Povežite se sa nama

INTERVJU

FILIP ČOLOVIĆ, REDITELJ: Nisam prestao da vjerujem u ljude

Objavljeno prije

na

Svako gledanje ovog filma mi je bolno i teško. Ipak, komunikacija sa publikom nakon filma vrijedna je te muke i bola

 

Dugometražni dokumentarni film reditelja Filipa Čolovića Potreba za mržnjom prikazan je pred brojnom publikom na 12. UnderhillFestu u Podgorici. Film je intimna ispovijest reditelja o gubitku brata, svirepo ubijenog u tuči ispred jednog beogradskog splava. U filmu su osim ubistva Fedora Frimermana, kojeg je 2013. obezbjeđenje splava Saund tuklo do smrti, obrađeni i drugi slučajevi među kojima i prebijanja glumca Dragana Maksimovića, ubistvo Slobodana Vukića, slučaj francuskog navijača Brisa Tatona, tragedija mladog Alekse Jankovića iz Niša… Kroz sve te slučajeve, Čolović istražuje korijene bezrazložnog nasilja, kako se stvara i širi mržnja, i kako smo kao društvo lako pristali na nasilje koje nas okružuje.

MONITOR: Veče kad je prikazan film na Underhillfestu zapamtiće se po velikom interesovanju publike i želje da razgovaraju s Vama, ali i da kažu šta misle i osjećaju nakon odgledanog filma. Kakvo Vi pamtite to veče i Festival?

ČOLOVIĆ: Premda sam verovao da ću jednom biti u mogućnosti da ovaj dokumentarac gledam i doživljavam isključivo kao film, nakon nekoliko projekcija siguran sam da to nikada neće biti slučaj. To znači da mi je svako gledanje ovog filma bolno i teško. Ipak, komunikacija sa publikom nakon filma vredna je te muke i bola. Na Underhillu se desilo nešto što se obično i dešava nakon projekcije ovog filma, međutim, na moje veliko iznenađenje, odjek je bio još jači i intenzivniji. Bio sam iskreno dirnut reakcijom publike i njihovim komentarima. Ovaj film je, ipak, i pravljen zbog njih, zbog našeg društva u celini.

MONITOR: Prije filma, napisali ste knjigu „Zima bez brata”. Da li je to bila potreba da se direktno obratite javnosti kako bi shvatili šta se dešava oko njih ili način samopomoći i prihvatanja situacije?

ČOLOVIĆ: Pisanje knjige bila je terapija. Drugi ljudi imaju drugačije načine da se izbore sa gubitkom, moj način je bio pisanje. Ne znam kako ovako nešto prežive ljudi koji ne umeju da izbace to iz sebe. Ipak, moram reći da pisanje knjige nije bilo skretanje pažnje na ovaj slučaj, to je zadatak filma. Dok se dokumentarni film bavi ovim i sličnim slučajevima u kojima su ljudi stradali bez ikakvog razloga, knjiga je posve intimna. Ona je, zapravo, bila moj pokušaj da sačuvam brata. U njoj se oseća praznina, život bez njega, svaka stranica je puna bola i melanholije, ali u njoj nema pomena o tome kako je moj brat stradao. Ona je pokušaj da sačuvam sećanje na njega, jer sam se plašio da će suđenje i čitav slučaj toliko natkriti moga brata, da će nadvladati sva ostala sećanja.

MONITOR: Kako je nastao film? Kakav je bio proces snimanja? Osim Vaše lične priče – ispovijesti, kao što ste i rekli, u filmu imamo slične slučajeve i na taj način istražujete korijene nasilja.

ČOLOVIĆ: Kada sam završio knjigu i kada su sa raznih strana počeli da mi se javljaju ljudi kojima su bliski stradali na sličan način, shvatio sam da moja lična priča nije dovoljna. Ona pomaže meni, ali ne objašnjava u kakvom društvu živimo. Ne pokazuje da slučaj mog brata nije incident, nije nešto što se desi jednom čoveku u milion, a eto, desilo se njemu. Ne deluje otrežnjujuće, niti preventivno. Tada sam se odlučio da napravim jedan ovakav, društveno angažovan,  film. Otuda su u dokumentarac uključeni brojni slučajevi za koje javnost zna, neke je možda u međuvremenu zaboravila (inače, mi brzo zaboravljamo), ali ne zna da je većina završena bez ikakvog sudskog epiloga. Snimanje je bilo dugotrajno i mučno. Uz razne poteškoće, stvaranje filma trajalo je više od pet godina.

MONITOR:  „Potreba za mržnjom“ je film o tome kako se stvara i širi mržnja, ali i kako društvo i na to pristaje i ćuti. U filmu imate mnogo sagovornika, ljudi koji su izgubili bliske i drage ljude, a upadljivo je da nigdje nema patetike. Pretpostavljam da je svima bilo veoma teško da progovore?

ČOLOVIĆ: Vidite, određeni ljudi smatraju patetiku „začinom“ u umetnosti, legitimnim sredstvom da nešto kažete… Iz moje vizure, patetika je klizav teren i trudim se da se nje klonim u svemu što radim. Ipak, slažem se da je ovakve teme najteže praviti bez upliva patetike, ali u tome su mi pomogli moji sagovornici: u filmu niko ne plače, ne kuka nad svojom sudbinom. To su sve ljudi koji su smogli snage da upozore ostale kako i gde živimo. Hrabri i empatični ljudi. Verujem da je činjenica što je preko puta njih bio čovek koji je izgubio brata, pomogla u tome da se otvore i pričaju slobodno. Njihov sagovornik je bio čovek koji je sličan užas prošao i razume njihovu bol.

MONITOR: Značajna pažnja u filmu posvećena je ratovima u Jugoslaviji, nastanku novih nekih idola, pogrešnih heroja, ljudi koji na televiziji javno podstiču mržnju. Da li su reakcije nakon odgledanog filma svuda iste?

ČOLOVIĆ: Reakcije su slične, mahom snažne i veoma pozitivne, ali to proizilazi iz toga da je festivalska publika slična. Naime, ovaj film je prikazan na tek nekoliko festivala, a publika koja prati dokumentarni film, složićete se, iznad je proseka obične, recimo televizijske publike. Nestrpljiv sam da se film prikaže na nekoj televiziji, pa da onda sumiramo komentare.

Što se tiče ratova u Jugoslaviji, ja sam rođen u toj zemlji. Moj brat, takođe. Bilo mi je nekako logično da priču krenem iz početka, a onda sam, objašnjavajući šta nam se dešavalo dok smo bili u osnovnoj i srednjoj školi, pokazao kako se srozava jedno društvo… Za mnoge stvari nije bilo mesta u filmu. Recimo, u film nije ušlo donošenje pištolja mog drugara iz razreda u osnovnu školu tokom devedesetih, prebijanje drugačijih, nemaština i kriminal tokom sankcija… S druge strane, ušli su ti pogrešni heroji, za koje smatram da su najveće zlo, ne samo mog, već i okolnih naroda. Imao sam pank bend u srednjoj školi i jedna pesma je glasila baš tako: Vreme pogrešnih heroja. Dakle, već kao klinac bio sam svestan šta se dešava oko nas. Nažalost, brojne generacije nakon ratova učene su pogrešnim vrednostima…

MONITOR: Kraj filma ipak daje nadu, scena dok čitate „Malog princa“ djeci pred spavanje. Sudeći po reakcijama publike na UnderhillFestu, postoji želja i potreba da se taj taj lanac mržnje prekine.

ČOLOVIĆ: Dugo sam razmišljao o tome kako da završim film. Bio sam svestan da je dokumentarac otrežnjijući, ali u isti mah je težak, na momente čak i mučan. Nisam želeo da u tom duhu završim film. Na kraju krajeva, hteo sam da svima nama, ljudskom rodu u celini, dam neku šansu. Nisam prestao da verujem u ljude. Otud sam se odlučio da film završim onako kako sam inače u to vreme završavao radni dan, čitajući svojim sinovima knjigu pred spavanje. A onda se, u tom fenomenalnom Malom princu, niotkuda stvori pasus: „Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za svoju ružu.“ Svi mi smo odgovorni i za svoju decu i za društvo u kom živimo.

MONITOR: Ima li šanse da se film emituje u školama i na televizijama u Srbiji i zemljama bivše Jugoslavije ili, ipak, film mnogima smeta?

ČOLOVIĆ: Moja velika želja je da ovaj film vidi što više ljudi. Što se neke institucionalne, sistemske podrške filmu tiče, od toga ne odustajem, mada sam svestan da su šanse male. Teško da će institucije i sistem podržati film koji do tančina pokazuje koliko je taj isti sistem loš. Mada bi to, zapravo, bio ozbiljan korak ka ozdravljenju i vraćanju normalnosti u naše živote.

Miroslav MINIĆ
Foto: UnderhillFest

Komentari

INTERVJU

TAMARA MILAŠ, KOORDINATORKA PROGRAMA LJUDSKOG PRAVA CGO: Sistemska posvećenost uspostavljanju zaborava

Objavljeno prije

na

Objavio:

Usljed očigledne odgovornosti određenih osoba koje  su tada, a i danas, u vrhu političkih struktura ili blizu njih, nije došlo do adekvatnog procesuiranja zločina koji je država priznala tako što je porodicama stradalih isplatila odštete

 

MONITOR:  Prvi put su ministar unutrašnjih poslova, direktor Uprave policije, ministar pravde i ministar rada prisustvovali  obilježavanju deportacije. Što to govori o odnosu vlasti prema ovom zločinu?

MILAŠ: Predstavnici ranijih vlasti su decenijama organizovano ćutali o ovom zločinu koji i danas snažno opterećuje crnogorsko društvo. Međutim, uporno su godinama unazad nevladine organizacije – CGO, HRA i ANIMA – podnosile inicijativu da se ustanovi dan sjećanja, da se podigne spomen- obilježje i da se crnogorska policija izvini zbog svog nezakonitog djelovanja, i organizovali memorijalno okupljanje. Proces je spor, dugo smo bili ignorisani, i to ne samo oko slučaja Deportacija, nego sa svim pojedinačnim slučajevima ratnih zločina počinjenih u Crnoj Gori…

Ovogodišnji dolazak nekoliko članova Vlade, uključujući i ministra unutrašnjih poslova i direktora Uprave policije, na memorijalni skup ispred Centra bezbjednosti Herceg Novi, predstavlja veliki  iskorak i ohrabrenje da zvanična Crna Gora napokon okreće novi list u odnosu prema ratnim zločinima, a posebno prema žrtvama. Nadam se da konačno ulazimo u period u kojem neće biti zaštićenih i u kojem najteži ratni zločini neće biti zataškavani i pretvarani u monetu za političku demagogiju.

U tom kontekstu, važnim ističem pijetet prema žrtvama i iskreno izvinjenje koje je uputio direktor Uprave policije, Zoran Brđanin, napravivši jasan javni otklon od tadašnjeg postupanja policije. Time je jedan od naših zahtjeva iz inicijative ispunjen, a dobili smo i obećanje od ministra unutrašnjih poslova, Filipa Adžića, da će raditi na podizanju spomenika.

Nadam se da će se ovim stvari ubrzati, da ćemo doći do ispunjenja i ostalih zahtjeva, ali i novog pravosudnog razmatranja ovog slučaja, jer Crna Gora ne smije dozvoliti da pravda i dostojanstveno sjećanje na ove žrtve čekaju još 30 godina.

MONITOR: Tri decenije nakon deportacija da li smo se kao društvo suočili sa tim i drugim zločinima?

MILAŠ: Deportacija predstavlja najstrašniji zločin u više od pola vijeka crnogorske istorije, i dok puna istina ne bude razjašnjena i pravda zadovoljena, ovaj, ali  ostali ratni zločini, će opterećivati i crnogorsko društvo, sadašnje i buduće generacije na mnogo nivoa. Ovakav odnos nesuočavanja sa ratnim zločinima narušava i međunarodni ugled države.

Uslijed očigledne odgovornosti određenih osoba koje su tada, a i danas, u vrhu političkih struktura ili blizu njih, nije došlo do adekvatnog procesuiranja zločina koji je država priznala tako što je porodicama stradalih isplatila odštete. Bili smo svjedoci progona, političkih  i društvenih, svjedoka koji su  govorili o ovom zločinu, a svaki pokušaj obilježavanja mjesta zločina je opstruiran od vlasti. Za razliku od slučaja Kaluđerski laz u kojem su, takođe, stradale izbjeglice koje su potražile utočište u Crnoj Gori, ovdje postoje jasne indicije o učešću tadašnjeg državnog vrha u naređivanju i/ili sprovođenju ovog zločina, i tim je naglašenija potreba da se ovo temeljno ispita i da dobijemo zvanično određenje države.

Sumirajući dosadašnje aktivnosti u slučajevima ratnih zločina, možemo konstatovati da su crnogorske vlasti pokazale sistemsku posvećenost u uspostavljanju zaborava. Činjenice o tim zločinima ne postoje u udžbenicima savremene istorije ni na jednom obrazovnom nivou, nema podrške za projekte nevladinih organizacija u ovoj oblasti, izbjegava se javni dijalog na tu temu, itd. Konačno, o ovom gotovo da ne bi bilo pomena u javnom diskursu da nema napora malog broja NVO i nezavisnih medija da uporno apeluju na adekvatno rješavanje ovih zločina.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štamanom izdanju Monitora od petka 27. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DEJAN MILOVAC, MANS: Licemjerje nove vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dvije godine nakon smjene vlasti, i nula istraga koje su otvorene a povezuju se sa Đukanovićem ili nekim iz njegovog najužeg porodičnog ili kriminalnog okruženja, povici Abazovića i njegovih ministara kako „više nema nedodirljivih“ djeluju licemjerno i jako slično onome što je DPS radio kada je hapšen Svetozar Marović

 

MONITOR:  Alternativa Crna Gora je objavila dokumenta o tome kako je porodica Đukanović navodno nakon pada DPS-a, a neposredno pred formiranje avgustovske Vlade, prebacila preko 100 miliona eura  na inostrane račune. To je Prva banka braće Đukanović demantovala. Kako Vi vidite činjenicu da se od pada DPS-a do danas ne vodi nijedna istraga vezana za porodicu Đukanović?

MILOVAC: Podsjetiću vas da su Đukanovići u oktobru prošle godine, nakon što je MANS objelodanio priču u okviru Pandora papiri istrage, priznali da su formalni vlasnici kompleksne strukture offshore kompanija i porodičnih trastova, da su stvarno vlasništvo krili iza armije advokata i fiktivnih direktora i agenata. Nakon toga smo imali predstavu za javnost u izvođenju bivšeg glavnog specijalnog tužioca (GST), Milivoja Katnića koji je „formirao predmet“ i formalno započeo prikupljanje podataka, za sada bez vidljivih rezultata. Nije poznato ko je preuzeo taj predmet nakon odlaska Katnića iz Specijalnog tužilaštva, niti se novi GST oglašavao tim povodom. To je u potpunosti na liniji sa onim što smo mogli da vidimo, a to je odsustvo i naznaka političke volje ili namjere da se bilo ko u novoj vlasti ozbiljnije pozabavi onim političkim i kriminalnim strukturama koje su u predizbornim kampanjama označavali kao glavne krivce za sveopštu propast crnogorske države, odnosno njene društvene i ekonomske supstance.

Ni iz redova vladajuće URA- e i njenog predsjednika nemamo priliku da čujemo kao što je to bio slučaj u prethodnom periodu – da će ključni krivci biti procesuirani. Prethodne dvije godine Vlade Zdravka Krivokapića u kojoj je upravo Dritan Abazović bio koordinator službi bezbjednosti i pokušavao da sebe plasira kao „ruku pravde“ u potpunosti su izgubljene zbog toga što je iza formalno javno iskazane političke volje za borbu protiv korupcije, stojao politički marketing Abazovića i njegove partije. Zbog toga danas, dvije godine nakon smjene vlasti, i nula istraga koje su otvorene a povezuju se sa Đukanovićem ili nekim iz njegovog najužeg porodičnog ili kriminalnog okruženja, povici Abazovića i njegovih ministara kako „više nema nedodirljivih“ djeluju licemjerno i jako slično onome što je DPS radio kada je hapšen Svetozar Marović. Svi znamo kako se to završilo.

MONITOR: Kako vidite činjenicu da se u podacima Europola, koji stižu u Crnu Goru i razotkrivaju učešće visokih pravosudnih funkcionera u kriminalu, nema inkriminišućih podataka za one koji su u to vrjeme bili na vrhu piramide moći u Crnoj Gori?

MILOVAC: Ono što se dešava u vezi sa podacima Europola je sasvim očekivano na početku procesa koji želimo da vidimo kao demontažu ključnih poluga jednog totalitarnog režima. Do sada prezentovani podaci upućuju na konkretne i veoma bliske veze između organizovanog kriminala i onih institucija koje bi trebalo da predstavljaju prvu liniju odbrane od kriminala i korupcije. Važno je podsjetiti da je u javnosti prezentovan tek dio podataka Europola i da do kraja ne možemo biti sigurni da li oni ne uključuju i neke pojedince bivše vlasti, uključujući i one koji sada podržavaju manjinsku Vladu Dritana Abazovića.  Vidjeli smo da je GST Katnić saopštio da je SDT razmotrilo podatke Europola još u februaru ove godine i zaključilo da tu nema ništa sporno. Pitanje je da li i u strukturama nove vlasti i novog tužilaštva postoje oni koji za dio podataka Europola smatraju da „nema ništa sporno“. Nakon dvije godine od smjene DPS-a, zahvaljujući političkom avanturizmu prije svega Pokreta URA, otvara se ogroman prostor za sumnju da se neki reformski procesi u Crnoj Gori neće pokrenuti sve dok vlast bude uslovljena političkom podrškom DPS-a u parlamentu. Biće zanimljivo vidjeti šta novo donose presretnuti razgovori preko SKY aplikacije.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štamanom izdanju Monitora od petka 27. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

SONJA BISERKO, HELSINŠKI ODBOR ZA LJUDSKA PRAVA BEOGRAD: Rađa se  multipolaran i višekonceptualan svjetski poredak

Objavljeno prije

na

Objavio:

U kom pravcu će se razvijati odnosi SAD-a i Kine u novim okolnostima je najveći izazav novog svetskog poretka koji je u zametku

 

MONITOR: U geopolitičkom kontekstu, kako vidite agresiju Rusije na Ukrajinu?

BISERKO: Agresija na Ukrajinu je dugo pripremena sa ciljem da se obnovi ruska globalna uloga. Imperijalne ambicije Rusije postale su prioritet Putinove politike. Međutim, agresija na Ukrajinu imaće dalekosežne posledice na geopolitičke promene, uz ekonomske i finasijske posledice za koje tek treba da se nađu rešenja.  Džordž Soros je na privrednom forumu u Davosu izjavio, da bi ruska invazija na Ukrajinu mogla biti ,,početak trećeg svjetskog rata” koji bi mogao značiti kraj civilizacije. Bez obzira na krajnji ishod, rat u Ukrajini će temeljno promeniti bezbednosni okvir Evrope i odnose između Istoka i Zapada. Dakle, ukrajinski rat samo ubrzava promenu geopolitičkog pejzaža koji već duže vremena prolazi  kroz duboku transformaciju. Rađa se novi svetski poredak koji će biti i multipolaran i višekonceptualan. Promena globalne moći dovela je do ogromnih razlika u normama i vrednostima i najednostavnije rečeno svet se deli na liberalni i iliberalni svet. Nakon Drugog svetskog rata imali smo bipolarnost, zatim unipolarnost američke hegemonije i sada je nastupila faza multipolarnosti u nastajanju.  Dva glavna aktera su Kina i Amerika. Menjaju se i bezbednosne strategije. NATO je nakon ruske agresije na Ukrajinu dobio novi smisao. Tradicionlno neutralne zemlje, Švedska i Finska, zatražile su pristup NATO-u. Došlo je do produbljene saradnje  između Rusije i Kine.

Agresija na Ukrajinu već je promenila odnose u Evropi. Unutar EU došlo je do ubrzanja usaglašavanja zajedničkih ciljeva, kao i do svesti o neophodnosti produbljavanja evropske integracije, jer su mnoge barijere bezbednosnoj integraciji otpale zbog ruske agresije. Unutar EU promenjen je i narativ: Postalo je jasno da EU, ukoliko želi da postane relevantni geostrateški faktor, mora da krene putem dublje integracije. Nedavno završena Konferencija o budućnosti Evrope je najnoviji pokušaj da se „produbi“ Unija, sa mnoštvom preporuka za unutrašnje reforme.

MONITOR: Od početka ukrajinske krize, Džozef Bajden nije želeo da govori oštrije o ponašanju Kine u ovoj krizi, ali je ovih dana izjavio da bi SAD intervenisale u slučaju da Kina pokuša da prisajedini Tajvan. Kako i objašnavate iznenadnu Bajdenovu otvorenost?

BISERKO: EU i SAD veoma se paze da ne uđu u sukob sa Rusijom ali na sve moguće načine pomažu Ukrajinu da se suprotstavi ruskoj agresiji. Svesni su slabosti Rusije ali i njene nepredvidivosti. Stalna pretnja nuklearnim oružjem, zatim pribegavanje raznim drugim sredstvima i ucenama  dodatno generišku krizu u svetu zbog blokiranja izvoza ukrajinskog žita kao jednog od najvećih proizvodjača u svetu.  Zapadne sankcije koštaju Rusiju i ona na svaki način raznim ucenama želi da izdejstvuje njihovo ukidanje. Međutim,  pritisak na Putina se pojačava. A  njegov govor za Dan pobede je pokazao da je svestan svih nedostataka ruske vojske ali i javnog mnjenja u zemlji koje će sigurno u neko dogledno vreme iznedriti neke promene i reforme, odnosno vraćanje Rusije u svetsku zajednicu. Teško je predvideti kada će to tačno biti ali ova situacija nije održiva na dugi rok. Diskreditacija Rusije ovim ratom je ogromna.

Amerika je prihvatila politiku „jednu Kine“. Rekla bih da se radi o nespretenoj izjavi u  uzburkanim svetskim odnosima. Odnosi Kine i SAD-a su duboko isprepleteni i sadašnju politiku Bajdenove administracije prema Kini karakteriše kombinacija partnerstva i rivalstva. U kom pravcu će se razvijati u novim okolnostima je najveći izazav novog svetskog poretka koji je sada u zametku. Bajdenova poseta Aziji je inače bila  u funkciji oživljavanja regionalnog trgovinskog pakta koji je predsednik Tramp torpedovao.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štamanom izdanju Monitora od petka 27. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo