Kako slučajevi ubistava i prijetnji novinarima nemaju sudski epilog, jasno je da nalogodavci i dalje imaju neku moćnu zaštitu koja sprječava kvalitetnu istragu i utemeljenu optužnicu

MONITOR: Srbija kao i Crna Gora i još nekoliko država Jugoistočne Evrope dio su UNESCO-vog projekta „Izgradnja povjerenja u medije u Jugoistočnoj Evropi i Turskoj“, a dio te kampanje je i insistiranje Evropske federacije novinara da se i novinarima, u pandemiji bolesti COVID-19, prizna status „neophodnih radnika“. Ima li šanse da se to izdejstvuje?

BODROŽIĆ: NUNS učestvuje u ovoj kampanji i sa drugim partnerima radimo na tome da ubedimo, kad se već nisu sami setili, čelnike vlada Srbije, Crne Gore, Albanije, Kosova, Severne Makedonije i Turske, da novinari i medijski radnici imaju jednu od ključnih uloga tokom pandemije i zdravstvene krize i da moraju biti proglašeni ključnim radnicima, poput zaposlenih u zdravstvu, socijalnim i javnim službama, prehrambenoj industriji, obrazovanju… Taj status ,,neophodnog radnika” treba da nam omogući da se slobodno krećemo u vreme zabrana, da dobijemo zaštitnu opremu, da budemo bolje plaćeni i zaštićeni i što je sada veoma važno, da budemo uvršteni u primarne grupe za vakcinisanje. Ne znam kako će reagovati vlast u Srbiji, možda i brzo prihvate naše zahteve, a da opet sve ostane mrtvo slovo na papiru, kao što su i neki raniji dokumenti pa čak i zakoni, potpuno neobavezujući za Vučića i njegovu organizovanu grupu na vlasti. Oni ovom zdravstvenom krizom upravljaju veoma loše i zbog toga trpe i medicinari koji su na prvoj liniji odbrane, a gde nećemo mi novinari, naročito ako pripadamo ,,izdajničkom” i ,,stranoplaćeničkom” taboru.

MONITOR: I prije pandemije, uspostavljena je  oštra podjela medija koja se radikalizovala kroz nastupe predsjednka Srbije i njemu najlojalnijih predstavnika vlasti. Koliko su za način informisanja odgovorni čelnici javnih servisa, RTS i RTV koje građani izdržavaju?

BODROŽIĆ: Vučić je osam i po godina na vlasti, ali nije od prvog dana krenuo đonom na nezavisne novinare i medije, već tek kada je na izborima 2014. godine materijalizovao u glasovima tzv. borbu protiv kriminala i korupcije i hapšenje Miroslava Miškovića. Nakon što je zauzeo službe, stavio pod kontrolu bogataše i razbucao opoziciju, krenuo je u obračun sa nepodobnim medijima, onim koji su počeli da od prvog dana beleže i objavljuju sumnjive poslove nove vlasti i skandalozna kadrovska rešenja, kao što su uostalom radili i za vreme prethodnih vlasti. I evo, već podosta godina traje taj žestok atak Vučića i njegovih epigona na nezavisne i slobodne medije, koji su teška manjina, pošto je većina postala deo propagandne mašinerije SNS-a- počev od javnih servisa, preko svih televizija sa nacionalnom frekvencijom i skoro svih dnevnih novina, do ogromne većine regionalnih i lokalnih medija. Najveći problem u tom moru problema su javni servisi, jer dok se vlasnici televizija mogu kriti iza svog prava da navijaju za koga hoće, mada je to veoma upitno jer koriste državne frekvencije, Radio-televizija Srbije i Radio-televizija Vojvodine nemaju baš nikakvog opravdanja za svoju sramnu ulogu u opštem zamajavanju i zaglupljivanju građana za račun Vučića i njegove ekipe.

MONITOR: To nije problem samo u Srbiji. Šta je i kako potrebno promijeniti da se javni servisi privedu svojoj zakonskoj namjeni i da počnu da „služe narodu“?

BODROŽIĆ: Jednostavno, Zakon o javnim medijskim servisima jasno govori da je obaveza RTS-a i RTV-a da rade u javnom interesu, i što je posebno važno, a u neskladu je sa stanjem u Srbiji, javni servisi moraju da poštuju i podstiču pluralizam političkih i drugih ideja i da omoguće građanima da budu upoznati sa tim idejama, i ne smeju da služe interesima pojedinih političkih stranaka. Ne verujem da će Vučićeva vlast ikada primenjivati ovaj zakon i mislim da se treba pripremiti za sledeću vlast i preduzeti sve da sa padom autokratije padne i svaka buduća kontrola javnih medija koje plaćaju  građani. Znači, obezbediti da redakcije RTS-a i RTV-a vode dokazani profesionalci, koji neće kao današnji direktor i urednici služiti političarima na vlasti, kao i da Upravni odbor i Programski savet čine ugledni i nezavisni stručnjaci, ljudi od integriteta, koji će zahtevati visok nivo rada tih televizijskih i radio stanica i istovremeno biti brana političkim i drugim uticajima. Imamo već iskustvo propuštenih šansi nakon pada Miloševića.

MONITOR: Nedavno je i NUNS, uz brojne NVO, potpisao saopštenje u vezi sa zastojem Srbije u EU integracijama. Da li očekujete da EU u skorijoj budućnosti uputi oštriju kritiku institucijama države kada se radi o slobodi medijskog izvještavanja i položaju novinara? Da li se i Briselu može „uknjižiti“ dio odgovornosti za takvo stanje?

BODROŽIĆ: U poslednjem izveštaju EK o napretku Srbije u evropskim integracijama stoje mnoge ozbiljne kritike zbog stanja u medijima i odnosa vlasti prema nezavisnim novinarima, ali još nema jačeg pritiska iz vodećih zemalja EU, što je možda i posledica zauzetosti pandemijom i problemima koje iz nje proističu. EU je prošle godine obratila veću pažnju na gaženje demokratije u Srbiji i prihvatila pokroviteljstvo u razgovorima vlasti i opozicije, i tada je Vučić pristao na neke ustupke, poput izbora novih članova REM-a. Ali, ubrzo se pokazalo da vlast ne želi da prepusti kontrolu nad medijima, i verujem da su u EU to notirali. Očekujem jači pritisak iz Brisela, čim se epidemiloška situacija popravi, ali postoji i opravdana bojazan da će se sve ponovo završiti na kritičkim izveštajima i da će se Vučić i njegovi naprednjaci i dalje šepuriti u Evropskoj narodnoj partiji i preko svojih medija poručivati da su oni pouzdani partneri Berlina, Pariza i Brisela.  Ipak,  ohrabruje to što sve veći broj evropskih parlamentaraca i medija iz vodećih evropskih centara jasno uviđa da Vučić nije daleko odmakao od Šešeljevog radikala i da je Srbiju pretvorio u svoju privatnu državu, a u region uneo nemir i nesigurnost.

MONITOR: Kako tumačite da je nova ministarka kulture u informisanja, Maja Gojković, povukla Ministarstvo iz svih sudskih postupaka koje je ono vodilo protiv medija, a da se, sa druge strane, u regulatornu agenciju za elektronske medije vraćaju osobe koje su u javnosti bile percipirane kao izrazito naklonjene interesima vlasti?

BODROŽIĆ: Da podsetim, ova Maja Gojković je ista ona Maja Gojković koja je 90-ih huškala na rat, govorila razne laži i uvrede na račun drugih i drugačijih, lepila ljudima etikete, isterivala Balaševića iz Novog Sada i učestvovala u vlasti koja je gušila medije i ubijala novinare, i teško mi je bilo da prihvatim i činjenicu da je proteklih godina bila na čelu Skupštine Srbije, koju je pretvorila u potpunu suprotnost svemu što podrazumeva parlamentarna demokratija, kao i sada činjenicu da je dobila šansu da vodi Ministarstvo kulture i informisanja. Od nje ne očekujem da će popraviti medijsku sliku, niti bilo šta drugo dobro, a da je tako govori i ova poslednja sramotna predstava sa povratkom naprednjačke glasnogovornice Olivere Zekić u Savet REM-a i njeno ekspresno postavljenje za predsednicu tog veoma važnog tela. Vučić je nakon fingiranih izbora, pretumbao kadrove ne bi li stvorio privid nekakvih promena, ali je politika ostala ista, i pošto je on te pretumbacije sprovodio i ranije, jasno je svima da rokade i rotacije ne donose ništa novo.

MONITOR: Kakva su vaša očekivanja od novoformirane Vladine Radne grupe za bezbjednost i zaštitu novinara u kojoj je i predstavnica vašeg udruženja?

BODROŽIĆ: Mi smo pristali da pre nekoliko godina formiramo Radnu grupu za bezbednost novinara, u kojoj su predstavnici novinarskih udruženja, Javnog tužilaštva i MUP-a i čiji je zadatak da uspostavi bolju komunikaciju sa državnim organima. Ta radna grupa je pomerila neke stvari s mrtve tačke, ali se istovremeno pokazala neefikasnom u mnogim slučajevima, pa se čini da je i ona, kao i neki drugi projekti, poslužila vlastima kao pokriće pred EU da se nešto preduzima u pogledu zaštite novinara od napada i pretnji, a da se suštinski malo šta promenilo na bolje. Na  formiranje još jedne radne grupe gledamo sa skepsom i ponavljamo da je rešenje u boljem radu tužilaštva i policije, odnosno, njihovom oslobađanju od političkog uticaja, a ne u radnim grupama i komisijama.

MONITOR: U Srbiji kao da nema kraja sudskim postupcima koji se vode za ubistva ili ugrožavanje života novinara. Šta se dešava?

BODROŽIĆ: Ćuruviju je ubila Državna bezbednost po nalogu političara na vlasti, Pantića su usmrtili kriminalci po nalogu nekih moćnih političara i biznismena, Jovanoviću su kuću zapalili i pokušali da ga ubiju takođe kriminalci i neki smutljivci po nalogu političkog moćnika, i kako svi ti slučajevi nemaju sudski epilog, jasno je da svi ti nalogodavci i dalje imaju neku moćnu zaštitu koja sprečava kvalitetnu istragu i utemeljenu optužnicu.

MONITOR: I u EU se događaju ubistva novinara, kao što su ubistva Dafne Karuana Galicije na Malti i Jana Kucijaka u Slovačkoj, ali tamo se hapse osumnjičeni i premijeri tih država zbog toga podnose ostavke. Kako da mi-novinari u zemljama korumpiranog pravosuđa i slabih institucija pomognemo jedni drugima?

BODROŽIĆ: Da se umrežimo i zajednički delujemo, kao što NUNS i respektabilna udruženja i sindikati novinara iz Hrvatske, BiH, Crne Gore, Severne Makedonije i Kosova čine proteklih godina, ali da budemo još organizovaniji i vidljiviji. Mi smo uz podršku EU zajednički razvili regionalnu platformu za zagovaranje medijskih sloboda i bezbednosti novinara i radimo zaista vredno na zagovaranju medijskih sloboda i evropskih standarda u regionu. Imali smo dobre planove za ovu godinu, ali je i nas pandemija omela u mnogo čemu, počev od toga da budemo prisutni na terenu i organizujemo konferencije, seminare i akcije. Nadam se da ćemo od proleća naredne godine moći ponovo da se organizujemo u punom kapacitetu.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari