osim političko-diplomatskog dijaloga s  Erdoganom, svima trebalo da bude jasno kako grčka vlada neće dozvoliti migrantima i izbeglicama da ilegalno uđu na teritoriju te zemlje. Hrvatska će „svim će sredstvima pomoći Grčkoj i Bugarskoj da zaštite vanjsku granicu EU”, kazao je on.

Mađarski premijer Viktor Orban je javno posumnjao u sposobnost Grčke da delotvorno zaštiti spoljnu granicu EU s Turskom. Mađarske mere zaštite granica u svakom su trenutku u stanju da zaštite državnu teritoriju, naglasio je Orban.

Mada se ni u jednoj od zemalja Zapadnog Balkana ne ocekuje talas migranata poput onog iz 2015. i 2016. godine, ove države se pripremaju i istovremeno prate kakav ce biti odgovor EU na krizu. A šta radi EU?

Kritičari smatraju da već godinama rukovodstvo EU zna da je dogovor sa Turskom privremeno i klimavo rešenje. Takođe, da je da je evropska politika izolacije neuspešna. U Briselu kao da nije bilo volje ili mogućnosti da se reši situacija u Siriji.  EU je zatvorila granice, ali nije bila  stanju da ponudi politicko rešenje ili da sarađuje na nekom političkom rešenju za Siriju.

“Ne možete zatvoriti granice i odbijati ljude, i istovremeno godinama ignorisati razloge njihovog bekstva i čak isporučivati oružje za novi rat – na primer Turskoj. Posledica toga je ponovni masovni egzodus,” poručio je il Kister koordinator za Siriju humanitarne organizacije „Medico International“.

EU nikada nije do kraja sprovela izbeglički sporazum sa Turskom. Grcka i službe EU nisu uspele da valjano organizuju postupak azila. Posledica je sumorno stanje u izbeglickim centrima. Cinici primećuju kako je možda namera bila stvaranje zastrašujućih slika kako bi se ostali migranti obeshrabrili?

Evropska komisija je preduzela više pokušaja da uspostavi bolji sistem azila i raspodelu migranata iz Sirije, Avganistana, Irana i niza africkih zemalja. Svi su pokušaji propali zbog protivljenja clanica EU, i to ne samo uobicajenih sumnjivaca iz Poljske, Madarske, Austrije ili Italije.

Opravdana je bojazan da će sada većina članica EU zagovarati tvrdi stav i prebaciti svu odgovornost na pogranicne države, na Grcku, Bugarsku, Hrvatsku, Sloveniju, Madarsku, Austriju, Maltu, Španiju i Italiju. Gorak zaključak bi mogao biti: Zbogom evropskoj solidarnosti, međunarodnom pravu i milosrđu.

  Milan BOŠKOVIĆ

Komentari

SVIJET

KORONA I TRŽIŠNA LOGIKA: Virus profita

Objavljeno prije

na

Objavio:

Pandemija korona virusa još jedan je dokaz da kapitalizam ne samo da nema rješenje za goruće probleme planete, već aktivno doprinosi njihovom umnožavanju i komplikovanju

 

Prije samo mjesec dana, ono što se sada događa u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama nije izgledalo ni vjerovatno ni moguće. Prazna i napuštena mjesta. Ljudi u zaštitnim sanitetskim odijelima. Zatvorene prodavnice. Redovi ispred ulaza u pošte, apoteke, prodavnice. Prepune bolnice. Konvoji vojnih kamiona koji prevoze kovčege sa umrlima od korona virusa zvaničnog imena SARS-CoV-2 koji izaziva bolest Covid-19.

Evropa i SAD su neki od najrazvijenijih i najsigurnijih djelova svijeta. Većina njihovih stanovnika posjeduje ono o čemu na drugim kontinentima mnogi samo sanjaju, od rols rojsova do demokratije. Neki na Zapadu cinično smatraju da ukoliko drugi  to nemaju, sami su krivi ili su nesposobni. Po takvima, KOVID-19 je mogao da se dogodi samo u zemljama koje nisu ,,na nivou istorije”. Za neke od njih, to je bio samo teoretski problem o kome može da se raspravlja.

A onda se virus pojavio u ovom savršeno zamišljenom neoliberalnom svijetu. Istovremeno, na istom tom Zapadu, među inteklektualcima, akademicima i novinarima lijeve orijentacije jača uvjerenje i umnožavaju se članci da je aktuelna pandemija korona virusa u velikoj mjeri proizvod tržišne logike, neoliberalne ofanzive i globalne erozije radničkih prava, za koje je odgovorna vladajuća klasa, a ne „viša sila“.

Čovječanstvo je prije 17 godina prošlo kroz epidemiju teškog akutnog respiratornog sindroma (SARS), srodnog korona virusu. SARS je bio relativno rijetka zaraza koja je pogodila 29 zemalja u svijetu, prije svega u Aziji, ali i u nekim djelovima Evrope i SAD-a. Na kraju epidemije u junu 2003, broj oboljelih je bio 8.422, uz 774 umrla i stopu fatalnosti od 11 procenata.

U srijedu je zaraza COVID-19 potvrđena u blizu 195 država ili teritorija. Tog dana je registrovano ukupno 423.330 slučajeva zaraze širom svijeta. Među njima su 295.278 bili aktivni slučajevi.

Istraživanja SARS-a poslije utihnuća epidemije uglavnom su bila obustavljena usljed neprofitabilnosti. Zbog toga danas ne postoje ni vakcina, niti veća znanja o njegovoj dijagnostici i tretmanu.

Džejson Švarc, docent na Školi javnog zdravlja Univerziteta Jejl u SAD-u, smatra da je spremnost za sadašnju pandemiju KOVID-19 trebalo razvijati tokom prethodne decenije. „Da istraživanja za vakcinu protiv SARS-a nijesmo odložili u stranu, sada bismo imali mnogo čvršće osnove, primjenjive na ovaj novi, ali blisko povezani virus“, kazao je dr Švarc.

Takav razvoj, međutim, spriječila je nevidljiva ruka tržišta. Tržišna logika ne trpi decenije investiranja u razvoj vakcina, antivirusnih ljekova i drugih vitalnih sredstava za borbu protiv oboljenja ukoliko za njima ne postoji potražnja koja donosi siguran i relativno brz profit. Za lijekom ili vakcinom za određenu zaraznu bolest ne postoji potražnja kada se završi epidemija, sve dok ne počne nova. Tom logikom vode se kako velike farmaceutske kuće, tako i neoliberalne države, male ili velike.

U prilog toj tezi je pred kongresom SAD-a ovih dana posvjedočio dr Piter Hotez, čija ekipa godinama ne uspijeva da pronađe novac za kliničko ispitivanje vakcine. Dr Hotez tvrdi da bi takva vakcina sada već bila spremna za upotrebu.

„Nažalost, lekcije se ne uče“, primijetio je dr Hotez. Naveo je da se 2003. govorilo da će zbog SARS-a doći do sticanja imuniteta. Slično je bilo posle epidemije Ebole bijeležene u Africi još 1976, pa ptičjeg gripa H1N1 2009. i Zike 2014.

„I svaki put je korekcija izostala. Zato ne mogu da tvrdim ni da će posle ovoga doći do ikakvih prelomnih promjena u pristupu“, zaključio je američki naučnik.

Drugi problem koji u velikoj mjeri doprinosi širenju pandemije posljedica je globalnog trenda prekarizacije, dijela šireg modusa dominacije koji preko nesigurnosti i straha primorava radnike na potčinjenost na tržišta rada i erozije radničkih prava, u ime interesa poslodavaca i sprovođenja mjera „štednje“. Pripadnici establišmenta licemjerno krive građane za „neodgovornost pojedinaca“ koja doprinosi širenju infekcije – ne uzimajući u obzir da iste te pojedince goli opstanak motiviše da na posao idu makar i bolesni.

Ova praksa toliko je rasprostranjena da je dobila i naziv, prezentizam, prisutnost oboljelog na radnom mjestu, bez obzira na sve opasne posljedice. Ukoliko nekome mogućnost da plati kiriju, račune i osnovne namirnice zavisi od prekarnog zaposlenja, honorarnog rada, od firme kod koje je na ugovoru o privremenim i povremenim poslovima i ostalih mnogobrojnih aranžmana zaposlenja gdje ljudi nemaju pravo na bolovanje, jasno je da će na posao ići bolesni, dok ne padnu s nogu.

Nesigurnost zaposlenja i strah od otkaza znače da i stalno zaposleni rijetko uzimaju bolovanje. Podaci iz Evropske ankete uslova rada iz 2015. pokazali su da je tokom prethodne godine 41 odsto radnika i 45 radnica iz 35 zemalja u Evropi radilo bolesno. Ta pojava je bila još zastupljenija među onima sa privremenim zaposlenjem.

Treći način na koji su tržišna logika i jurenje profita doprinijeli eksploziji pandemije korona virusa odnosi se na smanjena izdvajanja za zdravstveni sistem i sve manju dostupnost zdravstvene zaštite. „Naša najveća briga ostaje mogućnost da se COVID-19 raširi u zemlje sa slabijim zdravstvenim sistemom“, izjavio je šef Svjetske zdravstvene organizacije (SZO), Tedros Adanom Gebresijus. Budući da virus ne zna za granice, te zemlje potom bi mogle da nastave da budu izvor infekcije i za ostale zemlje.

U kontekstu korona virusa, pod „slabijim zdravstvenim sistemom“ ne misli se samo na siromašne i nerazvijene zemlje. To se odnosi i na one ekonomski razvijene u čijim zdravstvenim sistemima je zastupljen jedan od sljedeća dva mehanizma uvećanja profita.

S jedne strane su oni zdravstveni sistemi koji funkcionišu kao profitne industrije, gdje privatni osiguranici sami sebi plaćaju osiguranje, dok oni koji za to nemaju novca nemaju nikakvu mogućnost pristupa dijagnostici i liječenju, poput SAD-a. „SAD uopšte nemaju nacionalni zdravstveni sistem, a zdravstvena zaštita radnika je grozna“, napisala je ovih dana Naoimi Klajn, autorka niza veoma značajnih antiglobalističkih studija.

Sa druge strane, stoje razvijene zemlje u kojima su mjere „štednje“ dovele do velike sječe budžeta za zdravstvo. Među njima je možda najužasniji primjer Velike Britanije čiji su zvaničnici najavili da će „mnogo naših najbližih umrijeti“, ali će širenje KOVID-19 navodno doprinijeti stvaranju „kolektivnog imuniteta“.

U zemljama u tranziciji postoji dodatni razlog za razvoj pandemije. Privatizacija unosnih elemenata strateški značajne farmaceutske industrije, kao i sistematsko zanemarivanje strateški bitnih ali neprofitabilnih institucija. Druga je priča što se uslovi u kojima se one proizvode gotovo uopšte ne razlikuju od onih od prije 40 godina.

Uvijek ima novca za ratovanje i izvlačenje banaka iz krize, ali se na životima običnih ljudi štedi. Dodatni problem predstavlja to što zemlje koje štede na zdravstvu imaju veoma male kapacitete za testiranje, s obzirom na to da nije u pitanju profitabilna aktivnost. Zbog toga je broj urađenih testova i dalje veoma mali, pogotovo u SAD-u i Velikoj Britaniji.

Iako su pandemije definisane kao transgranični događaji, pripreme za epidemije prevashodno se sprovode na nacionalnom nivou i u najbogatijim zemljama koje će istima biti najmanje pogođene. Poslije izbijanja još jedne epidemije Ebole 2014, SZO je upozorila da su zemlje sa srednjim i niskim prihodima najpodložnije prijetnjama od pandemija.

Uprkos tome, najveće ekonomije učestvuju sa zanemarljivim sredstvima u globalnim akcijama protiv pandemija. I u najnovijem slučaju KOVID-19 vlade širom svijeta reagovale su kasno po izbijanju pandemije, i to često autoritarnim mjerama usmjerenim na kažnjavanje, ograničavanje kretanja i kontrolu u uslovima već razbuktale pandemije.

Tako autoritarne mjere nijesu zasnovane na nalazima istraživanja. Masovno testiranje i praćenje kontakata je, pogotovo na početku epidemije, daleko efikasnije od zatvaranja čitavih gradova, ali bi ono zahtijevalo ulaganje više novca u zdravstvo.

Iako se kaže da „bolest ne bira“, to se za korona virus ne može reći. Klasna pripadnost i materijalno stanje značajno utiču na mogućnost obolijevanja, liječenja i preživljavanja ovog virusa.

Radnička klasa ima mnogo manje mogućnosti da se samoizoluje. Mnogi su prinuđeni da nastave da rade van kuće, mnogi da u novonastalim uslovima traže alternativne izvore prihoda. U malim životnim prostorima, u kojima žive i po tri generacije, bolesnik ne može da bude sam u sobi ili koristi svoje kupatilo, pa se virus lako proširi domaćinstvom.

S druge strane, bogati često imaju poslove koje mogu da rade od kuće (ili ne moraju uopšte da rade), veće stambene prostore, dovoljno novca za privatne ljekare. Kao najekstremnija pojava u tom dijelu spektra, najbogatiji imaju i svoje luksuzne bunkere za preživljavanje.

Radnička klasa u zemljama kapitalističke periferije i poluperiferije – u kojima su visoke stope siromaštva i nezaposlenosti mladih, manja je mogućnost osamostaljivanja, samostalnog života od svog rada, kao i rešavanja stambenog pitanja. Zdravstveni sistem je gotovo po pravilu uništen.

Zaključak intelektualaca, akademika i novinara sa početka članka jeste da je pandemija korona virusa još jedna kriza koju je stvorio interes najbogatijih, a plaćaju je najsiromašniji – kako doslovno, tako i kroz gubitak prava i sloboda. Iako su ekonomske krize svojstvene kapitalističkom sistemu, vladajuća klasa već priprema teren da uzrok sadašnje svali na korona virus i time se izvuče od odgovornosti, iako je ona kriva i za krizu i za pandemiju.

Naomi Klajn podsjeća da je predsjednik SAD-a Donald Tramp kao odgovor na korona virus upravo  progurao kroz Kongres stimulativni paket od dva biliona dolara. Pakt, između ostalog, obuhvata smanjenje poreza na plate, što prijeti da razori socijalno osiguranje. Sa druge strane, ogromna sredstva će biti iskorišćena da budu iščupane iz problema industrije koje su u srcu najekstremnije krize sa kojom se suočavamo: avioprevoznike, industriju nafte i gasa, industriju turističkih krstarenja, smatra Klajn.

Otuda je pandemija korona virusa još jedan dokaz da kapitalizam ne samo da nema rješenje za goruće probleme planete, već aktivno doprinosi njihovom umnožavanju i komplikovanju.

Milan BOŠKOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

SVIJET

KORONA VIRUS ZATVORIO MNOGE DRŽAVNE GRANICE: Sloboda kretanja od najveće vrijednosti do najveće opasnosti

Objavljeno prije

na

Objavio:

Zabranjen je ulaz u EU svima, osim državljanima zemalja-članica.  Stupila na snagu zabrana ulaska u SAD za putnike iz Šengenske zone. Nekoliko zemalja Afrike, Kariba, ali i Srbija, su  zatvorile granice ili zabranile letove iz EU. Turska je zatvorila granice za putnike iz devet država članica EU-a. Rusija je zatvorila kopnenu granicu s Poljskom i Norveškom.  No neki stručnjaci smatraju da to neće pomoći zaustavljanju širenja korona  virusa

 

Lideri Evropske unije (EU) su povukli potez bez presedana u  istoriji najveće i najuspješnije regionalne integracije u svijetu. Odlučili su se da radi obuzdavanja pandemije korona virusa na 30 dana zatvore granice. Računa se da je do srijede od KOVID-19 bilo oboljelo 73.632 osobe , a podleglo 3.304. u zemljama EU i još četiri države koje sa Unijom imaju sporazum o Evropskom ekonomskom području (EEA) i Šengenski sporazum.

Zabranjen je ulaz u EU svima, osim državljanima zemalja-članica, ljudima sa dugogodišnjim boravištem u Uniji, članovima porodica državljana bloka, diplomatama, zdravstvenim radnicima i ljudima koji prevoze robu.

Direktor Svjetske zdravstvene organizacije (SZO) Tedros Adhanom Gebrejesus je saopštio da je Evropa sada „epicentar” globalne pandemije korona virusa i pozvao zemlje da primijene agresivne mjere, kako bi bili sačuvani životi. „Ne dozvolimo da ova vatra gori”, rekao je Gebrejesus, svojevremeni ministar zdravlja Etiopije i spoljnih poslova  istočnoafričke države.

Italija i Španija su poslije Kine, iz koje je krajem decembra 2019. potekla zaraza, zemlje sa najviše oboljelih. U Italiji je prema podacima od srijede oboljelo 31. 506 osoba, a u Španiji 11.178. Umrlo je 2.505 u Italiji i 491  u Španiji.

Druga tema šefova država i vlada bila je zajednička borba protiv ekonomskih posljedica epidemije. „Šta god bude potrebno biće urađeno2, rekao je predsjednik  Savjeta EU Čarls Mišel nakon konferencije.

Kancelarka Nemačke, Angela Merkel,  je naglasila da je važno održavati slobodan protok robe. Mora se računati s „ozbiljnim, veoma ozbiljnim posljedicama“ za privredu Unije čiju je vrijednost Međunarodni monetarni fond u oktobru prošle godine, kada je u njenom sastavu još bila Velika Britanija, procijenila na blizu 20,4  biliona dolara ili 25 odsto globalnog ukupnog domaćeg proizvoda (GDP).

Merkel je priznala da trenutno postoje poteškoće u vezi s graničnim kontrolama, pa bi  trebalo uspostaviti posebne „staze“ za kretanje robe.  Takođe je rekla da bi Nemačka ukinula ograničenja izvoza za medicinsku robu, onog trenutka kada bi se i partneri tako ponašali.

Kancelarka se usprotivila tvrdnjama da bi moglo da dođe do manjka novca tokom krize. ,,Nema nikakvih znakova za tako nešto”, rekla je Merkel. ,,Protok novca je zagarantovan. Stanovništvo bi trebalo da sluša zvanična saopštenja, jer u opticaju ima mnogo lažnih vijesti.”

Prethodno je osam članica EU zatvorilo granice za strane državljane zbog pandemije  ali neki stručnjaci smatraju da to neće pomoći zaustavljanju širenja bolesti. Granice su zatvorili Mađarska, Češka, Kipar, Danska, Litvanija, Latvija, Poljska i Slovačka.

Austrija i još nekoliko država granice su zatvorile djelimično i uvele dodatne granične kontrole. U ponedjeljak se toj grupi pridružila Njemačka, zatvorivši djelimično granicu s Austrijom, Danskom, Francuskom, Luksemburgom i Švicarskom.

SAD  su  zabranile ulazak u zemlju stranim državljanima koji dolaze iz Irske i Ujedinjenog Kraljevstva. U subotu je stupila na snagu zabrana ulaska u SAD za putnike iz Šengenske zone.

Nekoliko zemalja Afrike, Kariba, ali i Srbija, su  posve zatvorile granice ili zabranile letove iz EU. Turska je zatvorila granice za putnike iz devet država članica EU-a.  Rusija je zatvorila kopnenu granicu s Poljskom i Norveškom.

Pre tele-konferencije najviših čelnika EU bilo je dosta neslaganja unutar Unije. Francuski predsjednik Emanuel Macron je osudio jednostrane mjere granične kontrole koje su preduzele pojedine zemlje EU. Došlo je i do rasprave Makrona i Merkel pošto je Njemačka odlučila da privremeno uvede granične kontrole prema susjednim člnicama EU.

Čak je predjsednica Evropske komisije (EK) Ursula Fon der Lejen podsjetila da SZO ,,opšte zabrane putovanja ne smatra najdjelotvornijom” mjerom. Upozorila je da će zatvaranje granica dovesti do dodatne ,,društvene i ekonomske” štete.

,,Jedinstveno tržište mora funkcionisati. Nije dobro kada države članice preduzimaju jednostrane mere jer to uvijek izaziva domino-efekt, a to onemogućava da hitno potrebna oprema stigne do pacijenata, bolnica i medicinskog osoblja”, kazala je Fon der Lejen, donedavna njemačka ministarka odbrane.

Jedan portparol u Briselu je spontano zatvaranje granica diplomatski formulisao: ima sumnji u korist od te mere, jer je virus odavno svuda u EU. Zatvaranje granica nisu podržali ni neki stručnjaci. Njemački ministar zdravlja Jens Span, prije odluke lidera EU je kazao kako će se virus  širiti, iako zatvorite sve granice.

No, nisu svi mislili tako. ,,Sloboda kretanja u Šengenskoj zoni bila je naša najveća vrijednost, ali je sada postala najveća opasnost”, kazala je ministarka unutrašnjih poslova Litvanije Rita Tamašuniene.

Zatvaranje  unutrašnjih i spoljnih granica je protivno evropskom načelu slobodnog kretanja ljudi. Komentatori,  i provladinih njemačkih medija, smatraju da su omanule vlade i institucije EU na svim poljima i da ih je virus bacio u haos. Nisu poštovani dogovori i solidarnost. Niko nije reagovao pravovremeno i niko nije razumio koliko će ovo biti velika kriza.

Spašavaj se ko može – kao da je to bio moto evropskih vlada na početku korona-krize. Bez koordinacije, svako je uvodio mjere ne obavještavajući susjede. Rezultat je bila kakofonija propisa i savjeta.

Prvo je – kao i uvijek u kriznim vremenima – zakazala je solidarnost. Italija je prva i najteže pogođena korona-krizom, ali niko u Briselu nije došao na ideju da pozove Rim telefonom i ponudi pomoć. Italija je morala da gorko iskusi kako su jaki nemački susedi zaustavili izvoz medicinskog materijala. To je dovelo do kraha među ministrima zdravlja EU. ,,Bila je to slika bijednog nacionalnog egoizma u odnosu na probleme južno od Alpa koji su već bili jasni,” komentarisala je iz Brisela novinarka njemačke medijske kuće Dojče vele.

Evropski partneri su šokirali Italiju odbijanjem pomoći za medicinsku opremu. Ovakav gest EU prema vladi u Rimu povezuje se i sa nizom ranijih upozorenja kako EU tako i SAD-a, da italijanski „posao stoljeća“ sa Kinom i stavljanje potpisa na kinesku inicijativu „Pojas i put“, može  imati za ekonomiju te zemlje i transportnu infrastrukturu nesagledive posljedice sa katastrofalnim epilogom.

Smatra se da su Pariz i Berlin otvorili vrata za akciju Kineza koji su avionom, efikasno za publiku, poslali u Italiju ljekare i materijal. Tek ovih dana je EK postigla dogovor o zajedničkoj nabavci medicinske opreme. Tek sada se održavaju svakodnevne video-konferencije ministara zdravlja i kontakti šefova vlada, kako bi mogli da razmjenjuju i koordinišu planove. Do sada su svi samo pazili šta pričaju pred sopstvenim biračima.

Još prije odluke lidera EU o zatvaranju spoljnih granica, počele su da se formiraju beskonačne kolone kamiona i zastoj u prometu robe. Sada, ukoliko je izolacija neophodna, to mora biti organizovano kako treba, da bi roba stizala do ljudi i potrebna radna snaga mogla i dalje da cirkuliše, poručuju stručnjaci.

Ukoliko se na zajedničkom tržištu javi slom, doći će do problema u snabdevanju u samoposlugama. Onda će kao lažovi izgledati vlade koje su do sada tvrdile da je snabdevanje obezbijeđeno i da nema razloga za kupovinu zaliha. Ponovni pad u nacionalno razmišljanje o sopstvenoj koristi u okviru granica koje su odavno fiktivne može da umiri manje pametne birače, ali se time postiže suprotno.

Povratak u nacionalnu logiku će se okončati pošto krenu ekonomske posljedice. Evropa je odavno do te mere umrežena da recesija koja preti može biti savladana samo zajedno. Svaka zemlja na kontinentu je sama za sebe tek kap u okeanu.

 

Ranjivi Balkan i evropska nesolidarnost

Zdravstveni sistemi u državama Zapadnog Balkana su  i pre izbijanja epidemije  opterećeni nedostatkom opreme i stručnog osoblja. Dodatno će  ih pogoditi odluka EK o ograničenju izvoza medicinske opreme van EU kako bi bile sačuvane neophodne zalihe unutar bloka s obzirom na ubrzani rast zaraženih i preminulih. Članice EU, pre svega najugroženije poput Italije i Španije, suočavaju se sa problemom nedovoljnog broja respiratora, testova, kreveta za smeštaj pacijenata i strućnog osoblja.

Portparol EK Erik Mamer je potvrdio da se i na Zapadnom Balkanu primenjuje tzv. ,,šema autorizacije” koja omogućava članicama EU da odluče da li će izvoziti medicinsku i ostalu zaštitnu opremu. To podrazumeva da će sve zavisiti od spremnosti individualnih članica Unije da izvoze medicinsku opremu van granica bloka.

Odluka o limitiranju izvoz medicinske opreme će važiti narednih šest sedmica.  Ona je u regionu doživljena kao nedostatak evropske solidarnosti.

Evropski komesar za proširenje Oliver Varhelji je u utorak održao videokonferenciju s premijerima država zapadnog Balkana o situaciji s korona virusom. ,,Naglasio sam spremnost Evropske unije da podrži regiju u suočavanju s virusom COVID-19”, naveo je komesar Varhalji.

Tokom videokonferencije, koju je austrijski kancelar Sebastian Kurc organizirao, Varhelji je premijerima sa zapadnog Balkana poručio da EK razmatra kako da poveže regiju s inicijativama koje EU preduzima kao odgovor na pandemiju korona virusa. To uključuje eventualnu mogućnost preusmjeravanja IPA finansiranja i fleksibilnosti u pravilima o državnoj pomoći, naveo je komesar.

Prethodno su stručnjaci iz Kine na video konferenciji koja je u Beogradu održana između zvaničnika Pekinga i zemalja Centralne i istočne Evrope iz tzv. formata ,,+1” preneli savete, znanja i iskustva radi  sprečavanje širenja i suzbijanja KOVID-19. Konferenciju je organizovala vlada NR Kine.

Milan BOŠKOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

SVIJET

MIGRANTSKA KRIZA I PROMJENE U EVROPI: Orban kao putokaz 

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ovih dana se zemlje istočne i srednje Evrope ne sukobljavaju kao 2015. godine sa EU i Nemačkom. Nisu vlasti tih zemalja promenile politiku prema migantima  već se  u mnogo većoj meri EU približila stavovima Višegradske grupe

 

„Mi to možemo!”, glasio je slogan njemačke kancelarke Angele Merkel iz avgusta 2015. Ubrzo potom Nemačka je na nekoliko nedelja otvorila  granice što je omogućilo masovni dolazak izbeglica, migranata i tražitelja azila preko Mađarske, Austrije i tzv. Balkanske rute. Kritiku da je u zemlju pustila stotine hiljada neregistrovanih osoba kancelarka Merkel je tih dana odlučno odbacila: “Ukoliko sada još moramo da se  izvinjavamo zato što smo u nužnoj situaciji pokazali humano lice, onda ovo više nije moja zemlja”.

Danas je ton potpuno drugačiji. Nemačka vlada je jasno dala do znanja da se događaji iz 2015. više ne sme ponoviti. Za čekanje hiljada igranata na tursko-grčkoj granici kancelarka Merkel je upotrebila pojam “slepa ulica”. “Kritičnu situaciju” kao 2015. kada su usred leta hiljade čekale na železničkoj stanici u Budimpeštiviše ne pominje.

Šta se promenilo tokom pet godina? Europska unija (EU) danas mnogo više energije ulaže u zaštitu spoljnih granica. Predsednici država i vlada zemalja članica EU neprestano ponavljaju kako je zaštita spoljnih granica prioritet. Na jednom samitu 2018. je zatvaranje granica čak uvršteno u ciljeve zajedničke migrantske politike. Hermetičko zatvaranje grčke granice je posledica ovih zaključaka.

Predsednik poslaničkog kluba Evropske narodne partije (EPP) u Evropskom parlamentu, nemački političar Manfred Veber upotrebu suzavca protiv h izbeglica smatra opravdanom. “Spoljna granica mora biti zaštićena”, rekao je Veber iz Hrišćansko demokratske unije (CDU), kancelarke Merkel. Veber smatra da je glavni krivac turski predsednik Taip Redzep Erdogan koji migrante autobusima doprema do granice.

Tu postoje paralele sa 2015. Tada je mađarski premijer Viktor Orban autobusima izbeglice dovozio do mađarsko-austrijske granice čime je jačao pritisak na Austriju i Nemačku da dozvole njihov dolazak. Kada su stotine hiljada sirijskih izbeglica 2015. dospele u EU, istočne članice EU su bile prve koji su zbog toga izrazile nezadovoljstvo. Među njima su se Bugarska i Rumunija, a pre svega članice tzv. Višegradske grupe (V4), Poljska, Mađarska, Češka i Slovačka usprotivile mehanizmu raspodele izbeglica u EU.

Vlasti tih država su pitanje izbeglica umele da iskoriste za svoje svrhe. Tako je poljska nacionalnokonzervativna stranka Pravo i pravda (PiS) mogla da pobedi na parlamentarnim izborima 2015. U Poljskoj je raspoloženje stvarano slikama izbeglica koje stižu iz Nemačke. Ni vrh stranke tada nije prezao od drastične, rasističke retorike. Moćni šef PiS Jaroslav Kačinjski govorio je o “parazitima koji u telima migranata nisu opasnost, ali jesu to – za Evropljane“.

Ovih dana se zemlje istočne i srednje Evrope ne sukobljavaju kao 2015. godine sa EU i Nemačkom. Nisu vlasti tih zemalja promenile politiku, već se  u mnogo većoj meri EU približila stavovima V4.

Orban smatra da ima potvrdu za svoje postupke. On je 015, zahtevao je da EU povede više računa o zaštiti granica, a manje o doseljavanju. Tu poziciju sada deli većina zemalja EU. Poljska se ne nalazi na Balkanskoj ruti i zato dosad nije sprečavala migrante da uđu na njenu teritoriju, poput Mađarske 2015. Ili sada Grčke. No, PiS ima imidž zagovornika striktne granične politike i to ne mora da prenaglašava pred predsedničke izbore 10. maja, na kojima stranku predstavlja sadašnji šef države Andžej Duda. Dovoljno je da u kampanji polje bude prepušteno medijima bliskim vladi.  Portal Politicje (Polityce)  tvrdi da migranti glume, da  udaraju svoju decu i drže ih nad vatrom,  kako bi plakala . Na taj način  se svetski mediji vuku za nos. “Tako se mobilišu standardni birači PiS“, ocenili su neki zapadnoevropski mediji.

Orban je odlučio je da udvostruči broj policajaca na granici sa Srbijom. Potražioci azila više ne bi trebalo da budu puštani ni u tranzitu zonu na toj granici. To se obrazlaže rizikom od korona virusa . Takvi postupci i prateća retorika bii Orbanu mogli da osiguraju podršku birača, takođe zaključuju zapadnoevropski mediji.

Proteklih pet godina se dosta toga dogodilo i u Nemačkoj. Stranka Alternativa za Nemacku (AfD), radikalno desnicarska, postala je popularnija. Na dnevnom redu je pitanje kako smiriti zemlju, kako se boriti protiv rastućeg desničarskog radikalizma i kako osloboditi od straha ljude stranog porekla koji žive u Nemačkoj. Kancelarka procjenjuje da bi bilo kontraproduktivno ukoliko bi se Nemačka suočila s novom izbegličkom krizom. Berlin od Grcke nije zahtevao otvaranje granice i puštanje migranata. I poruka drugih nemačkih političara je jasna: Ne dolazite.

Fridrih Merc, koji želi da bude novi predsednik CDU i eventualno kandidat za kancelara, otvoreno je rekao da je protiv prijema novih izbeglica iz Turske: „Mora im se poslati jasan signal: nema smisla dolaziti u Nemacku, ne možemo ovde da vas prihvatimo.“

Slično je reagovao i šef Stranke slobodnih demokrata (FDP) Kristijan Lindner.  “Godinama kažemo da u slucaju krize mora biti moguća i zabrana ulaska na nemackoj granici, kao što to cine naši evropski partneri.“

Lider AfD Jerg Mojten je, očekivano, za hitno zatvaranje granica. „Grcka i Bugarska moraju dobiti punu finansijsku i logisticku podršku od nas za potrebnu snažnu zaštitu spoljnih granica“, napisao je Mojten na Fejsbuku. Istovremeno bi trebalo preduzeti „zaštitne mere“ na nemackim granicama.

Ovakve nedvosmislena reagovanja treba staviti u kontekst ambijernta u kome se nalazi  političko pitanje svih pitanja u Evropi: Kakav je odnos vladajućih politika prema desničarima?

Za to postoje dobri razlozi. Desni ekstremisti učestvuju u vlasti u skoro svim istočnoevropskim članicama EU. U Mađarskoj i Poljskoj su čak dominantna politička snaga. U Austriji i Italiji bili su u vladajućim koalicijama, a u mnogim zapadnoevropskim zemljama dišu za vratom strankama centra.

U Nemačkoj je početkom februara srušen tabu preovlađujući još od poraza nacizma  na kraju Drugog svetskog rata:  Nikada u koaliciju sa strankom profašističke orijentacije.  U  pokrajini Tiringiji, na istoku zemlje na vlast je za kratko,  došao premijer iz CDU uz podršku glasova iz AfD. Zemljotres je bio toliko jak da je generalna sekretarka CDU i savezna ministarka odbrane Anegret Kramp-Karenbauer najavila ostavku i odustajanje od težnje da nasledi Merkelovu na čelu vlade.

Baš tih dana je kancelarka Merkel je primala u posetu Orbana – čoveka protiv kojeg bi u Nemačkoj verovatno bila pokrenuta istraga zbog sumnje za huškanje i kojeg bi verojatno pratio nemački Ured za zaštitu ustavnog poretka.

Mađarski novinari podsećaju da Orban smešta svoju stranku Fideš u konzervativni spektar hrišćanskih demokrata. Do sada nije otvoreno kršio Ustav i pazi na formalnu zakonitost u oblikovanju Mađarske po svojoj meri. No, što ga pažljivije svakodnevno posmatrate, to  više se stvara slika političara koji se sve češće svesno krši demokratski konsenzus, kazu poznavaoci mađarske političke scene.

Orban  dugo zastupa nacionalističke pozicije. Još 2012. je u jednom govoru istakao nacionalnu zajednicu svih Mađara u kojoj su vezivne vrednosti „krv i domovina, hrišćanstvo, porodica i mađarska sloboda“ – ma šta to  značilo.

Podstiče mržnju prema strancima kada dočarava sliku neprijatelja u formi opasnog mladog islamskog migrant. Govori o „organizovanom migrantskom talasu“ koji navodno uništava evropsku hrišćansku kulturu. Orban preuzima narativ desničarskog ekstremizma pa govori o „tajnoj svetskoj sili“ i „zameni stanovništva“ u Evropi.

Kada Orban kritikuje anomalije finansijskog kapitalizma ili vodi kampanju protiv  Džordža Sorosa, stalno u to upliće antisemitske stereotipe. Budi i predrasude protiv Roma. Baš na nekim romskim manifestacijama kaže da u Mađarskoj svi moraju da rade i da se od socijalne pomoći i kriminala ne može živeti.

Orban je „izuzetnim državnikom“ nazvao Mikloša Hortija,  koji je odgovoran za deportaciju i ubijanje stotina hiljada mađarskih Jevreja. Horti je posle Drugog sveskog rata umro u izgnanstvu u profašističkoj Portugaliji.

Više puta se izjasnio za vraćanje smrtne kazne. Oravdavao je i slučaj uzimanja “pravde” u svoje ruke kada su 2017. u jednom mađarskom selu izbušene gume na automobilu lokalnog preduzetnika, u znak osvete jer je hteo da izbegličkoj porodici omogući par dana odmora na selu. Orban u toj osveti nije video „ništa sporno“.

U poslednje vreme  zahteva da se pravosnažne presude ne izvršavaju ukoliko nisu u skladu sa „zdravim narodnim osećajem“. Tako reaguje povodom obeštećenja koje je sud dodelio zatvorenicima zbog nečovečnih uslova i romskoj deci zbog segregacije u školi.

Upućeni kažu kako su Merkelovoj poznata Orbanova gledišta. Kancelarka i mađarski premijer imaju krajnje težak i distanciran odnos. Pa ipak su njihove stranke ujedinjene u EPP. Orbanov Fides nije isključen iz te porodice desničarskih stranaka nego je privremeno suspendovan. Merkel i dalje razgovara s Orbanom, a jedan od razloga je strah da Fides ne pređe u drugi stranački savez na evropskom nivou.

Mađarski novinari kritični prema premijeru upozoravaju  kako Merkelovoj mora biti jasno: Viktor Orban neće, uprkos povremenim taktičkim popuštanjima, prestati da provocira, podstiče mržnju i truje atmosferu u Mađarskoj i regionu.  Ti novinari  poručuju: On je spreman da u pitanje dovede sve demokratske vrednosti i otvori vrata samovolji. S tim čovekom i njegovom strankom ne sme postojati zajednički politički put, ni u EPP niti bilo gde drugde. .

                     Milan BOŠKOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo