Povežite se sa nama

INTERVJU

MARIJA VICKOVIĆ, GLUMICA: Moja buntovnost ne prija svakome

Objavljeno prije

na

Jedna od najtalentovanijih crnogorskih glumica Marija Vicković godinama briljira srpskim glumištem. Kao učenica podgoričke Filološke gimnazije učestvovala je u dramskoj sekciji, gdje je njen talenat uočila profesorica Smilja Đuranović. Iz prvog pokušaja upisala je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Predraga Bajčetića. Već tokom treće godine studija postala je član Narodnog pozorišta u Beogradu. Crnogorska publika najviše je pamti po odlično odigranoj roli u filmu Nikole Vukčevića Pogled sa Ajfelovog tornja. Glumila je i u filmovima Krojačeva tajna, Zona Zamfirova, Neko me ipak čeka. Televizijski gledaoci znaju je po ulogama u serijama M(j)ešoviti brak, Greh njene majke i Miris kiše na Balkanu. Igrala je u više pozorišnih predstava. Bavi se i pjevanjem i uskoro će objaviti singl. MONITOR: Veliku popularnost stekli ste ulogom u seriji „Miris kiše na Balkanu”, koju je po djelu Gordane Kuić režirao Ljubiša Samardžić. Koliko vam je bilo izazovno da zaigrate u televizijskoj seriji, koja je odmah obećavala da će biti gledana i kakva je bila atmosfera na snimanju?
VICKOVIĆ: Prije nego što smo počeli da snimamo seriju Miris kiše na Balkanu, čula sam za knjigu, ali je do tada nisam čitala. Prvo sam pročitala scenario, a kada je bila prva klapa, dobili smo od Gordane Kuić knjigu na poklon. Nikad ranije nisam čitala ženske knjige, niti gledala španske serije… Ipak, ovo je bila neka dublja priča, specifičnija… Radi se o jevrejskoj porodici, Sefardima. Atmosfera na snimanju je bila odlična, jer je serija rađena na više lokacija. Ljubiša Samardžić je prvenstveno glumac i zna da ponudi konkretne i jasne indikacije. Zahtjevan je kao reditelj, ali sve radi strastveno pa je sa njim bilo lako komunicirati. Uloga mi je bila veoma jasna i bliska, jer sa Klarom imam velikih sličnosti u načinu razmišljanja.

MONITOR:Glumili ste i u veoma popularnoj seriji Zdravka Šotre “Greh njene majke”, koja je ekranizacija romana Mir Jam.
VICKOVIĆ: Nisam ni mogla da pretpostavim koliko će serija biti popularna, jer ja takve serije nisam gledala, mada znam da ih svi odreda prate. Jedna prijateljica mi je čak rekla – „navukla si me da gledam seriju, pa si nestala”, jer sam se pojavila u prve tri epizode. Mnogi me znaju po pozorišnim ulogama, mada najviše po filmu Pogled sa Ajfelovog tornja… Ja ipak volim teže sadržaje da igram i moram da priznam da su mi obje serije bile potpuna relaksacija.

MONITOR:Važite i za izvrsnu pjevačicu, a to dokazujete nastupima sa bendom u raznim klubovima. To i ne čudi, jer potičete iz muzičke porodice – majka vam je profesorica muzike, sestra pijanistkinja, ujaci pjevači, a kažu da vam je i otac odlično pjevao. Kad ste odlučili da se i vi bavite muzikom?
VICKOVIĆ: Kad sam počela sa bendom da pjevam svi su rekli – s obzirom da ti znamo porodicu, šta si do sada čekala. A ja do polaganja prijemnog na Akademiji nisam ni znala da umijem da pjevam. Sestra me je spremala za prijemni. Pjevala sam, a ona me je pratila svirajući klavir. Tada mi je rekla da užasno falširam, ali da imam dobar glas i sluh. Kad sam pošla na prijemni, bila sam jako stidljiva. Ušla sam u uži krug i nakon osam dana vježbanja potpuno sam se oslobodila u pjevanju, jer su me svi pohvalili. Tokom studiranja morala sam da pjevam. Boravila sam u Njujorku i tamo sam imala časove mjuzikla. To mi je bilo najinteresantnije, jer jako volim muziku. I prije par godina povezala sam se sa jednim drugom koji svira gitaru i tako sam počela sa bendom da pjevam. Na repertoaru su najčešće džez, muzika iz filmova, sving…

MONITOR:Možemo li uskoro da očekujemo singl ili album?
VICKOVIĆ: Upravo sam snimila prvi singl koji se zove Iza zavjese. Pjesmu je napisao Saša Milošević i potpuno je glumačka, u nekom je francuskom stilu. Tekst je mnogo lijep. Uskoro ću da snimim spot i to je prvi korak ka albumu. Kad će to biti, ne znam. Ne žurim jer imam dosta glumačkih projekata. Pjevanje neće potisnuti glumu. Album mi dođe kao nausput, ali je i on moj san.

MONITOR: Završili ste u Njujorku postdiplomske studije u školi glume „Li Strazberg”. Kako je došlo do toga?
VICKOVIĆ: U jednom trenutku u Beogradu nisam imala ponuda. Nije to bila nekakva velika pauza, više je bilo nestrpljenje. Željela sam da odem negdje, da vidim i osjetim nešto drugo. Malo sam se tada i zasitila ljudi, a i posla. Htjela sam da vidim kako je u Njujorku. Čak sam pomišljala – ako mi se dopadne, ostaću tamo. Ali nije bilo tako… Nisam lik koji je za tu proizvodnju. Volim da radim na onom iznutra, a Amerika to nije. Naravno škola Li Strazberg mi je jako prijala. Birala sam časove koje sam htjela, profesore… Upoznala sam mnogo ljudi. Bilo je odlično iskustvo, ali sam htjela da se vratim.

MONITOR:U Njujorku ste dobili ponudu da glumite u jednom filmu. Zašto nije došlo do realizacije?
VICKOVIĆ: Bila sam na dva kastinga i dobila sam ponudu za jedan film B produkcije. Trebalo je da glumim neku striptizetu. Meni to nije bilo interesantno, a snimanje je trebalo da počne za pola godine. Da sam željela da ostanem da živim tamo, možda bih i prihvatila ponudu, jer da postanete član Udruženja treba da snimite petnaestak filmova. Ja jednostavno nisam imala tu namjeru, pa nisam ni prihvatila ulogu. Amerika je jako teška, a naši glumci tamo uvijek ostanu uskraćeni za dobre uloge. Preispitala sam se da li bih mogla da vegitiram kao glumac, a i ne bih mogla da se odreknem pozorišta i uloga koje mene ispunjavaju.

MONITOR: Dobili ste Zlatnu mimozu za ulogu u crnogorskom filmu „Pogled sa Ajfelovog tornja”. Ovdje ste igrali u nekoliko predstava i imali zapažene uloge. Zašto vas odavno nema u nekom crnogorskom projektu?
VICKOVIĆ: Iz Crne Gore već duže vrijeme nemam nikakvih ponuda. Ne znam zašto je tako… A možda što sam ja dosta buntovna za ove koji su tu, koji odlučuju o nečemu. Moja buntovna energija ne prija baš svakome. Uvijek sam jasno govorila svoje mišljenje – da je kultura u Crnoj Gori na nezavidnom nivou, da se jako malo ulaže i da uopšte i jedva živi i ne znam kako opstaje. Jedino gdje se ulaže je Crnogorsko narodno pozorište, ali ljudi koji drže to pozorište i smatraju ga svojim privatnim vlasništvom, prvenstveno mislim na ministra kulture i njegov tim, su oni koji su se okoristili na račun budžeta CNP-a i stvorili jednu pogrebnu službu od tog pozorišta. Tamo ulaze samo oni koji su toliko gladni predstava i pozorišta pa idu na to – daj šta daš. Nadam se da će se uskoro okupiti tim mladih talentovanih ljudi, koje ću ja zdušno podržati. To su oni koji će raditi prave stvari, velike tekstove, kojima će moći da pristupe samo oni talentovani ljudi, koji se neće voditi nepotizmom u kulturi, koji neće krasti i koji otvorenog srca i čiste duše žele promjenu. Oni koji će pokazati da je pozorište jedna velika iluzija i da se odlična i marketinški dobra predstava može napraviti od konca i konopca, da ne treba bahato prosipati šampanjce i najskuplja vina po sceni, dok je narod u publici na ivici gladi.

MONITOR: Nema vas u trač rubrikama, ne pravite nikakve skandale, a to smo navikli od glumaca i pjevača jer se tako lakše stiče popularnost. Koliko je bilo teško da sačuvate privatnost?
VICKOVIĆ: Živim dosta povučeno za neku javnu ličnost. Ne sklanjam se, već biram stvari koje mi se sviđaju da radim. Biram gdje ću da se pojavljujem. Ne volim da me prepoznaju po tako nekim stvarima, iako znam da je sve to reklama. Za karijeru koju ja želim da gradim, mislim da to nije dobro.

Miroslav MINIĆ

Komentari

INTERVJU

JOVANA MAROVIĆ, SAVJETODAVNA GRUPA BALKAN U EVROPI: Predstoji nam ogroman posao

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dobijanjem IBAR-a ne zatvaramo ni jedno pitanje i ni jednu oblast „na duže staze“, u smislu da smo napravili toliki iskorak i postigli velike rezultate i da se time ne moramo više baviti. I ona poglavlja koja su spremna za zatvaranje zatvaramo samo privremeno, predstoji nam ogroman posao na svim poljima

 

 

MONITOR:  Momenat kada ćemo znati da li smo dobili IBAR približava se. Je li IBAR izvjestan?

MAROVIĆ: Da, dobijanje IBAR-a je izvjesno i ne bi tu  trebalo da bude nikakvih iznenađenja. S jedne strane, proces evropske integracije je zasnovan na principu zasluga (merit-based) i u okviru njega Evropska komisija utvrđuje politiku uslovljavanja, definiše mjerila koja treba ispuniti, prati njihovu realizaciju i daje svoju (pr)ocjenu o postignutom napretku. Zbog toga bi trebalo da je od presudnog značaja izvještaj koji je Evropska komisija već izradila i njime dala zeleno svjetlo da pređemo u završnu fazu pregovora. S druge strane, proces je i politički, države imaju pravo veta i mogu da blokiraju kandidatkinju za članstvo bez obzira na rezultate. U ovoj fazi, nema najave blokiranja i zato očekujem da ćemo krajem juna i formalno imati čemu se da se radujemo.

MONITOR: Slažete li se sa onima koji smatraju da je usvajanje IBAR zakona pokazalo da se reforma jedne od najvažnjih oblasti svela na  štrikiranje zadataka?

MAROVIĆ: Uzimajući u obzir preostala prelazna mjerila, njih 31, koje je ova Vlada „preuzela“ od prethodnih i krenula u njihovo ispunjavanje, a zbog specifičnih političkih prilika u državi, do sada su se pokazali kao najzahtjevniji politički uslovi koji su se odnosili na imenovanja u pravosuđu, a za koja je potrebna 2/3 ili 3/5 većina u Skupštini. Kada je ovo postignuto u parlamentu, „prozor i šansa“, koji se ukazali zbog geopolitičke situacije, su se još više odrškrinuli, a skroz otvorili zbog izbora za Evropski parlament na kojim su države članice željele da se pohvale i određenim rezultatima na Zapadnom Balkanu. Otuda smo imali intenzivnu komunikaciju institucija sa Evropskom komisijom, brze reakcije sa obje strane, konstruktivnu saradnju koja je u svakom trenutku imala jasan cilj – IBAR. Naravno, bilo je i lakše doći do tog cilja utoliko što smo još  na nivou ispunjavanja tehničkih uslova i tek predstoji da se usvojeno i sprovede u praksi. Zbog brzine su  napravljeni određeni propusti, koji nisu beznačajni, a odnose na često neadekvatno uključivanje zainteresovane javnosti, zanemarivanje konstruktivnih predloga, usvajanje problematičnih rješenja i sveukupno utisak je  da ćemo vrlo brzo morati dodatno da unaprjeđujemo ove zakone. IBAR jeste tehnički izvještaj i on do sada u procesu pregovora nije ni postojao, već su postojala samo mjerila za otvaranje i zatvaranje poglavlja, pa je zbog toga Evropskoj komisiji i bilo lakše da zažmuri na određene propuste. Iz „IBAR epizode“ treba izvući pouke za dalji tok pregovora: zadržati posvećen odnos s obje strane, a otkloniti nedostatke, i tehničke i suštinske.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 14. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DARKO DRLJEVIĆ, KARIKATURISTA: Karikatura ne može promijeniti svijet ali može svijest

Objavljeno prije

na

Objavio:

Karikatura je jednostavno glas razuma i duha, moćna onoliko koliko ima svijesti i kulture u društvu. Moćna koliko ima duha u narodu. Koliko ima prostora za nju u štampi i medijima. Ako toga nema, ona gubi svaki smisao

 

 

MONITOR: Od kada smo prvi put razgovarali, gotovo uvijek Vas pitam koliko nagrada ste do sada osvojili? Poslednjih mjeseci pristigla su neka nova priznanja. Važno je i reći da se radi o internacionalnim nagradama.

DRLJEVIĆ: Da, nagrade pristižu, povećava im se broj. U pravu ste, radi se o internacionalnim nagradama, njih i brojim. Domaćih ili nacionalnih gotovo da i nema, jer nema ni nacionalnih takmičenja. Ali imam jedno veliko priznanje, nije na spisku nagrada za karikaturu. Njega  sam dobio, a ne osvojio. A to je nagrada ili plaketa grada Kolašina za moj sveukupan doprinos kulturi mog rodnog grada, kojom se ponosim.

MONITOR: Za oko mi je zapala vaša novija karikatura „Pregovori“. Osim vrhunske ideje i izvedbe, vjerovatno i zbog aktuelnosti teme. Uvijek neki pregovori, i kod nas i u svijetu. Možete li je opisati i reći kako teče proces nastanka jednog ovakvog bisera?

DRLJEVIĆ: Radi se o karikaturi koja je upravo selektovana za nagradu u Brazilu. Pa eto, konstatujući da se puno pregovara, a  malo dogovara, napravio sam ilustraciju kako to ustvari izgleda. Naime, pošto su se ljudi toliko udaljili i otuđili, jedni druge niti čuju niti  razumiju. To mi liči na pijetla i sovu koji se uopšte ne mogu susresti, jer dok jedan spava  drugi je budan, i obratno.

Dragan LUČIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 14. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

ALEKSANDAR TRIFUNOVIĆ, GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK BANJALUČKOG PORTALA BUKA: Nemoguća je misija ideju Velike Srbije sprovjesti u djelo

Objavljeno prije

na

Objavio:

Što se tiče pogleda na svijet-to je, po meni, najvažniji obris Deklaracije usvojene  na Svesrpskom saboru u Beogradu – tu je rečeno vrlo jasno: Nas svijet ne zanima.  Srbi šalju poruku svijetu: Jedino smo mi ispravni-svijet nije, pa ćemo mi funkcionisati po našim pravilima

 

 

MONITOR: Na nedavno održanim prvom Svesrpskom saboru u Beogradu, usvojena a je i Deklaracija o zajedničkoj budućnosti srpskog naroda. Nenad Stevandić, predsjednik Skupštine RS, tvrdi da se ne radi o projektu Velike Srbije. Kakvo je Vaše mišljenje?

TRIFUNOVIĆ: Na sreću srpskog naroda koji živi van Srbije, trenutno ne postoji neka vrsta političkog pokreta niti neka vrsta političke mogućnosti da se na projektu Velike Srbije radi na bilo koji način. Ta ideja je najviše štete upravo donijela srpskom narodu. Revitalizacija te ideje-pa makar i verbalna, donijela bi veliku štetu i mislim da akteri političke scene za tako šta ne mare. Ali, najveći je problem što političari koji trenutno vladaju na prostorima na kojima žive Srbi, bagatelišu ideju jedinstva- pa na svaki pomen kulturnog ili sličnog ekonomskog  povezivanja Srba, iz regije dobijamo bojazan i strahove da se tu ipak ne radi o nekom pokušaju objedinjavanja teritorija. Kako ne vjerujem u iskrenost naših političara ma šta da pričaju-sa trenutnim političkim i ekonomskim snagama, Veliku Srbiju sprovesti u djelo  to je nemoguća misija. I ako bi neko sa tim i krenuo, to bi se obilo Srbima o glavu, prije svih.

MONITOR: Stevandić je, u intervjuu RTS, rekao da će ona biti početkom jula ratifikovana u parlamentu RS, a da je njen značaj i u tome što tekst Deklaracije pokazuje i adekvatno razumijevanje novih globalnih geopolitičkih odnosa. Kakav  „pogled na svijet“ nudi ovaj srpsko-srpski dokument?

TRIFUNOVIĆ: Parlament RS  će da ratifikuje sve što Dodik zamišlja. Vi nemate društveni dijalog na bilo koju temu. Na temu ovako ozbiljnu-ako su tu temu o srpskom jedinstvu tako shvatili kao što su to tvrdili na Svesrpskom saboru, nije bilo nikakve debate u društvu. Čak nije bilo ni unutar političke scene jer je opozicija bila isključena iz svega toga da bi i oni rekli neko svoje mišljenje. Mada je ovdašnja opozicija isto toliko „zaljubljena“ u Vučića koliko je to  u Vučića politički zaljubljen i Dodik. Naravno, možemo pričati koliko je u tome iskrenosti. Ali, jednostavno, u ovom trenutku u politici RS, odgovara da oni prikažu da imaju slogu sa Vučićem. Što se tiče pogleda na svijet-to je, po meni, najvažniji obris ove Deklaracije, tu je rečeno vrlo jasno: Nas svijet ne zanima. Srbi šalju poruku svijetu: Jedino smo mi ispravni-svijet nije, pa ćemo mi funkcionisati po našim pravilima. To je, samo potvrda toga kako se politički Srbi ponašaju. To ide na štetu, prije svega-Srbima u RS i Srbiji. Ne postoji nikakav pogled na svijet –mi „žmirimo“ prema svijetu gledajući šta se tamo dešava i kako se svijet brzo mijenja. I poručujemo: Mi ćemo po našem. To je nemoguća misija.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 14. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo