Povežite se sa nama

INTERVJU

MARIJA VICKOVIĆ, GLUMICA: Moja buntovnost ne prija svakome

Objavljeno prije

na

Jedna od najtalentovanijih crnogorskih glumica Marija Vicković godinama briljira srpskim glumištem. Kao učenica podgoričke Filološke gimnazije učestvovala je u dramskoj sekciji, gdje je njen talenat uočila profesorica Smilja Đuranović. Iz prvog pokušaja upisala je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Predraga Bajčetića. Već tokom treće godine studija postala je član Narodnog pozorišta u Beogradu. Crnogorska publika najviše je pamti po odlično odigranoj roli u filmu Nikole Vukčevića Pogled sa Ajfelovog tornja. Glumila je i u filmovima Krojačeva tajna, Zona Zamfirova, Neko me ipak čeka. Televizijski gledaoci znaju je po ulogama u serijama M(j)ešoviti brak, Greh njene majke i Miris kiše na Balkanu. Igrala je u više pozorišnih predstava. Bavi se i pjevanjem i uskoro će objaviti singl. MONITOR: Veliku popularnost stekli ste ulogom u seriji „Miris kiše na Balkanu”, koju je po djelu Gordane Kuić režirao Ljubiša Samardžić. Koliko vam je bilo izazovno da zaigrate u televizijskoj seriji, koja je odmah obećavala da će biti gledana i kakva je bila atmosfera na snimanju?
VICKOVIĆ: Prije nego što smo počeli da snimamo seriju Miris kiše na Balkanu, čula sam za knjigu, ali je do tada nisam čitala. Prvo sam pročitala scenario, a kada je bila prva klapa, dobili smo od Gordane Kuić knjigu na poklon. Nikad ranije nisam čitala ženske knjige, niti gledala španske serije… Ipak, ovo je bila neka dublja priča, specifičnija… Radi se o jevrejskoj porodici, Sefardima. Atmosfera na snimanju je bila odlična, jer je serija rađena na više lokacija. Ljubiša Samardžić je prvenstveno glumac i zna da ponudi konkretne i jasne indikacije. Zahtjevan je kao reditelj, ali sve radi strastveno pa je sa njim bilo lako komunicirati. Uloga mi je bila veoma jasna i bliska, jer sa Klarom imam velikih sličnosti u načinu razmišljanja.

MONITOR:Glumili ste i u veoma popularnoj seriji Zdravka Šotre “Greh njene majke”, koja je ekranizacija romana Mir Jam.
VICKOVIĆ: Nisam ni mogla da pretpostavim koliko će serija biti popularna, jer ja takve serije nisam gledala, mada znam da ih svi odreda prate. Jedna prijateljica mi je čak rekla – „navukla si me da gledam seriju, pa si nestala”, jer sam se pojavila u prve tri epizode. Mnogi me znaju po pozorišnim ulogama, mada najviše po filmu Pogled sa Ajfelovog tornja… Ja ipak volim teže sadržaje da igram i moram da priznam da su mi obje serije bile potpuna relaksacija.

MONITOR:Važite i za izvrsnu pjevačicu, a to dokazujete nastupima sa bendom u raznim klubovima. To i ne čudi, jer potičete iz muzičke porodice – majka vam je profesorica muzike, sestra pijanistkinja, ujaci pjevači, a kažu da vam je i otac odlično pjevao. Kad ste odlučili da se i vi bavite muzikom?
VICKOVIĆ: Kad sam počela sa bendom da pjevam svi su rekli – s obzirom da ti znamo porodicu, šta si do sada čekala. A ja do polaganja prijemnog na Akademiji nisam ni znala da umijem da pjevam. Sestra me je spremala za prijemni. Pjevala sam, a ona me je pratila svirajući klavir. Tada mi je rekla da užasno falširam, ali da imam dobar glas i sluh. Kad sam pošla na prijemni, bila sam jako stidljiva. Ušla sam u uži krug i nakon osam dana vježbanja potpuno sam se oslobodila u pjevanju, jer su me svi pohvalili. Tokom studiranja morala sam da pjevam. Boravila sam u Njujorku i tamo sam imala časove mjuzikla. To mi je bilo najinteresantnije, jer jako volim muziku. I prije par godina povezala sam se sa jednim drugom koji svira gitaru i tako sam počela sa bendom da pjevam. Na repertoaru su najčešće džez, muzika iz filmova, sving…

MONITOR:Možemo li uskoro da očekujemo singl ili album?
VICKOVIĆ: Upravo sam snimila prvi singl koji se zove Iza zavjese. Pjesmu je napisao Saša Milošević i potpuno je glumačka, u nekom je francuskom stilu. Tekst je mnogo lijep. Uskoro ću da snimim spot i to je prvi korak ka albumu. Kad će to biti, ne znam. Ne žurim jer imam dosta glumačkih projekata. Pjevanje neće potisnuti glumu. Album mi dođe kao nausput, ali je i on moj san.

