Povežite se sa nama

INTERVJU

LJUBODRAG STOJADINOVIĆ, KOLUMNISTA PEŠČANIKA IZ BEOGRADA: Srbija je mafijaški sindikat

Objavljeno prije

na

Valja strepjeti da je konačan bilans trogodišnje vladavine Aleksandra Vučića  osiromašena i porobljena Srbija, jer je on sa svojim gangom spreman da iskoristi svaku mogućnost za pljačku, tiraniju i strahovladu

 

MONITOR: Aleksandar Vučić je prije tri godine postao predsjednik Republike Srbije. Kakav je saldo njegove vladavine?

STOJADINOVIĆ: Ako bi se sažeto definisao učinak Aleksandra Vučića u propadanju Srbije, onda su rezultati impresivni. I dalje traje putovanje u katastrofu, bez dobre građanske ideje o mogućnostima spasenja.

Izgubili smo slobodu koju grabimo samo u restlovima, Vučić je na sam vrh države doveo nedostojne epigone, kao što je nedostojan i on sam. Vladajuća stranka je zarobila društvo, a državu pretvorila u korumpirani mafijaški sindikat. Svaka kritika predsednika ili njegovih državnih službenika proglašava se napadom na državu.

Mediji su zarobljeni, a tabloidi pod kontrolom vlasti su sredstva agresivnog i primitivnog agitpropa.

Srbija je osiromašena i porobljena, pod senkom velikih, nerasvetljenih kriminalnih skandala, i nije dobro mesto za život.

Valja strepeti da to nije konačan bilans Vučićeve vladavine. On je sa svojim gangom spreman da iskoristi svaku mogućnost za pljačku, tiraniju i strahovladu. 

MONITOR: On se hvali – došli smo do zemlje koja je među najboljima po stopi rasta u Evropi i „Stvorili smo novo lice Srbije”…

STOJADINOVIĆ: Stopa rasta je statistički parametar i ta kategorija Vučiću služi za optimističke obmane o stanju stvari. Ona nema značaja u sirotinjskom životu većine stanovništva. To je kulisa čiji je cilj da se prikaže lični uspeh predsednika SNS-a, koji je izmaštana propagandna zabluda. Istina je da je i legenda o stopi rasta deo laži o uspesima koji menjaju lice Srbije.

Lice Srbije je puno ožiljaka, poljoprivreda je potpuno zapuštena, najplodnije njive Pomoravlja su zaparložene. Vučić misli da menja lice Srbije svojim licem koje se ne može skloniti izvan vidnog polja većine žitelja Srbije. On svakodnevno nešto otvara ili pušta u pogon, a malo ko zna o čemu je reč. Njegov manir da bude svuda dolazi iz okolnosti da nije nigde. Beograd je jedini grad u svetu koji nema železničku niti autobusku stanicu, ali ima zamenika gradonačelnika koji nekada veliku metropolu uporno pretvara u zapuštenu orijentalnu palanku.

MONITOR: Da li po Vašem mišljenju ima uslova za predstojeće demokratske i fer izbore i treba li opozicija da ih bojkotuje?

STOJADINOVIĆ: Ne pripadam nikome, ali sam uveren da su moji nazori demokratski. Ne mislim da Demokratska stranka ima monopol na vrednosti koje baštini. Inače se zalažem za potpuni bojkot, jer nema elementarnih uslova za fer izbore. Svi oni koji izađu ne nadmeću se sa političkim protivnikom, već sa kriminalnom grupacijom koja je uzurpirala vlast. Uz apsolutnu uzurpaciju, ta kriminalna grupa organizuje i određuje uslove i rezultate izbora. Tu nema nadmetanja, rezultati su poznati. Nije dovoljno objašnjenje da svi koji izađu na takve izbore daju neki nivo legitimnosti režimu. Važnije je što delegimitišu sebe, i pristaju da budu deo nečasne igre u kojoj svi gube, da bi rušioci bojkota dobili simbolično mesto i postali deformisani džak za udaranje u skupštini. To je smisao izlaska na izbore i pored dogovorenog bojkota i nekakve farse koja se zove „Ugovor sa narodom“. Narod je epska fikcija, ovde i svuda postoje samo građani, kao realno tkivo društva. Ljudi koji se bore za vlast, ne znaju u ime koje socijalne kategorije to čine, SNS osvaja vlast za račun političke sekte i kriminalne grupacije kojoj njena elita pripada.

MONITOR: Kakav izborni rezultat očekujete?  

STOJADINOVIĆ: Mislim da se epilog izbora ne može realizovati kao izborni rezultat, jer rezultata nema. Vućić će nastojati da dostigne najveći procenat u istoriji, što je njegova bolesna ideja u svemu gde se zatekne. Ali će smanjenje cenzusa na tri odsto dovesti nepostojeću opoziciju u parlament i tako legalizovati sve što je kriminalno i ilegalno. Oni koji su prekršili bojkot prestaju da budu opozicija i postaju željena margina režima. To će biti veliki korak nazad u demokratskim nastojanjima da režim padne na izborima. Ali se tako povećavaju izgledi za druge oblike otpora, posle kojih slom vlasti može biti brz i potpun.

MONITOR: Predsjednik Stranke slobode i pravde Dragan Đilas u pismu premijerki Brnabić naveo je da je za nju „opozicija nešto što treba uništiti“.

STOJADINOVIĆ: Đilas je postavio relativno dobru definiciju, ali nije posao opozicije da se boji Ane Brnabić, niti ona može da uništi srpsku opoziciju, iako to želi. Najveća opasnost po srpsku opoziciju je srpska opozicija, koja je u godinama kada je to najopasnije po društvo, u depresivnoj strategijskoj defanzivi.

 MONITOR: O Vučićevom konceptu politike prema Kosovu dosta se nagađa. Analitičari sada tvrde da on otvoreno lobira za razgraničenje.

STOJADINOVIĆ: Vučić već godinama navodno pregovara sa delegacijama Kosova, ali niko ne zna o čemu se pregovara i šta je na stolu. Srbija pregovara o uslovima pod kojima će predati ono što više nije njeno. Vučić se trudi da neizbežan poraz, koji se inače davno dogodio, preimenuje u svoj istorijski trijumf.

Ideja o razgraničenju je, naravno, sumanuta, neostvariva i pogubna. Razgraničenje podrazumeva bar dve tragične premise: razmenu teritorija i transfer stanovništva. I jedan i drugi proces vode u tragedije nezamislivih razmera. To su istorijska iskustva, bez izuzetaka. Misli se da Zapad čuva Vučića na vlasti dok on ne potpiše akt o tome da Srbija priznaje Kosovu pravo na stolicu u UN. To je za njega politički manje opasan politički rizik. Ali Kosovo, ma gde bilo, jeste mit, i tamo bi mogao da polomi zube ne zbog onoga što mora da uradi, nego zbog nemoći da shvati o čemu se radi.

MONITOR: U Srbiji se slave osuđeni ratni zločinci i postali su simboli nacionalnog herojstva…

STOJADINOVIĆ: U svim državama bivše SFRJ licitira se o tome čiji su osuđenici za ratne zločine bolji. U Srbiji još ponegde postoji mitologija ratnog zločina koja jednači zlikovce sa junacima. Ratni haos je brutalno porušio etičke kriterijume, a etničke mržnje su i te kako strastvene. Mislim da u Srbiji postoji i varijanta mrzilačkog revanšizma na slavljenje zločina u Hrvatskoj, uz Tomsonove pesme. I naravno uz hipotezu da je Haški sud po svojoj suštini i po statistici presuda bio antisrpski. Ako Srbija prihvata međunarodne zakone, pravosudne presude i civilizacijska merila, oni koji su osuđeni kao zločinci, ako su već odslužili svoje, imaju prava da žive kao slobodni ljudi. Ali ne da budu povampireni lideri javnog patriotskog mnjenja, niti predmet divljenja i falsifikovane ratne slave.

MONITOR: Kako objašnjavate to što je vlast otvoreno stala uz Srpsku pravoslavnu crkvu, pa je bezmalo SPC iznad zakona iako je Srbija formalno sekularna država?

STOJADINOVIĆ: Mislim da nije jedino vlast stala uz Crkvu, SPC je stala uz vlast. Patrijarh Irinej slavi Vučića kao božijeg izaslanika, a Amfilohije ga proglašava izdajnikom Kosova. Srbija se ne može definisati kao sekularna država, nego kao haotični provizorijum. Crkva je politički epigon takve države, u svoj svojoj nacionalnoj konzervativnosti, koja se ispoljava kao neprekidna politička ambicija. I na tom nivou moguća je realna sumnja povodom sekularnosti srpske države.

 

Režim izaziva masovni otpor

 

MONITOR: Analitičari kažu da vlast Srbiju vodi u sve veće građanske tenzije, a strahuje se i od sukoba među polarizovanim građanima?

STOJADINOVIĆ: Srpska napredna stranka je organizovana kao paravojna stranačka formacija. Cilj je verovatno da to, u vremenima koja bi bila krizna po režim, postane stranačka vojska, neka vrsta Vučićevih SA odreda. Udarne grupe su sastavljene od navijača i oni su se već deklarisali kao stranački batinaši.

Ne verujem u dramatičnije građanske sukobe koji bi izbili spontano, u tom domenu su mogući izolovani incidenti. Ali režim bezobzirno izaziva masovni otpor, koji će, makar u vidu opšte građanske neposlušnosti, uskoro biti neizbežan. Ako Vučić odluči da se tome suprotstavi svojim batinaškim odredima, moguće da dođe do sukoba, ali bi se u ambijentu opšte građanske pobune, batinaške formacije brzo razbežale. Sigurno je da vitalni deo vojske i policije (srednji operativni kadar) nije na strani režima.

 

Fukujamin prekor Ani Brnabić

MONITOR: Jedan od najvećih svjetskih politikologa Frensis Fukujama nedavno je u pismu premijerki Ani Brnabć poručio da režim u Srbiji ne predstavlja evropski sistem vrijednosti i kada kaže režim, misli i na nju.

STOJADINOVIĆ: To je relativno benigno zapažanje u odnosu na stanje stvari. Ovde nema sistema vrednosti, postoji plastični ili gipsani kult, tragikomična beatifikacija jedne opskurne ličnosti. Nije ta ličnost sama odgovorna za svoj urnebesni božanski status u potčinjenoj zemlji, nego njeni melanholični građani pre svega, koji neopravdano nose osobinu buntovnosti. Srbija je pretvorena u krotko, poslušno i pitomo društvo podanika. Nama niko neće vratiti slobodu, koja je belodano izgubljena. Za to se moramo izboriti.

Prekor Ani Brnabić je samo primedba osobi koja je privedena na funkciju zbog toga što je „drugačija“, a ne zato što je sposobna da bude prvi ministar. Ali ona je počela sebe da shvata ozbiljno i da drži nepristojne, neuke, nepismene lekcije građanima. Želi da bude Vučićev klon, osoba neodređenih svojstava zadužena za obraćanja javnosti koja su čak prljavija nego Vučićeva. U suštini ona je beznačajna i pismo gospodina Fukujame, ako je upućeno njoj, nije otišlo na pravu adresu.

 

Režimu u Srbiji su potrebni neprijatelji

MONITOR: Odnosi između Srbije i Crne Gore su vrlo zategnuti. Iz Beograda Crnu Goru proglašavaju fašističkom državom, Crnogorce ustašama…

STOJADINOVIĆ: Vrlo je zanimljiva i na granici apsurada je istorija odnosa između Srbije i Crne Gore. Od neupitne ocene da su Crnogorci Srbi, do stava da su Crnogorci najveći mrzitelji Srba. Jasno je da obe teze ne mogu da opstanu istovremeno i uporedo, i da su nastale na ideji o negaciji jednog naroda. Ali, ne može se kroz euforične kampanje o raspodelama nepravdi, ljubavi i mržnje odrediti nivo odnosa među građanima dve države. To je, pre svega, odnos elita, koje pretenduju da budu nacionalne.

Kvalifikacije koje ste naveli nema među ljudima koji su u stanju da jasno vide o čemu je reč, to su tabloidne konstrukcije, proizašle iz promocije nacionalšovinističke ideje srpske desnice, koja postaje ideološki stub vlasti.

Režimu u Srbiji ne odgovaraju normalni odnosi sa bilo kim iz komšiluka, njima su potrebni neprijatelji, i oni će ih naći svuda gde žele. Znam da Crna Gora nije neprijatelj Srbije, prijateljstvo je vrednost koja se neguje među ljudima, neprijatelji se traže u recipročnosti političkih projekata.

Imati neprijatelja, za totalitarne vladare je okolnost koju sami grade. Iz toga se traži realizacija istorijski poražene, ali zlokobne ideje: jedan narod, jedna partija, jedan vođa. I jedna istina, naravno. Mi u Srbiji prepoznajemo takvu ideju kao razornu po društvo koje je zarobljeno unutrašnjom okupacijom.

                                   Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

MAJA BOGOJEVIĆ, TEORETIČARKA FILMA, FILMSKA KRITIČARKA I UREDNICA CAMERE LUCIDE: Želimo da biznis služi umjetnosti, a ne obrnuto

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za prvi filmski magazin u Crnoj Gori – Cameru Lucidu pišu najveći, najpoznatiji profesionalni filmski kritičari, teoretičari, pisci, kojima je nacionalna pripadnost imaginacija, a to je i naša pokretačka ideja: nacionalno je imaginarno…

 

MONITOR: Camera Lucida 2010 i 2020? Šta se promijenilo u ovoj deceniji koliko CL prati filmska dešavanja? 

BOGOJEVIĆ: Camera Lucida je nastala iz potrebe da se filmu posveti posebna pažnja u lokalnom kontekstu, ali i da se prevaziđu lokalni okviri, da se lokalno integriše u međunarodno/globalno. U dobu non-stop slika, informacijske pretrpanosti i neprestane ,,zabave”, nisam imala velike ambicije, ali se promijenilo dosta, uglavnom pozitivno, jer na finansijsku podršku lokalnih institucija, svakako, nisam računala. Ali, nisam očekivala da budemo volonterski projekat svih deset godina. Izrdžali smo, preživjeli smo i zahvalna sam i ponosna sam na to (na rijetko šta sam ponosna u Crnoj Gori). To je zato što postoji jedna divna, nevjerovatna filmofilska energija i entuzijazam u Crnoj Gori, a da toga nismo svjesni, jer se institucije oglušuju o to. Vrijeme je da crnogorske kulturne institucije počnu da osluškuju našu realnost, koja je nekad bolja nego što mislimo, mnogo bolja od Pink TV, ima nas koji mislimo drugačije i to treba vrednovati. Hello, lokalno?

Sa one druge strane  – hello, globalno! (ne-materijalne strane), nisam ni sanjala niti planirala da se može desiti ovakav međunarodni uspjeh CL.  Pošto smo multi-jezični, dobijam e-mail poruke iz cijelog svijeta koji čitaju CL, koji je poštuju i koji žele pisati za nju. E, to nisam očekivala i zbog toga sam najsrećnija, zapravo. U novom jubilarnom broju 45. koji obilježava solsticij 2020, dan kad smo bili objavljeni 2010, na  primjer, imamo novog dopisnika iz Japana. Duga bi bila lista onih koji su zainteresovani da pišu za CL: iz SAD-a, Kalifornije, Francuske, Indije i Italije dobijamo najviše upita, uglavnom iz akademskih institucija. To su pitanja tipa da »im prevedemo tekst ili da imaju neki tekst koji bi nama značio«,  prate nas i u Italiji, Francuskoj, Velikoj Britaniji, Njemačkoj… Srećna sam zbog toga. Bilo bi glupo i bezveze da nisam, iako nije očekivano. Jedini problem je što imam više neplaćenog posla. Čudno je to, da postoji 1. filmski časopis u CG koji se ovoliko dugo održao, ali da se i dalje smatra ,,amaterskim”, jer sve što je besplatno i volonterski ovdje se smatra neprofesionalnim. Pogrešno skroz. Za CL pišu najveći, najpoznatiji profesionalni filmski kritičari, teoretičari, pisci, kojima je nacionalna pripadnost imaginacija, a to je i naša pokretačka ideja: nacionalno je imaginarno….

MONITOR: CL je magazin za iskrene filmofile. Saradnici su sa svih meridijana. Izlazi na više jezika i što je najvažnije pokriva filmsku građu svih zemalja u kojima se stvaraju filmovi. Čini se kao da su se poklopile iste frekvencije na različitim stranama planete?

BOGOJEVIĆ: I to, isto, nije bilo planirano. To se samo desilo. Na festivalima sam upoznala čuvene Ronald Bergana, Frodona, Joan Dupont, Rosenbauma… I kliknuli smo odmah. Takve stvari se ne planiraju. I kad vam dođu tako, samo ljudska energija i filmsko znanje matter. I oni tada obećaju da će da pišu za CL, da im je sjajna ideja časopisa, naziva, da će doći u Crnu Goru. Zato je CL multi-jezička i multikulturalna.

Camera Lucida kulturno mapira jedan prostor, koji postaje novi prostor filmske kulture bez obzira na geografske, nacionalne i druge razlike. Digitalna je iz razloga geografske neograničenosti, ali i zato što je tako finansijski održivije i ekološki efikasnije. Akcenat je stavljen na prostor sličnosti, ali i razlika i raznovrsnosti. Želimo promovisati multijezičnost i multikulturalnost, ali i isprovocirati kritički pristup savremenoj vizuelnoj politici i čitanju filma. Prema citatu Dive iz istoimenog  Beneovog filma, želimo da ,,biznis služi umjetnosti, a ne obrnuto, da umjetnost služi biznisu”.

MONITOR: Da nema ovakvih magazina i rijetkih festivala koji gaje iskrenu strast prema filmskoj umjetnosti, publika bi bila osuđena na blokbastere i poneko domaće ostvarenje koje je uspjelo da odradi bolji marketing. Kako Vi gledate na kinematografiju danas?

BOGOJEVIĆ: Nikako. Nažalost, pesimistična sam.Voljela bih da je drugačije, ali mi smo brain-washed dekadama i ne znam kako se izvući iz toga. Čeznem da gledam lokalni film koji je autentičan, preispituje našu društveno-istorijsku stvarnost, koji se bavi našom ,,stvarnošću “. Sreća da imamo Ognjena Glavonića iz regiona kao mladog uzora, a želim ih još takvih, bez imitacije, ali sa autentičnom željom…

MONITOR: Često ste u žiriju brojnih međunarodnih filmskih festivala. Kako filmski svijet izgleda iz tog ugla?

BOGOJEVIĆ: Izgleda mi uvijek bolje. Ne znam kako to da opišem kratko, jer svaka nacija ima svoj program. Naša kulturna politika je baš loša. Poistovjećujem se sa francuskom kulturnom polilitikom, jer smatram da je najbolja na svijetu (uz korekcije, naravno, ništa nije idealno), Francuska je jedina zemlja na svijetu koja redovno i kontinuirano podržava finansijski kulturna djela, a posebno filmsku umjetnost. Mislim da to dovoljno govori o jednoj državnoj politici kulture. Slično je bilo u Jugoslaviji. Tito je cijenio umjetnost, posebno filmsku. Nemamo sad vremena ni prostora da analiziramo sve što nam se desilo, ali ja pamtim kao dijete socijalizma, sjajne matine filmove u Kinu Kultura.

MONITOR: U ovih deset godina CL je zabilježila i mnoge promjenene na domaćoj filmskoj sceni.

BOGOJEVIĆ: Naš 1. broj je bio posvećen Živku Nikoliću. Camera Lucida je, do sada objavila omaže: Živku Nikoliću, Vlatku Giliću, Dušanu Vukotiću, Krstu Papiću, Veljku Bulajiću itd.; intervjue sa sljedećim crnogorskim filmskim autorima: Nemanja Bečanović, Senad Šahmanović, Dušan Kasalica, Ivan Salatić (broj 21-23, januar 2016), Ivan Marinović (broj 28, jul, 2016), Mirko Ilić itd. Ovi intervjui su se našli na stranicama pored (dvojezičnih) intervjua sa filmskim velikanima svjetske slave: Jean-Luc Godard, Bela Tarr, Bertrand Tavernier, Godfrey Reggio, Vera Chytilova, Amos Gitai, Gianfranco Rossi, Kristof Zanusi, Jan Harlan, Mohsen Makhmalbaf, Isabelle Hupert, Juliette Binoche, Jean-Marc Barr, Sergio Assisi itd.

MONITOR : Šta je sa mladima i filmom. Da li mladi pronalaze put do vrijednih filmskih ostvarenja ili jednostavno konzumiraju šta im se ponudi?

BOGOJEVIĆ: E to mi je totalna nepoznanica. Mladi su svjesni svega, mnogo svjesniji i brži od nas, prethodnih generacija, ali su i ciničniji i strašno brzo ,,znaju cijenu svega odmah, ali ne i vrijednost ičega”. Pošto smo imali rubriku Mala Educacion koja je objavljivala studentske radove svih obrazovnih institucija u Crnoj Gori (UDG, FDU, FVU itd.) prepustiću njima odgovor šta i kako zamišljaju budućnost.

MONITOR: Je li vrijeme za štampani primjerak CL?  

BOGOJEVIĆ: Uh, baš ne znam kako da odgovorim na ovo. Pripadam starijoj generaciji od tebe. Ali sam vrlo brzo usvojila internet/digitalne navike, čitam puno preko neta, CL je časopis koji se ne može čitati na mobilnom, mora mu se posvetiti pažnja, zato i jesmo dizajnerski kakvi jesmo. Ako se budemo štampali, to će biti za mog tatu i njegove generacije, koji ne čitaju internet izdanja i još vole štampano. Moj tata još nije vidio CL broj. Mora se štampati za njega i slične.

Dragan LUČIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

Dubravka Stojanović, profesorica istorije na beogradskom Filozofskom fakultetu: Vučić je progutao i državu i društvo

Objavljeno prije

na

Objavio:

Sveli smo se na više-manje jednopartijski sistem i to prirodnim putem, sami od sebe. Usisao je institucije, podjelu vlasti, pravosuđe, progutao društvo.  Opozicija je izumrla. Ako će postojati vrijeme poslije Vučića, u šta sve više sumnjam, biće to na nekom ground zero, na ledini

 

MONITOR: Prošle nedjelje održani su parlamentarni i lokalni  izbori u Srbiji. Šta su oni pokazali kad je riječ o političkoj situaciji u Srbiji?

STOJANOVIĆ:Pokazali su da je ona tragična. Sveli smo se na više-manje jednopartijski sistem i to, da kažem, prirodnim putem, sami od sebe. Dakle, ne nekom revolucijom, okupacijom, zabranama, nasilnim ukidanjem stranaka. Opozicija je jednostavno izumrla. Pred nama je sada ogromno pitanje kako se to dogodilo. Za knjigu Srpska strana rata radila sam istraživanje o tadašnjoj opoziciji Miloševiću (rad je urađen 1994. godine) i osnovni zaključak mi je bio da je Milošević krajem 80-ih uzeo nacionalistički program od intelektualne opozicije i da se ona od toga nikada nije oporavila. Ona je bezidejno nastavila da se s njim takmiči na tom terenu, da zapomaže da bi ona rat bolje vodila, zbog čega je ostala bez sopstvene platforme, pa I mogućnosti da se profiliše kao stvarna alternativa vlastima i da na takvom programu pobedi. Tadašnja opozicija jeste kasnije, 2000. godine, pobedila Miloševića, ali posle četiri izgubljena rata, sankcija i bombardovanja. Međutim, ona ni tada nije napravila drugačiju Srbiju, niti je to mogla sa svoje uglavnom nacionalističke platforme. I onda su u taj zapušteni prostor prirodno ušetali jači, autoritraci, populisti koji su postepeno stavili sve pod svoju kontrolu.

MONITOR: Da li ste očekivali ovakav rezultat izbora?

STOJANOVIĆ:Nadala sam se nečem malo boljem. Nadala sam se da će se odbraniti slobodni gradovi Šabac i Paraćin, da će se odbraniti i dobiti centralne beogradske opštine. Vučić je naravno progutao i državu i društvo i njegova odgovornost za ovaj sunovrat je najveća. Ali lično osuđujem i kampanju opozicije za bojkot izbora. Od početka je bilo jasno da je to katastrofalna karta osim ako se ne napravi velika kampanja, digne društvo, jako snizi izlaznost i onda, kada se izbori pokradu, krene u odbranu. Ali, to se nije desilo. Bojkotaška opozicija je samo ponavaljala „bojkot– bojkot“, jer ,,nema uslova”, bez ikakve ozbiljne kampanje, niti najave šta će biti kad Vučić dobije apsolutnu vlast. Tačno je da uslova nema, slobode medija pogotovo, ali ova akcija bojkota nije bila borba za bolje uslove i više slobode. Ovo je bilo priznanje poraza pre poraza, što ne razumem.

MONITOR: Šta je najbitnija karakteristika autoritarnog režima Aleksandra Vučića?

STOJANOVIĆ: Najbitnije je što je sve usisao. Od ideologije – on glumi liberala, a svi znamo da samo namiguje i da je ostao stari radikalski nacionalista; onda je on kao da je za EU, ali je i za Rusiju i za Kinu. On je za demokratiju, ali je autokrata i lupa čvrstom rukom, što narod voli. Usisao je institucije, podelu vlasti, pravosuđe, progutao društvo. Ako će postojati vreme posle Vučića, u šta sve više sumnjam, biće to na nekom ground zero, na ledini.

MONITOR: Da li je opozicija trebala da bojkotuje izbore?

STOJANOVIĆ:Bojkot je naravno moguće sredstvo borbe, kao i građanska neposlušnost. Ali to ima svrhe samo ako dobro stojite u biračkom telu, ako je uz vas značajan procenat ljudi koji će stati iza bojkota i onda to na ulici branite. Ovako, s nekih daj bože 15 odsto u biračkom telu to je samo znak nemoći. Vućić me nije ni iznenadio ni razočarao, od njega ništa nisam ni očekivala. Ali nemati opoziciju je ozbiljan udarac. To je slika nedostatka stvarnog pluralizma, stvarnih dilema kuda ići, kako reogranizovati državu, društvo… Ukratko – to je slika najdublje krize društva koje iz sebe ne može da iznedri bar dve približno jake opcije.

MONITOR: Šta očekuje Srbiju poslije ovih izbora?

STOJANOVIĆ: Apsolutna vlast. Ako pratimoVučićevo ponašanje od 2012. godine videćemo da se ono bitno promenilo, da je sve autoritarniji, a sad više neće imati nikakve zadrške. Jer, ne samo da opozicije nema u Skupštini, nje više neće biti ni van nje. Mi smo godinu dana imali značajne proteste pod nazivom „1 od 5 miliona“, hodali su ljudi u više od 60 gradova u Srbiji, masovno je to bilo, više desetina hiljada ljudi u Beogradu svake subote. Ali, i ta energija je ispuštena, ništa od nje nije napravljeno.

MONITOR: Je li, kako tvrde politički analitičari, srpsko društvo  u dubokoj krizi?

STOJANOVIĆ:Ono je odavno u toj krizi. Što bi rekao Dobrica Ćosić – srpski narod je  propustio 20. vek. Neverovatno, ali moram da se složim s Ćosićem u tome. Ali ne zbog onoga na šta je on mislio. On je mislio na Jugoslaviju kao grešku, a ja mislim na to da je upravo nacionalizam, koji je Ćosić artikulisao, uništio Srbiju, jer je ceo vek ostao prioritetni cilj. Vek je propušten za modernizaciju, razvoj, za koncepte drugačije od teritorijalnih proširenja. A jedno društvo ne može da tapka na istom, ne možete stalno da imate isti program i da malo-malo pokušavate da ga ostvarite iako je jasno da to ne ide. U tim uslovima mora da počne truljenje i ono se sad vidi golim okom.  Poslednji ratovi su bili šansa da se iz poraza nešto shvati. Ta šansa je propuštena. Sami smo sebe zarobili.

MONITOR: Zna li se kakav je Vučićev plan o tome kako riješti status Kosova? 

STOJANOVIĆ: Ne zna. Niko nikada nije taj plan video. Jedino što smo videli to je kuknjava što njegov plan niko ne podržava. A plana nema. Verujem da ni on ne zna taj plan.

MONITOR: Nedavno je u Beogradu održana konferencija ,,Ko je prvi počeo – istoričari protiv revizionizma”. Koje su glavne poruke tog skupa?

STOJANOVIĆ: To je projekat književnog udruženja Krokodil, koji je trajao dve I po godine i okupio značajne istoričare iz država nastalih raspadom Jugoslavije. Osnovna poruka je da naše vlasti i dalje vladaju pomoću nacionalizma, a da je njegovo pogonsko gorivo zloupotreba i revizija istorije. Na istoriji se najlakše fabrikuju mitovi o sopstvenoj veličini i starini, na tome se lako stvore političke emocije, pokrenu mase, napravi haos u kome se zatim traži čvrsta ruka koja će sve to da reši. Mi smo se kao istoričari i građani pobunili protiv toga i ustali u odbranu naše nauke, ali i same prošlosti. Nauka se ismeva forsiranjem fabrikovanih „novosti iz prošlosti“, a i sama prošlost se „arči“, mnogi se prema njoj odnose kao prema samopousluzi, pa uzimaju iz nje šta im treba. Mi smo ustali u odbranu celovitosti prošlosti, njene nedeljivosti. Nju čini i ono što nam se sviđa i ono što nam se ne sviđa. Često baš iz onoga što nam se ne sviđa možemo da naučimo mnogo više, pa i da se potrudimo  da to ne ponovimo.

MONITOR: Na konferenciji je usvojena deklaracija ,,Odbranimo istoriju”. Šta se njom predviđa?

STOJANOVIĆ: Njome se ukazuje na to kako se sve zloupotrebljava istorija, ali ko to sve radi, od ministarstava koja određuju praznike, preko lokalnih vlasti koje menjaju imena ulica, do medija koji najveći prostor daju mitomanima. Pa onda imamo skupštine, koje usvajaju zakone kojima propisuju kakva je prošlost bila ili sudova koji presuđuju koga treba rehabilitovati ne vodeći računa o utvrđenim istorijskim činjenicama. Tu su i istoričari, koji često i sami nude svoje usluge ili nemaju snage i hrabrosti da se odupru.

MONITOR: Vi ste nedavno rekli da aktuelno političko vođstvo Srbije svoju vlast zasniva na svojevrsnom istorijskom revizionizmu.

STOJANOVIĆ: To su radila sva rukovodstva i u Srbiji i u drugim državama. Pa svako bira period kojim voli da se ,,igra”: neko voli da se igra Drugog svetskog rata, što je nažalost u Srbiji bio slučaj s demokratskim vlastima posle 2000. koje su zakonom izjednačavale četnike i partizane, menjale praznike, imena ulica, udžbenike istorije i to za 360 stepeni. U Hrvatskoj je takođe vrlo „živ“ Drugi svetski rat, ali i ratovi 90-ih o kojima se tabuizira propisani narativ, koji se ne sme dovoditi u pitanje. Makedonija je otišla daleko u antiku i tako dalje…Ispada da je igranje s istorijom najeftinija roba. Tako misle političari –  nešto si kao dao narodu, ima se utisak da se nešto promenilo.Što je govorio Stojan Cerović nama je istorija nepredvidivija od budućnosti. A to je jako opasno i vrlo skupo. Neko pametan je rekao da je fizika kriva za smrt 100. 000 ljudi u Hirošimi, ali su istoričari krivi za smrt miliona.

 

Politički vrtić

 

MONITOR: Pod naslovom „Samodržac priređuje farsu“, švajcarski Tagesancajger objavio je prije nekoliko dana da je, „zbog slabe i posvađane opozicije, EU sklopila svoj mir sa Vučićevim autoritarnim sistemom“. U tom stilu su i analize njemačkih medija.

 

STOJANOVIĆ: Tragedija. Ali tačno je. I ne samo to, nego je ta vodeća opozicija, ako uopšte ima neku ideju, onda je to evroskepticizam i protivljenje rešenju pitanja Kosova. A Vučić bar igra igru da nešto nudi međunarodnoj zajednici. Ja njemu ne bih nikad verovala da će on to i uraditi, evo osam godina uspeva da vlada, a da ništa nije uradio, ali EU mu i dalje daje neograničenu podršku. On bar nudi, a opozicija direktno govori da ne da ništa. Pa da li stvarno misle da će s tom politikom dobiti podršku EU? I da li stvarno misle da će bez podrške EU moći da ostvare neki bolji rezultat? Pa to je politički vrtić.

 

Opasne igre vlasti i crkve 

MONITOR:  Odnosi između Srbije i Crne Gore, kako to tvrde i crnogorski zvaničnici, nikad nisu bili gori nego danas. Kako Vi ocjenjujete te odnose i ko je glavni krivac što su pogoršani?   

STOJANOVIĆ: Slabo poznajem komparativno pravo kad je u pitanju crkveno vlasništvo, pa se zato oslanjam na ono što o tome govore ljudi čije pravno mišljenje izuzetno cenim, kao što je to, na primer, Tea Gorjanc Prelević. Ona, kao i drugi pravnici koncentrisani na ljudska prava, polaze od toga da je Zakon o slobodi vjeroispovijesti kontroverzan i agresivan, a da je politički govor vrha crnogorske države, koji je, agrumentujući taj zakon, otvoreno govorio da je cilj stvaranje Crnogorske pravoslavne crkve i to od imovine SPC. Takvo pravno rešenje bi trebalo da bude nedopustivo. Ali, veoma je problematično i ono kako je taj zakon dalje politički iskorišten. Meni lično su litije bile zastrašujuće, jer pogled na tolike kolone ljudi iza verskih simbola, u nekoj vrsti verskog transa,  a među njima i mnogo mladih, je za mene kao ateistu i liberala nešto što izaziva jezu pri pomisli da se taj talas kreće ka nekoj vrsti fundamentalizma. Na to onda još dođu i vlasti Crne Gore i Srbije koje obe koriste tu jako duboku krizu za svoje predizborne mahinacije i homogenizacije nacije radi svoje apsolutne vlasti. Koji god od tih nivoa da pogledate ostavlja vrlo gorak ukus. Vlasti i crkve igraju vrlo opasne i zapaljive igre, a građani po ko zna koji put nasedaju i prihvataju ulogu koja im je dodeljena. Posle trideset godina od uvođenja višestranačja i svih iskustava s nacionalizmom i ratovima, tu pamet nekako staje.

                             Veseljko KOPRIVICA

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR ESAD KUČEVIĆ, UNIVERZITETSKI PREDAVAČ IZ TUTINA: Vuhan u Sandžaku

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ne samo Sandžaklije, nego svi građani Srbije su prevareni da je opasnost od epidemije prošla. Naprečac, ishitreno i lakomisleno su ukinute sve preventivne mjere

 

MONITOR: Novi Pazar je uveo vanredno stanje zbog epidemije korona virusa. Zašto se Gradski štab za vanredne situacije Novog Pazara odlučio za to?

KUČEVIĆ:  Gradski štab za vanredne situacije Novog Pazara odlučio je na onlajn sednici da proglasi vanredno stanje zbog naglog skoka broja zaraženih i alarmantne kliničke slike stotinak inficiranih osoba. Tim povodom uveden je niz mera, postupaka i aktivnosti u cilju zabrane okupljanja na javnim površinama više od pet osoba, zabrane organizovanja porodičnih veselja i ograničenog rada ugostiteljskih objekata od sedam do 19 časova. U kafićima i restoranima za stolom ne može biti više od dve osobe, a obavezna je i distanca od dva metra između stolova. Takođe, na snazi je zabrana konzumiranja ovde popularnih nargila, uzročnika prošlogodišnje galopirajuće epidemije tuberkuloze, posle koje se i najnovijim povodom virusne kulminacije, svakodnevno dezinfikuju sve medicinske ustanove i najprometnije gradske ulice.

Međutim, ekskluzivni raport iz sandžačke prestonice je nedorečen bez letimičnog osvrta na političku, ekonomsku i socijalnu situaciju na obalama Raške i Jošanice, koja je, ako se ne varam, sveukupno doprinela da Pazarci plaćaju najskuplju cenu aktuelnoj epidemiji. Sve je zvanično eskaliralo do nivoa epidemiološke eksplozije pre deset dana, iako dobro obavešteni pominju nedelju dana ranije. Prethodno, ne samo Sandžaklije, nego svi građani Srbije su prevareni da je opasnost od epidemije prošla i da treba 21. juna što masovnije da izađu na parlamentarne i lokalne izbore. Naprečac, ishitreno i lakomisleno su ukinute sve preventivne mere, iako se očekivao postepeni povratak u normalni život. Uz jalovo podsećanje na nezavidno kadrovsko stanje krhkog zdravstvenog sistema Srbije kome nedostaje 15 posto radnika, a još 10 posto je epidemija izbacila iz stroja. Toliki kvalitativno-kvantitativni kadrovski manjak izostanka četvrtine radnika u najtežem trenutku je nenadoknadiv i najtransparentiji hendikep u sudaru sa nevidljivim i jezivo nepredvidivim virusom. 

Ali, prema teorijskom scenariju virusa Covid 19, prirodna selekcija je preko noći došla po svoje zalihe. Ekstremno i gromovito, baš u Novom Pazaru, zbog već nabrojanih preduslova i tradicionalno kompromitovanoj Opštoj bolnici, bremenitoj aferama u znaku mita, korupcije i kriminala. Naročito na hirurgiji, ginekologiji i internom odeljenju, kao i kadrovskoj nesposobnosti neiskusnih radnika nedavno osnovanog Zavoda za javno zdravlje, kojima je struka definisala želje, a politika stav, pred svako oficijelno obraćanje javnosti.

MONITOR: Poštuju li građani vanredne mjere?

KUČEVIĆ:  Ponašanje većine građana je u skladu s propisima, bez obzira na to što individualno svako poseduje jedinstvenu i različitu unutrašnju prirodu. Tokom epidemije poumirala je sirotinja raja. Ona je najviše stradala, u gradu sa hiljadama socijalnih slučajeva, obila se o glavu, najčešće socijalnoj spontanosti, iskrenosti i bliskosti. Ali, virus Covid 19 ne bira žrtve. Među njima je i mnogo elitnih intelektualaca, visoko pozicioniranih društveno-političkih radnika iz Novog Pazara.

 

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. jula ili na www.novinarnica.net

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo