Vožnja kanjonom se odužila zahvaljujući neizbježnim šleperima. Kolona prati jednog od njih. Prvi u koloni iza šlepera je policijski auto. Neko vrijeme, brzinom puža slijedi šleper na maloj udaljenosti, čekajući pogodan momenat za preticanje. Naravno, mi ostali, sa respektom pratimo narodnu vlast. Vijugava kolona se razvukla kroz tunele, preko mostova i vijadukata. Lagano nas sve izdaje strpljenje. Između dva mosta se ukazuje pregledna pravina. Na tom dijelu puta je skoro postavljen asfalt, pa još nema horizontalne signalizacije. Vjerovatno je tu bila puna linija, ne zbog nepreglednosti već zbog blizine dva mosta. Vertikalnu signalizaciju ionako niko ne gleda. Policijski auto koristi zgodnu priliku i pretiče. U trenutku odlučujem da i ja iskoristim šansu i pratim ga u preticanju. Poslije stotinak metara, policijski auto se zaustavlja na proširenju, policajac žurno izlazi i daje mi znak da se zaustavim. Svjestan da sam napravio prekršaj, razmišljam kako da se izvučem bez kazne. A kazna je oduzimanje vozačke dozvole na nekoliko mjeseci. Poslije kurtoaznog pitanja da li sam umoran, zatražiće moja dokumenta. Vozim ispravno auto, uredno sam vezao sigurnosni pojas, pa će me sigurno zapitati da li znam zašto sam zaustavljen i koji sam prekršaj napravio. Glumiću naivnost i reći da sam samo pratio narodnu vlast. Ako je ona prekršila zakon, i ja sam. Ako hoće mene da kazni, onda mora i sebe. Jednaki smo pred zakonom. Međutim, moguć je i drugi scenario. Može me matirati ako kaže da su mnogi nastradali prateći vlast u stopu, a sami nisu bili njen dio. Još ako prati ekonomiju, pa mi odbrusi što se žalim kad postoje hiljade žrtava tranzicije koji su doveli, podržavali i pratili heroje tranzicije i na kraju debelo platili, a živi se ne čuju. Ne bune se, sve kazne mirno prihvataju, a njihov grijeh je samo što nisu, kao i ja, na vrijeme shvatili da se ne može slijepo pratiti vlast. Vlast se prati iz prikrajka, može mi on objasniti, pa kad naiđe zgodna prilika onda se javno pokazati. I čekati nagradu, a ne kaznu ako požurite. Uostalom, to nam i iskustvo govori. Najmekša je pred izbore, a strogoća se trenira poslije. Kad se učvrsti. Može me pitati jesam li nepismen pa ne čitam novine. Svaki dan su pune primjera: KAP, Željezara, Boksiti… i oni su pratili vlast pred svake izbore, pa eto kako im je poslije vraćeno.A nije čudo što su je pratili u stopu, mnogo im obećano: strateški investitori, zaposlenje, plate, opšte blagostanje… Sve mi to prolazi u trenutku kroz glavu.
Teško da bih mogao nešto odgovoritina njegovo izlaganje. Predao bih se bez borbe. Pognuo glavu i čekao zasluženu kaznu. Možda nije dobra ideja pratiti vlast po svaku cijenu. Oni mogu i imaju pravo da krše propise, pa zaboga, oni su ih pisali, pa mogu valjda da ih i krše. Svi ostali ima da poštuju zakone. Jeste, tako je, ubijedih sebe. Priznaću prekršaj, sve ću prihvatiti, pa iako me optuže da sam prebrzo vozio i ugrozio saobraćaj. Bolje da ne pominjem da je on napravio prekršaj, možda ga još i razljutim. Narodna vlast je izabrana da vlada, a ne da se raspravlja sa narodom. Parkiram auto pored puta, policajac mi prilazi i, na moje i njegovo iznenađenje, prepoznajemo se. „Ajde, komšija, ne zaustavljaj se, produži”, kaže mi uz osmjeh. Sreća što je narodna vlast dobre volje ovih dana, pa zažmuri kad komšije, rođaci, kumovi ili prijatelji krše propise.

Mladen BOJANIĆ