Povežite se sa nama

INTERVJU

Dr Danko Obradović, redovni profesor molekularne biologije i genetike na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta Crne Gore: Svi ljudi u svijetu vode isto porijeklo

Objavljeno prije

na

MONITOR: Često se govori o iznenađujućim otkrićima kad je riječ o DNK analizama u okviru velikog svjetskog projekta o porijeklu stanovništva. Otkud toliko interesovanje?
OBRADOVIĆ: Danas se mnogo govori o DNK analizama koje omogućavaju da se upoređivanjem nekih specifičnih sekvenci molekula DNK odredi sličnost između jedinki i raznim analizama izvedu neki zaključci. Takva istraživanja mogu imati značaja za nauku kada se radi o izučavanju evolucije čoveka ili nekih drugih organizama, a mogu imati značaja eventualno i za istoričare, ako omogućavaju da se prati kretanje naroda u toku istorije, kako bi se eventualno došlo do zaključaka o nekim istorijskim događajima. Međutim, većinu ljudi danas zanima odgovor na pitanje od koga oni vode poreklo. Takvo pitanje nema nikakvog smisla. Ja im mogu dati odmah odgovor i bez ikakvih istraživanja. Svi ljudi u svetu vode isto poreklo i svi su bliži ili dalji rođaci. Često čujem kako ljudi, i to ne samo laici, već često i ljudi od struke, kažu da vode poreklo od nekog ko se doselio desetak ili dvadesetak generacija unazad iz neke druge oblasti ili zemlje. Ovakve konstatacije su besmislene ako se uzme u obzir da je u periodu do 10 generacija unazad on imao oko 1000 predaka, a u periodu do 20 generacija unazad oko 1.000.000, a on uzima u obzir samo jednog od njih, a druge zanemaruje. Ti preci su obično došli iz raznih krajeva sveta i pripadali su raznim etničkim grupama, pa i svako od nas vodi poreklo od ljudi iz raznih delova sveta. Genetske analize upravo i pokazuju da narodi koji žive u nekoj zemlji su u manjoj ili većoj meri slični maltene sa svim drugim narodima širom sveta. Da bi laici shvatili kolika je utopija tragati za svojim poreklom treba prethodno da pojasnim neke činjenice.

Danas u svetu živi oko sedam milijardi ljudi. To je zastrašujuća cifra ako se uzme u obzir veličina ljudske populacije u prošlosti. Tolika populacija u perspektivi onemogućava čoveku da racionalno koristi prirodne resurse na planeti i time ugrožava druge životinjske i biljne vrste, kao i sopstvenu egzistenciju. Nauka procenjuje da je pre oko 10.000 godina na čitavoj planeti živelo samo oko milion do deset miliona stanovnika. Analizom molekula DNK i proračunom naučnici su došli do zaključka da je efektivna ljudska populacija vrste homo sapiens (savremeni čovek) u toku svoje istorije u jednom momentu bila samo oko neverovatnih 10.000 – 100.000 jedinki, pa je pravo čudo da je ljudska vrsta uspela da opstane. Populacija je rasla sa razvojem nauke i mogućnostima čoveka da stvori dovoljno materijalnih sredstava za egzistenciju veće populacije, pa je sa industrijskom revolucijom (pre oko 300 godina) počela da vrtoglavo raste.

MONITOR: Šta je još zanimljivo iz daleke prošlosti?
OBRADOVIĆ: Pre 2000 godina živelo je ne više od oko 300 miliona ljudi, toliko je bilo i pre 1000 godina, da bi pre 500 godina bilo oko 500 miliona, pre 200 godina je bilo oko milion ljudi, pre 100 godina oko 1,7 miliona, a pre samo 50 godina oko 3,5 miliona. Zastrašujuća je činjenica da danas na planeti verovatno ima više živih ljudi nego što ima mrtvih, ako bi prebrojali sve mrtve koji su postojali od nastanka savremenog čoveka (homo sapiens je nastao pre oko 150.000-200.000 godina) pa do danas. Naučnici smatraju da bi na zemlji broj ljudi trebalo da bude oko 50 puta manji da bi se prirodni resursi racionalno koristili i da bi čovek i druge životinjske i biljne vrste mogle dugoročno opstati, što znači da je planeta enormno prenaseljena.

Ako uzmemo u obzir da je svako od nas u periodu do 10 generacija unazad imao oko 1000 predaka, do 20 generacija unazad trebalo bi da ima oko milion predaka, do 30 generacija unazad oko miljardu predaka, a do 40 generacija unazad oko 1000 milijardi predaka (možemo smatrati da na svakih 100 godina ima oko 4-5 generacija). Hiljadu milijardi ljudi, koliko bi trebalo svako od nas teorijski da je imao predaka u periodu do 40 generacija unazad, nikada nije živelo na planeti, pa to ukazuje da je svako od nas u prošlosti imao zajedničke pretke sa drugim ljudima ne jednom, već mnogo puta. Vidimo da se geni kroz populaciju šire velikom brzinom. Ovo znači da ukoliko jedan Kinez dođe da živi u Crnu Goru i ostavi potomstvo, svaki Crnogorac može teorijski naslediti neki njegov gen za manje od 20 generacija, a ukoliko se Crnogorac naseli u Kinu, onda će svaki Kinez naslediti neki Crnogorčev gen za oko 30 generacija, a za samo oko 35 generacija geni svakog čoveka na planeti (ukoliko je populacija na nivou sadašnje – oko sedam milijardi) se mogu preneti na sve druge stanovnike planete koji će živeti posle 35 generacija, odnosno svačiji geni će biti potpuno pomešani sa genima svih drugih ljudi na planeti, kao kada se meša špil karata za poker.

MONITOR: I pored toga mnogi ljudi tragaju za porijeklom…
OBRADOVIĆ: S obzirom na to da je broj ljudi na planeti u prošlosti bio daleko manji nego sada, jasno je da je cirkulacija gena bila i mnogo brža tamo gde je bilo migracije stanovništva. Ta migracija je bila između pojedinih jako udaljenih delova sveta dosta ograničena zbog geografskih prepreka i nerazvijenih sredstava transporta, ali danas kada ljudi cirkulišu širom sveta geni putuju nesmetano velikom brzinom. Određene razlike kod ljudi koje su nastale kao prilagođavanje na različite uslove života (boja kože, boja kose, telesna veličina itd.) predstavljaju samo razlike kod ljudi u određenom uskom segmentu, a kada se upoređuju razlike, moraju se uzeti svi geni u celini. Tako, sećam se kada sam ja bio student, moj profesor genetike je govorio o jednoj studiji koja je pokazala da analizom proteina (koji su proizvodi gena) kod jedne grupe Nemaca i crnaca iz Afrike utvrđene su manje razlike na tim genima nego kod te iste grupe Nemaca i druge grupe Nemaca iz drugog regiona Nemačke.

Danas postoji dosta komercijalnih firmi u svetu koje pojedincima uslužno vrše analize njihovog porekla za novčanu nadoknadu. S obzirom na činjenice koje sam izneo, te analize nemaju nekog smisla i reklamiraju se uglavnom iz finansijskih razloga radi sticanja profita.

MONITOR: Često se polemiše i o porijeklu Crnogoraca. Kako to komentarišete?
OBRADOVIĆ: Odgovarajući na prethodno pitanje dao sam u dobroj meri odgovor i na ovo pitanje, odnosno da je besmisleno sa genetskog aspekta tragati za svojim poreklom.

MONITOR: Šta najviše utiče na karakter ljudi: okolina, geni, vaspitanje…
OBRADOVIĆ: Istraživanja se najviše vrše na jednojajčanim blizancima, pošto su oni genetski identični, pa se prate razlike u osobinama kod njih i eventualno pripisuju uticaju okoline. Međutim, odgovora na ovo pitanje nauka za sada nema. Moguće je možda i da je procenat uticaja gena i okoline na osobine u svakom konkretnom slučaju, kod svake jedinke, jako različit.

MONITOR: Koje osobine nasljeđujemo od predaka?
OBRADOVIĆ: Nasleđujemo sve ono što definišu geni, a koliko na neku jedinku utiču geni, a koliko okolina, za sada se ne zna. Uobičajena je pojava da se neke osobine neće ispoljiti kod potomka u narednoj generaciji, već da se ispolje tek posle nekoliko, pa čak i tek posle više desetina generacija. Te osobine ne moraju biti samo izgled, već, nažalost, može biti i neka bolest.

MONITOR: Prema naučnim istraživanjima neke karakterne osobine stičemo s godinama, a neke su već zapisane u našoj DNK. Šta pokazuju Vaša istraživanja?
OBRADOVIĆ: Kao što sam već rekao, niko nije do sada odgovorio na pitanje koliki je udeo osobina koje su nasleđene preko DNK, a koliki udeo onih koje su stečene pod uticajem okoline u toku života.

MONITOR: Bogato istraživačko iskustvo stekli ste u inostranstvu radeći u SAD, Kanadi, Rusiji… Kakvi su uslovi da to primijenite u Crnoj Gori?
OBRADOVIĆ: Jako loši. Za molekularnu biologiju su potrebna jako velika materijalna ulaganja.

MONITOR: Vi ste jedini u Crnoj Gori razvili metodu za detekciju bakterije Ervinia amylovora kod biljaka, koja je postala standard u pedeset zemalja svijeta. Šta omogućava primjena te metode, kakve su njene prednosti?
OBRADOVIĆ: Omogućava da se brzo i pouzdano utvrdi prisustvo te bakterije, a to je potrebno jer se radi o biljnoj bolesti koja se suzbija urgentnim uništavanjem delova biljke ili najčešće cele biljke, kako bi se suzbilo širenje zaraze. Zato se mora brzo i pouzdano utvrditi postojanje bakterije, kako se ne bi greškom uništile zdrave plantaže.

Od ovce Doli do zuba

MONITOR: Godinama se govori o tome da su naučnici vrlo blizu toga da na vještački način čovjeku nadoknade neki prirodan organ, na primjer izgubljenu ruku, nogu ili zub. Dokle su stigli?
OBRADOVIĆ: Sve dok 1997. godine ovca Doli nije bila klonirana, naučnici nisu znali odgovor na pitanje da li se geni mogu reprogramirati. Reprogramiranje gena je osnov za regeneraciju, odnosno stvaranje organa. Poznati nemački nobelovac Hans Špeman je 1938. godine zamislio eksperiment kloniranja sa ciljem da se da odgovor na ovo pitanje. Kloniranjem odrasle životinje dokazano je da se geni mogu reprogramirati, a time se i teorijski pokazalo da bi se mogli regenerisati organi. Danas se razvijaju metode da se to i postigne, a verovatno će zub biti prvi organ koji će se regenerisati pomoću stem ćelija. Po nekim predviđanjima to bi moglo da se desi možda i u narednih nekoliko godina. Samo je pitanje vremena kada će moći da se regenerišu i drugi organi. Potrebno je naći način da se izvrši uspešno reprogramiranje gena i pokretanje onih gena koji su odgovorni za formiranje datog organa.

MONITOR: Da li će to dovesti i do produžetka ljudskog života o čemu se toliko sanja?
OBRADOVIĆ: Jedan od teorijski mogućih načina da se produži život je i primena stem ćelija.

Fenomen naučnika iz prirodnih nauka

MONITOR: Kakvi su uslovi u Crnoj Gori za naučna istraživanja?
OBRADOVIĆ: Uslovi zavise od ulaganja u određenu naučnu oblast. U prirodne nauke i tehniku je potrebno mnogo više materijalnih ulaganja nego u društvene nauke. Međutim, mi imamo jedan fenomen u Crnoj Gori, a to je da upravo naučnici iz oblasti prirodnih nauka, bez obzira na jako mala ulaganja, imaju najviše naučnih radova publikovanih u prestižnim naučnim časopisima, a naučnici iz društvenih nauka najmanje.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

DINA BAJRAMSPAHIĆ, GRAĐANSKA AKTIVISTKINJA, ČLANICA RADNE GRUPE ZA POGLAVLJE 23: Vlast je zaslužna što DPS nije propao

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vladajuća većina je preuzela prethodni sistem i eksploatisala sve što je pogrešno u njemu. Svjesno je izbjegla da ograniči svemoć i da u kompletan proces odlučivanja ugradi principe koji treba da smanje hirovitost osoba u foteljama

 

MONITOR: Kako komentarišete najnovije istraživanje DAMAR-a i CGO, koje kaže da pola ispitanika smatra da Crna Gora ide pogrešnim putem?

BAJRAMSPAHIĆ: Ovo istraživanje, ali i nekoliko ranijih, pokazuje da su naši građani i građanke razboritiji i racionalniji nego što politička elita misli. Pored intenzivne propagande sa svih strana, građani uspijevaju da razlikuju utemeljene od neutemeljenih narativa i izražavaju otpor prema nazadnim tendencijama. Mislim da bi svi iole ozbiljni političari morali da ih temeljno pročitaju i da prestanu da se potcjenjivački odnose prema javnosti jer takvi pristupi očigledno nemaju prolaz. Mene veoma raduje što građani šalju poruku političarima da im je muka od nacionalizma i da hoće ozbiljnije javne politike.

MONITOR: Slažete li se sa ocjenom da je ovo Vlada „iznevjerenih očekivanja“?

BAJRAMSPAHIĆ: Da. Ako ostavimo po strani ideološke razlike i sporni klerikalni karakter ove vlasti,  propuštena je velika šansa. Šteta je što prva Vlada, koja je mogla stvarno biti ekspertska i postaviti javnu upravu na zdrave osnove, nije to bila. Odluke joj većinom nisu bile zasnovane na visokim stručnim standardima. Vlada se nije postavila kao brana nezakonitim i nedemokratskim praksama. Ona je punom parom nastavila sve sporne tehnike prethodne vlade, čak je i prevazišla zaprepašćujućom kadrovskom politikom, netransparentnošću (posebno u vezi sa dnevnim redom vlade i budžetskom potrošnjom), nedostatkom dijaloga i javne rasprave, samovoljom u vođenju resora i javnih politika, kršenju zakona kad god im zakon smeta da urade šta hoće, opsjednutošću identitetskim i vjerskim pitanjima. Uspijevaju da unište i rijetka do sada uspješna javna preduzeća koja su monopolisti na tržištu i naprave od njih gubitaše! Kada pogledate honorare savjetnika ministra finansija i spiskove na kojima su partije podijelile škole, vidite da se i nova vlast iznenađujuće brzo osilila.

Vladajuća većina je preuzela prethodni sistem i eksploatisala sve što je pogrešno u njemu. Svjesno je izbjegla da ograniči svemoć i da u kompletan proces odlučivanja ugradi principe koji treba da smanje hirovitost osoba u foteljama i haotično donošenje odluka, bez utemeljenja, strategije, analize, dugoročnog pristupa. Konačno, najveće razočarenje je što ekspertskoj vladi evropska integracija Crne Gore uopšte nije bila prioritet. Naprotiv, nova vlast se toliko oglušivala o jasne standarde EU da je uspjela da izgubi saveznika koji joj je u početku bio najveća podrška.

MONITOR: Kako vidite aktuelnu inicijativu opozicije za izglasavanje nepovjerenja Vladi, kuda ona može odvesti?

BAJRAMSPAHIĆ: Opozicija javno izražava optimizam i mislim da mora da postoji neki razlog za to. Ali čak i ako postoji neki scenario, čini mi se da će biti neizvjesno sve do trenutka glasanja jer vidimo da sve strane „tvrde pazar“ i učestvuju u psihološkom ratu ne bi li izvukli maksimalno za svoju partiju iz ove krize. Mislim da u svakoj varijanti neko nešto gubi i da nema lakog rješenja. Postojeća Vlada je već preživjela mnogo afera, ne bi me začudilo da preživi opet, ali to rješenje je takođe neodrživo i štetno za društvo. Vlada bez podrške Skupštine ne može da funkcioniše, još manje da vodi reforme, tako da je to gubljenje vremena. Ako Vlada preživi, nastaviće se konflikti unutar vladajuće većine koji na kraju jačaju opoziciju. Vladajuća većina je sama najviše zaslužna što DPS nije propao nakon izbora nego se revitalizovao. Mislim da još uvijek okreću glavu od te činjenice.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. decembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR JELICA KURJAK, POLITIKOLOŠKINJA  I DIPLOMATKINJA: Promjene u Rusiji su uvijek dolazile iznutra

Objavljeno prije

na

Objavio:

Rusija kao zatvoreno društvo nikada nije bila spremna da otvori prolaze za ideje spolja ma koliko one bile, u perspektivi gledano, dobre za budućnost zemlje

 

MONITOR: Sredinom 1980-ih je izgledalo da će perestrojka i njena „glasnost“ donijeti velike promjene u SSSR-u. Kako 30 godina od odlaska Mihaila Gorbačova i kraja sovjetske države, izgleda taj proces?

KURJAK: Perestrojka je otvorila mnoga pitanja vezana za istoriju nastanka, funkcionisanja i stanja sovjetske države. Jeretička pitanja poput nade u promene tokom kratkog perioda NEP-a, uzroka njegovog kraha, dolaska Staljina na vlast, neuspelih ekonomskih reformi posle perioda „otopljenja“ (XX kongres KPSS), bila su veoma značajna za mlade naraštaje ali i za otvaranje sličnih i mnogih drugih pitanja u drugim zemljama Varšavskog ugovora, što će umnogome uticati i na događaje u pojedinim zemljama, pre svega u Poljskoj. Sve se to reflektovalo i na kasniju demontažu komunističkih sistema i vojno-političkog i ekonomskog lagera socijalističkih zemalja.

Očekivanja u Sovjetskom Savezu, i u Rusiji, bila su velika kod značajnog procenta humanističke inteligencije. Zbog čega? Ni jedna ekonomska reforma – kojih je bilo nekoliko tokom XX veka u sovjetskog državi, nije otvarala politička pitanja, pitanja prošlosti i odnosa sadašnjosti prema prođenom periodu. Iako u skromnim kategorijama, perestrojka je ipak načela baš takva pitanja. Kažem načela, jer, veoma brzo, za nekih desetak godina, sve je počelo da se vraća na staro. Tvorci perestrojke nisu mogli, imali snage, smeli, nisu umeli itd. itd. da postave ključno pitanje mogućih promena: reformisanje sistema, odnosno, partije, države i odnosa partije i države. Sistem nije dovođen u pitanje i sve se svelo na neophodna prilagođavanja imajući u vidu da su se promene događale unutar zemalja lagera, u Evropi, svetu, u međunarodnim odnosima. Suština sistema jednopartijske vladavine, podržavljene partije, centralizovane privrede, zatvorenog društva nije bila dovođena u pitanje. Sa nekim korekcijama ta suština je i danas dominantna.

MONITOR: Kakva je i kolika međuzavisnost kada se radi o podršci u biračkom tijelu, između Vladimira Putina i njegove stranke Jedinstvena Rusija?

KURJAK: S obzirom na to da je Rusija definisana kao višepartijska parlamentarna demokratija, sa izrazitom dominacijom jedne grane izvršne vlasti – predsedničke, postojanje jake partije koja pobeđuje i koja podržava predsednika je suština takvog sistema. Popularnost partije je značajna, ali je popularnost predsednika iznad svega i iznad partije. U tom odnosu uzajamnosti nema mesta za neka pitanja nesporazuma, pada popularnosti itd. Celokupni administrativni potencijal je u funkciji pobede partije i predsednika na izborima.

MONITOR: Koliko je uticajna i ko je opozicija u Putinovoj Rusiji?

KURJAK: Nominalno postojanje višepartijskog sistema daje mogućnost da se Rusija deklariše kao parlamentarna demokratija. To podrazumeva da postoje opozicione partije u Dumi. Trenutno ih je četiri, plus vladajuća partija, Jedinstvena Rusija. Druga je realnost: te partije učestvuju na izborima, dobijaju uvek dovoljan procenat glasova kako bi zadržale svoje mesto u Dumi, ali, istovremeno, ne skrivaju da su lojalne i da iz sve snage podržavaju rukovodeću partiju i predsednika.

Postoji i druga opozicija, to je vanparlamentarna, kojoj pripada i Aleksej Navaljni i drugi manje popularni opozicionari. Takva opozicija nema mogućnosti da dođe do cenzusa na izborima koji bi je doveo u parlament. Oni su kao političke organizacije na margini državnih događanja, van svake institucije vlasti.

Iako vlast takvu opoziciju optužuje da je prozapadna, neprijateljska u odnosu na sopstvenu zemlju, treba reći da su i ta opozicija, a i sam A. Navaljni, i te kako proruski. Druga je stvar što opozicija u Rusiji traži modernizaciju zemlje na svim nivoima. A to se svakako ne poklapa sa stabilnim stanjem koje je kreirala vlast i ona održava takav sistem.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. decembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MIROSLAV ŠUKOVIĆ, SLIKAR: Umjetnost nije tu zbog aplauza

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nemam tendenciju da mijenjam svijet. Možda  da ga prepoznam. Da suočim sebe i publiku sa nekom istinom.  Iako tokom stvaranja o publici uopšte ne razmišljam, raduje me ako i ona prepozna to nešto. Neku univerzalnost, neku istinu, možda i ličnu

 

Izložba Umjesto molitve Miroslava Mira Šukovića nedavno je otvorena u Beogradu, u Kući Đure Jakšića. Šuković je rođen 1977. godine u Bihaću, a živi i radi u Kolašinu i Podgorici. Imao je više od 20 samostalnih izložbi širom Crne Gore, regiona i u inostranstvu, a učesnik je i brojnih kolektivnih izložbi. Dobitnik je nagrade Cetinjskog likovnog salona Trinaesti novembar 2015. godine.

MONITOR: Nedavno ste se predstavili beogradskoj publici, a većina slika su nastale ove godine. Da li je ova izložba svojevrstan presjek dosadašnjeg stvaralaštva, na kojoj na neki način prikazujete način na koji ste dolazili do određenih slikarskih rješenja ili radovi predstavljaju nešto sasvim novo u Vašem stvaralaštvu?

ŠUKOVIĆ: Izložba u Beogradu, iako je na njoj predstavljen  jedan dio radova iz starijeg perioda, nije presjek mog dosadašnjeg stvaralaštva. Najveći dio radova predstavljenih u Beogradu je novijeg datuma i predstavlja na neki način novi ciklus u mom stvaralaštvu. Ono što je, svakako, zajedničko svim mojim radovima, je sadržano negdje u nazivu same izložbe Umjesto molitve.  I ranije sam govorio da su slike i stvaranje za mene neki vid molitve.

Kao dječak, urezivao sam crtice na kaišu, čekajući da majka, koja je bila lošeg zdravlja, izađe iz bolnice. Crtice su predstavljale dane koje sam provodio moleći se da ona bude dobro. One su bile moja molitva. Čini se da sam nastavio da se kroz linije, odnosno crteže, platna i boje, molim.

Tekst teoretičara umjetnosti Vladimira Kolarića, kojim se osvrnuo na izložbu u Beogradu, na dobar način to primjećuje: ,,Onaj ko vjeruje u mogućnost umjetnosti da bude oblik molitve (pa makar i uz ogradu koja sadrži riječ umjesto), mora vjerovati da se kroz tu čulnost i stvarnost može ne samo izraziti nevidljivo i neopisivo, nego da se može i opštiti sa njim, i da se ono na neki način može oprisutniti i (po)javiti”. Ja u to vjerujem.

MONITOR: Vaše radove bismo mogli svrstati u figurativni egzistencijalizam. Bilo koji motiv da dominira slikom, u centru interesovanja je uvijek čovjek, njegova unutrašnja stanja i težnja da se dostigne to nešto uzvišeno, koje je teško definisati.

ŠUKOVIĆ: Da, čovjek je centralna tema kojom se bavim u svojim radovima. Ranije su to bila uglavnom neka psihološka stanja i unutrašnji nemiri čovjeka, dok je u ,,novoj” fazi to potraga za nečim uzvišenijim, vanvremenskim.

Valjda je to i neki lični put koji svaki čovjek prolazi.  Pokušaj da razumije sebe,  svijet u kojem  živi, i na kraju,  onoga uzvišenijeg, što se ne vidi. Traženje smisla.

MONITOR: Kako prilazite radu jedne slike, kako se ona ,,rađa”? Kažite mi o tom stvaralačkom procesu – šta Vas tjera da radite?

ŠUKOVIĆ: Upravo u načinu na koji ste postavili pitanje, upotrijebivši riječ – rađa, nalazi se dio odgovora. Nije li sam život, i sve oko nas jedan misterij. Ne pokušavam da umanjim mjesto stvaraoca u tom procesu. Njegove emocije, želje, ono što pokušava da podijeli sa svijetom, ili sa sobom na kraju.  Ipak, a to pokazuje i sam proces stvaranja, najuspješniji radovi, oni kraj kojih ćete zastati, koji će vas pomjeriti, imaju dodir nečeg što je onostrano, što je van. Kako god se to zvalo. Otuda je proces stvaranja za mene jedna velika  – tajna.

Šta me tjera da radim? Čovjek je, u konačnici, biće koje komunicira i stvara.  U slikanju se dešava oboje: i kreacija i razgovor. Čudesno je vidjeti kako iz bjeline papira nastaje djelo. Iz ničega, nešto što će nastaviti da živi i komunicira.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. decembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo