Povežite se sa nama

INTERVJU

ŽELJKO BODROŽIĆ, PREDSJEDNIK NEZAVISNOG UDRUŽENJA NOVINARA SRBIJE: Ne prestaje progon nepodobnih

Objavljeno prije

na

 

 

 

 

 

Kako slučajevi ubistava i prijetnji novinarima nemaju sudski epilog, jasno je da nalogodavci i dalje imaju neku moćnu zaštitu koja sprječava kvalitetnu istragu i utemeljenu optužnicu

 

MONITOR: Srbija kao i Crna Gora i još nekoliko država Jugoistočne Evrope dio su UNESCO-vog projekta „Izgradnja povjerenja u medije u Jugoistočnoj Evropi i Turskoj“, a dio te kampanje je i insistiranje Evropske federacije novinara da se i novinarima, u pandemiji bolesti COVID-19, prizna status „neophodnih radnika“. Ima li šanse da se to izdejstvuje?

BODROŽIĆ: NUNS učestvuje u ovoj kampanji i sa drugim partnerima radimo na tome da ubedimo, kad se već nisu sami setili, čelnike vlada Srbije, Crne Gore, Albanije, Kosova, Severne Makedonije i Turske, da novinari i medijski radnici imaju jednu od ključnih uloga tokom pandemije i zdravstvene krize i da moraju biti proglašeni ključnim radnicima, poput zaposlenih u zdravstvu, socijalnim i javnim službama, prehrambenoj industriji, obrazovanju… Taj status ,,neophodnog radnika” treba da nam omogući da se slobodno krećemo u vreme zabrana, da dobijemo zaštitnu opremu, da budemo bolje plaćeni i zaštićeni i što je sada veoma važno, da budemo uvršteni u primarne grupe za vakcinisanje. Ne znam kako će reagovati vlast u Srbiji, možda i brzo prihvate naše zahteve, a da opet sve ostane mrtvo slovo na papiru, kao što su i neki raniji dokumenti pa čak i zakoni, potpuno neobavezujući za Vučića i njegovu organizovanu grupu na vlasti. Oni ovom zdravstvenom krizom upravljaju veoma loše i zbog toga trpe i medicinari koji su na prvoj liniji odbrane, a gde nećemo mi novinari, naročito ako pripadamo ,,izdajničkom” i ,,stranoplaćeničkom” taboru.

MONITOR: I prije pandemije, uspostavljena je  oštra podjela medija koja se radikalizovala kroz nastupe predsjednka Srbije i njemu najlojalnijih predstavnika vlasti. Koliko su za način informisanja odgovorni čelnici javnih servisa, RTS i RTV koje građani izdržavaju?

BODROŽIĆ: Vučić je osam i po godina na vlasti, ali nije od prvog dana krenuo đonom na nezavisne novinare i medije, već tek kada je na izborima 2014. godine materijalizovao u glasovima tzv. borbu protiv kriminala i korupcije i hapšenje Miroslava Miškovića. Nakon što je zauzeo službe, stavio pod kontrolu bogataše i razbucao opoziciju, krenuo je u obračun sa nepodobnim medijima, onim koji su počeli da od prvog dana beleže i objavljuju sumnjive poslove nove vlasti i skandalozna kadrovska rešenja, kao što su uostalom radili i za vreme prethodnih vlasti. I evo, već podosta godina traje taj žestok atak Vučića i njegovih epigona na nezavisne i slobodne medije, koji su teška manjina, pošto je većina postala deo propagandne mašinerije SNS-a- počev od javnih servisa, preko svih televizija sa nacionalnom frekvencijom i skoro svih dnevnih novina, do ogromne većine regionalnih i lokalnih medija. Najveći problem u tom moru problema su javni servisi, jer dok se vlasnici televizija mogu kriti iza svog prava da navijaju za koga hoće, mada je to veoma upitno jer koriste državne frekvencije, Radio-televizija Srbije i Radio-televizija Vojvodine nemaju baš nikakvog opravdanja za svoju sramnu ulogu u opštem zamajavanju i zaglupljivanju građana za račun Vučića i njegove ekipe.

MONITOR: To nije problem samo u Srbiji. Šta je i kako potrebno promijeniti da se javni servisi privedu svojoj zakonskoj namjeni i da počnu da „služe narodu“?

BODROŽIĆ: Jednostavno, Zakon o javnim medijskim servisima jasno govori da je obaveza RTS-a i RTV-a da rade u javnom interesu, i što je posebno važno, a u neskladu je sa stanjem u Srbiji, javni servisi moraju da poštuju i podstiču pluralizam političkih i drugih ideja i da omoguće građanima da budu upoznati sa tim idejama, i ne smeju da služe interesima pojedinih političkih stranaka. Ne verujem da će Vučićeva vlast ikada primenjivati ovaj zakon i mislim da se treba pripremiti za sledeću vlast i preduzeti sve da sa padom autokratije padne i svaka buduća kontrola javnih medija koje plaćaju  građani. Znači, obezbediti da redakcije RTS-a i RTV-a vode dokazani profesionalci, koji neće kao današnji direktor i urednici služiti političarima na vlasti, kao i da Upravni odbor i Programski savet čine ugledni i nezavisni stručnjaci, ljudi od integriteta, koji će zahtevati visok nivo rada tih televizijskih i radio stanica i istovremeno biti brana političkim i drugim uticajima. Imamo već iskustvo propuštenih šansi nakon pada Miloševića.

MONITOR: Nedavno je i NUNS, uz brojne NVO, potpisao saopštenje u vezi sa zastojem Srbije u EU integracijama. Da li očekujete da EU u skorijoj budućnosti uputi oštriju kritiku institucijama države kada se radi o slobodi medijskog izvještavanja i položaju novinara? Da li se i Briselu može „uknjižiti“ dio odgovornosti za takvo stanje?

BODROŽIĆ: U poslednjem izveštaju EK o napretku Srbije u evropskim integracijama stoje mnoge ozbiljne kritike zbog stanja u medijima i odnosa vlasti prema nezavisnim novinarima, ali još nema jačeg pritiska iz vodećih zemalja EU, što je možda i posledica zauzetosti pandemijom i problemima koje iz nje proističu. EU je prošle godine obratila veću pažnju na gaženje demokratije u Srbiji i prihvatila pokroviteljstvo u razgovorima vlasti i opozicije, i tada je Vučić pristao na neke ustupke, poput izbora novih članova REM-a. Ali, ubrzo se pokazalo da vlast ne želi da prepusti kontrolu nad medijima, i verujem da su u EU to notirali. Očekujem jači pritisak iz Brisela, čim se epidemiloška situacija popravi, ali postoji i opravdana bojazan da će se sve ponovo završiti na kritičkim izveštajima i da će se Vučić i njegovi naprednjaci i dalje šepuriti u Evropskoj narodnoj partiji i preko svojih medija poručivati da su oni pouzdani partneri Berlina, Pariza i Brisela.  Ipak,  ohrabruje to što sve veći broj evropskih parlamentaraca i medija iz vodećih evropskih centara jasno uviđa da Vučić nije daleko odmakao od Šešeljevog radikala i da je Srbiju pretvorio u svoju privatnu državu, a u region uneo nemir i nesigurnost.

MONITOR: Kako tumačite da je nova ministarka kulture u informisanja, Maja Gojković, povukla Ministarstvo iz svih sudskih postupaka koje je ono vodilo protiv medija, a da se, sa druge strane, u regulatornu agenciju za elektronske medije vraćaju osobe koje su u javnosti bile percipirane kao izrazito naklonjene interesima vlasti?

BODROŽIĆ: Da podsetim, ova Maja Gojković je ista ona Maja Gojković koja je 90-ih huškala na rat, govorila razne laži i uvrede na račun drugih i drugačijih, lepila ljudima etikete, isterivala Balaševića iz Novog Sada i učestvovala u vlasti koja je gušila medije i ubijala novinare, i teško mi je bilo da prihvatim i činjenicu da je proteklih godina bila na čelu Skupštine Srbije, koju je pretvorila u potpunu suprotnost svemu što podrazumeva parlamentarna demokratija, kao i sada činjenicu da je dobila šansu da vodi Ministarstvo kulture i informisanja. Od nje ne očekujem da će popraviti medijsku sliku, niti bilo šta drugo dobro, a da je tako govori i ova poslednja sramotna predstava sa povratkom naprednjačke glasnogovornice Olivere Zekić u Savet REM-a i njeno ekspresno postavljenje za predsednicu tog veoma važnog tela. Vučić je nakon fingiranih izbora, pretumbao kadrove ne bi li stvorio privid nekakvih promena, ali je politika ostala ista, i pošto je on te pretumbacije sprovodio i ranije, jasno je svima da rokade i rotacije ne donose ništa novo.

MONITOR: Kakva su vaša očekivanja od novoformirane Vladine Radne grupe za bezbjednost i zaštitu novinara u kojoj je i predstavnica vašeg udruženja?

BODROŽIĆ: Mi smo pristali da pre nekoliko godina formiramo Radnu grupu za bezbednost novinara, u kojoj su predstavnici novinarskih udruženja, Javnog tužilaštva i MUP-a i čiji je zadatak da uspostavi bolju komunikaciju sa državnim organima. Ta radna grupa je pomerila neke stvari s mrtve tačke, ali se istovremeno pokazala neefikasnom u mnogim slučajevima, pa se čini da je i ona, kao i neki drugi projekti, poslužila vlastima kao pokriće pred EU da se nešto preduzima u pogledu zaštite novinara od napada i pretnji, a da se suštinski malo šta promenilo na bolje. Na  formiranje još jedne radne grupe gledamo sa skepsom i ponavljamo da je rešenje u boljem radu tužilaštva i policije, odnosno, njihovom oslobađanju od političkog uticaja, a ne u radnim grupama i komisijama.

MONITOR: U Srbiji kao da nema kraja sudskim postupcima koji se vode za ubistva ili ugrožavanje života novinara. Šta se dešava?

BODROŽIĆ: Ćuruviju je ubila Državna bezbednost po nalogu političara na vlasti, Pantića su usmrtili kriminalci po nalogu nekih moćnih političara i biznismena, Jovanoviću su kuću zapalili i pokušali da ga ubiju takođe kriminalci i neki smutljivci po nalogu političkog moćnika, i kako svi ti slučajevi nemaju sudski epilog, jasno je da svi ti nalogodavci i dalje imaju neku moćnu zaštitu koja sprečava kvalitetnu istragu i utemeljenu optužnicu.

MONITOR: I u EU se događaju ubistva novinara, kao što su ubistva Dafne Karuana Galicije na Malti i Jana Kucijaka u Slovačkoj, ali tamo se hapse osumnjičeni i premijeri tih država zbog toga podnose ostavke. Kako da mi-novinari u zemljama korumpiranog pravosuđa i slabih institucija pomognemo jedni drugima?

BODROŽIĆ: Da se umrežimo i zajednički delujemo, kao što NUNS i respektabilna udruženja i sindikati novinara iz Hrvatske, BiH, Crne Gore, Severne Makedonije i Kosova čine proteklih godina, ali da budemo još organizovaniji i vidljiviji. Mi smo uz podršku EU zajednički razvili regionalnu platformu za zagovaranje medijskih sloboda i bezbednosti novinara i radimo zaista vredno na zagovaranju medijskih sloboda i evropskih standarda u regionu. Imali smo dobre planove za ovu godinu, ali je i nas pandemija omela u mnogo čemu, počev od toga da budemo prisutni na terenu i organizujemo konferencije, seminare i akcije. Nadam se da ćemo od proleća naredne godine moći ponovo da se organizujemo u punom kapacitetu.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

LJUPKA KOVAČEVIĆ, ANIMA: Vrijeme je za izbore

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vjerujem da je prva ekspertska vlada kao koncept imala potencijala ali sa našim neodgovornim, pohlepnim i bahatim političarima dodatno je destabilizovala stanje u zemlji. Širiti taj koncept nije logično ni korisno a praviti kompromisni bućkuriš još manje. Po mom mišljenju vrijeme je za nove izbore i nadam se da URA neće pristati na još jedan ustupak

 

MONITOR: Ove sedmice pričamo o uvođenju vjeronauke u škole, a nakon najave tek ustoličenog mitropolita Joanikija da je to „osnovno dječije pravo“, te da samo rijetke zemlje u Evropi nemaju tu vrstu obrazovanja. Kako vidite želju mitropolita, i da li bi nam uvođenje vjeronauke pomoglo da budemo više evropski?

KOVAČEVIĆ: Izjavu  mitropolita shvatam kao znak namjere da povećava tenzije u Crnoj Gori i da one trenutno odgovaraju SPC. Crna Gora je definisana kao građanska i sekularna i to je najoptimalniji okvir za multietničku i multikonfesionalnu zajednicu. Svaka vjerska zajednica ima pravo da organizuje vjersku nastavu i to već funkcioniše. Najslabije funkcioniše građansko obrazovanje u okviru zvaničnih institucija. Podržavalo se djelovanje i razvoj vjerskih zajednica a nipodoštavalo građansko obrazovanje i inicijative. Rezultati su prisutni i vidljivi kroz nizak stepen emancipatorske i kritičke svijesti. To što većina zemalja Evrope ima vjersko obrazovanje ne znači da je dobro za Crnu Goru, malu teritoriju sa malim brojem stanovnika čija je situacija ekonomska, istorijska, obrazovna i politička specifična. U tim zemljama je vjerska odrednica stvar intime i slobodnog izbora, kod  nas se vjerskim odrednicama maše u javnosti i služe za demonstriranje  moći i ugrožavanje drugačijih. Religija je u našim uslovima vrlo opasno oružje u rukama neodgovornih vjerskih vođa i političkih elita i udaljava nas od Evrope.

MONITOR: Kako komentarišete ustoličenje mitropolita Joanikija, te sve što je pratilo taj događaj, ali i prve poteze mitropolita naokon ustoličenja, poput ugošćavanja Milorada Dodika?

KOVAČEVIĆ: Ustoličenje je bilo „silom na sramotu” kako se kaže u narodu. I sila i sramota su očite, izuzimajući  iz toga veliki broj onih koji su protestovali sa  iskrenim ubjeđenjem da brane državu i dostojanstvo, došlo se do „crvene linije” i pružen je otpor. Mislim da su ti građani i građanke, i  razumne  intervencije bezbjednosnih službi obezbijedili da se krizna situacija završi bez žrtava, iako je bilo prekomjerne upotrebe sile. I to se mora preispitati i sankcionisati. Dvije slike koje su za mene vrlo značajne sa Cetinja su dva lica. Lice premijera koje je jasno pokazalo beskompromisnost i odvažnost da po svaku cijenu brani vlastite ciljeve i  spremnost da interese svoje crkve stavi iznad interesa države i ljudi što liči vjerskom fundamentalizmu. U kriznoj situaciju u pomoć su pristigli oni koji dijele ista vjerska ubjeđenja a ne nezavisni eksperti. Nakon ostvarenja cilja logično je očekivati da će pokazati umjerenost i spremnost za dijalog  o pitanjima državnog i društvenog funkcionisanja  uz obavezne „konsultacije“ sa zapadnim saveznicima.  Drugo lice je lice predsjednika države. Jasna je bila neusklađenost sa pozicijom i situacijom. Izlazak na ulicu kao približavanje građanima sa svitom obezbjeđenja bilo je karikaturalno a djelovanje besmisleno. Nakon ove situacije duboke narcističke povrede (možda i ugroženosti drugih interesa), logičan je žešći sukob sa svima onima koje prepozna kao prijetnju. Vidljivo oslabljen računa na sve članove partije i nastaviće  mobilizaciju članstva i sluđivanje stanovništva tzv. ugroženošću države i intenziviraće  „konsultacije”  uz pokušaj mobilizacije  zapadnih saveznika. Obje slike pokazuju autoritarne vođe koje gaje duboko potcjenjivanje i prezir prema onima koji su ih birali i nemaju povjerenja, ni sposobnosti da riješe sukobe koje su proizveli i proizvode u zemlji. Saveznici van zemlje već preuzimaju kontrolu i u skladu sa njihovim interesima dalje diriguju sukobom. Milorad Dodik je znak takvih uticaja, prijetnja primjerom i simbol stvaranja uticaja koji prevazilazi granice i ne priznaje legalne državne granice.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVANA ŽANIĆ, IZVRŠNA DIREKTORKA FONDA ZA HUMANITARNO PRAVO: Vučić neće protiv bivših mentora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nije u Srbiji problem u nepostojanju zakonodavnog okvira već u neprimjenjivanju zakonskih mogućnosti i u opštem neradu oko istraživanja i procesuiranja ratnih zločina. Dakle, naše institucije imaju sve, samo je potrebno da sjednu i da rade, a to izgleda njima najteže pada

 

MONITOR: Ovih dana je u Beogradu održana Regionalna konferencija tužilaštava o saradnji u krivičnom progonu počinilaca ratnih zločina, u organizaciji srpskog Tužilaštva za ratne zločine, a uz podršku UN i vlade Velike Britanije. Kako ocjenjujete ovaj događaj?

ŽANIĆ: O održavanju ovog događaja znamo samo na osnovu šturog saopštenja Tužilaštva za ratne zločine i članaka malobrojnih medija koji još uvek prate ove teme. Osim floskula koje slušamo duži niz godina kako je regionalna saradnja važna i kako mora biti unapređena jer žrtve to očekuju, nismo čuli ništa novo. U stvarnosti je baš sve suprotno od toga. Nema iskrene volje da se sarađuje i veruje pravosudnim organima država u regionu, da se razmenjuju važni predmeti i dokazi, da se radi na otkrivanju masovnih grobnica.

Od vidiljive regionalne saradnje imamo dva medijska članka da je organizovana regionalna konferencija tužilaca u regionu. Koji su zaključci te konferencije i koji su naredni koraci dogovoreni – o tome nema ni reči. Tako da ja ovaj sastank ocenjujem kao potpuno trošenje vremena na razgovor koji je vođen već mnogo puta do sada, a koji nije doveo ni do kakvih pomaka u procesuiranju ratnih zločina niti do poboljšanja regionalne saradnje.

MONITOR: Ministarka pravde u vladi Srbije Maja Popović tom prilikom je naglasila posvećenost Srbije procesuranju optuženih za ratne zločine, pozivajući se na Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina 2021–2026 i najavljujući skoro usvajanje Akcionog plana za njenu primjenu. Kako komentarišete tvrdnju ministarke o „jakim institucionalnim kapacitetima Srbije“?

ŽANIĆ: Što se tiče institucionalnog i zakonodavnog okvira – Srbija zaista ima sve na raspolaganju. Postoje zakoni na osnovu kojih se sudi, zaključeni memorandumi i protokoli o saradnji sa tužilaštvima u regionu. Imali smo čak i prvu Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina koja je i usvojena da bi se ubrzalo procesuiranje ratnih zločina. Uskoro ćemo dobiti i drugu strategiju sa propratnim akcionim planom. Nije problem u nepostojanju zakonodavnog okvira već u neprimenjivanju zakonskih mogućnosti i u jednom opštem neradu po pitanju istraživanja i procesuiranja ratnih zločina. Dakle, naše institucije imaju sve, samo je potrebno da sednu i da rade, a to izgleda njima najteže pada. Samo bih podsetila da mi trenutno u TRZ imamo 12 zamenika tužioca i za prošlu godinu samo dve optužnice koje su rezultat isključivo njihovog rada. Dakle, imamo šest puta više zamenika tužilaca nego optužnica.

MONITOR: Za vrijeme trajanja Regionalne konferencije, predsjednik Srbije Aleksandar Vučić sastao se sa glavnim tužiocem Mehanizma za međunarodne krivične sudove Seržom Bramercom. Vučić je saopštio da je to bio razgovor o poboljšanju regionalne saradnje u vezi sa optužbama za ratne zločine. Imate li saznanja o „konkretnijim“ zahtjevima Bramerca?

ŽANIĆ: Kad god bi dolazio u posetu Srbiji, Serž Bramerc bi dolazio i u FHP kako bismo razgovarali o tome ima li pomaka u procesuiranju ratnih zločina pred domaćim sudovima. Međutim, poslednje dve godine Bramerc razgovara isključivo sa tužiteljkom za ratne zločine Snežanom Stanojković i predstavnicima vlasti, tako da mi nemamo ni tu minimalnu mogućnost da saznamo koji su njegovi konkretni zahtevi. FHP stalno zahteva od Tužilaštva za ratne zločine da na svom web sajtu objavljuje informacije o podignutim optužnicama, donetim presudama,  sastancima, i još važnije, rezultatima sastanaka i da na taj način obaveštava javnost o svom radu. Međutim, ukoliko se informišete isključivo putem sajta TRZ tu gotovo ništa nećete saznati jer se na njemu nalaze dve ili tri rečenice o tome ko je prisustvovao sastanku i koja je bila tema, ali o konkretnim zahtevima nema ni reči. Da zaključim, ne znamo koji je bio konkretan zahtev Bramerca, ali pretpostavljam da se u razgovorima išlo u pravcu iskrenije regionalne saradnje, razmene dokaza, neophodnosti pronalska nestalih i izručenje Radete i Jojića Mehanizmu za krivične sudove u Hagu.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MARIJA ZIDAR, REDITELJKA: To nije moja fikcija, to je nečiji život

Objavljeno prije

na

Objavio:

Pomirenje je za mene priča o sukobu, sukobu u smislu sistema vrijednosti, ali i sukobu na ličnom, intimnom nivou

 

 

Film Pomirenje u režiji Marije Zidar otvorio je u srijedu veče 12. UnderhillFest, međunarodni festival dugometražnog dokumentarnog filma u Podgorici. Za okosnicu prvog dugometražnog dokumentarnog filma, rediteljka iz Slovenije odabrala je sukob dvije porodice u brdima sjeverne Albanije. Film prati proces pomirenja nakon ubistva osamnaestogodišnje Gjiste u regiji u kojoj se neke porodice još uvijek pridržavaju srednjovjekovnog kodeksa Kanuna i običajnog prava na krvnu osvetu. Pomirenje je nastao u koprodukciji Slovenije, Crne Gore, Srbije i Kosova, a imao je premijeru na jednom od najvažnijih festivala dokumentarnog filma u Evropi – CPH:DOX u Kopenhagenu. Već ima zapažen festivalski život i nekoliko nagrada.

Marija Zidar je završila osnovne studije novinarstva kao i engleski jezik i književnost, a doktorirala je sociologiju na Univerzitetu u Ljubljani. Interesuje je predstavljanje temeljno istraženih društvenih tema kroz intimno, osjetljivo i empatično vizuelno pripovijedanje. Napisala je tri i režirala jedan srednjemetražni dokumentarac za Televiziju Slovenije. Pomirenje, koji je sniman u Albaniji od 2014. godine, je njen debitantski dugometražni dokumentarni film.

MONITOR: UnderhillFest je otvorio dirljiv film „Pomirenje”. Priča o pokušaju pomirenja porodica, ali predstavlja svojevrsni anatomski prikaz patrijarhalnog društva zarobljenog između prošlosti i sadašnjosti. Kada i kako ste se zainteresovali za ovu temu, za ovaj događaj?

ZIDAR: Za mene je to priča o sukobu, sukobu u smislu sistema vrijednosti, ali i sukobu na ličnom, intimnom nivou.  Profesor Martin Berishaj, koji je istraživao i ovu temu, 2013. mi je rekao da je krvna osveta obrađena hiljadu puta, ali nikad pravilno. To me je zaintrigiralo i počela sam da istražujem. To što sam pronašla, bila je veoma aktuelna tema sukoba između različitih sistema vrijednosti, u nekom društvu u tranziciji, a najviše se to odnosilo na državno pravno uređenje, religiju i reinterpretaciju starih zakona, oko kojih u nekim regionima nema društvenog slaganja. U Albaniji se to desilo devedesetih godina kada je pala komunistička diktatura, u kojoj je Enver Hodža pola vijeka progonio i religiju i tradiciju, a slijedio je ekonomski kolaps. Država je bila na granici građanskog rata. U toj praznini vrijednosti, u pojedinim djelovima zemlje vraćali su se stari sistemi vrijednosti, ali bez kontinuiteta, reinterpretirani i ponekad čak zloupotrijebljeni. To me podsjeća na sadašnju situaciju ne samo po Balkanu nego i u Evropi, gdje krajni desni populizam masama obespravljenih ljudi, koji nemaju više povjerenja u državu i pravni red, kao rješenje nudi reinterpretaciju nacionalne tradicije, religije ali i neopatrijarhalne vrijednosti.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo