Povežite se sa nama

INTERVJU

Dr Danko Obradović, redovni profesor molekularne biologije i genetike na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta Crne Gore: Svi ljudi u svijetu vode isto porijeklo

Objavljeno prije

na

MONITOR: Često se govori o iznenađujućim otkrićima kad je riječ o DNK analizama u okviru velikog svjetskog projekta o porijeklu stanovništva. Otkud toliko interesovanje?
OBRADOVIĆ: Danas se mnogo govori o DNK analizama koje omogućavaju da se upoređivanjem nekih specifičnih sekvenci molekula DNK odredi sličnost između jedinki i raznim analizama izvedu neki zaključci. Takva istraživanja mogu imati značaja za nauku kada se radi o izučavanju evolucije čoveka ili nekih drugih organizama, a mogu imati značaja eventualno i za istoričare, ako omogućavaju da se prati kretanje naroda u toku istorije, kako bi se eventualno došlo do zaključaka o nekim istorijskim događajima. Međutim, većinu ljudi danas zanima odgovor na pitanje od koga oni vode poreklo. Takvo pitanje nema nikakvog smisla. Ja im mogu dati odmah odgovor i bez ikakvih istraživanja. Svi ljudi u svetu vode isto poreklo i svi su bliži ili dalji rođaci. Često čujem kako ljudi, i to ne samo laici, već često i ljudi od struke, kažu da vode poreklo od nekog ko se doselio desetak ili dvadesetak generacija unazad iz neke druge oblasti ili zemlje. Ovakve konstatacije su besmislene ako se uzme u obzir da je u periodu do 10 generacija unazad on imao oko 1000 predaka, a u periodu do 20 generacija unazad oko 1.000.000, a on uzima u obzir samo jednog od njih, a druge zanemaruje. Ti preci su obično došli iz raznih krajeva sveta i pripadali su raznim etničkim grupama, pa i svako od nas vodi poreklo od ljudi iz raznih delova sveta. Genetske analize upravo i pokazuju da narodi koji žive u nekoj zemlji su u manjoj ili većoj meri slični maltene sa svim drugim narodima širom sveta. Da bi laici shvatili kolika je utopija tragati za svojim poreklom treba prethodno da pojasnim neke činjenice.

Danas u svetu živi oko sedam milijardi ljudi. To je zastrašujuća cifra ako se uzme u obzir veličina ljudske populacije u prošlosti. Tolika populacija u perspektivi onemogućava čoveku da racionalno koristi prirodne resurse na planeti i time ugrožava druge životinjske i biljne vrste, kao i sopstvenu egzistenciju. Nauka procenjuje da je pre oko 10.000 godina na čitavoj planeti živelo samo oko milion do deset miliona stanovnika. Analizom molekula DNK i proračunom naučnici su došli do zaključka da je efektivna ljudska populacija vrste homo sapiens (savremeni čovek) u toku svoje istorije u jednom momentu bila samo oko neverovatnih 10.000 – 100.000 jedinki, pa je pravo čudo da je ljudska vrsta uspela da opstane. Populacija je rasla sa razvojem nauke i mogućnostima čoveka da stvori dovoljno materijalnih sredstava za egzistenciju veće populacije, pa je sa industrijskom revolucijom (pre oko 300 godina) počela da vrtoglavo raste.

MONITOR: Šta je još zanimljivo iz daleke prošlosti?
OBRADOVIĆ: Pre 2000 godina živelo je ne više od oko 300 miliona ljudi, toliko je bilo i pre 1000 godina, da bi pre 500 godina bilo oko 500 miliona, pre 200 godina je bilo oko milion ljudi, pre 100 godina oko 1,7 miliona, a pre samo 50 godina oko 3,5 miliona. Zastrašujuća je činjenica da danas na planeti verovatno ima više živih ljudi nego što ima mrtvih, ako bi prebrojali sve mrtve koji su postojali od nastanka savremenog čoveka (homo sapiens je nastao pre oko 150.000-200.000 godina) pa do danas. Naučnici smatraju da bi na zemlji broj ljudi trebalo da bude oko 50 puta manji da bi se prirodni resursi racionalno koristili i da bi čovek i druge životinjske i biljne vrste mogle dugoročno opstati, što znači da je planeta enormno prenaseljena.

Ako uzmemo u obzir da je svako od nas u periodu do 10 generacija unazad imao oko 1000 predaka, do 20 generacija unazad trebalo bi da ima oko milion predaka, do 30 generacija unazad oko miljardu predaka, a do 40 generacija unazad oko 1000 milijardi predaka (možemo smatrati da na svakih 100 godina ima oko 4-5 generacija). Hiljadu milijardi ljudi, koliko bi trebalo svako od nas teorijski da je imao predaka u periodu do 40 generacija unazad, nikada nije živelo na planeti, pa to ukazuje da je svako od nas u prošlosti imao zajedničke pretke sa drugim ljudima ne jednom, već mnogo puta. Vidimo da se geni kroz populaciju šire velikom brzinom. Ovo znači da ukoliko jedan Kinez dođe da živi u Crnu Goru i ostavi potomstvo, svaki Crnogorac može teorijski naslediti neki njegov gen za manje od 20 generacija, a ukoliko se Crnogorac naseli u Kinu, onda će svaki Kinez naslediti neki Crnogorčev gen za oko 30 generacija, a za samo oko 35 generacija geni svakog čoveka na planeti (ukoliko je populacija na nivou sadašnje – oko sedam milijardi) se mogu preneti na sve druge stanovnike planete koji će živeti posle 35 generacija, odnosno svačiji geni će biti potpuno pomešani sa genima svih drugih ljudi na planeti, kao kada se meša špil karata za poker.

MONITOR: I pored toga mnogi ljudi tragaju za porijeklom…
OBRADOVIĆ: S obzirom na to da je broj ljudi na planeti u prošlosti bio daleko manji nego sada, jasno je da je cirkulacija gena bila i mnogo brža tamo gde je bilo migracije stanovništva. Ta migracija je bila između pojedinih jako udaljenih delova sveta dosta ograničena zbog geografskih prepreka i nerazvijenih sredstava transporta, ali danas kada ljudi cirkulišu širom sveta geni putuju nesmetano velikom brzinom. Određene razlike kod ljudi koje su nastale kao prilagođavanje na različite uslove života (boja kože, boja kose, telesna veličina itd.) predstavljaju samo razlike kod ljudi u određenom uskom segmentu, a kada se upoređuju razlike, moraju se uzeti svi geni u celini. Tako, sećam se kada sam ja bio student, moj profesor genetike je govorio o jednoj studiji koja je pokazala da analizom proteina (koji su proizvodi gena) kod jedne grupe Nemaca i crnaca iz Afrike utvrđene su manje razlike na tim genima nego kod te iste grupe Nemaca i druge grupe Nemaca iz drugog regiona Nemačke.

Danas postoji dosta komercijalnih firmi u svetu koje pojedincima uslužno vrše analize njihovog porekla za novčanu nadoknadu. S obzirom na činjenice koje sam izneo, te analize nemaju nekog smisla i reklamiraju se uglavnom iz finansijskih razloga radi sticanja profita.

MONITOR: Često se polemiše i o porijeklu Crnogoraca. Kako to komentarišete?
OBRADOVIĆ: Odgovarajući na prethodno pitanje dao sam u dobroj meri odgovor i na ovo pitanje, odnosno da je besmisleno sa genetskog aspekta tragati za svojim poreklom.

MONITOR: Šta najviše utiče na karakter ljudi: okolina, geni, vaspitanje…
OBRADOVIĆ: Istraživanja se najviše vrše na jednojajčanim blizancima, pošto su oni genetski identični, pa se prate razlike u osobinama kod njih i eventualno pripisuju uticaju okoline. Međutim, odgovora na ovo pitanje nauka za sada nema. Moguće je možda i da je procenat uticaja gena i okoline na osobine u svakom konkretnom slučaju, kod svake jedinke, jako različit.

MONITOR: Koje osobine nasljeđujemo od predaka?
OBRADOVIĆ: Nasleđujemo sve ono što definišu geni, a koliko na neku jedinku utiču geni, a koliko okolina, za sada se ne zna. Uobičajena je pojava da se neke osobine neće ispoljiti kod potomka u narednoj generaciji, već da se ispolje tek posle nekoliko, pa čak i tek posle više desetina generacija. Te osobine ne moraju biti samo izgled, već, nažalost, može biti i neka bolest.

MONITOR: Prema naučnim istraživanjima neke karakterne osobine stičemo s godinama, a neke su već zapisane u našoj DNK. Šta pokazuju Vaša istraživanja?
OBRADOVIĆ: Kao što sam već rekao, niko nije do sada odgovorio na pitanje koliki je udeo osobina koje su nasleđene preko DNK, a koliki udeo onih koje su stečene pod uticajem okoline u toku života.

MONITOR: Bogato istraživačko iskustvo stekli ste u inostranstvu radeći u SAD, Kanadi, Rusiji… Kakvi su uslovi da to primijenite u Crnoj Gori?
OBRADOVIĆ: Jako loši. Za molekularnu biologiju su potrebna jako velika materijalna ulaganja.

MONITOR: Vi ste jedini u Crnoj Gori razvili metodu za detekciju bakterije Ervinia amylovora kod biljaka, koja je postala standard u pedeset zemalja svijeta. Šta omogućava primjena te metode, kakve su njene prednosti?
OBRADOVIĆ: Omogućava da se brzo i pouzdano utvrdi prisustvo te bakterije, a to je potrebno jer se radi o biljnoj bolesti koja se suzbija urgentnim uništavanjem delova biljke ili najčešće cele biljke, kako bi se suzbilo širenje zaraze. Zato se mora brzo i pouzdano utvrditi postojanje bakterije, kako se ne bi greškom uništile zdrave plantaže.

Od ovce Doli do zuba

MONITOR: Godinama se govori o tome da su naučnici vrlo blizu toga da na vještački način čovjeku nadoknade neki prirodan organ, na primjer izgubljenu ruku, nogu ili zub. Dokle su stigli?
OBRADOVIĆ: Sve dok 1997. godine ovca Doli nije bila klonirana, naučnici nisu znali odgovor na pitanje da li se geni mogu reprogramirati. Reprogramiranje gena je osnov za regeneraciju, odnosno stvaranje organa. Poznati nemački nobelovac Hans Špeman je 1938. godine zamislio eksperiment kloniranja sa ciljem da se da odgovor na ovo pitanje. Kloniranjem odrasle životinje dokazano je da se geni mogu reprogramirati, a time se i teorijski pokazalo da bi se mogli regenerisati organi. Danas se razvijaju metode da se to i postigne, a verovatno će zub biti prvi organ koji će se regenerisati pomoću stem ćelija. Po nekim predviđanjima to bi moglo da se desi možda i u narednih nekoliko godina. Samo je pitanje vremena kada će moći da se regenerišu i drugi organi. Potrebno je naći način da se izvrši uspešno reprogramiranje gena i pokretanje onih gena koji su odgovorni za formiranje datog organa.

MONITOR: Da li će to dovesti i do produžetka ljudskog života o čemu se toliko sanja?
OBRADOVIĆ: Jedan od teorijski mogućih načina da se produži život je i primena stem ćelija.

Fenomen naučnika iz prirodnih nauka

MONITOR: Kakvi su uslovi u Crnoj Gori za naučna istraživanja?
OBRADOVIĆ: Uslovi zavise od ulaganja u određenu naučnu oblast. U prirodne nauke i tehniku je potrebno mnogo više materijalnih ulaganja nego u društvene nauke. Međutim, mi imamo jedan fenomen u Crnoj Gori, a to je da upravo naučnici iz oblasti prirodnih nauka, bez obzira na jako mala ulaganja, imaju najviše naučnih radova publikovanih u prestižnim naučnim časopisima, a naučnici iz društvenih nauka najmanje.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

ALEKSANDAR VUJOVIĆ, REDITELJ: Trenutak spoznaje

Objavljeno prije

na

Objavio:

Priča se odvija iz junakovog doživljaja svijeta koji ga okružuje, djeteta koje sredinom dvadesetog vijeka odrasta u malom mediteranskom selu. U pitanju je doživljaj i iskustvo sa kojim se dječak uzrasta između pet i šest godina prvi put susrijeće i u tom kontekstu nije „kontaminiran” bilo kakvim uticajem odraslih

 

Višestruko nagrađivani film Duga reditelja Aleksandra Vujovića, početkom jula imao je crnogorsku premijeru u Lustica Bay-u. Od svjetske premijere krajem oktobra 2020. godine, Vujovićev film je dobio ukupno 21 međunarodnu nagradu i priznanja. Izabran  je na oko 40 festivala u takmičarskim kategorijama na međunarodnim festivalima u Italiji, Španiji, Turskoj, Češkoj, Kini, Indiji, Grčkoj, Slovačkoj, Velikoj Britaniji, Rusiji, Ukrajini, Sjedinjenim Američkim Državama, Srbiji, Brazilu i Francuskoj.

Film Duga čiju režiju, montažu i izvršnu produkciju potpisuje Vujović, nastao je po motivima istinite priče iz knjige Dipingo dunque esisto!, italijanskog umjetnika Gaetana Grila. Scenario je po ideji i sinopsisu Vujovića napisala Jelena Lela Milošević, direktor fotografije je Vladimir Vučinić, dok pored Vujovića izvršni producent je i Anja Sekulić. Uloge u filmu tumače: Nikša Radojičić, Miloš Pejović, Ana Vučković i Đorđije Tatić. Film je realizovan u okviru međunarodnog projekta CIRCE, finansiran je iz evropskih fondova u produkciji Apulia Film Commission, u izvršnoj produkciji Boka F i uz podršku Filmskog centra Crne Gore.

Aleksandar Vujović je docent na Fakultetu za dizajn i multimediju Univerziteta Donja Gorica.

MONITOR: Film ,,Duga” je nastao po motivima istinite priče. Bavite se trenutkom kada šestogodišnje dijete prepoznaje svoju životnu vokaciju. Otkuda je došla ideja da baš ovo bude tema kratkometražnog filma?

VUJOVIĆ: Tematika koja je sama po sebi prilično atipična u odnosu na teme koje se obično tretiraju u filmovima na ovom prostorima bila mi je jako zanimljiva, tim prije što je priča koncipirana iz vizure djeteta. Dakle, priča se odvija iz junakovog doživljaja svijeta koji ga okružuje, djeteta koje sredinom dvadesetog vijeka odrasta u malom mediteranskom selu. U pitanju je doživljaj i iskustvo sa kojim se dječak uzrasta između pet i šest godina prvi put susrijeće i u tom kontekstu nije „kontaminiran” bilo kakvim uticajem odraslih koji bi u bilo kom smislu mijenjao njegovu percepciju. Zbog toga je događaj potpuno jedinstven, pritom zauvijek određuje životni put jednog djeteta  u čovjeka koji će postati. Upravo iz takve vizure sam koncipirao cijeli film i to su glavni elementi koji su me inspirisali da ovoj priči udahnem filmski život.

MONITOR: U Milanu ste upoznali Gaetana Grila, autora knjige prema kojoj ste napravili film. Kažite nam o tom poznanstvu i da li je on zadovoljan kako ste priču pretočili u film?

VUJOVIĆ:  Gaetana Grila upoznao sam kada sam imao osamnaest godina. Tada sam otišao na studije u Milano, upisao sam milansku Breru. Naše poznanstvo sticaj je različitih i slučajnih okolnosti, ako slučajnost uopšte postoji! Čovjek koji je postao moj mentor, imao veoma značajnu ulogu, pogotovo u toj prvog godini mog života u Milanu. Iako ne tako davno, za razliku od danas, 2005. godine bilo je značajno teže otići na studije u inostranstvo. Naša zemlja tada nije bila ni u Šengen zoni, samo putovanje u Evropu bilo je značajno komplikovanije nego što je to slučaj danas… U tom periodu, Gaetano je bio dominantno vezan za Torino, bio je šef katedre na Albertini u Torinu, u Milanu je živio i imao svoj studio. Nekoliko godina kasnije postao je jedan od direktora milanske Brere.
Tokom niza godina mog stalnog života i rada u Milanu, i nakon završenih studija, stvoreno je jedno doživotno prijateljstvo sa Gaetanom koji je postao i moj vjenčani kum.
Negdje 2017. godine, Gaetano mi poklonio svoju autobiografsku knjigu Dipingo dunque esisto!. U prvom poglavlju te knjige, Gaetano govori o tome kako je postao umjetnik. Već na prvom čitanju, na mom omiljenom mjestu, u kultnoj biblioteci Braidense u Milanu, znao sam da ću u odnosu na taj događaj snimiti film.
Gaetano je znao da su neophodna određena oblikovanja originalne priče, kako se bi se narativna struktura prilagodila mediju kakav je film, i u tom kontekstu veoma je zadovoljan rezultatom i filmom u konačnom.

MONITOR:  U filmu se komunikacija među likovima temelji na filmskom jeziku koji nadilazi verbalni, a on je i omaž umjetnosti i stvaralačkom procesu. Da li ste to htjeli otpočetka, od prvobitne zamisli?

VUJOVIĆ:  Od samog početka, to mi je bila odrednica. Kao što svi znamo, film je prvenstveno audiovizuelna umjetnost, koristeći isključivo te karakteristike, sliku i muziku, bez korišćenja bilo kakvog dijaloga, od samog početka želio sam da na taj način ispričam film. Cijenim da se u takvoj postavci ostvaruje mnogo snažniji doživljaj priče koju tretira film, a to je doživljaj priče sa stanovišta petogodišnjeg dječaka. Mislim da bi u konkretnom slučaju, bilo kakav dijalog između likova, umanjio taj doživljaj filma koji predstavljam kroz vizuru glavnog junaka. S druge strane, i konceptualno i simbolično-metaforički se takav tip kreativnog rješenja potpuno uklapa u tematiku filma. To je svakako bio dodatni izazov i rizik u procesu stvaranja filma. Vjerujem da je teže ispričati priču samo slikom u pokretu nego kada to radite verbalnom komunikacijom.

MONITOR:  Protagonista Nikša Radojičić je tokom snimanja imao šest godina. Da li je rad sa djetetom bio najveći izazov u procesu snimanja?

VUJOVIĆ:  Rad sa djetetom tog uzrasta bio je jedan u nizu izazova u procesu stvaranja Duge, zbog cijelog niza karakteristika koje su prilično atipične, pogotovo za ovaj prostor i koje su vezane za ovaj film. To mi je kao autoru bila primarna intencija – napraviti film koji će i tematski i vizuelno biti drugačiji, a da te karakteristike budu u potpunosti stavljene u službu filma i njegove priče.

MONITOR: U čemu je prednost kratkometražnog filma naspram dugometražnog? Da li je slobodniji i kritičniji od dugometražnog?

VUJOVIĆ:  Razlika je samo u formatu i karakteristikama. Ne bih mogao da kažem da jedan format ima više ili manje prednosti u odnosu na drugi. Nerijetko je značajno teže ispričati priču u formi kratkometražnog filma, nego u formi dogometražnog, iz razloga što vladaju ista plavila narativne strukture. Samo što u kratkoj formi od početka morate biti skoncentrisani na suštinu. Kod dugog metra možete da dozvolite da nekada napravite digresiju koja opet mora imati makar simboličku konekciju sa nukleusom. Dakle, film je film, bez obzira na tip formata, njegova umjetnička vrijednost data je kvalitetom i poetikom rada, a ne dužinom trajanja.

MONITOR:  Film je od svjetske premijere krajem oktobra 2020. godine imao ogroman uspjeh. Da li ste pozvani na još festivala i mislite li da film tek očekuju nova priznanja?
VUJOVIĆ:
  Film je od oktobra 2020. godine, do ovog trenutka, dobio 21 nagradu na međunarodnim festivalima i selektovan je na više od 40 festivala širom svijeta u takmičarskim kategorijama. Imao je špansku premijeru na 32. izdanju Aguilar Film Festivalua – festival sa GOYA licencom. Regionalnu na 68. Izdanju Martovskog festivala u Beogradu gdje je otvorio međunarodni takmičarski program kao jedini film iz Crne Gore u takmičarskim programima, na jednom od najstarijih evropskih i svjetskih festivala. Kako je u pitanju i dalje relativno mlad film, očekujem da kulminacija međunarodnog festivalskog života tek predstoji i nadam se da će biti uspješna kao od oktobra mjeseca kada je film zvanično izašao.

Miroslav MINIĆ
Foto: Monika PARKOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

SONJA DRAGOVIĆ, ISTRAŽIVAČICA IZ OBLASTI URBANIZMA NA UNIVERZITETSKOM INSTITUTU LISABON I ČLANICA GRUPE KANA: Temeljno nerazumijevanje planiranja prostora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Mi – čitavo društvo – godinama pokušavamo da se snađemo u sistemu planiranja prostora određenom kombinacijom starih planova koji su i dalje na snazi, i novih propisa koji su neproduktivni, ako ne i sasvim beskorisni

 

MONITOR: Vidite li naznake da nova vlast ima volju da poboljša prostorno planiranje i da spriječi dalji urbanistički i graditeljski haos u Podgorici i na Primorju?

DRAGOVIĆ: Nosimo se sa temeljnim nerazumijevanjem problema u prostornom planiranju od strane nadležnih za ovu oblast. Uzmimo za primjer to što se dešava, ili bolje rečeno ne dešava, sa zakonskim okvirom. Zakon o planiranju prostora i izgradnji objekata iz 2017. je i dalje na snazi, iako je poguban za održiv i ujednačen prostorni razvoj Crne Gore;  o predlogu za izmjene opet treba da raspravljamo usred ljeta – kažem opet, jer je tako bilo i prošle godine, kada je ovaj Zakon posljednji put izmijenjen. Evidentan je nedostatak shvatanja važnosti zakonskog okvira i hitnosti temeljnog preispitivanja modela koji je do sada bio na snazi, a to je nužno za bilo kakav napredak u ovoj oblasti.

MONITOR: Koliko povjerenje uliva ministar Mitrović?

DRAGOVIĆ: Ministar Mitrović ne uliva povjerenje, nego  pruža razloge za zabrinutost. Njegove izjave pokazuju nerazumijevanje povezanosti prostornog planiranja, ekonomske situacije i održivog razvoja, što je veliki hendikep za nekog ko vodi ovako važan resor. Primjera je mnogo, ali navešću jedan iz emisije Načisto, kada je Mitrović rekao da je jedan od razloga za sadašnje stanje prostornog razvoja to što prije 15 godina ekološka svijest nije bila razvijena i da bi bilo dobro da se ekolozi uključe u procese planiranja. Niko ne poriče da smo danas svjesniji ekoloških problema nego što smo bili ranije – i u Crnoj Gori, i globalno – i da je neophodno veće učešće stručnjaka za ovu oblast u svim procesima koji se tiču budućeg razvoja. No od suštinske je važnosti da ministar koji se bavi ovom oblašću razumije da korijen problema leži u nečemu drugom: u ekonomskom modelu zasnovanom na stalnoj ekspanziji gradnje, u permisivnosti zakonskog okvira, i u nemoći vlasti da artikuliše i sprovede viziju razvoja zasnovanu na opštem, zajedničkom dobru, umjesto na privatnoj dobiti. Ministar je pokazao da ovo ne razumije i sopstvenim postupcima, kada je odlučio da mu to što posjeduje zemlju na kojoj može da gradi i novac za izgradnju daje pravo da gradi kuću mimo planova – kada je, dakle, odlučio da mu to što je u privilegovanoj imovinskoj poziciji daje pravo da ne poštuje plan. Zabrinjavajuće je da neko sa takvim razumijevanjem sistema planiranja sada vodi resor koji bi trebalo da donese i sprovede progresivne promjene, i ne znam da li se tome možemo nadati.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

VESNA PEŠIĆ, SOCIOLOŠKINJA: Srbija da okrene drugi list

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za mene je pitanje zašto je veliki dio srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosjećanje prema preko osam hiljada pobijenih dječaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa

 

MONITOR: Valentin Incko je na samom kraju mandata nametnuo dopunu Krivičnog zakona BiH, propisujući kazne za poricanje zločina genocida. Kako komentarišete tu odluku?

PEŠIĆ: Ne mogu da se upuštam u poteze Incka da li su dobri i koliko će biti uspešni da se u BiH kažnjava poricanje genocida u Srebrenici (reakcije Dodika su već poznate). Za mene je to pitanje zašto je veliki deo srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosećanje prema preko osam hiljada pobijenih dečaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa. Zar ne osećamo ljudsku tugu prema tolikim ljudskih žrtvama koje su iskasapljene od ruke srpskog vođstva u RS. Kao da nam na pamet ne pada da se izvinimo za tolike pokolje, zatražimo  opraštaj i većno sećanje na te žrtve i sopstvenu bruku. Kakvo je to preganjanje da li je u Srebrenici bio genocid ili „strašni zločin“, kao da nije bilo suda i presuda. Srbija je jedina koja ne priznaje genocid u Srebrenici. Čestitam Crnoj Gori koja je uspela da donese Rezuluciju o genocidu u Srebrenici.

MONITOR: Jedan od mojih skorašnjih sagovornika iz BiH postavio je pitanje: Šta ćemo sa prošlošću? Svakodnevno svjedočimo prepucavanju političkih elita u tzv. regionu. REKOM proces se, izgleda, pokazao neizvodljivim. Šta je izvodljivo?

PEŠIĆ: Istoričar Markovina iz Hrvatske je konstatovao da je suočavanje sa prošlošću na tlu bivše Jugoslavije propalo, ili jednostavno nije uspelo. REKOM je postavio visoke zahteve u tom pogledu, a da ih je postavio i manje ambiciozno, opet i najskromnije zamišljeno suočavanje sa prošloću kao uslov pomirenja – ne bi uspelo. Time smo pokazali da nismo važni ni sebi ni drugima. Nema ovde kapaciteta za razumevanje događaja  i tragedije iz devedestih. Podgreva se balkanska „večna mržnja“, održava se ta vatra, bilo da je reč o vlastima ili opoziciji. Šta može umesto toga?  Markovina predlaže „miroljubivu koegzistenciju“, pa se i meni učinilo da bi to već bio veliki skok, ako zaista ne možemo da skočimo više od toga. Da bi to bio skromniji vid pomirenja, ali za nas značajan, da živimo u miru i koegzistenciji, i možda usmereni u istom pravcu, vrednostima i  saradnji.

MONITOR: Većinu zemalja Zapadnog Balkana opterećuju teški oblici organizovanog kriminala. Najčešće se u vezu dovode Srbija i Crna Gora. Kako ćemo izaći iz takvog „bratskog zagrljaja“?

PEŠIĆ: Pa tako što ćemo uvesti pravnu državu i ustavnu demokratiju, drugačiji sistem vrednosti, transparentnost vlade, umesto korupcije i ličnih odnosa – „ja tebi ti meni“ koji vladaju u našim plemenskim društvima u kojima su lični odnosi na prvom mestu, pa šta onda ostane za zakone koji se po pravilu olako krše. Samo u državama uređenim na vladavini prava možemo stići do normalne države, a mafija i kriminal ne mogu biti sistemski njen deo, nego se moraju  uredno goniti i kažnjavati. Kad država ne može da izađe na kraj sa klanovima, to je samo izgovor. To govori da su klanovi povezani sa državom ili su te države totalno nefukcionalne. Imam utisak da su neke bivše jugoslovenske republike to uspele, to da mafija nije u državi nego van nje – protiv koje se država bori i eliminiše je legitimnim i zakonskim sredstvima. I Hrvatska je jedno vreme bila mafijaška država, ali je uspela da mafiju izbaci iz države, što ne značći da mafije nema, nego je nema u državi. Srbija i Crna Gora u tome nisu uspešne države, a nisu ni na putu da do toga stignu, jer vidimo da se vlast održava i funkcioniše korišćenjem i uvlačenjem mafije u državu. Bez mafije ne uspevaju da se održe na vlasti, nego od mafije traže usluge koje moraju da se vrate. Eto to sada gledamo sa uhapšenim Belivukom, Miljkovićem i drugima koji u svojim iskazima  svedoče koliko i na koji način su bili angažovani od vrhova vlasti. To je tek početak i nisu sve rekli. Da bi se to sakrilo, Vučić danima prikazuje leševe, iskasapljene ljude, čisto smo zaplivali u nekrofiliju da bi se nekako skrenula pažnja sa toga šta ta družina radi na vlasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo