Pazite na taj život u očima, jer ako se iskrade ostaće vam samo čulo vida

Kiša pada, jutro je, a kod nas sve po starom: stručnjaci za sve, odgovorni ni za šta, kriv je narod, kriva opozicija, kriva opozicija opozicije, samo vlast nikad – ona je kao kiša: uvek pada odozgo, a mi se pravimo da je to prirodna pojava… Ni za šta se ne kajem, zaista. Ali biva tako, ponekad, da se odsutno, gorko nasmejem toj nerazumnoj nadi koja me je godinama obmanjivala.

Negativno i mračno ne nestaje ako biraš da o tome ne misliš glasno. Opstaje. Ali svetlost, nada, iskra… što manje im se posvećuješ, postaju manje. Moraš da ih hraniš aktivno. U suprotnom izblede. I ti sa njima. E, to stvarno nije fer. Misao se vrti unutar moje glave poput čigre, udara u kost, svrdla mi mozak. Na kraju kroz desno uvo beži napolje. Odustajanje, osim poraza, donosi i omrazu prema onome od čega se odustalo. Strpljenje i upornost preobrate omrazu u radost uspeha dok donose pobedu. Preostaje da čvrsto stegnemo jednostavne, lepe stvari uz sebe i da im ne dozvolimo da odu dalje. Pazite na taj život u očima, jer ako se iskrade ostaće vam samo čulo vida.

Danas sam poređala oko cveća, po dvorištu, kamenčiće koje su deca prošle godine sakupljala na plaži. Cilj sam imala samo usput, ni ne znam da li sam ga pogodila. Blanko postojim čitav dan, kao more od prošle godine. „Trebalo bi, do daljnjeg, zabraniti sve govore. Neka svako uradi ono što je hteo da kaže.“ Duško Radović

Osuđeni smo da živeći, stalno osluškujemo svoj poslednji čas. Otkucava konačnost. Poklon koji nam je svevišnji uručio: znamo da hoćemo, samo ne znamo kada. To je ta naša najgora kazna, u stvari, iako je mnogi posmatraju baš kao nagradu. Čovek… Eh… Čovek… Bavi se nečim, čoveče, zaposli mozak i telo, manje razmišljaj… I sve će biti u redu. Tako to ide.

Kiša i dalje pada. U selu retki prolaznici. Ništa me ne opusti tako dobro kao šetnja po kiši. Miris zemlje, tišina i onaj osećaj da se sve nekako usporilo. Kad pogledam unazad, ne vidim ništa. Sve bitno je ispred mene.

P.S. Odoh da u snovima oživim ono što mi je život oduzeo.

Nataša ANDRIĆ

Veče je zamirisalo na neki sasvim drugi život, kroz blago otvorena vrata moje terase ulazila je nada. Ona nada koja dolazi sa proljećem

Prva ležem, prva ustajem ili, što bi rekli, zaspivam sama i budim se sama. Dobro vam jutro. Da li znate da koale provode 99 posto svog vremena spavajući i jedući? Ostatak vremena traže partnera, ali ako ga ne pronađu, vraćaju se na spavanje. Da vas čujem, ko je koala?

Sećam se vremena kad sam izašla iz same sebe, iskrala se iz sobe i ostavila onu staru sebe, onu što je lomila kamenje rukama i istim tim rukama volela i milovala, zaključanu u sobi da umre u samoći. I ova nova ja je ostala sama. Prazna. Učila je da živi. Da nikome ne govori ni dobro, ni loše. Da ne brani nikom ništa, a i da ne podstiče nikog ni na šta. Ni dobro, a ni loše. Sama. Sa sobom. Među ljudima. Jednog dana ću platiti i poslednji dug. Dug prema sebi. Samo borba mora biti neprestana. Nema sigurnih ishoda, ništa nije garantovano, ništa nije zauvek, konačno, bezbedno, nema garancija. I sve je moguće i nemoguće. Preostaje da čvrsto stegnemo jednostavne, lepe stvari uz sebe i da im ne dozvolimo da odu dalje od sadašnjosti.

Kad prođeš životne izazove, tek onda mirno gledaš ko odlazi, a ko dolazi u tvoj život. Jer znaš da je sve na svom mestu. Emocionalno čišcenje je trenutak kad shvatiš da ti više ne treba ni poruka ni objašnjenje. To je harmonija u kojoj ti za mir ne treba druga osoba. Najjednostavnije stvari poseduju tihu moć koja nas podseća da, usred previranja, ono što je zaista važno nije ono što akumuliramo, već naša osećanja. Na kraju krajeva, čak su i teška vremena korisna! Ona nam pomažu da razumemo nekoliko stvari koje su zaista važne u životu, čisteći sve suvišno: navike, situacije… ljude.

Imala sam jedan od najčudnijih dana u životu, a konkurencija je opaka. Trenutno pokušavam da se odmorim i kako legnem u krevet deca se deru: „Mamaaaa!“, i nakon ko zna koliko ustajanja počela sam da se smejem, iskreno i od srca, svojoj sreći da me tako divne duše vole i da ja volim njih. Veče je zamirisalo na neki sasvim drugi život, kroz blago otvorena vrata moje terase ulazila je nada. Ona nada koja dolazi sa prolećem.

Od lepote izdvajam ovogodišnje uzdržanije i umerenije proleće, što može da bude najava cvetanja na vreme i voćne godine. Eto.

P.S. Da nas nema, ne bi nas trebalo ni izmišljati…

Nataša ANDRIĆ

Nikad ne bih voljela da sam “sjutra“, jer je taj dan uvek pod najvećim pritiskom i od njega svi očekuju previše

Obožavam ovo moje selo kad duva. Vetar ti baci prašinu u lice, čisto da ti popravi ten i uradi smokey eyes (efekat dima), a kosu ti sredi u trauma look, koji ni najbolji frizer ne može da ponovi. I dok se boriš sa kesom iz Medijusa oko noge, kosa ti upada u usta. Komšijina mačka Radoslavka je zapamtila kad krećem na posao i već par jutara me čeka kod kapije u zasedi, pa iskoči da je izmazim. Morala sam da joj se zakunem da ću sutra uveče sa njom u šetnju i eto, šta ću, ići ću u šetnju rođenim nogama, brate mili…
U banci pao sistem, taman dovoljno vremena da se pretrese celokupna egzistencijalna problematika koja je počela još u prvom razredu strogim pogledom učiteljice.
Svi snovi i sva juče umiru sa novim danom. Nikad ne bih volela da sam “sutra“, jer je taj dan uvek pod najvećim pritiskom i od njega svi očekuju previše. Da li je juče bilo juče ili samo košmarni san, ne želim da znam. Budna sam i čujem Radinu plejlistu, svoje disanje i Gajićev cvrkut. Bašta čeka.. Malo obradive zemlje i par ruku, eto, tome dugujemo što postojimo. Sizifovsku kondiciju, stoički mir, postojano ognjište sveljubavi i flotu živine. Od sebe sebi, dovoljno za osećaj bogatstva i slobode.
Pre nego što uletim u buku na poslu, upijam svaki gram tišine kod kuće. Da ostane u rezervi. Koleginica se drugačije snašla. Na stolu drži flašicu brufena u kutiji. Malo radi, pa malo popije i tako u nedogled. Pitam je, da li je poludela, šta radi sa tim brufenom?! Kaže: „To je liker od višnje, ali neka misle da je sirup“.
Nedavno sam pronašla maminu svesku sa receptima u kojoj sam i ja zapisivala ponešto. Naslovi čitko ispisani: Milenine zemičke, Julkina baklava sa višnjama, Snežanine šnenokle, Krofne – najbolji recept, ponegde fleke od kuvanja i bezbroj papirića sa nekim porukama. Uzmem jednu ceduljče na kojem je zapisano mojim rukopisom: „Srećan ti Osmi mart, mama!“, i puno srca i cvetića… I neki momenti opet dobiju svojih par minuta, zaskoče iz prikrajka, donesu i osmeh i suzu.
Duva i dalje jak vetar, kao da hoće da odnese ono što nam više ne treba.
Muzika, jedan tuš, molim, za sve nas prokletinje koje danu ne daju da počine, čije savesti upijaju prljavštinu svih onih čije su savesti čiste, te spavaju snom pravednika…

P. S. Ne ćutim što nemam šta da kažem, već što me strpljenje još nije izdalo.

Nataša ANDRIĆ