MONITOR: Završili ste u Njujorku postdiplomske studije u školi glume „Li Strazberg”. Kako je došlo do toga?
VICKOVIĆ: U jednom trenutku u Beogradu nisam imala ponuda. Nije to bila nekakva velika pauza, više je bilo nestrpljenje. Željela sam da odem negdje, da vidim i osjetim nešto drugo. Malo sam se tada i zasitila ljudi, a i posla. Htjela sam da vidim kako je u Njujorku. Čak sam pomišljala – ako mi se dopadne, ostaću tamo. Ali nije bilo tako… Nisam lik koji je za tu proizvodnju. Volim da radim na onom iznutra, a Amerika to nije. Naravno škola Li Strazberg mi je jako prijala. Birala sam časove koje sam htjela, profesore… Upoznala sam mnogo ljudi. Bilo je odlično iskustvo, ali sam htjela da se vratim.

MONITOR:U Njujorku ste dobili ponudu da glumite u jednom filmu. Zašto nije došlo do realizacije?
VICKOVIĆ: Bila sam na dva kastinga i dobila sam ponudu za jedan film B produkcije. Trebalo je da glumim neku striptizetu. Meni to nije bilo interesantno, a snimanje je trebalo da počne za pola godine. Da sam željela da ostanem da živim tamo, možda bih i prihvatila ponudu, jer da postanete član Udruženja treba da snimite petnaestak filmova. Ja jednostavno nisam imala tu namjeru, pa nisam ni prihvatila ulogu. Amerika je jako teška, a naši glumci tamo uvijek ostanu uskraćeni za dobre uloge. Preispitala sam se da li bih mogla da vegitiram kao glumac, a i ne bih mogla da se odreknem pozorišta i uloga koje mene ispunjavaju.

MONITOR: Dobili ste Zlatnu mimozu za ulogu u crnogorskom filmu „Pogled sa Ajfelovog tornja”. Ovdje ste igrali u nekoliko predstava i imali zapažene uloge. Zašto vas odavno nema u nekom crnogorskom projektu?
VICKOVIĆ: Iz Crne Gore već duže vrijeme nemam nikakvih ponuda. Ne znam zašto je tako… A možda što sam ja dosta buntovna za ove koji su tu, koji odlučuju o nečemu. Moja buntovna energija ne prija baš svakome. Uvijek sam jasno govorila svoje mišljenje – da je kultura u Crnoj Gori na nezavidnom nivou, da se jako malo ulaže i da uopšte i jedva živi i ne znam kako opstaje. Jedino gdje se ulaže je Crnogorsko narodno pozorište, ali ljudi koji drže to pozorište i smatraju ga svojim privatnim vlasništvom, prvenstveno mislim na ministra kulture i njegov tim, su oni koji su se okoristili na račun budžeta CNP-a i stvorili jednu pogrebnu službu od tog pozorišta. Tamo ulaze samo oni koji su toliko gladni predstava i pozorišta pa idu na to – daj šta daš. Nadam se da će se uskoro okupiti tim mladih talentovanih ljudi, koje ću ja zdušno podržati. To su oni koji će raditi prave stvari, velike tekstove, kojima će moći da pristupe samo oni talentovani ljudi, koji se neće voditi nepotizmom u kulturi, koji neće krasti i koji otvorenog srca i čiste duše žele promjenu. Oni koji će pokazati da je pozorište jedna velika iluzija i da se odlična i marketinški dobra predstava može napraviti od konca i konopca, da ne treba bahato prosipati šampanjce i najskuplja vina po sceni, dok je narod u publici na ivici gladi.

MONITOR: Nema vas u trač rubrikama, ne pravite nikakve skandale, a to smo navikli od glumaca i pjevača jer se tako lakše stiče popularnost. Koliko je bilo teško da sačuvate privatnost?
VICKOVIĆ: Živim dosta povučeno za neku javnu ličnost. Ne sklanjam se, već biram stvari koje mi se sviđaju da radim. Biram gdje ću da se pojavljujem. Ne volim da me prepoznaju po tako nekim stvarima, iako znam da je sve to reklama. Za karijeru koju ja želim da gradim, mislim da to nije dobro.

Miroslav MINIĆ

Komentari

INTERVJU

ALEKSANDAR VUJOVIĆ, REDITELJ: Trenutak spoznaje

Objavljeno prije

na

Objavio:

Priča se odvija iz junakovog doživljaja svijeta koji ga okružuje, djeteta koje sredinom dvadesetog vijeka odrasta u malom mediteranskom selu. U pitanju je doživljaj i iskustvo sa kojim se dječak uzrasta između pet i šest godina prvi put susrijeće i u tom kontekstu nije „kontaminiran” bilo kakvim uticajem odraslih

 

Višestruko nagrađivani film Duga reditelja Aleksandra Vujovića, početkom jula imao je crnogorsku premijeru u Lustica Bay-u. Od svjetske premijere krajem oktobra 2020. godine, Vujovićev film je dobio ukupno 21 međunarodnu nagradu i priznanja. Izabran  je na oko 40 festivala u takmičarskim kategorijama na međunarodnim festivalima u Italiji, Španiji, Turskoj, Češkoj, Kini, Indiji, Grčkoj, Slovačkoj, Velikoj Britaniji, Rusiji, Ukrajini, Sjedinjenim Američkim Državama, Srbiji, Brazilu i Francuskoj.

Film Duga čiju režiju, montažu i izvršnu produkciju potpisuje Vujović, nastao je po motivima istinite priče iz knjige Dipingo dunque esisto!, italijanskog umjetnika Gaetana Grila. Scenario je po ideji i sinopsisu Vujovića napisala Jelena Lela Milošević, direktor fotografije je Vladimir Vučinić, dok pored Vujovića izvršni producent je i Anja Sekulić. Uloge u filmu tumače: Nikša Radojičić, Miloš Pejović, Ana Vučković i Đorđije Tatić. Film je realizovan u okviru međunarodnog projekta CIRCE, finansiran je iz evropskih fondova u produkciji Apulia Film Commission, u izvršnoj produkciji Boka F i uz podršku Filmskog centra Crne Gore.

Aleksandar Vujović je docent na Fakultetu za dizajn i multimediju Univerziteta Donja Gorica.

MONITOR: Film ,,Duga” je nastao po motivima istinite priče. Bavite se trenutkom kada šestogodišnje dijete prepoznaje svoju životnu vokaciju. Otkuda je došla ideja da baš ovo bude tema kratkometražnog filma?

VUJOVIĆ: Tematika koja je sama po sebi prilično atipična u odnosu na teme koje se obično tretiraju u filmovima na ovom prostorima bila mi je jako zanimljiva, tim prije što je priča koncipirana iz vizure djeteta. Dakle, priča se odvija iz junakovog doživljaja svijeta koji ga okružuje, djeteta koje sredinom dvadesetog vijeka odrasta u malom mediteranskom selu. U pitanju je doživljaj i iskustvo sa kojim se dječak uzrasta između pet i šest godina prvi put susrijeće i u tom kontekstu nije „kontaminiran” bilo kakvim uticajem odraslih koji bi u bilo kom smislu mijenjao njegovu percepciju. Zbog toga je događaj potpuno jedinstven, pritom zauvijek određuje životni put jednog djeteta  u čovjeka koji će postati. Upravo iz takve vizure sam koncipirao cijeli film i to su glavni elementi koji su me inspirisali da ovoj priči udahnem filmski život.

MONITOR: U Milanu ste upoznali Gaetana Grila, autora knjige prema kojoj ste napravili film. Kažite nam o tom poznanstvu i da li je on zadovoljan kako ste priču pretočili u film?

VUJOVIĆ:  Gaetana Grila upoznao sam kada sam imao osamnaest godina. Tada sam otišao na studije u Milano, upisao sam milansku Breru. Naše poznanstvo sticaj je različitih i slučajnih okolnosti, ako slučajnost uopšte postoji! Čovjek koji je postao moj mentor, imao veoma značajnu ulogu, pogotovo u toj prvog godini mog života u Milanu. Iako ne tako davno, za razliku od danas, 2005. godine bilo je značajno teže otići na studije u inostranstvo. Naša zemlja tada nije bila ni u Šengen zoni, samo putovanje u Evropu bilo je značajno komplikovanije nego što je to slučaj danas… U tom periodu, Gaetano je bio dominantno vezan za Torino, bio je šef katedre na Albertini u Torinu, u Milanu je živio i imao svoj studio. Nekoliko godina kasnije postao je jedan od direktora milanske Brere.
Tokom niza godina mog stalnog života i rada u Milanu, i nakon završenih studija, stvoreno je jedno doživotno prijateljstvo sa Gaetanom koji je postao i moj vjenčani kum.
Negdje 2017. godine, Gaetano mi poklonio svoju autobiografsku knjigu Dipingo dunque esisto!. U prvom poglavlju te knjige, Gaetano govori o tome kako je postao umjetnik. Već na prvom čitanju, na mom omiljenom mjestu, u kultnoj biblioteci Braidense u Milanu, znao sam da ću u odnosu na taj događaj snimiti film.
Gaetano je znao da su neophodna određena oblikovanja originalne priče, kako se bi se narativna struktura prilagodila mediju kakav je film, i u tom kontekstu veoma je zadovoljan rezultatom i filmom u konačnom.

MONITOR:  U filmu se komunikacija među likovima temelji na filmskom jeziku koji nadilazi verbalni, a on je i omaž umjetnosti i stvaralačkom procesu. Da li ste to htjeli otpočetka, od prvobitne zamisli?

VUJOVIĆ:  Od samog početka, to mi je bila odrednica. Kao što svi znamo, film je prvenstveno audiovizuelna umjetnost, koristeći isključivo te karakteristike, sliku i muziku, bez korišćenja bilo kakvog dijaloga, od samog početka želio sam da na taj način ispričam film. Cijenim da se u takvoj postavci ostvaruje mnogo snažniji doživljaj priče koju tretira film, a to je doživljaj priče sa stanovišta petogodišnjeg dječaka. Mislim da bi u konkretnom slučaju, bilo kakav dijalog između likova, umanjio taj doživljaj filma koji predstavljam kroz vizuru glavnog junaka. S druge strane, i konceptualno i simbolično-metaforički se takav tip kreativnog rješenja potpuno uklapa u tematiku filma. To je svakako bio dodatni izazov i rizik u procesu stvaranja filma. Vjerujem da je teže ispričati priču samo slikom u pokretu nego kada to radite verbalnom komunikacijom.

MONITOR:  Protagonista Nikša Radojičić je tokom snimanja imao šest godina. Da li je rad sa djetetom bio najveći izazov u procesu snimanja?

VUJOVIĆ:  Rad sa djetetom tog uzrasta bio je jedan u nizu izazova u procesu stvaranja Duge, zbog cijelog niza karakteristika koje su prilično atipične, pogotovo za ovaj prostor i koje su vezane za ovaj film. To mi je kao autoru bila primarna intencija – napraviti film koji će i tematski i vizuelno biti drugačiji, a da te karakteristike budu u potpunosti stavljene u službu filma i njegove priče.

MONITOR: U čemu je prednost kratkometražnog filma naspram dugometražnog? Da li je slobodniji i kritičniji od dugometražnog?

VUJOVIĆ:  Razlika je samo u formatu i karakteristikama. Ne bih mogao da kažem da jedan format ima više ili manje prednosti u odnosu na drugi. Nerijetko je značajno teže ispričati priču u formi kratkometražnog filma, nego u formi dogometražnog, iz razloga što vladaju ista plavila narativne strukture. Samo što u kratkoj formi od početka morate biti skoncentrisani na suštinu. Kod dugog metra možete da dozvolite da nekada napravite digresiju koja opet mora imati makar simboličku konekciju sa nukleusom. Dakle, film je film, bez obzira na tip formata, njegova umjetnička vrijednost data je kvalitetom i poetikom rada, a ne dužinom trajanja.

MONITOR:  Film je od svjetske premijere krajem oktobra 2020. godine imao ogroman uspjeh. Da li ste pozvani na još festivala i mislite li da film tek očekuju nova priznanja?
VUJOVIĆ:
  Film je od oktobra 2020. godine, do ovog trenutka, dobio 21 nagradu na međunarodnim festivalima i selektovan je na više od 40 festivala širom svijeta u takmičarskim kategorijama. Imao je špansku premijeru na 32. izdanju Aguilar Film Festivalua – festival sa GOYA licencom. Regionalnu na 68. Izdanju Martovskog festivala u Beogradu gdje je otvorio međunarodni takmičarski program kao jedini film iz Crne Gore u takmičarskim programima, na jednom od najstarijih evropskih i svjetskih festivala. Kako je u pitanju i dalje relativno mlad film, očekujem da kulminacija međunarodnog festivalskog života tek predstoji i nadam se da će biti uspješna kao od oktobra mjeseca kada je film zvanično izašao.

Miroslav MINIĆ
Foto: Monika PARKOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

SONJA DRAGOVIĆ, ISTRAŽIVAČICA IZ OBLASTI URBANIZMA NA UNIVERZITETSKOM INSTITUTU LISABON I ČLANICA GRUPE KANA: Temeljno nerazumijevanje planiranja prostora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Mi – čitavo društvo – godinama pokušavamo da se snađemo u sistemu planiranja prostora određenom kombinacijom starih planova koji su i dalje na snazi, i novih propisa koji su neproduktivni, ako ne i sasvim beskorisni

 

MONITOR: Vidite li naznake da nova vlast ima volju da poboljša prostorno planiranje i da spriječi dalji urbanistički i graditeljski haos u Podgorici i na Primorju?

DRAGOVIĆ: Nosimo se sa temeljnim nerazumijevanjem problema u prostornom planiranju od strane nadležnih za ovu oblast. Uzmimo za primjer to što se dešava, ili bolje rečeno ne dešava, sa zakonskim okvirom. Zakon o planiranju prostora i izgradnji objekata iz 2017. je i dalje na snazi, iako je poguban za održiv i ujednačen prostorni razvoj Crne Gore;  o predlogu za izmjene opet treba da raspravljamo usred ljeta – kažem opet, jer je tako bilo i prošle godine, kada je ovaj Zakon posljednji put izmijenjen. Evidentan je nedostatak shvatanja važnosti zakonskog okvira i hitnosti temeljnog preispitivanja modela koji je do sada bio na snazi, a to je nužno za bilo kakav napredak u ovoj oblasti.

MONITOR: Koliko povjerenje uliva ministar Mitrović?

DRAGOVIĆ: Ministar Mitrović ne uliva povjerenje, nego  pruža razloge za zabrinutost. Njegove izjave pokazuju nerazumijevanje povezanosti prostornog planiranja, ekonomske situacije i održivog razvoja, što je veliki hendikep za nekog ko vodi ovako važan resor. Primjera je mnogo, ali navešću jedan iz emisije Načisto, kada je Mitrović rekao da je jedan od razloga za sadašnje stanje prostornog razvoja to što prije 15 godina ekološka svijest nije bila razvijena i da bi bilo dobro da se ekolozi uključe u procese planiranja. Niko ne poriče da smo danas svjesniji ekoloških problema nego što smo bili ranije – i u Crnoj Gori, i globalno – i da je neophodno veće učešće stručnjaka za ovu oblast u svim procesima koji se tiču budućeg razvoja. No od suštinske je važnosti da ministar koji se bavi ovom oblašću razumije da korijen problema leži u nečemu drugom: u ekonomskom modelu zasnovanom na stalnoj ekspanziji gradnje, u permisivnosti zakonskog okvira, i u nemoći vlasti da artikuliše i sprovede viziju razvoja zasnovanu na opštem, zajedničkom dobru, umjesto na privatnoj dobiti. Ministar je pokazao da ovo ne razumije i sopstvenim postupcima, kada je odlučio da mu to što posjeduje zemlju na kojoj može da gradi i novac za izgradnju daje pravo da gradi kuću mimo planova – kada je, dakle, odlučio da mu to što je u privilegovanoj imovinskoj poziciji daje pravo da ne poštuje plan. Zabrinjavajuće je da neko sa takvim razumijevanjem sistema planiranja sada vodi resor koji bi trebalo da donese i sprovede progresivne promjene, i ne znam da li se tome možemo nadati.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

VESNA PEŠIĆ, SOCIOLOŠKINJA: Srbija da okrene drugi list

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za mene je pitanje zašto je veliki dio srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosjećanje prema preko osam hiljada pobijenih dječaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa

 

MONITOR: Valentin Incko je na samom kraju mandata nametnuo dopunu Krivičnog zakona BiH, propisujući kazne za poricanje zločina genocida. Kako komentarišete tu odluku?

PEŠIĆ: Ne mogu da se upuštam u poteze Incka da li su dobri i koliko će biti uspešni da se u BiH kažnjava poricanje genocida u Srebrenici (reakcije Dodika su već poznate). Za mene je to pitanje zašto je veliki deo srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosećanje prema preko osam hiljada pobijenih dečaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa. Zar ne osećamo ljudsku tugu prema tolikim ljudskih žrtvama koje su iskasapljene od ruke srpskog vođstva u RS. Kao da nam na pamet ne pada da se izvinimo za tolike pokolje, zatražimo  opraštaj i većno sećanje na te žrtve i sopstvenu bruku. Kakvo je to preganjanje da li je u Srebrenici bio genocid ili „strašni zločin“, kao da nije bilo suda i presuda. Srbija je jedina koja ne priznaje genocid u Srebrenici. Čestitam Crnoj Gori koja je uspela da donese Rezuluciju o genocidu u Srebrenici.

MONITOR: Jedan od mojih skorašnjih sagovornika iz BiH postavio je pitanje: Šta ćemo sa prošlošću? Svakodnevno svjedočimo prepucavanju političkih elita u tzv. regionu. REKOM proces se, izgleda, pokazao neizvodljivim. Šta je izvodljivo?

PEŠIĆ: Istoričar Markovina iz Hrvatske je konstatovao da je suočavanje sa prošlošću na tlu bivše Jugoslavije propalo, ili jednostavno nije uspelo. REKOM je postavio visoke zahteve u tom pogledu, a da ih je postavio i manje ambiciozno, opet i najskromnije zamišljeno suočavanje sa prošloću kao uslov pomirenja – ne bi uspelo. Time smo pokazali da nismo važni ni sebi ni drugima. Nema ovde kapaciteta za razumevanje događaja  i tragedije iz devedestih. Podgreva se balkanska „večna mržnja“, održava se ta vatra, bilo da je reč o vlastima ili opoziciji. Šta može umesto toga?  Markovina predlaže „miroljubivu koegzistenciju“, pa se i meni učinilo da bi to već bio veliki skok, ako zaista ne možemo da skočimo više od toga. Da bi to bio skromniji vid pomirenja, ali za nas značajan, da živimo u miru i koegzistenciji, i možda usmereni u istom pravcu, vrednostima i  saradnji.

MONITOR: Većinu zemalja Zapadnog Balkana opterećuju teški oblici organizovanog kriminala. Najčešće se u vezu dovode Srbija i Crna Gora. Kako ćemo izaći iz takvog „bratskog zagrljaja“?

PEŠIĆ: Pa tako što ćemo uvesti pravnu državu i ustavnu demokratiju, drugačiji sistem vrednosti, transparentnost vlade, umesto korupcije i ličnih odnosa – „ja tebi ti meni“ koji vladaju u našim plemenskim društvima u kojima su lični odnosi na prvom mestu, pa šta onda ostane za zakone koji se po pravilu olako krše. Samo u državama uređenim na vladavini prava možemo stići do normalne države, a mafija i kriminal ne mogu biti sistemski njen deo, nego se moraju  uredno goniti i kažnjavati. Kad država ne može da izađe na kraj sa klanovima, to je samo izgovor. To govori da su klanovi povezani sa državom ili su te države totalno nefukcionalne. Imam utisak da su neke bivše jugoslovenske republike to uspele, to da mafija nije u državi nego van nje – protiv koje se država bori i eliminiše je legitimnim i zakonskim sredstvima. I Hrvatska je jedno vreme bila mafijaška država, ali je uspela da mafiju izbaci iz države, što ne značći da mafije nema, nego je nema u državi. Srbija i Crna Gora u tome nisu uspešne države, a nisu ni na putu da do toga stignu, jer vidimo da se vlast održava i funkcioniše korišćenjem i uvlačenjem mafije u državu. Bez mafije ne uspevaju da se održe na vlasti, nego od mafije traže usluge koje moraju da se vrate. Eto to sada gledamo sa uhapšenim Belivukom, Miljkovićem i drugima koji u svojim iskazima  svedoče koliko i na koji način su bili angažovani od vrhova vlasti. To je tek početak i nisu sve rekli. Da bi se to sakrilo, Vučić danima prikazuje leševe, iskasapljene ljude, čisto smo zaplivali u nekrofiliju da bi se nekako skrenula pažnja sa toga šta ta družina radi na vlasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo