Povežite se sa nama

INTERVJU

LJUBODRAG STOJADINOVIĆ, KOLUMNISTA PEŠČANIKA IZ BEOGRADA: Srbija je mafijaški sindikat

Objavljeno prije

na

Valja strepjeti da je konačan bilans trogodišnje vladavine Aleksandra Vučića  osiromašena i porobljena Srbija, jer je on sa svojim gangom spreman da iskoristi svaku mogućnost za pljačku, tiraniju i strahovladu

 

MONITOR: Aleksandar Vučić je prije tri godine postao predsjednik Republike Srbije. Kakav je saldo njegove vladavine?

STOJADINOVIĆ: Ako bi se sažeto definisao učinak Aleksandra Vučića u propadanju Srbije, onda su rezultati impresivni. I dalje traje putovanje u katastrofu, bez dobre građanske ideje o mogućnostima spasenja.

Izgubili smo slobodu koju grabimo samo u restlovima, Vučić je na sam vrh države doveo nedostojne epigone, kao što je nedostojan i on sam. Vladajuća stranka je zarobila društvo, a državu pretvorila u korumpirani mafijaški sindikat. Svaka kritika predsednika ili njegovih državnih službenika proglašava se napadom na državu.

Mediji su zarobljeni, a tabloidi pod kontrolom vlasti su sredstva agresivnog i primitivnog agitpropa.

Srbija je osiromašena i porobljena, pod senkom velikih, nerasvetljenih kriminalnih skandala, i nije dobro mesto za život.

Valja strepeti da to nije konačan bilans Vučićeve vladavine. On je sa svojim gangom spreman da iskoristi svaku mogućnost za pljačku, tiraniju i strahovladu. 

MONITOR: On se hvali – došli smo do zemlje koja je među najboljima po stopi rasta u Evropi i „Stvorili smo novo lice Srbije”…

STOJADINOVIĆ: Stopa rasta je statistički parametar i ta kategorija Vučiću služi za optimističke obmane o stanju stvari. Ona nema značaja u sirotinjskom životu većine stanovništva. To je kulisa čiji je cilj da se prikaže lični uspeh predsednika SNS-a, koji je izmaštana propagandna zabluda. Istina je da je i legenda o stopi rasta deo laži o uspesima koji menjaju lice Srbije.

Lice Srbije je puno ožiljaka, poljoprivreda je potpuno zapuštena, najplodnije njive Pomoravlja su zaparložene. Vučić misli da menja lice Srbije svojim licem koje se ne može skloniti izvan vidnog polja većine žitelja Srbije. On svakodnevno nešto otvara ili pušta u pogon, a malo ko zna o čemu je reč. Njegov manir da bude svuda dolazi iz okolnosti da nije nigde. Beograd je jedini grad u svetu koji nema železničku niti autobusku stanicu, ali ima zamenika gradonačelnika koji nekada veliku metropolu uporno pretvara u zapuštenu orijentalnu palanku.

MONITOR: Da li po Vašem mišljenju ima uslova za predstojeće demokratske i fer izbore i treba li opozicija da ih bojkotuje?

STOJADINOVIĆ: Ne pripadam nikome, ali sam uveren da su moji nazori demokratski. Ne mislim da Demokratska stranka ima monopol na vrednosti koje baštini. Inače se zalažem za potpuni bojkot, jer nema elementarnih uslova za fer izbore. Svi oni koji izađu ne nadmeću se sa političkim protivnikom, već sa kriminalnom grupacijom koja je uzurpirala vlast. Uz apsolutnu uzurpaciju, ta kriminalna grupa organizuje i određuje uslove i rezultate izbora. Tu nema nadmetanja, rezultati su poznati. Nije dovoljno objašnjenje da svi koji izađu na takve izbore daju neki nivo legitimnosti režimu. Važnije je što delegimitišu sebe, i pristaju da budu deo nečasne igre u kojoj svi gube, da bi rušioci bojkota dobili simbolično mesto i postali deformisani džak za udaranje u skupštini. To je smisao izlaska na izbore i pored dogovorenog bojkota i nekakve farse koja se zove „Ugovor sa narodom“. Narod je epska fikcija, ovde i svuda postoje samo građani, kao realno tkivo društva. Ljudi koji se bore za vlast, ne znaju u ime koje socijalne kategorije to čine, SNS osvaja vlast za račun političke sekte i kriminalne grupacije kojoj njena elita pripada.

MONITOR: Kakav izborni rezultat očekujete?  

STOJADINOVIĆ: Mislim da se epilog izbora ne može realizovati kao izborni rezultat, jer rezultata nema. Vućić će nastojati da dostigne najveći procenat u istoriji, što je njegova bolesna ideja u svemu gde se zatekne. Ali će smanjenje cenzusa na tri odsto dovesti nepostojeću opoziciju u parlament i tako legalizovati sve što je kriminalno i ilegalno. Oni koji su prekršili bojkot prestaju da budu opozicija i postaju željena margina režima. To će biti veliki korak nazad u demokratskim nastojanjima da režim padne na izborima. Ali se tako povećavaju izgledi za druge oblike otpora, posle kojih slom vlasti može biti brz i potpun.

MONITOR: Predsjednik Stranke slobode i pravde Dragan Đilas u pismu premijerki Brnabić naveo je da je za nju „opozicija nešto što treba uništiti“.

STOJADINOVIĆ: Đilas je postavio relativno dobru definiciju, ali nije posao opozicije da se boji Ane Brnabić, niti ona može da uništi srpsku opoziciju, iako to želi. Najveća opasnost po srpsku opoziciju je srpska opozicija, koja je u godinama kada je to najopasnije po društvo, u depresivnoj strategijskoj defanzivi.

 MONITOR: O Vučićevom konceptu politike prema Kosovu dosta se nagađa. Analitičari sada tvrde da on otvoreno lobira za razgraničenje.

STOJADINOVIĆ: Vučić već godinama navodno pregovara sa delegacijama Kosova, ali niko ne zna o čemu se pregovara i šta je na stolu. Srbija pregovara o uslovima pod kojima će predati ono što više nije njeno. Vučić se trudi da neizbežan poraz, koji se inače davno dogodio, preimenuje u svoj istorijski trijumf.

Ideja o razgraničenju je, naravno, sumanuta, neostvariva i pogubna. Razgraničenje podrazumeva bar dve tragične premise: razmenu teritorija i transfer stanovništva. I jedan i drugi proces vode u tragedije nezamislivih razmera. To su istorijska iskustva, bez izuzetaka. Misli se da Zapad čuva Vučića na vlasti dok on ne potpiše akt o tome da Srbija priznaje Kosovu pravo na stolicu u UN. To je za njega politički manje opasan politički rizik. Ali Kosovo, ma gde bilo, jeste mit, i tamo bi mogao da polomi zube ne zbog onoga što mora da uradi, nego zbog nemoći da shvati o čemu se radi.

MONITOR: U Srbiji se slave osuđeni ratni zločinci i postali su simboli nacionalnog herojstva…

STOJADINOVIĆ: U svim državama bivše SFRJ licitira se o tome čiji su osuđenici za ratne zločine bolji. U Srbiji još ponegde postoji mitologija ratnog zločina koja jednači zlikovce sa junacima. Ratni haos je brutalno porušio etičke kriterijume, a etničke mržnje su i te kako strastvene. Mislim da u Srbiji postoji i varijanta mrzilačkog revanšizma na slavljenje zločina u Hrvatskoj, uz Tomsonove pesme. I naravno uz hipotezu da je Haški sud po svojoj suštini i po statistici presuda bio antisrpski. Ako Srbija prihvata međunarodne zakone, pravosudne presude i civilizacijska merila, oni koji su osuđeni kao zločinci, ako su već odslužili svoje, imaju prava da žive kao slobodni ljudi. Ali ne da budu povampireni lideri javnog patriotskog mnjenja, niti predmet divljenja i falsifikovane ratne slave.

MONITOR: Kako objašnjavate to što je vlast otvoreno stala uz Srpsku pravoslavnu crkvu, pa je bezmalo SPC iznad zakona iako je Srbija formalno sekularna država?

STOJADINOVIĆ: Mislim da nije jedino vlast stala uz Crkvu, SPC je stala uz vlast. Patrijarh Irinej slavi Vučića kao božijeg izaslanika, a Amfilohije ga proglašava izdajnikom Kosova. Srbija se ne može definisati kao sekularna država, nego kao haotični provizorijum. Crkva je politički epigon takve države, u svoj svojoj nacionalnoj konzervativnosti, koja se ispoljava kao neprekidna politička ambicija. I na tom nivou moguća je realna sumnja povodom sekularnosti srpske države.

 

Režim izaziva masovni otpor

 

MONITOR: Analitičari kažu da vlast Srbiju vodi u sve veće građanske tenzije, a strahuje se i od sukoba među polarizovanim građanima?

STOJADINOVIĆ: Srpska napredna stranka je organizovana kao paravojna stranačka formacija. Cilj je verovatno da to, u vremenima koja bi bila krizna po režim, postane stranačka vojska, neka vrsta Vučićevih SA odreda. Udarne grupe su sastavljene od navijača i oni su se već deklarisali kao stranački batinaši.

Ne verujem u dramatičnije građanske sukobe koji bi izbili spontano, u tom domenu su mogući izolovani incidenti. Ali režim bezobzirno izaziva masovni otpor, koji će, makar u vidu opšte građanske neposlušnosti, uskoro biti neizbežan. Ako Vučić odluči da se tome suprotstavi svojim batinaškim odredima, moguće da dođe do sukoba, ali bi se u ambijentu opšte građanske pobune, batinaške formacije brzo razbežale. Sigurno je da vitalni deo vojske i policije (srednji operativni kadar) nije na strani režima.

 

Fukujamin prekor Ani Brnabić

MONITOR: Jedan od najvećih svjetskih politikologa Frensis Fukujama nedavno je u pismu premijerki Ani Brnabć poručio da režim u Srbiji ne predstavlja evropski sistem vrijednosti i kada kaže režim, misli i na nju.

STOJADINOVIĆ: To je relativno benigno zapažanje u odnosu na stanje stvari. Ovde nema sistema vrednosti, postoji plastični ili gipsani kult, tragikomična beatifikacija jedne opskurne ličnosti. Nije ta ličnost sama odgovorna za svoj urnebesni božanski status u potčinjenoj zemlji, nego njeni melanholični građani pre svega, koji neopravdano nose osobinu buntovnosti. Srbija je pretvorena u krotko, poslušno i pitomo društvo podanika. Nama niko neće vratiti slobodu, koja je belodano izgubljena. Za to se moramo izboriti.

Prekor Ani Brnabić je samo primedba osobi koja je privedena na funkciju zbog toga što je „drugačija“, a ne zato što je sposobna da bude prvi ministar. Ali ona je počela sebe da shvata ozbiljno i da drži nepristojne, neuke, nepismene lekcije građanima. Želi da bude Vučićev klon, osoba neodređenih svojstava zadužena za obraćanja javnosti koja su čak prljavija nego Vučićeva. U suštini ona je beznačajna i pismo gospodina Fukujame, ako je upućeno njoj, nije otišlo na pravu adresu.

 

Režimu u Srbiji su potrebni neprijatelji

MONITOR: Odnosi između Srbije i Crne Gore su vrlo zategnuti. Iz Beograda Crnu Goru proglašavaju fašističkom državom, Crnogorce ustašama…

STOJADINOVIĆ: Vrlo je zanimljiva i na granici apsurada je istorija odnosa između Srbije i Crne Gore. Od neupitne ocene da su Crnogorci Srbi, do stava da su Crnogorci najveći mrzitelji Srba. Jasno je da obe teze ne mogu da opstanu istovremeno i uporedo, i da su nastale na ideji o negaciji jednog naroda. Ali, ne može se kroz euforične kampanje o raspodelama nepravdi, ljubavi i mržnje odrediti nivo odnosa među građanima dve države. To je, pre svega, odnos elita, koje pretenduju da budu nacionalne.

Kvalifikacije koje ste naveli nema među ljudima koji su u stanju da jasno vide o čemu je reč, to su tabloidne konstrukcije, proizašle iz promocije nacionalšovinističke ideje srpske desnice, koja postaje ideološki stub vlasti.

Režimu u Srbiji ne odgovaraju normalni odnosi sa bilo kim iz komšiluka, njima su potrebni neprijatelji, i oni će ih naći svuda gde žele. Znam da Crna Gora nije neprijatelj Srbije, prijateljstvo je vrednost koja se neguje među ljudima, neprijatelji se traže u recipročnosti političkih projekata.

Imati neprijatelja, za totalitarne vladare je okolnost koju sami grade. Iz toga se traži realizacija istorijski poražene, ali zlokobne ideje: jedan narod, jedna partija, jedan vođa. I jedna istina, naravno. Mi u Srbiji prepoznajemo takvu ideju kao razornu po društvo koje je zarobljeno unutrašnjom okupacijom.

                                   Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

SRĐAN PERIĆ, ORGANIZACIJA KOD: Samo bjesomučna borba za moć

Objavljeno prije

na

Objavio:

Izdijeljena, posvađana i bez jasne ideje kako pokrenuti temeljne reforme, i korak dalje, kako izvući zemlju recimo iz problema da naše stanovništvo stari, da ulazimo u zonu bijele kuge, da postajemo odredište nekvalifikovane i niskoplaćene radne snage… nova većina razumije da je glavni problem odgovor na pitanje ko će biti ,,DPS poslije DPS-a”.

 

MONITOR:  Demokratski front najavio je bojkot parlamenta i svih Vladinih zakona, ukoliko u Vladu  ne uđe lider DF-a Andrija Mandić. Kako vidite taj zahtjev?

PERIĆ: Ukoliko nova vlast želi da bude operativna, ona mora pronaći put uzajamnog uvažavanja. Niti je uvažavanje da nekoga unaprijed proglasite nepoželjnim za ministarske pozicije bez obzira na procenat koji osvoji na izborima, niti je od onog ko osvoji najviše glasova u novoj vlasti korektno da insistiranjem nametanja svojih političkih ciljeva doslovno uništava subjekt koji treba da obezbijedi većinu. Da ne govorimo koje su refleksije takve pozicije na cijelu zajednicu. U tom kontekstu valja demistifikovati određenje u odnosu na državu. Ako uzmemo jednu od najneutralnijih definicija da je država skup procedura koji nam omogućava da funkcionišemo kao zajednica, onda svi treba da prihvate da će poštovati te procedure i da će činiti što i koliko mogu da se društvo nepoštovanjem tih procedura ne bi dezintegrisalo. Bez toga je doslovno nemoguće, ne samo formirati djelotvornu većinu, već i funkcionisati uopšte.

Nama fali plan i dogovor na mnogim poljima, a posebno u politici. Političari bi trebalo da rješavaju probleme, da razumiju značaj kompromisa i da podnose odgovornost. Nažalost, ovo ostaje samo lijepa želja – u praksi je to bjesomučna borba za moć uz pomoć koje onda želite da raspolažete resursima svih nas.

Sve političke partije rasporedile su  svoje ljude u javnim preduzećima na čelnim pozicijama i ,,po dubini” uveliko kadriraju. Tu vidimo da onamo gdje imaju zajedničke interese partije se bez većih problema dogovaraju – bez obzira da li je to u interesu građana ili ne. Razumijem da mnogi ljudi zbog političke pripadnosti nisu mogli da se zaposle i/ili napreduju, ali taj problem se mora rješavati time što će se prvo procesuirati svi oni koji su radili nezakonito u prethodnom periodu i tako što ćete kadrirati najkvalitetnije, a ne ,,najzaslužnije” ljude.

MONITOR: Da li pregovori parlamentarne većine vode izborima ili će se nastaviti sa krizama, uslovljavanjima i pregovorima?

PERIĆ: Nije bilo teško predvidjeti da će se tokom pregovora nastaviti uzajamne optužbe unutar vlasti. Činjenica je da svaka od koalicija ima svoj ucjenjivački kapital, ali bojim se da će stalnim naglašavanjem te pozicije građani postajati taoci te političke realnosti. Ko će biti vještiji, a čija će procjena biti loša je nešto što razumijem da zanima stranke, ali šta to znači iz perspektive propuštanja prilike realizacije suštinskih promjena koju su sami akteri nazvali istorijskom i koja zaista ima taj potencijal?

Da li su razjašnjenje ovog rebusa izbori? Oni jesu opcija, ali ne vjerujem da je ijedan subjekt spreman za njih, a još manje da je siguran da bi mogao da politički kapitalizuje to što bi ih izazvao – tako da ne očekujem izbore u najmanje narednih pola godine.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 15. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

STAŠA ZAJOVIĆ, KOORDINATORKA ŽENA U CRNOM: Moramo pogledati lice prošlosti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Srbiji nikada nije postojao konsenzus oko odgovornosti za rat i ratne zločine ni na nivou države ni na nivou društva, pa čak ni civilnog društva. To je, za mene, zagrljaj smrti u ovoj zemlji

 

MONITOR: Prošlo je trideset godina od osnivanja Žena u crnom. Šta je urađeno, u čemu se uspjelo, a u čemu nije?

ZAJOVIĆ: Najvažnija je činjenica da smo mi dosledne i istrajne, da se nismo prilagođavale nikakvim projektnim ni nacionalnim zahtjevima, nikakvim konsenzusima niti modama – nego smo se prilagođavale našim moralnim, etičkim i političkim  principima. Pada mi na pamet Atena Atanasiu, naučnica koja nas je proučavala i koja kaže da je hrabrost istrajnost i odlučnost, bez obzira na neizvesnosti, bez obzira na rizike i često veoma visok stupanj straha. To je jedno opstajanje bez oslonca, bez oslonaca na neke poznate modele. Imale smo puno uzora, ali mi smo se kretale, kako kaže Hana Arent, „bez gelendera“. Imale smo prethodnice, iz NOB-a, ali i iz globalnog, antifašističkog i antimilitarističkog pokreta. Mi smo ipak smatrale da bi trebalo da napravimo svoje prakse i da se u našim teorijama oslanjamo na kontekst koji nas okružuje. Da sve što radimo izranja iz tog konteksta u kojem živimo. Naravno da pozajmljujemo znanja.

Imale smo preko 2500 uličnih akcija, bez obzira na užasne probleme koji su najviše proizlazili iz toga što smo se fokusirale i nikada nismo odustale od pitanja odgovornosti za rat i ratne zločine 90-ih. Otuda svi naši najveći problemi. Proizvele smo potpuno nove prakse jer u vezi sa tranzicionom pravdom nismo imale nikakve modele. To su prakse koje zagovaraju feministički pristup pravdi, kao što je posećivanje mesta zločina počinjenih u naše ime. To je potpuno nova vrsta politike. Zahvaljući tim praksama i doslednosti, mi smo mogle da okupimo žene žrtve iz svih zemalja bivše Jugoslavije u Ženski sud. Mislim da neću biti pretenciozna ako kažem da to nije niko drugi uspeo, jer su one iz zajednice žrtava tražile da mi kontrolišemo taj proces. To nije bilo zato što smo mi visokoprofesionalne, već zbog izgrađenog ogromnog povjerenja. Šest godina smo stajale na Trgu republike tokom ratova.To je nova paradigma mirovnog prisustva u javnosti na Trgu koji je simbol najgorih nacionalističkih narativa, a ti ga preokrećeš u mesto saosećanja sa onima koji su proglašeni nepodobnima, neprijateljima, sa onima koji su subverzivni. To su žrtve različitih etničkih predznaka. Mi smo i u takvim okolnostima napravile pluralitet javnosti, regovale smo ne samo na kontekst zla već smo i proizvodile jednu drugačiju javnost. To smo radile zajedno sa umetničkim kolektivima, stvarajući subverzivno sećanje, subverzivno pamćenje, dugačiju memoralizaciju. I kako kažu u grupi Škart „One su pokretne uznemiriteljke“. To je odluka da neprekidno uznemiravaš kako državu tako i društvo i da podsećaš da je grad Beograd odavno prestao da bude grad. Mi ih ometamo u mitomaniji, u kontroli nad nacionalnim telima. Ovaj grad i ova zemlja samo žele da kontrolišu nacionalna tela i mi smo im na Trgu republike to oduzele. I kako kaže meni blizak teoretičar Malford: grad je samo organ pamćenja. A grad koji to briše i negira, to nije grad to je samo konglomerat zgrada i fizičkih bića. Uglavnom su to tela nacije.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 15. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVANA MARINIĆ KRAGIĆ, REDITELJKA: Pravo na ljubav

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kako će neko živjeti svoj život je isključivo osobna odluka, bez uplitanja politike u privatnost, nametanja ili lažnog moraliziranja

 

Film Nun of your business u režiji Ivane Marinić Kragić dobio je nagradu Maslačak za najbolji film u regionalnoj selekciji na nedavno završenom Underhillfestu. Ivana Marinić Kragić je takođe koscenaristkinja, direktorica fotografije i producentkinja projekta Nun of Your Business. Film je prikazan u okviru programa U fokusu, a rediteljka je bila gošća festivala. Podgorička publika je bila veoma zainteresovana da pogleda film o životnoj priči dvije časne sestre koje su se upoznale u samostanu i zaljubile. Nakon što su zajedno donijele najtežu odluku u životu, jedna za drugom odlaze iz samostana u kojem su u izolaciji proživjele godine ne uvijek idiličnog života.

MONITOR:  Kakvo iskustvo nosite iz Podgorice i UnderhillFesta i koliko Vam je prijalo da budete na festivalu koji se održava uživo, pred publikom i gostima – autorima filma, jer smo svjedoci sve većeg broja online festivala zbog pandemije i to u cijelom svijetu?

MARINIĆ KRAGIĆ: Imam same riječi hvale. Za mene gostovanje na UnderhillFestu ove godine je ujedno bio i moji prvi izlet u Crnu Goru. Divno iskustvo, čemu je prvenstveno zaslužan i odličan tim UnderhillFest-a koji se maksimalno potrudio na gostoprimstvu. S druge strane bila mi je velika čast sudjelovati sa svojim filmom u programu vrlo zanimljive i kvalitetne selekcije filmova. Iskreno se veselim idućem susretu.

MONITOR: Žiri 12. UnderhillFesta je bio jednoglasan i istakao da inovativnim, svježim i modernim rediteljskim postupkom, sve vrijeme publiku milujete i nježno navodite na smijeh tamo gdje je u pitanju najdublja emotivna drama kroz koju su junakinje prolazile zajedno sa Vama.

MARINIĆ KRAGIĆ: Lijep je osjećaj kad dobiješ priznanje struke za svog dugogodišnji rad, a pogotovo kad se to dogodi na festivalu kao što je UnderhillFest. Sjećam se svoje prve nagrade koja je došla od publike na ZagrebDox Festivalu u listopadu 2020, gdje je film ujedno imao i svoju svjetsku premijeru. Bila sam jako napeta, nisam bila sigurna kako će publika prihvatiti film, a najmanje sam se nadala nagradi. Nakon premijerne projekcije uzbuđenje je bilo toliko intenzivno da mi je trebalo tri dana da dođem k sebi.

MONITOR: U filmu “Nun of Your Business” pratimo priču o časnim sestrama i njihovoj potrazi za Bogom, kroz koju one pronalaze ljubav i jedna drugu. Kako i kada ste čuli za njihovu priču i kako ste upoznali Maritu i Fani?

MARINIĆ KRAGIĆ: Tijekom jednog ljetovanja na Korčuli upoznala sam Maritu. Bile smo igrom slučaju u istom društvu. Toga dana sam se pobliže i upoznala s njezinom pričom, pa iako me priča instant zaintrigirala, prošlo je godinu dana kada sam se usudila pitati o mogućnosti snimanja filma. Marita je bila dosta otvorena prema mojoj ideji, ali ni ona ni Fani nisu još bile spremne izaći u javnost sa punim identitetima. Od izlaska iz samostana i outanja obiteljima prošlo je malo vremena, stoga im je trebalo da se prilagode novim okolnostima. Kako je taj proces u njima sazrijevao tako je i odluka da priču podijele s drugima ojačala.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 15. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo