Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Moram da vas razočaram, put do pakla uopšte nije popločan

Objavljeno prije

na

Ni u jednoj zabludi nećete uživati kraće od one kada pomislite da ste nezamenljivi, i ništa vas neće zaboleti jače nego kada vidite čime su vas zamenili

 

Ostavite sve iz prošlosti da kao savršenstvo posmatrate jedino u mraku. Sa svakim buđenjem videćete jasnije šta ste idealizovali, šta voleli, a zbog čega je sve postalo samo prošlost. Nikada se ne sretnemo sa nekim ljudima iz prošlosti, zato što jedni druge tražimo tamo gde smo ih ostavili. Toliko je bola oko nas, u ovom trulom društvu, da čovek, ma koliko ispunjen na ličnom planu, ako imalo empatije ima u sebi, naprosto ne može biti srećan…

Ako ti je malo, seti se da li bi ti mogao da daš toliko, ako ti je mnogo, razmisli da li bi bio srećan da ti toliko daju. To što neki nemaju svoj život, ne znači da ga nisu želeli, znači da su ga nekome velikodušno poklonili. Nekome su oblaci sakrili sunce, nekome se sunce probija kroz oblake. To su te neke razlike u pogledima dok u isto nebo gledamo. Nekako mu dođe da je podrazumevanje poslednje pribežište umornih i lenjih, koji se pri tom  smatraju i pametnima. Da bi neka pojava bila proglašena istinom ne mora da bude u realnoj vezi sa stvarnošću. Dovoljno je da je podrži skup ljudi istih zabluda. Ni u jednoj zabludi nećete uživati kraće od one kada pomislite da ste nezamenljivi, i ništa vas neće zaboleti jače nego kada vidite čime su vas zamenili. U početku sam mislila da naopaki ljudi vise naglavačke, a onda sam shvatila da su oni čvrsto prikovani za zemlju. Naopako sam ja. Umem tako lepo da budem odsutna, da niko ne primeti da me nema. Kad mnogo ćutiš ne znaš više odakle bi počeo. Kao nagradu za trpljenje sveopšteg idiotizma, čovek bi trebalo da dobije čitav jedan novi život, na nekom od mediteranskih ostrva.

U životu upoznate jednog viteza, možda dva. Prvog sam zvala tata. Sreća je ako nađete osobu koja će vam posvetiti svoje vreme, a ne svoje pauze. Nije sreća ni slepa ni gluva, samo je lenja. Neće da me prati. Poverenje je najranjiviji trenutak davanja. A onda razočaranje otvori oči, a zatvori srce. Na kraju, dva puta se isti poklon ne daje. Na poverenje mislim. Ako se još jednom vežem za nekoga, biće to za najvišu granu! Navika, najmoćniji saboter našeg napretka. Ona nas drži u bolu, nepravdi, samoći. Obuzima neprimetno, hrani se strahom, uslovi svaki delić našeg života. Kad sve to shvatimo, ona je toliko moćna da nam treba bar duplo više vremena da je se oslobodimo, od onog kada je nastajala. Zato odustajanje ne treba tretirati kao poraz. Pravilno proceniti da nešto više nema smisla i odustati je pobeda.

To što se osećam odvratno, ne menja činjenicu da se osećam fantastično. U svim situacijama.  Žena sam, može mi se. Cirka tri dana kako se raspadam. Cirka tri dana kako želim da zovem mamu koje više nema, sto puta dnevno. Ono što te ne ubije… Ma ubije te, samo ne saznaš nužno odmah. Jedno vreme živiš mrtav, a ne znaš. I kad pomislim da će se pad napokon  završiti, da ponor ne može da bude dublji, tama gušća, čujem kako se negde dole, zaista dole, ispod, ostaci moje raskomadane duše još jednom razbiju u sudaru sa nečim. I ne mogu da se ne nasmejem onom što neko zove sudbinom. Nije to sudbina, to je ono što sam posejala.

 

P.S. Moje znakove pored puta neko je postavio na stranputici.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Život je lak, čim može da visi o koncu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jednog dana imaćemo samo ono što smo klesali očima, što nam je dušu vajalo bez predumišljaja, samo ono što je zadržalo miris žudnje i prvog sna

 

U Srbiji danas znatno prijatnije, nažalost reč je samo o temperaturi vazduha. Čim čovek stavi prst na čelo odmah mu dođe da dva gurne u usta. A nekada davno smo krenuli od nule, šalili se na svoj račun i evo nas sad u nedozvoljenom minusu. O promašenim životima se peva i piše. Ovi ispunjeni su totalna praznina.

Razmišljam o nepoznatom pravcu. Neke stvari te muče više od dvadeset godina, a ljudi su u stanju da te pitaju “šta ti je odjednom”. Da, odjednom. Sedmo je nebo, kaže mi predsednik, nelegalno izgrađeno odmah iznad drugog. Srušiše ga. Ako ima muškaraca koji žive po svom, trebalo bi da ima žena koje žive po svojoj. Ovom prilikom bih želela srdačno da se zahvalim izumitelju ćoška. Ako se lepo leđima nabijete u ćošak, drastično smanjujete broj potencijalnih pravaca napada. Kad ljubav prestane, skuvajte dobar pasulj. Tja, sve što kažem nije ono što sam rekla, nego ono što je neko razumeo. Bolje da ne znam šta ste razumeli. A tako lepo umem da ćutim, toliko jako umem da ćutim da mi je život modar. Teško je do prve suze, a onda shvatiš da si … (ovde sad treba jedna reč na bezobrazno slovo j, pozdrav za Esada) izvor i uliješ se u more… Zagrcnuli su se naši stari kad su zagrljaju davali ime. Onaj ko ne plače, ne zarasta. Odoh u krajnost. Vidimo se tamo, ako nam je suđeno. Kad god. U principu, i nema neke razlike između prerano i prekasno. Kao da se to nešto dogodilo nekom drugom ti. Nezrelom ili prezrelom, svejedno.

Volim kad mi ciganka koja gleda u dlan pogodi da imam smeđe oči i kosu. Ja bih ubila za takav dar od Boga. Sve ono što pomislimo i poželimo drugima, bilo da je dobro ili loše, najpre prođe kroz našu dušu. Ne ubije čoveka svejedno, i odatle može da se vrati sebi. Put bez povratka je jedino osećaj bespotrebnosti. Jednom sam prišla sreći strašno blizu. Opekla me je kao Sunce.

Nekada su se tuge delile. Sada ih svako od nas ima toliko, da uglavnom nema prostora za druge. Da su nam bar i sreće takve. Ponekad naiđe neki sasvim nebitan, tužan trenutak pa isplačeš, neke sasvim bitne stvari.

Uvek kroz život koračajte sa osmehom. To i nema nekog efekta, izuzev što će svi misliti da ste čvaknuti u glavu i sklanjaće se. Nikoga nećete štititi snažnije, od nekog ko vam zaliči na vas, onda kada ste bili budala… I na kraju, sve se svede na ljude kojima prvim javiš lepe vesti.

Jednog dana imaćemo samo ono što smo klesali očima, što nam je dušu vajalo bez predumišljaja, samo ono što je zadržalo miris žudnje i prvog sna.

P.S. Treću noć sanjam pokojnike. Ako bi neko nekog da pozdravi, nek se upiše da prenesem, pa da bude neke vajde od ovoga.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Ko može da se popne, neka radi na sebi

Objavljeno prije

na

Objavio:

Moja Baba je imala neke kristalne čaše u vitrini, nije dala nikome da pije iz njih. „Ne diraj, možda dođe Tito, pa da se ne obrukamo“. Inat je kada zaboravljeni čovjek drži glavu gore, iako sjutrašnjca nije stvorena za njega

 

Zapevali i ovi što zlo misle. Pre svih drugih krađa ukrali su nam vreme. A nešto smo i sami proćerdali. Važno je razmišljati, ali tako da misao ne vlada tobom. Važno je da misao možeš zaustaviti kada ti je, na primer, potreban trenutak za nerazmišljanje. Proći će. Vreme će se postarati da reči izblede. Vrisak će postati šapat. Stisak ruke zaličiće na slučajan dodir. Zaboraviće se razlog. Samo će lice imati boru više. I dan manje. Pregazilo nas je vreme. Pa ostavilo na mestu nesreće.

Sećam se tih dana koji su počinjali njenim pozivom i uvek istim pitanjem: „Šta radite? Kako si?“ Sećam se i svog odgovora: „Mamaaa, svi smo dobro, pa čule smo se sinoć, dosadna si!“ Danas uzalud priželjkujem taj zvuk zvona i njen glas. Telefon ćuti, a misli ponavljaju: „Majko, oprosti mi”. Da uvek imam mirnu savest, ja bih proverila imam li uopšte savest.

Neki delovi života ostaju duboko urezani u nama, čuvajući svu težinu tih nekih trenutaka… nikad ispričanih. I svi smo bar jednom prisustvovali istorijskoj bici srca i razuma. U nekom svom malom, privatnom, ličnom ratu. Kad neko ispadne kreten, danas sa sigurnošću mogu da mu kažem: „Pomeri se da ti ja pokažem kako se to radi“.

Ugrize te jedan pas i bojiš se svih pasa celi život. Isto je i kad te ugrize čovek. Jer iz svake naše rane prvo počne da ističe poverenje. Jedini savet koji mogu bilo kome da dam, a bez trunke kajanja je: SLUŠAJTE MUZIKU! Sve je u muzici. Ponekad izmislim sadašnjost da imam gde da prenoćim. Žmurim i režiram i toliko to dobro radim, da mislim da biste neke scene i sami premotavali. Muškarci idu do neba da skidaju zvezde, jer da idu žene potrajalo bi kao šoping . Te nije to ta boja, pa oblik, pa kako mi stoji, hoće li mu se svideti baš ova… Goli živote, navuci gaće!

Moja Baba je imala neke kristalne čaše u vitrini, nije dala nikome da pije iz njih. „Ne diraj, možda dođe Tito, pa da se ne obrukamo“. Inat je kada zaboravljeni čovek drži glavu gore, iako sutrašnjca nije stvorena za njega.

Nije važno da li vam nedostaje nešto što ste izgubili ili što nikada nije bilo vaše, da li je realno ili apstraktno. Nedostajanje ne zna za te nijanse, svejedno mu je da li se dogodilo ili ne, jedino mu je važno da vam sedne na grudi i konstantno pojačava pritisak. Hodam po kući i isključujem mogućnosti. Da bi mogao da se povučeš u sebe, moraš da budeš prazan. Na kraju shvatiš da je sasvim u redu da živiš život koji drugi ne razumeju.

 

P.S. Nemamo tri čiste, nemamo tri blage, al boli nas uvo, imamo tri prsta i tri materine (da prosti Esad).

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Riječ nasušna za primarnu glad

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ne otimajte se ako vas je trenutak poneo. Može vam se desiti, da vas tako nespremne, ispusti među srećne ljude

 

Stvarno mislite da treba umreti da biste posetili nebo? Ne trudite se mnogo da zavirite u sebe, to će jednog dana patolog na obdukciji da pregleda detaljno. Ne punite ključne kosti suzama, to udubljenje služi za spokoj. Žuljaju me uskogrudi. Samoća je posesivna. Prisvoji, osvoji, očara. Počne da ujeda sve koji pokušaju da je ugroze. Čak i ljubav. Tužno je kada se svaki dan trudiš da nasmeješ druge, jer sebe ne možeš… I čelični oklop ima svoju slabu tačku. Važno je znati. Otvorim prozor da izluftiram oči, kada mozga nemam. Malo me ima, više me nema, al’ nije bitno. Svejedno je.

U svemu mora postojati mrvica ludila i iskrica strasti inače je bezvredno. Ubija nas kolotečina, igranje na sigurno i uklapanje u sredinu, jer to guši i strast, i ludilo, i želju za životom. Ne otimajte se ako vas je trenutak poneo. Može vam se desiti, da vas tako nespremne, ispusti među srećne ljude.

Nekad se pitam koliko sam, zapravo, daleko od prave predstave o sebi, pa u ulozi dublera plagiram sopstveni komad u kom je šaptač uobrazilja. Nije važno ko od nas dvoje više i lepše mašta. Važno je da za to ne sazna stvarnost. Tu smo bili da jedno drugom oduzmemo dah. Uzalud sam tvojim odbeglim leptirima slala poruke da probude one još usnule, kad počnu da šušte po srcu da znaju da nisu sami. Greška je moćna reč. Na leđima nosi krivice čije breme je ćutalo najteže otkucaje srca.

Sad pišem nevidljivim mastilom, da trag nikad ne pokuša da postane stvaran. Kud si pošao tako gologrud u tuđ svet, bez mene u nedrima? Najteže mi je nositi ovo ništa što je između nas. Život je jedno veliko mimoilaženje.

Da te prepričavam danima, skidajući te sa sebe u slojevima i do kostiju da se ogolim, ne bih te… Idem da podmitim snove valutom mašte, da zaspu stvarni.. Dajem ti najskuplje, svet iza kapaka. Nikad ne tražim i ne očekujem da mi nešto bude uzvraćeno, jer to je onda obaveza, a obaveze su, uglavnom, okovi.

(Gledala sam ženu koja je grizla donju usnu i pokušavala da zaustavi suze. Kad mi je prizor postao nepodnošljiv, razbila sam ogledalo.)

Kad se setim da moj život zavisi isključivo od mene, bude mi ga nešto žao. Za sve što nemam, sama sam se izborila. Na obećavajućim skretanjima i primamljivim čistinama, pričekam sve što me nije stiglo. Prolazim kroz ovaj grad, ali ga ne osetim u venama. Istina, krv mi je prokrvljena ritmom nereda, ali ne i užasa. Kako ja umem lepo da se okrenem i odem, ovaj grad je zaslužio to da vidi…

P.S. Ako nešto shvatite kasno, nemojte da priznate! Samo recite da vam je iz dupeta u glavu došlo po julijanskom kalendaru.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo